Soba 63 Hotela Beograd uvodi nas u svet mladog umetnika Aleksandar Rakezića. On nas, kroz svoju izložbu u okviru Art Weekend Belgrade, upoznaje sa motivima dualnosti. Njegovi radovi naslikani su na malo neobičnijem umetničkom platnu, a u pitanju je teksas. Aleksandar nam govori kako je cela ideja nastala dok je istraživao o tome kako su proizvedene teksas farmerice, nezaobilazni modni komad društva današnjice. Pored toga, otkriva nam zbog čega su se Edvard i Bela, junaci poznate Sumrak sage, našli na njegovom radu. Iako kaže da ne veruje u vampire, govori nam da je pre par godina imao zamisao da napravi izložbu baš o tome. Na ovogodišnjem Bijenalu mladih njegov rad je rozen torta, na čijem fondanu su bili njegovi nekadašnji radovi.
Pred sam kraj razgovora vratili smo se i u detinjstvo, te smo sa Aleksandrom razgovarali o tome kako je iz male sredine došao u Beograd, koliko je decentralizacija kulture neophodna, kao i kada izviru najbolje ideje za umetnička dela.
Za početak, upoznaj nas sa svojom izložbom na ovogodišnjem beogradskom Art Weekend-u? Šta za tebe predstavlju one dve ruke koje se drže za šipku u autobusu, ima li to ikakve veze sa neprijatnim slučajnim dodirima i situacijom oko korone?
Aleksandar: Ta fotografija je još od 2019. godine u mojoj arhivi, nisam je uslikao ja, već sam je zapazio na Fejsu. Svidela mi se jer ne izgleda previše estetizovano, ali dovoljno lepo i intrigantno, da je sačuvam. Dugo je tu stajala. Međutim, u to vreme nije značila ovo što znači sada. Ove godine sam odlučio da to naslikam, ne zato što me je odmah asociralo na nedozvoljeni kontakt u prevozu, već mi je više izgledalo kao sekunda u nečijem životu. U ovom slučaju dva života, gde se sudbina može okrenuti naglavačke. Taj kontakt između dve osobe mora značiti da one ili započinju nešto lepo, idilično, ili da su se nakon toga razdvojile i svako otišao u suprotnom smeru. Ono što je interesantno jeste da tu postoje dve opcije, ne postoji treća – ili se požar pokreće ili se gasi.
Da li tebi deluju kao da će se razdvojiti ili spojiti? Šta si zamislio dok si stvarao za ovu izložbu?
Baš i nisam razmišljao o tome. Ideja sa celom ovom serijom koju izlažem na AWB je nešto skroz drugačije od svih mojih radova koje sam do sada izlagao. Pređašnji radovi su bili u nekom rokoko stilu, maniru na ivici kiča , vedrih boja, isijavala je svetlost sa tih radova. Ovi motivi su glamurozni. Na prvi pogled izgledaju kao da su crni formati, slabo se vidi intervencija. Kako prilaziš, ta slika kao da se otkriva. Uz pomoć lampe ili blica biće ti mnogo bogatije to što vidiš.
Šta nas očekuje nakon što zakoračimo u sobu 63 Hotela Beograd?
Kada se uđe u sobu, prva slika koja se vidi je crna, ali, kako ulaziš, vidiš muški i ženski odraz lica i prepoznaješ da su to, u stvari, Edvard i Bela iz Twillight-a. Taj film mi je bio interesantan, pogotovo ta scena gde on, kao neko ko nije njena vrsta, stoji blizu nje. To nosi neku neizvesnost koju smo svi sad iskusili zbog ove situacije. Želeo sam da ostanu neke slike ili scene koje u sebi sadrže isti deo dobrog i lošeg scenarija.
Slike su urađene na teksasu, zašto si se odlučio da to bude teksas, a ne obično platno?
Razmišljao sam o tome kako su generacije naših roditelja znale za farmerice 501 ili Levis. Onda mi je bilo interesantno to što su oni pravili famu oko običnih farmerica. Danas nam je sve dostupno. Ako istražimo istoriju teksasa, saznaćemo da ga je Levis iskoristio da bi radnici u rudniku imali adekvatnu uniformu. Tada je teksas tkanje bilo jako izdrživo. Onda imaš situaciju gde, nakon par decenija, to ulazi u modu, postaje nešto što nosi establišment. Imaš trenutak da i ljudi koji žive na ulicama i oni koji su vrlo bogati nose isti taj materijal. Teksas je, takođe, nosilac nekih sakrivenih značenja.
Koliko je sam proces oslikavanja na tom materijalu bio zahtevan?
Sam proces je tehnički bio vrlo zahtevan zato što se svaka boja koju staviš na teksas vrlo brzo upija i ti moraš iz više puta da radiš, ponavljaš poteze, poput mantre.
U sobi 63 postoji i rad sa jednom veoma zanimljivom porukom, koja je isto u vezi sa Sumrak sagom.
Poslednji rad je vrlo intigrantan. Kustosica An iz Berlina je htela da imamo jedan off trenutak u samoj postavci. To je fomat nepravilnog oblika koji je, u tu ruku, iritantan. On, takođe, ima dvostruko značenje i to je citat iz filma Sumrak koji je tinejdž drama, vrlo bezazlena, ali sam taj citat je toliko univerzalan i sada aktuelan. Ovo ništa nije nastalo inspirisano kovidom i celom situacijom, očigledno sam ja samo odraz.
Zašto baš Twillight, voliš taj film ili…?
Gledao sam to, ja se nadam, kao i većina (smeh). Stvarno mislim da su važni ti filmovi zato što nose interesantnu kombinaciju, nisu samo cheezy, već nose i određenu strast, neizvesnost i neku estetiku grubog – to koketiranje sa vampirima koji nisu živi. Još dok sam bio u Parizu 2019. imao sam opsesiju vampirima. Tada sam imao ideju da napravim izložbu gde ću imati samo video radove koji će biti sačinjen od scena sa vampirima iz svih filmova ikada snimljenih. Jednoga dana u metrou, naišao sam na ogroman bilbord, izložba se zvala Vampire kiss, tako da sam samo otišao na izložbu. Taj momenat kod mene, to vezivanje za vampire, se uglavnom dogodilo zato što su mi se u okruženju desili neki smrtni slučajevi gde sam morao sebi da pojasnim da smrt nije nužno loša stvar, da nije scenario gde se sve završava. Ovi vampiri su kao neki supstitut, daju ti neku zamenu, ako ne veruješ da duša živi posle smrti. Ne verujem u vampire, da se zna!
Na ovogodišnjem Bijenalu mladih imao si jedan veoma interesantan rad. U pitanju je bila torta, na kojoj su tvoja umetnička dela, otkuda ta ideja?
Ta priča sa tortama nastala je u februaru ove godene, kada se desila izložba u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja. Izložba se zvala Anastazia, ona je bila vrlo važna za početak ove godine. Sam naziv na grčkom znači vaskrsnuće. Dve drugarice, umetnice i ja, smo odlučili da za tu izložbu napravimo aproprijaciju naših umetničkih dela kao određene museum shop replike. U proteklih godinu dana desilo se to da su neki ljudi želeli da poseduju moje radove. Meni je to prvo bilo nejasno, a onda mi je, naravno, bilo lepo. To kolekcionarstvo me je uzbudilo da napravim rad koji je omaž tome. Onda sam odlučio da te radove, koji više nisu u mom posedstvu, odštampam na fondanu, kao nešto što se može masovno konzumirati. Ja obožavam masovno konzumiranje, što je sada na primeru Sumraka već jasno.
Na slici deluje kao da je oblanda, šta je zapravo u pitanju?
Ona se oblandizovala tokom izložbe. To je, u stvari, rozen torta, samo što je ona dehidrirala u toku leta, od vrućine. Malo sam istraživao jer nisam hteo da stavim neke sastojke koji bi ugrozili konzumiranje rada. U rozen torti ima samo sastojaka koji se međusobno konzerviraju. U februaru je to ispalo fenomenalno, do poslednjeg dana izložbe je bilo jestivo. Torte sam ja testirao, naravno.
Fotografija: Sajt Bijenale mladih
Ko je pravio tortu?
Ja, obavezno ja. Prvo sam hteo da odem negde sa instrukcijama, ali sam, nažalost, takav, cepidlaka. Onda je bolje da to radim samom sebi, da samom sebi dajem zamerke. Na primer, za Bijenale mladih su hteli desetak tih torti, međutim, to već nisam mogao sam da uradim, te smo na kraju napravili kompromis da bude pet torti koje sam ja napravio.
Pa, je l’ su se pojele?
Jedna jeste cela, druga do pola, a ostale su krckane.
Nakon povratka iz Pariza, imao si i samostalnu izložbu u Umetničkom prostoru U10, koliko je Pariz uticao na tvoje tadašnje stvaralaštvo?
Ta izložba je imala jedan segment, koji je bio vatrenih boja. Prepoznatljiva za tu izložbu je slika srce u plamenu, koja se zapravo zove Mixed feelings. Taj vatreni deo, ta stihija, je nastala u Parizu. Između ostalog, ta slika je prodata, te je sada viđamo samo na tortama. Cela ideja sa tim dvostrukim značenjima stvari je nastala tada. Dok sam bio u Parizu, bio sam, u isto vreme, oduševljen i prestravljen time kada se Notre Dam zapalio, kao i drugi ljudi tamo. Prvo su bili oduševljeni jer je scena veličanstvena, ta bela katedrala koja gori i to vide svi, nekako tu staje vreme, zastajkujuće uzbudljivo. A strašno je to što se uništio ogroman spomenik. To sam uzeo kao motiv za sliku Mixed feelings.
Fotografija: SeeCult
Da li se sećaš prvog rada i da li ga možda čuvaš i dalje?
Ne, da ti kažem iskreno, srećan sam što me moji uopšte nisu forsirali da se bavim ovim, jer se verovatno i ne bih ovim bavio. Kroz maglu mi je kao da sam crtao neku ovcu, koja je imala noge kao stupce, pa sam to kasnije bojio u različitim bojama…
Polako se vraćamo na početak, kako si se odlučio da studiraš Likovnu akademiju?
To je išlo jako organski. Negde u osmom razredu sam dobio sugestiju od nastavnika likovnog da upišem srednju umetničku u Kraljevu. U to vreme nisam ni znao šta je to, a moji tek, jer smo iz male sredine. Nisam ni očekivao neko usmeravanje od njih, da budu u fazonu ne, ne, ti ideš u Beograd u taj i taj atelje. Jako sam im zahvalan zbog toga. Svaka poteškoća je, zapravo, bila u moju korist. Nakon te srednje bilo je jasno da ću upisati Likovnu akademiju ovde, tražio sam odmah šta je epicentar. Volim izazove, zato što znam da ću morati da aktiviram mozak da bih uspeo.
Pominješ malu sredinu, reci mi, da li je to, u neku ruku, prednost ili mana u odnosu na decu koja su odrasla u glavnom gradu i imala prilike da posete brojne izložbe?
Ja sam došao ovde sa devetnaest godina, sve ovo sam posmatrao novim očima. Ljudi koji su odavde sa devetnaest godina imaju određenu vrstu zasićenja, ali i ne mora da znači. Sa druge strane, ljudi koji se nisu na silu usmeravali ka kultivisanju, gledaju to, takođe, novim očima. Naravno, i ne znači da će nekome ko dođe iz male sredine sve ovo biti zanimljivo. Konkretno, meni je sve što sam video bilo divno, bio sam zahvalan što neke stvari mogu da vidim. Takođe, mnogo više sam počeo da vrednujem stvari koje imam kod kuće, u toj maloj sredini. Za sada sedim na dve stolice.
Da li misliš da kultura treba da se decentralizuje? Da li jedan umetnik može da pokrene tu inicijativu ili je potrebno da se i Kulturni centri i institucije malo više aktiviraju?
Ja se u ovo vreme ne bih uzdao u institucije, jer one imaju dosta na svojim leđima. Pogotovo da ispravljaju neke stvari koje su od ranije ostale nerešene, pa tek onda da se bave decentralizacijom. Na pojedincima je odgovornost da to učine. Moja velika ambicija je da se nešto desi u Zamku kulture u Vrnjačkoj Banji. Ljudi uglavnom odustaju jer se pitaju kako će to da prihvati ta sredina. Sredina ne mora da prihvati to odmah, ali kada se nešto više puta desi, sigurno hoće. Voleo bih da se stvari dešavaju i van Beograda. Ja verujem u renesansu koja se može desiti u svakom trenutku i na svakom mestu.
Kako stvaraš, da li imaš nalete inspiracije ili je i za umetnost potreban vredan rad i velika upornost da bi nastalo jedno delo?
Nisam impulsivan, ni u životu, ni u stvaranju. Kada dobijem neku ideju, volim da odleži malo. Tako je očigledno bilo i sa ovom scenom ruke. Isplivala je tek onda kad sam osetio da je pravo vreme. Nemam impuls ili nalet inspiracije. Više volim da sebi dam zadatak i da onda ispunim taj zadatak. Stalno posmatram sve oko sebe. Prvo ovo u realnosti, pa onda na internetu, kroz filmove, pozorište… Introspekcijom isto možemo posmatrati svet. Tu dolazim do ideja. Zapravo, najviše ideja mi naleće baš onda kada nemam priliku da stvaram.
A kada nemaš mogućnost da stvaraš?
Kada se vozim autobusom ili kada sam na putovanjima.
Da li umetnici imaju konkretno radno vreme?
Na primer, ja sam jutros ustao u pola osam, da završavam sliku. Ako se postaviš tako, onda imaš. Računamo da je to, u šta si investirao godine školovanja, tvoje zanimanje, zato bi trebalo da se prema tome profesinalno odnosiš. Sa umetnošću je super, jer stvaranje umetnosti određuješ ti. Takođe, postoje trenuci kada mi se radi, ali ne ide, i to izgleda baš loše.
Šta bi za jednog umetnika bila umetnost? Je l’ to uopšte treba definisati, ili je za svakog to ono što prija njegovom oku?
Umetnost bi, u korenu svog značenja, morala da predstavlja objektifikovanje nečije ideje kroz njegovo umeće. Umetnost je nešto što u sebi nosi duhovne nivoe, koje u tebi bude tu duhovnost. Umetnik je taj koji svoje umeće dopunjuje duhovnim sadržajem. Ali, za mene je umetnost nešto šesto, sasvim neotkriveno.
Za kraj, preporuči nam koju sobu na ovogodišnjem Art Weekend-u ne smemo da zaobiđemo?
Sobe 14 i 28, u njima je Lidija Delić, ambijent je neverovatan, ta boja zidova i scene koje je slikala. Vrlo je yugo, retro, ali nosi neku vrstu ušuškanosti. Zatim, soba do moje, Marija Šević. I zbirka slika koje su naslikali zatvorenici, to je soba preko puta moje. Recimo, i soba 20, tu je Petar Aleksić.
Fotografije: Privatna arhiva Aleksandra Rakezića
0 Comments