Kad bismo parafrazirali onu staru narodnu raznih domaćih i stranih spisateljica, dobili bismo onaj slogan – Volim Madonu i rado je se sećam.
Četrdeset godina je Luiza Čikone podizala pop produkciju stepenik po stepenik, odgovarala na novitete i rad novih snaga tako što ih je prihvatala, družila se sa njima, a onda bi ih, poput bogomljke, sažvakala i ispljunula. Ipak, deluje da nije imala odgovor na ovo neko novo vreme, i u poslednjih nekoliko godina je više bila parodija neke stare Madone, nego što je uspevala da doskoči i preskoči nove snage. Sećamo se onog parodičnog snimka od pre neku godinu, nekog aftera sa Kanjeom, koji je izgledao jako tužno. Sva sreća, pa ne moramo da je pamtimo po tome, već po bezbroj drugih velikih tačaka u pop kulturi.
Zato se vraćamo 40 godina unazad. Ja sam doduše prvo hteo da pišem o prvom albumu Metalike, koji je izašao samo dva dana pre Madoninog prvog, ali mi urednica nije dala. Mada je interesantno da su u istoj nedelji izašla dva prva albuma za dve krucijalne muzičke veličine, koje su u svom žanru napravile toliko veliku revoluciju, da su prevazišle svoje početne žanrove.
Ako se vratimo u vreme pre 27. jula 1983. godine, kada joj je izašao prvi album, gospođica Čikone je već četiri godine živela u Njujorku. Došla je, kao i mnogi junaci popularnih pesama i filmova, sa nekoliko naučenih veština i snom. Znala je da svira, znala je da pleše. Oprobala se kao plesačica, oprobala se kao muzičarka u dva benda. Svirala je gitaru i bubanj u bendu The Breakfast Club, koji je osnovala sa tadašnjim dečkom. Istorija muzike nam je pokazala da kad se mladi parovi uortače u bend, od toga teško da ispadne nešto dobro.
Nedugo zatim, skontala je da će bolje proći kao solo umetnica, i to je verovatno prva velika dobra odluka koju je napravila. A kao i mnogi mladi umetnici tog vremena, odlučila se za sjajnu promotivnu kampanju svojih “rough” demo snimaka. Išla je po klubovima i vukla DJ-eve za rukav. Siguran sam su DJ-evi to obožavali, jer jedino što više mrze od naručivanja pesama je da moraju da poslušaju neko novo muzičko delo. Međutim, od, pretpostavljam, stotinjak do hiljadu traka koje su se nudile u tom trentuku čuvenom DJ-u Marku Kaminisu, jedna od njih je bila demo za Everybody, pesmu koja je za to vreme donela savršen miks disko klubova i scene koja je na zalasku, sa fanki basom i pop pevanjem koje će biti karakteristično za njenu kasniju karijeru.
Ova pesma je mogla da funkcioniše i sa manje vokala, a više instrumentala, što je bilo pogodnije za miskovanje u klubu. Pesma kao da je imala svoja dva lica, mogli ste da je opušteno i chill puštate kod kuće, ali biste je, kada je čujete u klubu, tretirali kao najjači party benger.
Ova pesma je odredila kako će na neki način zvučati taj prvi deo njene karijere. Odnosno, njom je i započet put u kom će se razvijati njen album prvenac. Kritičari tada, a i danas, ga nazivaju post-disko albumom, iako on muzički poprilično, ako ne i sve, duguje disko muzici sedamdesetih godina, s tim što je odsviran i isprogramiran na nekim novijim mašinama koje su producenti tog doba koristili, poput Linn ritam mašine i nezaobilaznog Moog klavira. Muzički naravno, ovaj album nema nikakve veze sa post-pankom i hip-hopom, ali kada se sluša iz ove perspektive, deluje kao da je proizašao sa iste prljave ulice u kojoj su se pomešale sve te žurke. Makar po autfitima.
Na sve to, Madona je tekstovima već tad naglašavala priču o samostalnoj devojci koja se bori za svoje i koja gradi karijeru (a i život) opkoljena muškim šovinistima, kojima se suprotstavljala. Ali, ma koliko delovala besno i muzički neispolirano kao neki kasniji delovi njene karijere, ona je ipak rešila da unese svoj trademark bubblegum pop vokal, kojim se obraćala javnosti, i zbog čega je, da se ne lažemo, preskočila barijeru mnogih disko i post-disko muzičara tog vremena, i isplivala iz te male bare pune krokodila.
Singlovi poput Borderline i Lucky Star samo su bili vetar u leđa, dok je pesma Holiday, možda i najpopičnija od svih, uspela da ostane dugo posle ovog albuma.
Madona je uspela da postane nova kraljica disko muzike u trenutku kad disko gotovo da ne postoji van gej klubova Njujorka, i kad je poprilično anatemisan od strane svih ostalih žanrova. Svi su odjednom zaboravili da Disco sucks i kupovali ploče, pogotovo bele devojčice i beli dečaci, koji su već prigrlili dance pop osamdesetih. Crne devojčice i dečaci su bili zbunjeni, jer su mislili da je Madona jedna od njih, s obzirom na to da je prva traka, Everybody, izašla bez njene zvanične slike, a ceo koncept je zvučao kao i mnogi drugi afroamerički izvođači tog vremena. Tek kada je izašao mali lo-fi spot za pesmu, prvi put se pronela priča o tome koje boje kože je Madona.
I kad smo kod spotova, naravno da je pojava MTV-a pomogla da se ove pesme sve više zavrte, uz nekoliko spotova za one bitne koji su snimljeni. Ceo taj paket muzike, izgleda, i spotova, Madonu je predstavio onako kako je ona nastavila da izgleda narednih 40 godina. Ne kao the girl next door, već kao jednu opasnu devojku koja će uvek odgovoriti na prozivku i neće ostati dužna nikome. Pa vi vidite, ako ste u fazonu da se kačite sa njom. I pored njene pop figure, ovaj album su kritičari tog vremena više svrstavali u red sa alternativnim bendovima trenutka, poput Soft Cell i Tom Tom Club, što je nekako normalno. Ovakav album bi danas snimila, sa minijaturnim doradama, neka indie disco kraljica poput Robyn, ili Roisin Murphy.
Krajnji rezultat svega je 5 miliona prodatih kopija širom Amerike. Ulazak u top 10 bilbord liste albuma, kako u Americi, tako i u nekoliko drugih zemalja sveta. Album je ušao i na Rolling Stone listu najboljih debitantskih albuma svih vremena, kao i u knjigu „The Definitive Guide To Classic Disco”.
Ono što je najbitnije, ovo nije kamen temeljac jedne karijere. Ovo nije ni stena, ovo je stenčuga, koju niko nije mogao da oduva i pomeri. I odatle je krenulo sve ono što će kasnije biti. Što će oduševljavati, frapirati, i nervirati mnoge. I to neće moći nikad da se ospori, bez obizira na to kako se danas baka Madona ponašala.
0 Comments