Novak Mirković, Spejs Noksi, objavio je novi album „Kuća zabave“, tri godine nakon prvenca „Subliminal“. U međuvremenu, kategorisali su ga kao repera, trepera, Zicera, „divlje dete“ srpskog andergraund hip-hopa (ovaj nam je favorit), da bi, tri godine kasnije, isporučio album ništa nalik navedenom. Ima tu još uvek repa, ali i pevanja (?!), neona osamdesetih, surfovanja na mračnim talasima, prodidžijevskih semplova, razbijanja klubova – bukvalno svega od Nirvane do Velike Plane – da biste se na kraju našli ostavljeni sa zbirkom referenci od Lavkrafta do Matrixa, pa ti biraj šta ti leži.

Sa Novakom smo o „Kući zabave“, prešaltavanju na elektronski zvuk i statusu alternativne muzike na domaćoj sceni razgovarali tek čas uoči početka promocije albuma, čija je startna tačka Kulturni centar Lab u Novom Sadu, gde će nastupiti 1. oktobra.

Jedna numera sa novog albuma započinje sa Novače kako si, mislim da je adekvatno da započnemo u tom pravcu, pre nego zaronimo u te složene žanrovske odrednice – Novače, kako si? Kako je u kraju?

Spejs Noksi: (smeh) Pa, super sam, malo umorno, ali dobro. A u kraju ne znam kako je, baš sam namerno to rekao zato što je apsurdno, pošto živim u malom gradu, bilo mi je smešno da ubacim to „u kom brate kraju“, jer ovde nema krajeva. To je otprilike neka suština, znaš, to ti je Suburbia stanje uma.

Moram da primetim da je, čak i bez prevelike buke na društvenim mrežama, „Kuća zabave“ poprilično odjeknula. Kakvi su tvoji utisci, kakva je povratna reakcija koju si dobio do sada?

Za sad je stvarno sve super i jako sam zadovoljan, ali nekako uvek moram da pustim vreme da album „odleži“ nekih tri meseca do pola godine, da vidim kakav je to zapravo odjek napravio, kakav će biti u odnosu na celu godinu, šta će još izaći, da bih znao koliko je konkurentno na tržištu i koliko je zapravo slušano. U suštini, ako se baviš nečim alternativnim u odnosu na šta ima mejnstrim da ponudi, svakako moraš da budeš neka vrsta Supermena, jer u startu znaš da je sve oko tebe manje-više nedostupno. Nemaš te benefite koje imaju izvođači koji se striktno bave industrijom, a ne muzikom. Tako da svako ko radi nešto malo drugačije je sam po sebi Supermen.

Da li misliš da je, u tom smislu, za alternativne izvođače uopšte moguće razmišljaju o ideji muzike kao održive profesije? Koliko je lako ili teško probiti se, organizovati gigove?

Jako je teško. Ulaziš u nešto gde nema nikakvih očekivanja. Nikad ne znaš tačno šta će biti to što će da te lansira. U nekoj eri gde nema toliko albuma, gde svi rade singlove i spotove, ti se suočavaš sa tim da ljudi kukaju da nema albuma, izbaciš album, i to nekako ide vrlo polako, gde se stvarno na kraju isplati da radiš samo singlove, spotove i ništa više od toga. Što se tiče organizacije samih nastupa, ja ih manje-više organizujem sam, uz pomoć par ljudi sa kojima nastupam, osim ako nije festivalska priča u pitanju. I mogu ti reći da ni malo nije lako juriti datume, uslove, jer na kraju se svede da, ako hoćeš samo da nastupaš – može, ali da bi imao zaradu baš moraš da pametno sve izračunaš i iskalkulišeš kako, šta i gde. Tako da, borba je. Baš borba.

Kaži nam nešto više o samoj „Kući zabave“, kakav ona zvuk donosi i šta je novo u odnosu na prethodni album?

Mislim da je više klupski u odnosu na prvi album, samim tim jer je zvuk elektronika u svakom mogućem obliku. Da li je to „Bal deluzija“ koja u sebi baš ima taj osamdesete zvuk, opet je i to neka vrsta elektronike, da li je to „Kamikaza“ koja je čist breakbeat. Mislim da je prvi album tekstualno više šaren, dok je „Kuća zabave“ dosta direktnija u tom smislu.  

Tokom tri godine tvoj zvuk se definisao, gradio, razbijao, pa opet gradio. U jednom momentu je objavljena tracklista, a na albumu su izašle sasvim druge pesme. Verujem da one koji te prate od ranije zanima da li će biti objavljene i one koje nisu našle mesto na ovom albumu?

Neke verovatno da da, ali imam toliko novih projekata da ne znam kada ću stići da sve to objavim i odradim promociju na najbolji način, jer već svašta imam u planu. Tu su i neke inostrane saradnje koje ću blagovremeno objaviti i jako sam zadovoljan kako je došlo do toga. Više ću bazirati zvuk da bude konkurentan svetskom tržištu nego domaćem. Eto, to je nešto novo, recimo.

„Kuća zabave“ ima elemente hip-hopa, syntha, dark-wavea, to su neki uticaji koji se mogu prepoznati slušanjem. Ali, na čemu si ti odrastao i šta bi izdvojio kao dominantne muzičke uticaje, kada su u pitanju žanrovi i konkretni izvođači?

Odrastao sam na pločama, moj burazer je vrteo tehno na pločama. Ako bih mogao da biram da mi muzika bude u nekom filmu to bi sigurno bio Blade 2 ili Blade 1. Odrastao sam uz elektroniku, uz rep, a negde posle u osnovnoj školi sam otkrio i gitarsku muziku koja je nezaobilazni deo mog stvaralaštva, što se i čuje, a što se tiče samih uticaja, ja sam večno fasciniran Liamom Howlettom iz Prodigy-ja i kako je on spajao semplove i pravio ceo taj zvuk, mislim da je baš Mocart našeg doba.

I „Subliminal“ i „Kuća zabave“ su bogate zbirke referenci popularne kulture, religije, antike, misticizma, svega tu ima. Hoćeš li malo bliže da pojasniš motive koji se često javljaju u tekstovima?

To je lista svega i svačega. Sve što slušam, čitam, gledam, ja to inkorporiram u tekstove. Prva stvar koja mi pada na pamet je „Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda“ od Lavkrafta, to je pesma „1000 oka“. A, opet, 1000 oka je referenca iz metal muzike, od benda Death, pesma sa albuma „Symbolic“. Bukvalno, šta god unosim u svoj mozak, ja to na drugačiji način posle izbacim kroz muziku.

foto: Matija Borbelj

Čini mi se da si do sada već uspeo da okupiš oko svoje muzike različite podkulture.

Uopšte više nema pravila ko to sluša, javljaju mi se i pankeri i metalci i reperi i ljudi koji nemaju veze sa repom. Čak nema ni pravila vezano za godine. Novim generacijama je zanimljivo jer je drugačije, a starije generacije podseća na neko vreme kad su oni bili mlađi, pa im je sva ta muzika bliža nego današnja. Tako da je plus sa obe strane.

„Kuća zabave“ donosi dosta različitih vajbova. Kako ti doživljavaš pojedine pesme sa albuma, koju si im namenu i značenja pripisao?

Ja sam na prvom albumu hteo da sve pesme budu manje-više različite, a sa drugim albumom sam hteo da postoji okvir elektronske muzike gde ću moći da šetam od različitih stilova, do različitih zvukova i različitih tekstova. „Pankeru“ još nisam izveo uživo i biće jako zanimljivo da vidim kako će publika da odreaguje na to.

Članak Spejs Noksi: Svako ko radi nešto malo drugačije je sam po sebi Supermen se pojavljuje prvo na Oblakoder.

O snažnom vizuelnom identitetu i estetici koju kreiraju, popularnoj kulturi, Portopopu i promociji albuma, razgovarali smo sa pevačem, basistom i tekstopiscem benda Rokom Crnićem.

Krajem novembra objavili ste treći studijski album Portopop. Kakvi su do sada vaši utisci i utisci publike?

Roko Crnić: Na Portopopu radili smo pune dvije godine. U trenutku kad smo ga izbacili, trebalo nam je vremena da uopće prepoznamo jedni druge, jer smo toliko duboko bili u tome, da se sve ovo posle čini kao neki strani teritorij. Vrijeme izbacivanja albuma vrlo je specifično, po zimi stvari ne odzvone odjednom, nego se mariniraju neko vreme. Mislimo da je to baš ono šta ovom albumu treba, da polako dođe do ušiju i ljudi kojima će nešto značiti, a na proljeće očekujemo njegovu eksploziju.

Koja je bila polazna tačka u kreiranju albuma i kakav je krajnji rezultat u odnosu na nju? Šta se sve događalo i definisalo u procesu?

Polazna točka nije bila tako konceptualna i konkretna kao što je ispao završni proizvod. Osjećali smo vajb u kojem želimo stvarati, i jednostavno smo stvarali. Cijeli Portopop je naša vizija muzike kakva se nama sluša, spoj moderne i promišljene produkcije u kombinaciji sa tradicionalnijom formom. Dotakli smo razne podvrste suvremenog alternativnog pop žanra, od trep-popa i synth-popa do R’n’B popa, i to nam je koristilo kao velika autorska i produkcijska škola. Puno više pjesama smo napravili nego što je na kraju završilo na albumu, a to što se destiliralo kroz te dve godine jeste jedno žanrovsko putovanje koje smo nazvali Portopop.

Kako Portopop definiše razvoj i zvuk benda u odnosu na prethodna dva albuma?

Pristup snimanju, produkciji i radu isti je kao na prethodnom albumu. Svi članovi benda su uključeni, svi zvukovi koji su kasnije manipulirani su snimljeni i svaki zvuk koji se čini elektronski – sviraju članovi benda. Razlika u odnosu na prethodni album leži u odabiru i jasnom ciljanju estetike, dok smo na Portofonu u produkcijskom smislu više bili prepušteni slučajnostima. Sad smo baš gađali određeni filing, svežinu, određeni vajb specifičan za moderniji zvuk.

Album je najavljen sa tri veoma estetski upečatljiva video singla, „Čekam ih“, „Vrijeme je za čilanje“ i „Fatamorgana“, koje ste samostalno režirali i producirali. Kako izgleda sam proces kreiranja spota, odakle crpite inspiraciju?

Ja sam uglavnom zadužen za taj narativni dio, uglavnom pišem tekstove i paralelno sa tim već radim i na spotu i razvijam scenarij. To mi pomaže da saznam šta je ta pjesma, koji je taj svijet koji otvaramo. Kad dođemo do toga da je pjesma gotova, a spot velikim delom razrađen, svi članovi benda se uključuju i ideju dalje razrađujemo sa Aronom Kovačićem, koji je veliki prijatelj benda i snimatelj sva tri pomenuta spota. Pokušavamo biti predani ideji i dosledno stvoriti neki svijet na relaciji pjesma-spot, a ne da je spot samo neka vrsta reklame za pjesmu.

Koji su uticaji iz sveta muzike, filma i popularne kulture izgradili Porto Morto?

Puno stvari nas inspirira i mislim da je Portopop inspiriran sa svih strana. Možda najviše sa Tylerom the Creatorom, njegovim pristupom u tom nekom kolažiranju, neopterećenosti u izrazu, uzimanju produkcije u vlastite ruke, komunikaciji sa publikom – sve što on dotakne nam je inspirativno, i ako govorimo u kontekstu Portopopa, on nam je možda bio najinspirativniji. Što se tiče inspiracije u filmovima i okolo, stvarno mislim da jednako crpimo inspiraciju iz neke treš televizijske emisije iz devedesetih i od nekog Oskarovca. Inspiracija je svugdje i imamo osjećaj da se treba što više otvoriti. U društvu se sve više stvari zatvara i jedini način da se boriš sa tim je da se otvoriš.

U prethodnom razgovoru za Oblakoder, dok je album bio u pripremi, rekli ste da na Portopopu istražujete jezik popa, koji je danas uglavnom rezervisan za solo izvođače. Koliko je izazovno približiti se žanru kao sedmočlani sastav?

Pop je uglavnom rezerviran za solo izvođače, za jedan vrlo jasan identitet, jedno lice uz koje ti vežeš jednu celu perspektivu – kao sedmočlanom sastavu, stvarno je bilo izazovno tome pristupiti s prezentacijske strane. Sa muzičke strane, bilo je dosta prirodno, zabavno i inspirativno.

Kako uopšte izgleda kreativni proces od ideje do realizacije kada je u pitanju sedmočlani sastav? Kako izgleda komunikacija između vas, kako se usklađujete vremenski?

Mi imamo svoju bazu u našem studiju Šećer, tamo se radi svaki dan i uvek se dešava nešto novo i zanimljivo, uvek se gleda da se svi uključe u proces na jedan ili drugi način. Nekad neko preuzme veći deo na sebe, ko ima inspiracije, ko zna šta bi sa pjesmom, snimkom ili tekstom. U biti je taj proces rada nekako organski i za svaku pjesmu malo drugačiji. Pjesma Super ljepilo je prvih godinu dana bila samo nešto što sam ja nakljucao u kompjuteru, ali desio se obrat, odsvirali smo je par puta na probi, došla je hrpa ideja i u dva tjedna smo snimili totalno novi aranžman i dobili taj neki mash-up između benda i nekog trap zvuka, koji nam je baš bio izazovan.

Postoje li već planovi za turneju? Da li je Beograd (ponovo) na mapi?

Definitivno, sad se zatvaramo u studio, ali ovaj put ne snimajući, nego vježbajući album. Pripremamo lajv šou. Kao što smo podigli na neku stepenicu video i audio produkciju, tako bi htijeli sada dignuti na neku stepenicu i lajv nastup. Ljudi koji su nas gledali lajv, vide da smo mi prvenstveno lajv bend i nama to jako, jako fali u trenutnoj situaciji. Nadamo se najboljem, da početkom sljedeće godine ili u rano proljeće krećemo jako po celom regionu. Beograd je sigurno na mapi, više puta sljedeće godine, i nadamo se da će se riječ proširiti još više po Beogradu i da će bit’ puno Portopop entuzijasta.

Na prvom albumu radili ste pet godina, na drugom tri, a na trećem dve godine. Da li to znači da sledeći album možemo očekivati već naredne godine?

Imamo puno materijala koji je spreman, tri suradnje koje pripremamo, imamo iznenađenje u vidu snimanja sešna. Došao je trenutak da naše djelovanje bude konstantnije i sigurno možete očekivati od nas intenzitet kakav do sad nije bio prisutan. Sadržaja će biti, a sljedeći album možda dođe i prije nego što ga očekujete.

Fotografije: Marin Ćosić, Mladen Šarić i Roko Crnić

Članak Portopop – novo žanrovsko putovanje sastava Porto Morto se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U intervjuu za Oblakoder, Marko otkriva kako je počeo da se bavi muzikom, kakvo je njegovo viđenje andergraund scene u Srbiji i daje nam da zavirimo u njegovu kolekciju vinila.

Čime se bavi Marko Veselinović, a čime Kick Kong?

Kick Kong: Marko Veselinović se bavi IT-jem već pet godina, a Kick Kong u poslednje vreme održava ono što je hteo da radi kad je počeo – pokušavam ljudima da objasnim da ima još neki super kul žanr i super lepa muzika koja, u stvari, može da se voli, a ne samo da se plati.

Kick Kong je interesantna igra rečima. Kako si se odlučio za ovaj pseudonim?

Kick je jako bitan segment kada pričamo o elektronskoj muzici, taj kick mora da kida, a Kong je asocijacija na džangl i na to što vrtim. Može i kao instrument, zavisi koji jezik pričamo, ali u svakom slučaju, razumemo se – kong je kong, hoćeš majmuna, hoćeš instrument.

U Novi Sad si došao u ranim dvadesetim, a pre toga si se već počeo baviti muzikom. Da li si se u Novi Sad zaputio sa tim ciljem?   

S namerom dođoh u veliki grad (smeh). Pa, nisam, došao sam da učim, i učio sam jedno vreme. Ali sa smerom koji sam upisao bih mogao da čistim prozore, i onda sam stao.

I odlučio da se baviš muzikom, jer je perspektivnije.

I obogatio sam se. Kupio sam kuću, na Long Ajlendu, pored Snup Doga.

Pre didžejinga svirao si u bendu. Kako si odlučio da se prešaltaš na elektroniku?

Pre svega toga je bio rep-kor bend, bio sam MC i to je bio čist autorski bend. U nekom trenutku, svi smo upisali nešto, svako je otišao na svoju stranu i to više nije bilo održivo. U tom trenutku se didžej Fokus, zaječarska živa legenda, vraćao sa studija iz Amerike i doneo dramenbejs. Tad sam prvi put čuo i džangl. Onda je krenuo rep, hip-hop, to je neki logičan sled okolnosti. Didžej si, kreneš od Wu-Tanga, završiš sa Goldijem. Za svoju prvu žurku sam prvi put u životu video plejere i prvi put stao za plejere. Rekli mi ,,idi iz fade in u fade out, pa ćeš vremenom da naučiš”. I tako je bilo.

Onda si preneo sve to u Novi Sad. Misliš li da grad pruža dovoljno mogućnosti za andergraund kulturu?

Bilo je, mnogo davno. U vreme kad sam se doselio, mogao si da odeš u neki bircuz u centru grada i da se okupi masa koja kapira priču, nebitno da li vrtiš oldskul hip-hop ili neurofank, nebitno da li je ulaz 50 ili 500 dinara, da li je petak ili subota. Sada je sve to malo više biznis, a malo manje andergraund.

U tvojim didžej setovima zastupljeni su različiti žanrovi, dominantno hip-hop i džangl, ali radio si i grajm žurke. Šta bi istakao kao signature svog stila, koji sve ove žanrove povezuje u jednu celinu?

Definitivno skreč.

Je l’ može da se kaže skrečer? Da li to stoji samostalno za sebe, ili je usputna stvar u didžejingu?

To treba da bude prva stvar u didžejingu, ako mene pitaš. Skreč, kao jednu od tehnika, svaki didžej treba bar malo da poznaje, dok s druge strane možeš skroz da je odvojiš  kao zasebnu disciplinu. Skreč kao skreč jeste sebi svojstvena disciplina, i to sportska disciplina, kojoj treba da posvetiš mnogo vremena.

Koji od žanrova koje pokrivaš je tebi najbliskiji, a na koji publika najbolje reaguje?

Meni je hip-hop najdraži. Ako stavimo na papir džangl, hip-hop i grajm, masa najbolje reaguje na džangl, ljudi skaču na brži BPM. Ali i u džanglu ima nešto od hip-hopa, fanka, džeza, bluza, sve zavisi šta ti izbaciš kao celinu.

Koliko elektronska muzika sama po sebi može da bude autentična, u kojoj meri je moguće iskazati se kroz didžej setove?

Možeš da se izražiš kroz žanr, kroz to šta slušaš kod kuće. U tom smislu, ljudi čuju ako si naslušan. To što slušaš kod kuće, ako je dobro i ako je novo, treba da izađeš i reprezentuješ i da te ne zanima da li će to nekome da se sviđa. Ti si taj koji treba da nagovori tog nekog lika da se to njemu sviđa.

Nastupao si na Exitu i na Outlook-u, u Barseloni, na festivalima u regionu. Kakva su tvoja festivalska iskustva? Da li više voliš klubske žurke ili festivale?

Uvek ću da izdvojim Outlook, to je najveći bass festival u Evropi i volim da se pohvalim da je moje ime bilo na njegovom lajnapu, velika je čast da odeš tamo i da puštaš. U tom smislu, dobri festivali gde te niko ne ograničava su posebna priča.

Ponekad radiš na vinilima, a nekad na plejerima i diskovima. Od čega to zavisi, šta ti preferiraš?

Zavisi od toga gde me zovu, za šta me zovu i kome puštam. Uvek sam za to da izađem sa tridesetak odabranih vinila i izrokam set na dobrom ozvučenju nekim ljudima koji su došli tu da to isprate. Ne samo fizički, u smislu da skaču, nego i da izađu iz tog kluba pod utiskom, u fazonu, e, moram da nađem tu i tu traku.

Rad na vinilima neizbežno podrazumeva kolekcionarstvo. Kako izgleda tvoja kolekcija vinila, koja je bila tvoja prva ploča, a koju smatraš najvrednijom u svojoj kolekciji?

Trenutno imam 60-70 ploča, prvu mi je dao didžej Fokus i to je bio neki scratch tool. Najvrednija je Nasov ’Illmatic’ iz ’94. To je lektira, i dalje mi stoji na zidu u centru sobe.

Dosta si aktivan na društvenim mrežama. Koliko je danas važno prisustvo i prezentacija u tom smislu, pa i kada je u pitanju andergraund?

Sve je tamo, moraš da budeš u toku i da budeš prisutan. Sve zavisi od sadržaja i od komjunitija koji ti svesno praviš, od toga zavisi ko će da ti dođe na žurku. Izbacujem kratke skreč sesije i skreč rutine, doduše retko. Dosta sam samokritičan, tako da mi je bitno da se pre svega meni sviđa, ako se meni ne sviđa, kako mogu da očekujem da se sviđa bilo kome drugom.

Šta slušaš kada ne slušaš hip-hop i džangl?

Slušam dosta džeza i fanka, pretežno su to i ploče koje skupljam.

Kakvo je stanje kada je u pitanju lokalna elektronska scena? Koji su problemi unutar scene?

Kad kažeš lokalna scena mislim na srpsku scenu, to je lokal, mnogo nas je malo da bismo targetirali priču na samo jedan grad. Ogroman problem nastaje u trenutku kad se navijački patriotizam i nacionalizam ubacio u hip-hop. U tom trenutku nikad jača ekspanzija, nikad više ljudi nije slušalo hip-hop, masa ljudi sluša, masa ljudi snima. Ako pričamo o elektronskoj sceni, ista priča. Kad su neki klinci zamenili navijačku ideologiju i tribinu za didžej pult, naglo je počela scena da opada što se tiče kvaliteta, i da raste u smislu kvantiteta. Povukli su masu ljudi, ali su u isto vreme povukli i ideologiju. A u Srba je ideologija mnogo bitna stvar i meša se u sve, u ručak, u večeru, u  muziku – sve.

Već dugo se baviš muzikom. Da li si nekada razmišljao da počneš da se baviš produciranjem sopstvenih stvari?

Radio sam i radim i dan danas, ali to neće da izađe dok ne budem sto posto siguran da je mnogo dobro. Ali tu je hip-hop i kolaboracije, to sam radio i radim, ne pravim matrice, ali sam tu da skrečujem i to nikad neću da odbijem. Računam da je to moj doprinos, jer nema nas mnogo. Ako ne radimo nas petorica, neće niko.

Nedavno si pokrenuo i sopstveni brend žurki pod nazivom „Idemo na more“. Hoćemo li ići na more i u jesenjoj/zimskoj klubskoj sezoni?

Džangl i grajm su, po meni, najbolja muzika za plažu, taj neki Outlook koncept. Što se tiče žurki, biće nešto možda pred Novu godinu. Inicijativa postoji, ljudi postoje, para nema, al’ će da se nađu. Ako uslovi dozvole.

Autorka teksta: Branislava Kolarov

Autorka fotografija: Lidija Jergić

Članak Kick Kong: Skreč je sebi svojstvena, sportska disciplina se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Idejni koncept Drum’a Queens žurke nastao je početkom prošle godine, kada su tri ekipe entuzijasta i promotera žanra – Drum Unit, United Noise i Lom Events– udružile snage i organizovale prvi dramenbejs girls night u Novom Sadu. Organizatorka i didžejica Isidora Popović – Gato kao glavni motiv za osmišljavanje serijala žurki ovog tipa ističe pružanje podrške ženskim didžejevima na dramenbejs sceni.

„Uvek mi je bio važan taj girl power momenat i podržavanje žena u svim sferama, pa tako i u muzici. Počeli smo da otkrivamo da ima sve više ženskih didžejeva na sceni i palo nam je na pamet da napravimo žurku ovog tipa kada smo saznali da ih konačno ima dovoljno da se napravi jedan celokupan lajnap. Godinu dana pre toga nismo mogli ni da razmišljamo o događaju na kom će biti samo ženski izvođači, zbog njihovog broja”, objašnjava Isidora.

Za razliku od prethodne Drum’a Queens žurke, koja je okupila izvođačice iz Beograda, Novog Sada i Sombora, pojačanje u vidu brzih, polomljenih bitova za didžej pult ovog puta donela je zagrebačka didžejica i producentkinja Dina Akšamija – Tekitoka. Tokom svoje skoro deceniju duge karijere učestvovala je na brojnim uticajnim dramenbejs festivalima, među kojima su belgijski Rampage, češki Let it Roll, Jungle Scape u Tokiju, Broken Balkanzu Sofiji i hrvatski Outlook na kom je nastupala više puta. Tekitoka je za Oblakoder istakla da joj je nastup u Novom Sadu prvi od početka pandemije, zbog koje je u proteklih godinu i po dana otkazala brojne gigove, i dodala zbog čega je baš Drum’a Queens žurka sa kojom je odlučila da „probije taj led“.

„Susrela sam se sa puno ljudi koji smatraju da nema previše smisla raditi samo ženske žurke, jer se borimo za to da smo jednake kao muškarci i da smo na lajnapu sa muškarcima. S druge strane, ja apsolutno shvatam i podržavam ovu poentu, i jako mi je drago nastupati na ovakvim tematskim ženskim večerima. Sjajno je biti deo toga upravo iz razloga što se skupe žene koje se stvarno podržavaju među sobom i koje imaju zajedničku strast koju zajedno guraju”, objasnila je Tekitoka.

Dina Akšamija – Tekitoka jedna je od najistaknutijih promoterki dramenbejs žanra u Hrvatskoj i članica organizacija LED, Dirty Beatz i DNBKonferencija. Na sceni u zemlji i regionu uočava nesrazmernost kada su u pitanju muški i ženski izvođači i njihova zastupljenost na lajnapima festivala i klubskih žurki, i kao jedina trenutno aktivna dramenbejs didžejica u Hrvatskoj ističe važnost davanja primera i prilika mlađim devojkama koje bi time želele da se bave.

„Kada sam prvi put nastupala u Mariboru, na sličnoj tematskoj žurci, jedna didžejica mi je rekla da sam joj ja bila inspiracija. I to je nešto što je top topova za čuti – da si ti nekoj drugoj, mlađoj curi, koja te je jednom slušala u publici, bila takva inspiracija da se i ona sama time počne baviti. Definitivno bih volela da se puno više žena involvira u to, da počnu nastupati i da imaju svoje mesto na sceni. Mi smo tu da guramo to sa njima, da im pomognemo koliko se može, da ih inspirišemo i budemo primer mlađim snagama koje su tu i treba da ostanu iza nas”, ističe Dina.

Kraljicama drama se u subotu pridružila i Tijana Lazarević aka Ataraxia iz Niša, koja tri godine unazad nastupa kao MC u pokretu Synchronicity, a kojoj je ovo prvi event koji je hostovala u celosti. Pored brojnih nastupa u Nišu, dva puta je nastupala na EXIT festivalu, kao i na festivalu Dev9t. Svako ko je imao priliku da prisustvuje događajima koje je hostovala, složiće se da njen signature čine sirova energija i poruke o slobodi, spiritualnosti i neraskidivoj konekciji između svih nas. Ataraxia za Oblakoder ističe važnost ovih događaja za osnaživanje žena i ženske intuicije.

„Mislim da su ovakvi eventovi sjajni za ohrabrivanje žena. Možda je hrabrost to što ženama fali da izađu na scenu i daju sve od sebe, jer se od žena mnogo više očekuje nego od muškaraca. Možda zbog toga imamo tu neku barijeru da izađemo potpuno iz svoje kože, da budemo to što jesmo i da predstavimo tu žensku energiju i intuiciju koja je povezana sa svim živim. Skroz je nebitno kog smo pola i kako ulazimo u priču, muzika treba da prođe kroz nas i to je naša jedina odgovornost“, smatra Ataraxia.

Drum’a Queens – Revival obeležio je i jedan comeback, značajan za lokalnu žensku dramenbejs zajednicu, ali i za celokupnu scenu. Lara Ivetić – Dbanshee, izvrtela je na ovoj žurci svoj prvi set nakon tri godine pauze. Svoju didžejing karijeru započela je sa 18 godina, nakon čega je otpočela saradnju sa organizacijom Critical Bass iz Beograda i humanitarnom organizacijom Outworld iz Novog Sada, a nastupala je i na Exit festivalu i na festivalu Broken Balkanzu Bugarskoj. Za vreme kada je bila aktivna, od 2014. do 2018., bila je jedini ženski dramenbejs didžej u Novom Sadu, a za portal Oblakoder navodi da se vraća sada kad to više nije slučaj, kao i da se zbog toga oseća kao da je „baš tu gde treba da bude“.

„Smatram da ženama treba dati priliku i prostor, da ih ne treba osuđivati, da ne treba preispitivati i analizirati načine na koje su došle do mesta na kojem su. Ranije nisam osećala toliko podršku, koliko sam osećala kontrolu koja se nadamnom vršila. Indirektno sam osećala pritisak i susrela se sa predrasudama zbog toga što sam ja, kao žensko, odlučila da vrtim. Mislim da svako treba da pušta ako može da oseti muziku i da prenese tu energiju drugima”, objašnjava Dbanshee.

Najmlađa kraljica drama koja je u subotu predstavila svoj set publici, ujedno i najmlađa članica kolektiva United Noise iz Sombora, jeste Miljana Horvat – Daffny. Ona se didžejingom bavi od svoje šesnaeste godine, kada uglavnom nastupa kroz back to back setove, a prvi put samostalno staje za plejere upravo na prošlogodišnjoj, prvoj Drum’a Queens žurci. Tokom četiri godine nastupala je i na EXIT festivalui na Somborskom letu za mlade, a kao i koleginica DBanshee, ističe da se, kao didžejica, susrela sa nekom vrstom predrasuda.

„Glavna predrasuda nije to da osoba neće doći na žurku zato što pušta ženski didžej, nego će doći na žurku isključivo „zato što puštaju ribe“. Neće doći da slušaju muziku i ono što mi radimo, čime se bavimo i šta prezentujemo, nego da nas gledaju, komentarišu izgled i to je to. Mislim da je važnost ovakvih tematskih žurki velika jer treba više da učestvujemo na događajima, jer možemo možda i bolje da se probijemo od muških didžejeva, ne zato što smo nadmoćne, već zbog toga što smo sposobne da radimo isto to, podjednako dobro” – smatra Daffny.

Organizatorka Isidora Popović ističe da se dramenbejs, kao žanr karakterističan po brzim i agresivnim bitovima, može uporediti sa video igricama koje se često pripisuju „muškim hobijima i zanimanjima“, i dodaje da je cilj ovog koncepta žurki upravo razbijanje te stigme da žena ne može da se bavi didžejingom i elektronskom muzikom.

„Kao i u svakoj industriji nailazimo na problem gde će neko staviti ženskog didžeja na lajnap samo jer je ženski didžej, iz trenda ili zbog publike. Na ovoj žurci devojke vrte različite podžanrove, od deep dramenbejsa, preko nekog jazzy fazona i heavy neurofanka, uz ženskog MC-ja koja sve to zna lepo da zaokruži. Poenta je da se prikaže da i žene mogu da prošaraju kroz čitav spektar dramenbejs muzike, da žena ne mora da bude pozvana na žurku samo zbog toga što je žena, već zbog toga što zaista ima neki skill“, objašnjava Isidora.

Realizaciji događaja doprinela je još jedna didžejica i umetnica, Katarina Mitrović – Slink, doduše ne svojim prepoznatljivim rege i džangl muzičkim setom, već dizajnom plakata za ovaj event. Slink se, pored didžejinga, bavi i digitalnom ilustracijom, a svoje koleginice podržala je i predstavila živopisnim crtežima, ističući elemente po kojima su artistkinje prepoznatljive.

Ovogodišnje, drugo izdanje ovog događaja, okupilo je pet devojaka čiji su nastupi, svaki za sebe, po nečemu bili posebni. Tekitoka je imala svoj prvi nastup nakon više od godinu dana, DBanshee se nakon trogodišnje pauze vratila na velika vrata, Daffny se po drugi put iskusno predstavila na Drum’a Queens žurci, Ataraxija je prvi put kao MC hostovala celokupan događaj, dok se Gato izdvojila kao didžejica i pokretačica ove inicijative.

Organizatori događaja, kolektivi Drum Unit, United Noise i Lom Events, najavljuju da će Drum’a Queens žurke, sa idejom osnaživanja žena didžejica i ohrabrivanja svih onih koje žele to da postanu, postati tradicija koja će se negovati minimum jednom godišnje.

Fotografije: Miloš Lakićević

Članak Drum’a Queens – Ujedinjene snage domaće i regionalne ženske dramenbejs scene se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Foto: V.Veličković

Otvaranje Kaleidoskopa kulture

Četvrtak, 2. septembar – Repetitor, distopija i sva nežnost Novog Sada 

Vikend je za Novosađane (i one koji se tako osećaju), u stvari, počeo još u četvrtak, otvaranjem petonedeljnog festivala Kaleidoskop kulture u Kineskoj četvtrti – do nedavno kultnom mestu umetnika, zanatlija i alternativne kulture, od nedavno Omladinske kulturne stanice i Kreativnog distrikta za vreme Kaleidoskopa. Da, sve vreme pričamo o jednom istom mestu, u svim svojim formama i metamorfozama. Kako bismo približili atmosferu i u startu premostili kulturološke razlike na relaciji Beograd – Novi Sad, Kinesku četvrt možemo uporediti sa beogradskim BIGZ-om, no o sudbini dvaju mesta nekom drugom prilikom.

Simboličku sponu između njih utvrdiće, međutim, otvaranje četvrtog po redu Kaleidoskopa kulture nastupom beogradskog alternativnog trija Repetitor. Pomalo distopijski prizor pustih fabrika i skladišta upotpunile su dve bine, među kojima su i mnogi lokalci zalutali u Čil zonu ili se zagrevali uz di-džeja, dok ih prvi distorzirani gitarski tonovi sa glavne muzičke bine nisu poveli u Džunglu, ili, u ovom slučaju, dublje u Kinesku četvrt.

Nakon otvaranja koncerta numerom čiji je stih odredio i naziv Repetitorovog poslednjeg albuma Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji, energični trio Boris Vlastelica, Ana-Marija Cupin i Milena Milutinović „oprašili“ su širokim dijapazonom autorskih pesama sa svoja četiri studijska albuma. Sužene snove i Ako te ikad novosadska publika ispratila je šutkama, u kojima se mogla osetiti sva nežnost Novog Sada.

Foto Jelena Ivanović

Petak, 3. septembar – Mimotvorci i mimoljupci united

Drugi dan festivala obeležila je Avenija mimova, na kojoj su okupljeni ljubitelji dobre meme imali priliku da čuju pokoju mudru od fizičkih manifestacija svojih omiljenih mim stranica. Zidine Kineske četvrti, odnosno Kreativnog distrikta, odnosno Omladinske kulturne stanice, krasili su kultni mimovi iz bogate srpske mim kulture, a neka od revolucionarnih ostvarenja u okviru ovog formata prodata su na humanitarnoj aukciji održanoj u sklopu izložbe.

Tokom četiri dana otvaranja Kaleidoskopa kulture od 2. do 5. septembra predstavljeno je više od 40 različitih programa i aktivnosti, od muzičkih i plesnih performansa, preko filmskih projekcija do vizuelnih i digitalnih ostvarenja, a festival će tokom pet nedelja na više lokacija širom grada prezentovati pet različitih vrsta umetnosti: arhitekturu, književnost, izvođačku, vizuelnu i primenjenu umetnost.

Foto: Klinika

Festival uličnih svirača – Gradić fest

Festival uličnih svirača u podgrađu Petrovaradinske tvrđave otvoren je u petak 3. septembra dok je naša pažnja i dalje bila usmerena na mimove na ranije pomenutoj Aveniji. Ipak, uspeli smo da ispratimo deo muzičkog programa i čujemo neke od izvođača koje su okupile dve bine postavljene sa dve strane Beogradske kapije u Petrovaradinu.

Subota, 4. septembar – Guilty pleasure i Ljeto već je gotovo

Program druge večeri Festivala uličnih svirača otvoren je plesnim performansima već u popodnevnim časovima, nakon čega je usledila projekcija filmova Priče iz gradova i Minotaur, kao i kratkometražnih ostvarenja iz selekcije Festivala filmskih autorki. Muzički program na maloj i velikoj festivalskoj bini obeležili su novosadski ansambl Klo Klo, akustični trio DrvoTruo, Drum’n’Zez, beogradski sastav KOIKOI i klavijaturistkinja i vokalistkinja Sana Garić.

Osiječki treper z++ poneo je druge festivalske večeri titulu hedlajnera, koju je opravdao velikim interesovanjem publike i koncertom sa najvećom posećenošću tokom tri dana festivala. Tokom nastupa je sa novosadskom publikom obišao krug oko svoje diskografije, a otvorio ga je i zatvorio melanholičnom letnjom himnom Ljeto već je gotovo.

Ipak, novosađani nisu bili spremni da se leto već tu završi, te se žurka preselila na malu festivalsku binu. Di-džej Filip Grujić, čijim se nastupom i završio program druge večeri u Gradiću, razdrmao je publiku popularnim r’n’b hitovima, a retko ko je ostao imun na guilty pleasure himne a la Britni Spirs i Toxic.

Foto: Zoran Ješić, Jelena Ivanović

Nedelja, 5. septembar – Žanrovsko šarenilo i emotivni rolerkoster

Na velikoj festivalskoj bini poslednje večeri nastupili su humoristički muzički sastav Stefan i akustični gadovi, beogradski psihodelični rok bend Dogs in Kavala, grupa Vizelj i zagrebačka Mi Vida, dok su publiku na maloj bini osvojili Tam, Luka Rajić i zagrebački trio Pocket palma. Iako neznatno udaljene jedna od druge, nije bilo moguće ispratiti celokupne programe na obe festivalske bine, te smo morali da napravimo nekakvu selekciju, po principu „od svega po malo“.

Na prilasku Beogradskoj kapiji dočekali su nas Koktel, šljokice i žad beogradske kantautorke Tamare Popović – Tam. Veče, dakle, počinje dream pop matricama (bar nama koji smo startovali na maloj bini), uz numere Sve dalje, Brži od svega i Kako treba. Novosadska publika imala je priliku i da premijerno čuje izdanja sa autorkinog predstojećeg EP-a, kao i deo ekipe Zicer Inc koji se Tam pridružio na bini. Kantautorka je nastup završila numerom Infierno u remiksovanom izdanju zagrebačkog sastava Pocket Palma, kojim je i najavila njihov nastup kasnije iste večeri.

Na veliku binu zatim je izašao energični beogradski sastav Vizelj. Pojedince iz publike usput smo pitali šta ih „radi“ kod Vizelja, a neki od najzanimljvijih utisaka bili su „to što su bezobrazni“, „rokenrol i toksični maskulinitet“ i „ja sam se samo prepustio silama univerzuma, to radim već dva meseca“. Tokom koncerta ka publici letele su novčanice sa likovima članova benda, Aleksa, Veljko i Pavle smenjivali su se na instrumentima, a na vrhuncu nije bilo moguće proceniti ko svira, ko se čijim instrumentima udara u glavu, niti ko je u šutki, a ko na bini. Na putešestvije kroz dešavanja u Novom Sadu pošli smo sa kredom da, ako se nisi proveo na svirci, nisi se ni proveo, ni pisao, ni bio na svirci. A Vizelj nam je obezbedio sve od navedenog.

Naposletku se vraćamo na malu binu i zatvaranje festivala koje je upriličio tročlani zagrebački sintvejv sastav Pocket palma. Dok je nastup grupe Vizelj prethodno obeležila ludačka energija, Pocket palma su okupljene poveli na jedno sasvim drugačije, sanjivo muzičko putovanje, puno nostalgije i emocija. Uz Godišnji i More ispratili smo festivalsko leto, Gradić fest i nezapamćeno sadržajan vikend u Novom Sadu.

Foto: Zoran Ješić, Jelena Ivanović

Članak Tour de Novi Sad – Kaleidoskop kulture i Gradić fest se pojavljuje prvo na Oblakoder.

See it my way – Burst and Decay

Novosadski akustični emo/pop pank dvojac See it my way čine gitarista Mihajlo Zorić i pevač i gitarista Dušan Đukić. Iza sebe imaju nekoliko singlova i EP „111”, a krajem jula prošle godine objavljuju numeru „Burst and decay”. Portal Dotkom po objavljivanju singla prenosi utiske novinara i muzičkog kritičara Milana Đorđevića: „See It My Way su sjajni u svom žanru, „Burst and decay” zvuči svetski, može na bilo koju američku kompilaciju najboljih ostvarenja. Tekst o promašenoj, neautentičnoj egzistenciji, savršen engleski jezik i harmonizovanje vokala, odlično sklopljena kompozicija”.

Echo Spiritus – Inkluzija

Echo Spiritus je šestočlani atmosferični rok sastav osnovan u maju prošle godine, na inicijativu bubnjara i tekstopisca Zorana Kandića i gitariste Aleksandra Pavlovića. U novembru prošle godine objavljuju debitantski singl „Svetlo“, a u martu i drugi video singl pod nazivom „Inkluzija“. Ispranom paletom boja i melanholičnom melodijom, „Inkluzija“ na sebi svojstven način ilustruje težinu svakodnevne borbe sa letargijom i apatijom. Obe numere čine segmente mozaika predstojećeg albuma „Disbalans“ koji za temu uzima egzistencijalizam i (bes)predmetnost svakodnevice.

Lazar – Zeleno Sunce (EP)

Lazar je progresivni spejs rok sastav koji kombinuje nepravilne ritmove sa ambijentalnim deonicama i teškim rifovima. Za gitarom je David Aksamit, za basom Marko Vasiljev, a bubjeve svira Borivoje Janacković. Autorske pesme benda do nedavno je bilo moguće čuti samo na svirkama uživo, a 2020. godina bila je presudna da njihova prva izdanja postanu dostupna i onlajn. U avgustu prošle godine ovaj tročlani instrumentalni sastav objavljuje EP „Zeleno sunce”.

Short Reports – Cats VS Dogs (Album)

Energični indi rok duo Short Reports osnovan je početkom prošle godine, a istoimeni debitantski album koji broji 11 numera objavljuje u novembru. Dvočlani sastav čine bubnjarka Nikolet Feher i pevač i gitarista Nemanja Velimirović. Svoj zvuk opisuju kao minimalistički ali ekspresivan, a vode se idejom „manje je više”. Zbog prethodne nemogućnosti održavanja svirki i koncerata, bend promociju albuma izmešta na svoj Jutjub kanal na kom objavljuju izvođenja pesama uživo kako bi se, kako kažu, na taj način upoznali sa potencijalnom publikom i pružili joj digitalno muzičko putovanje. Tokom ove godine bend je snimio dva muzička spota, za numere „Connection“ i „Bad Side“ sa svog albuma prvenca.

Senshi – Chaos In My Soul

Prvo mesto rezervisano je za ragga metal bend Senshi, zasigurno najautentičniji sastav na domaćoj metal sceni u poslednjih nekoliko godina. U svom zvuku kombinuju metal, rok, rege i rep sa tradicionalnim japanskim instrumentima, što ih najpre pozicionira na japanskoj metal sceni, gde godinu dana nakon osnivanja odlaze na turneju i imaju svoje prve nastupe. Iste godine (2018) sastav objavljuje album „Senshi No Seishin” za izdavačku kuću Hi-PLY iz Japana. U aprilu 2020. Senshi predstavlja spot i singl „Chaos in my soul” kojim najavljuju i novi album, a u kom gostuje Cameron Argon, pevač benda Disfiguring the Goddess, poznatiji po alijasu Big Chocolate.

Članak Novosadski muzički noviteti se pojavljuje prvo na Oblakoder.