Nikad se nisam dovoljno ložio na nešto da bih mogao da pripadam nekoj grupaciji nerd-ova koja ceo svoj život i slobodno vreme konstruiše oko nekog izmaštanog sveta u kom se vodi borba između dobra i zla. Tolkin me je preskočio skroz. Star Wars sam voleo samo nekih par razreda osnovne škole. Star Trek poznajem samo po čuvenju. Game of Thrones sam gledao, danas shvatam, samo zato što je to internet zahtevao od mene, a ne zato što sam uživao. Ipak, postoji ta jedna stvar koja mi je toliko okupirala misli da sam danonoćno provodio vreme na forumima i reditima tražeći teorije i raspravljajući se sa drugarima šta tačno znači ono što smo gledali. Bio sam student i nije imao pas za šta da me ujede, pa nisam mogao da kupujem merch, majice, postere i figurice, i to je možda jedino što me je razlikovalo od nekog zagriženog Lostija. Da, fanovi Lost-a se zovu Lostiji, a Lost je nekoliko godina bio ta moja nerd opsesija i kao kad Aleksandar Mitrović čuje nešto loše o Novaku Đokoviću, tako sam i ja dan-danas spreman da se pobijem kad mi neko kaže nešto loše o toj seriji, a prethodnih godina su mnogi imali štošta da kažu o veličanstvenom TV čedu Dejmona Lindelofa i Karltona Kjuza. Dobro, i J.J. Abramsa, koji je udario svoj potpis i svojim imenom prodao prvih par epizoda.
Lost je u poslednjih nekoliko meseci ponovo u centru pažnje jer je počeo da se emituje na Netfliksu, a svi znamo da reprize na tom striming servisu uvek budu novi vetar u leđa i znače veći broj novih gledalaca koji su verovatno prethodnih 20 godina sedeli na ušima i nisu videli ništa. A tog 20. septembra 2004. televizija je ugledala dvodelni pilot o avionu koji se ruši na ostrvo koje deluje kao… pa, bilo koje drugo tropsko. Onda shvatimo da ništa tu nije normalno i tropsko, osim monsunskih kiša.
Prvo čudo kojem svedočimo je da su ljudi uopšte preživeli pad. Doktor, begunica, prevarant, vojnik, narkoman, trudnica, policajka, sveštenik, bogataška deca, čovek kome ne smete da govorite šta ne sme da radi. Svi oni su postali naslovni Izgubljeni. Samo što odmotavanjem čuvenih flešbekova shvatamo da su oni bili izgubljeni mnogo pre ulaska u čuveni avion 815 kompanije Oceanic. Onda shvatate da postoje beli medvedi na ostrvu. Onda Čarli, malopre pomenuti narkoman, upita ljude gde smo mi ovo i tad počinje serija. Malo kasnije shvatamo da postoji čudovište, ali i ljudi sa druge strane ostrva, da bismo 6 sezona kasnije shvatili da su oni dovedeni na to magično ostrvo jer to je bila njihova sudbina i celog života su više sile imale bitnu ulogu za njih. Samo što su oni to morali sami da shvate, osmisle, urade, i dođu do sebe, jer jedna od centralnih tema serije je slobodna volja koju svaki čovek može i mora da ima. Zvuči konfuzno kad se sve ovako ispriča, je l’ da? Nije ništa jasnije ni kad se gleda. Pa opet je serija osvajala, pre svega sjajno napisanim likovima, solidnim glumcima, ili makar jakim pojavama i misterijom koja je postajala sve veća nakon svakih 45 minuta nove epizode.
Nastala je ipak u pogrešno vreme, kad je televizija još uvek bila na početku svog zlatnog doba. Kablovskim operaterima su svet tresli Sopranosi i The Wire. I network TV je morao da zbog toga napreduje i tako i bi, ali je i dalje vukao repove prošlih vremena, šta se sme, a šta ne, pa je i sama serija morala da odgovara raznim zadacima koji su se od nje tražili, dok je, sa druge strane, kreatorski um, pre svega Dejmona Lindelofa, išao nekoliko nivoa brže. Rezultat je postmoderna glavolomka u kojoj ste imali i sapunicu i misteriju, ali i priču o religiji, večnoj borbi dobra i zla, ljudskoj dobroti, i zlu kao delu istog novčića, kao i o putu ka iskupljenju. Ali i SF, onako onaj pravi, sa tehnologijom, čudovištem, ali i putovanjem kroz vreme. Sve to zajedno ne bi trebalo da funkcioniše. I mnogima nije. Uglavnom onima koji su došli samo po jedan odeljak onoga što su obožavali. Svi mi koji imamo malo širi pogled i veće apetite hranili smo se na ovom gurmanluku.
Serija je nastala kao velika rokenrol prevara gorepomenutog JJ Abramsa koji je Fox kući obećavao da će misterija na kraju svake epizode biti rešena i imati mini uvod u neku sledeću. Svako ko je vezao 5 epizoda ove serije, zna kolika je ova laž i da smo na svaku odgovorenu misteriju dobili minimum tri nove. Osim što nije tako. Serija je za ono vreme radila nepojmljive stvari, kojima na mnoga pitanja nije direktno odgovorila, već je sugerisala raznim načinima šta se sve iza misterija krije. Ljudi pre 20 ili 15 godina su još uvek bili slabo naučeni na praćenje svih novih vrsta igara u kojima se serije prate iz scene u scenu, i u kojima rešenje nije uvek ono što ti se nacrta. Bitno je bilo i da pratiš koje se rečenice ponavljaju kao motivi, koje knjige Sojer čita, koja druga pop kulturna dela se omažiraju.
Bizarno je da se u svetu Tvin Piksa ili Sopranosa neko žali na to što nikad nismo dobili objašnjenje šta su Hurlijevi brojevi, iako su nam autori više puta sugerisali odakle dolaze i da možete to pripisati nevidljivoj ruci koja vodi likove u određenom pravcu, kao sreća, ali i kao prokletstvo.
Najveća zabluda koja je ostala je možda i ona najidiotiskija u kojoj ljudi i dalje, 2024. misle da su glavni likovi bili mrtvi sve vreme, i da sve vreme gledamo njihov afterlife u nekakvom limbu. Iako je i za vreme emitovanja i u poslednjoj epizodi, i u poslednjoj sceni naglašeno šta se tačno desilo sa našim likovima, ali ceo flash forward i onaj afterlife 6. sezone je bio too much mnogima da razumeju šta su gledali.
Ima leka i za one koji su nezadovoljni „nepostojanjem odgovora”. Neki brat je izmontirao i okačio na torente Chronologically LOST, 108 epizoda koje idu hronološki, od prve situacije iz „praistorije”, preko svih onih putovanja kroz vreme do sedamdesetih godina, pa do našeg doba. Tu, u tom putovanju, vidite koliko se detalji ponavljaju i daju odgovor na mnoge priče. Ali ovo nije za svakoga, već za one koji su duboko u materiji, i traže još. Još uvek nisam pogledao sve do kraja, ali je stvarno specijalna vožnja koja ti u startu potcrtava ono što je i sama serija htela da kaže, da nije bitna destinacija koliko je bitno putovanje koje smo svi doživeli. I da, u prvih 20 epizoda, tako poređanih, Sojer je glavni u seriji, kako je oduvek i trebalo da bude.
Prva epizoda slavi dve decenije od premijere, i voleli ili ne ostatak serije, za ovih prvih sat i po morate skinuti kapu. U postavci likova, misteriji, režiji, scenografiji, svakom minutu koji nas privlači i uvlači. Likovi koji, koliko god da se objašnjavaju, toliko se i kriju od nas, zbog čega su još više interesantni. Sve ono što današnji piloti, moram da priznam, nemaju.
I na kraju, kad se sve rasplelo, sve je bilo toliko jednostavno. Dobro i zlo, crno i belo, kao na bekgemon tabli. Dva lika koji su vukli poteze i nadmudrivali se. Sve da bi se pokazalo kakav je čovek kao takav. Sastavljen od svega što ima u sebi. Komplikovan, sa manama i vrlinama. Takvog je, valjda, svaki Isus, Muhamed, Višnu ili koji god Deda Mraz u kog verujete stvorio. Takvog je voleo i za takvog je umro na kraju. Priča stara koliko i Biblija, je l’ tako? E sad na tu priču dodajte sve one sapunice i putovanje kroz vreme. Pa zar to onda nije nešto najveće svih vremena? Znam da nije za vas, ali za mene jeste. I ima sigurno još par dileja koje dele moje mišljenje.
Znate kako, brišite ono što sam napisao na početku, da se nisam nikad ložio dovoljno na neku nerd stvar. Izgleda da jesam.
Čarli je jednom, pre nego što je rešio da se žrtvuje, sastavio best of njegovog života da bi ga dao Kler na oproštaju. Evo mog best of-a, iliti Top 5 najboljih scena iz Lost-a:
Kad je Dezmond pozvao Peni nakon mnogo godina za Božić telefonom, i ona se javila i rekla je da će ga čekati. I jeste. Jer Penelopa uvek sačeka svog Odiseja.
Kad je Čarli shvatio da mora da se žrtvuje za dobrobit svih i da postane heroj. Not Penny’s boat napisan na njegovom dlanu je tad degažiran u besmrtnost televizije.
Kad je naša ekipa konačno odgovorila Others-ima i savladala njihove supermoći i kung fu, ali u celoj situaciji Sojer upucuva onog velikog tipa sa bradom koji se predao. Kao kakav Han Solo što je oduvek bio prokleto kul, puca i izgovara, to ti je zato što si oteo malog sa broda. Ono što mu nije zaboravio od kraja prve sezone. Sojer je najveći kauboj 21. veka.
Pet sezona smo slušali o njemu i u jednom momentu smo prestali da verujemo da postoji, a onda se pojavljuje Džejkob. Miran, odmeren, obučen u belo, čeka nove ljude i izgovara ključne reči – Sve se završava samo jednom, ono pre toga je samo progres. Velike scene u kojima se na prvi pogled ništa ne dešava, a u stvari se ceo univerzum konačno pokazuje, a ti pored TV-a želiš da eksplodiraš.
Jedan od najvećih tvistova koji sam dočekao sa vilicom do poda. Bradati Džek, baulja i čarlija drogiran i pijan, slušajući Pixies celu epizodu, dok mi uljuljkani mislimo da se sve dešava pre njegovog leta za Australiju. U poslednjim minutima shvatamo da ne gledamo prošlost, već budućnost, da su Kejt i on van ostrva, ali da Džek viče da moraju da se vrate. Leto koje je usledilo nakon tih nekoliko minuta postalo je najduže na svetu, jer četvrta sezona nam je bila jako potrebna, ali i daleka.
0 Comments