Kako ste došli na ideju da pokrenete YouTube kanal Rep Arhiva?

Rep Arhiva: Kanal Rep Arhiva je prvobitno nastao kao nešto što bi se danas nazvalo meme kanal, na kome sam želeo da kačim svoje lične amaterske montaže nastale u Windows Movie Maker-u. Međutim, od toga sam srećom ubrzo odustao i samo najedared počeo da kačim stvari domaćih izvođača kojih u tom momentu nije bilo po internetu.
Kanal se prvo zvao DHBW Production (Don’t Happy Be Worry, po izvrnutoj obradi Ramba Amadeusa), a tek sam ga od 2016. nazvao Rep Arhiva i povezao sa radom na fejsbuk stranici, koja je do tog momenta bila fan stranica Kruksa iz Bauk Squada. On me je zamolio da je obrišem ili bar preimenujem u nešto drugo.
Upravo na temelju neobjavljenih pesama ekipa Bauk Squad, FTP!, Bad Copy i Beogradski Sindikat je i počeo moj rad na kanalu.

Da li je Rep Arhiva delo jednog rep arhivatora ili iza Arhive stoji grupa ljudi?

Uglavnom sam sam zadužen za kanal, što će reći da sam trenutno jedini rep arhivator na kanalu, ali sam tokom godina sarađivao sa još ljudi širom Srbije, koji su paralelno vodili svoje kanale, takođe posvećene domaćem repu. Nažalost, njihovi kanali su zbog copyright-ova od strane nekih domaćih repera (ili njihovih tadašnjih i sadašnjih labela) bili obarani i ugašeni.

Kako dolazite do pesama i ostalog materijala koji kačite na kanal?

Većina pesama i spotova koje imam su bili sakupljani tokom godina, većinom sa domaćih rep foruma kao što su Radivizija i Serbian Underground. Naravno, tu su bile i kupovine domaćih rep diskova, prebacivanje i razmena pesama sa drugarima, pa čak i lično sa izvođačima. Imao sam prilike da posedujem i neke od retkih i neobjavljenih pesama domaćih repera, ali ni u jednom momentu nisam imao nameru da ih objavljujem jer moj kanal uglavnom služi za vraćanje stvari koje su već bile po drugim kanalima, ali su nestale prilikom njihovih obaranja.

Kakva je saradnja sa domaćim reperima? Da li se javljaju problemi oko toga što su njihove autorske pesme na vašem kanalu?

U opisu svakog videa na dnu stoji poruka da ukoliko neko poseduje ekskluzivna prava ili ne želi da se određena pesma ili spot nalazi na našem kanalu, može slobodno javiti u inbox naše fejsbuk stranice i mi ćemo odmah ukloniti sadržaj. Uglavnom nema problema. Izvođači ili njihovi predstavnici nam se jave i zatraže nam da obrišemo određenu pesmu ili video, neki to rade na ljubazan način, drugi sa malo „više distance“, ali svima izlazimo u susret jer nismo tu da se svađamo.
Međutim, bilo je do sad i slučajeva u kojem su izvođači bez ikakvog javljanja, jer verovatno ne čitaju opis videa, prijavljivali njihove pesme, zbog čega mi je u par navrata kanal bio pred obaranjem, iako se te pesme pre toga nisu nalazile ni na jednom zvaničnom izdanju ili su prethodno bile na drugim kanalima.
Naravno, pošto je došlo doba u kom izvođači žele da na svaki način zaštite svoja autorska prava i legalno zarađuju od svoje muzike na internetu, mogu se razumeti donekle i ovi postupci, ali, s druge strane, mi nikako nismo tu da ugrožavamo prava izvođača, već da, ako postoje određeni problemi, iste rešimo bez nekih težih posledica.
Da ne bude samo da imamo loša iskustva, javljaju nam se lično i drugi izvođači koji su često iznenađeni otkud nam toliko njihovih pesama, pa i zahvalni na tome što smo uspeli da sačuvamo većinu toga što im je obrisano sa YouTube-a.

Deo arhive sa kanala

Kako usklađujete funkcionisanje vašeg kanala sa YouTube-ovim pravilima o copyright-u? Da li ste razmišljali i o prelasku na neki drugi sajt?

Zbog gorenavedenih prijava, pesme nekih od izvođača sam preventivno prestao da kačim na kanal, a sve druge stvari koje su imale copyright ili bile snimane na poznatije bitove, uklonio sa kanala. Sve što ima neku vrstu copyright materijala u sebi ili se ukloni da video ne bi bio blokiran, ili jednostavno bude ostavljeno u tom obliku, čisto da, ako nema problema sa blokadom, makar ostane pesma da se sluša. Za svaki slučaj, otvorićemo uskoro i Vimeo i Dailymotion kanale, ali za sada nemamo neku preteranu potrebu za time.

U prošlosti ste već sarađivali sa nekim portalima kao što su Beogradska nedelja i Mixeta. Da li imate u planu da se ponovo aktivirate na taj način i dodatno promovišete Rep Arhivu?

Sa navedenim portalima smo sarađivali u okviru njihovih izveštaja i kolumni, a poslednja je bila kolumna RAProspektiva sa mixeta.net portala, u kojoj su bili obrađivani albumi balkanskih rep izvođača počevši od 1999. do 2009. godine, gde smo stali zbog ličnih obaveza.
Planovi za aktiviranje su uvek tu, samo jednostavno neke privatne stvari malo koče detaljnije posvećivanje tome. Jedna od stvari koja bi možda bila u pokretanju je neka vrsta vloga, ali o tome neki drugi put. Jedino u čemu smo aktivno učestvovali nakon rada na portalima je saradnja sa kanalom #disuspotovi, sa kojim smo zajednički radili na serijalu „Evolucija repera“ u kome je do sada predstavljeno oko 50 izvođača sa prosotora Balkana.

Ono što bih dodatno spomenuo je da je kanal #disuspotovi od skoro u našem većinskom vlasništvu, tako da paralelno sa radom na Rep Arhivi planiramo da dodatno aktiviramo i rad na ovom kanalu, koji je do sada uglavnom bio posvećen hrvatskom repu.

Kakva je generalno zastupljenost repa u medijima u odnosu na neki prošli period?

Rep nikad nije bio toliko prisutan u medijima koliko danas, pogotovo kada pričamo o domaćem repu i reperima. Poslednjih godina smo dobili predstavnike domaćeg repa, bilo da su oni bum bep ili trep, koji svojim pesmama privlače veći broj publike, tako da su neki od njih već počeli da završavaju i na medijima sa nacionalnom frekvencijom. Ali, ako ih nema, uvek će za njih biti mesta na internetu.

Da li se i sami bavite rep muzikom ili vam je ovaj muzički angažman preko kanala samo hobi?

Svako ko je ikad bio slušalac i fan rep muzike, kad-tad je morao da se oproba i sa repovanjem, pa i pravljenjem bitova. Koliko se bavim kanalom, toliko se otprilike bavim i repom, znači skoro deceniju, ali uvek sam odvajao svoje bavljenje repom od aktivnosti na Rep Arhivi. Kad sam reper, tad sam reper, a kada nisam – onda arhiviram.

Za sam kraj, navedite nekoliko domaćih rep projekata koji, po vašem mišljenju, zaslužuju mnogo veću pažnju od one koju su dobili.

Uvek postoje projekti koji nikad nisu dobili pažnju koju zaslužuju, pa u to ime navešću sledeće projekte. Ako neki zaboravim, neka mi se ne zameri:

Ludi Konj – Šarklo Psihopata (2011)

3man – Bruklin u Kazanu (2011)

Majki P i Rajk – Repcept (2011)

Demencija – Toliko loše da bolje ne može biti (2011)

Shoshim – Shoshimstorija (2011)

Bezz i Rajk – Dredovi i Masline (2013)

Tandrprc – Tandrprc (2014)

Mejsi – Niko EP (2015)

Kvaka22 – MMKII (2019)

Shea – Dan Pobede (2020)

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Fotografije:  Screenshot YouTube

Članak Rep Arhiva: Na internetu će uvek biti mesta za repere se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Rade Sklopić, širom Balkana poznat kao DJ Raid, u svom muzičkom katalogu nudi mnogo više od isključivo DJ-inga. Pored dugogodišnje saradnje sa Marčelom u svojstvu DJ-a i kompozitora muzike njegovog benda, po čemu je i najpoznatiji, Rade se bavi i komponovanjem za pozorište i filmove, kao i komponovanjem autorske muzike. Prvi instrumentalni album Little Box objavio je 2015.
O svom životnom putu, koji ga je preko Švajcarske doveo nazad u Srbiju, karantinskom džemovanju koje je bilo veliki hit na domaćem internetu, ali i raznim drugim stvarima, Rade je u ovom intervjuu proćaskao s nama.

Quarantine jam koji si pokrenuo je privukao veliku pažnju kolega muzičara (oko 50 učesnika). Čak je privukao pažnju BBC-ja. Kako si došao na ideju da ga pokreneš i da li si se nadao tolikom odzivu?

Ideja je nastala spontano. Nisam previše razmišljao niti se nadao da će biti toliki odziv. Onog trenutka kad sam shvatio da ćemo svi biti zaglavljeni u kući i da ćemo u narednih nekoliko nedelja samo slušati o virusu, shvatio sam da bi bilo super da na neki način skrenemo misli. Ispostavilo se da je jam pun pogodak, jer su se muzičari, plesači i reperi bacili na sviranje, pisanje i snimanje klipova, a slušaoci su imali svašta zanimljivo da čuju. Ne znam da li sam ikad više puta u životu čuo rečenicu „hvala ti na ovome!“.

Izgleda da je ljudima bio potreban ventil kako bi barem malo lakše podneli ovu situaciju. Stizali su klipovi od hobista, ali i profi muzičara kao što su Marko Luis, Smoke Mardeljano, Boris (Ničim Izazvan).
Naravno tu su bili  i moji ljudi iz ekipe, Marčelo, Filip Krumes i Nensi. Često sam dobijao poruke od ljudi koji samo prate akciju, koji su rekli da ne mogu da doprinesu kreativno, ali veoma uživaju slušajući jam. Tako da je skretanje misli, barem na kratko, apsolutno uspelo.

Kako podnosiš izolaciju i ove karantinske dane?

Izolacija meni ne predstavlja preveliki problem, pošto najčešće i ne uživam previše u kontaku sa ljudima. Volim svoju ekipu i ljude za koje provereno znam da smo na istoj talasnoj dužini. Sve mi teže pada da sklapam nova poznanstva. Imam utisak da se moja shvatanja drastično razilaze od nekih koja većina ovde prihvata kao normalne. Pored toga, radim na albumu, a u tom procesu mi je prag tolerancije mnogo niži, tako da su mi mačke i devojka puna kapa što se tiče socijalizacije.

Videli smo na instagramu da si ljubitelj mačaka. Reci nam nešto o njima. Da li ti prave društvo tokom komponovanja?

Imam tri mačke, sve su sa ulice. Generalno, volim životinje i voleo bih da ljudi obrate više pažnje na njih. Na sve životinje, ne samo ljubimce. Nadam se da će u budućnosti ljudi uvideti koja se nepravda vrši nad njima danas. No `ajmo na vedrije teme. Društvo mi prave povremeno Cuca i Luška, dok Žmungoul u studio ulazi samo kad ga posmatram pažljivo, pošto kreten voli da grize kablove. Ne pomaže ni mazanje ljute papričice po kablu, to mu je još i lepo, pikantno.

Koju muziku najviše slušaš ovih dana?

Istu koju slušam i inače, to je barem isto. Žanrovski odavno više ne razdvajam, svašta me radi. Jon Hopkins, Bonobo, Nils Frahm, Rob Araujo, Thom Yorke, Cinematic Orchestra, Thievery Corporation, to su mi favoriti a i veliki uticaj na moj rad.

Proveo si jedan deo svog života u Švajcarskoj. Kako izgleda baviti se muzikom tamo? Čime si se još bavio dok si počinjao sa DJ karijerom?

Dok sam živeo tamo nisam imao hrabrost niti mogućnost da se isključivo bavim muzikom. Radio sam kao CNC programer za industrijske mašine koje proizvode turbine za brodove. Iskren da budem, ne znam ni ja kako sam završio na tom poslu.
Sa 15 godina sam otkrio gramofone, pa je sve drugo postalo nebitno, tako da manje-više nisam mario koju ću školu da upišem. To mi je kasnije došlo na naplatu, jer sam sa 20 i kusur shvatio da me taj život guši i da moram da se prebacim 100% na muziku. To nije moglo samo sa DJ-ingom, pogotovo što ja nikad nisam voleo da vrtim komercijale i standardne klub hitove, a skreč takođe nije previše isplativa disciplina. Odlučio sam da krenem da učim komponovanje i sviranje klavira, spakovao stvari i došao u Srbiju da se fokusiram na to.

Kakav je osećaj poći obrnutim putem, vratiti se iz inostranstva za Srbiju?

U startu je bilo jako lepo, doći svojoj kući gde te ne gledaju kao stranca  i posvetiti se samo stvaranju i muzici. No, bilo je drugačije vreme, bilo je više nade u vazduhu da će ova zemlja možda krenuti nekim normalnim putem, što se nije desilo, naprotiv.
Sa druge strane sam shvatio da sam i ovde stranac, barem što se tiče mentaliteta. Trebalo mi je vremena da se prilagodim i shvatim kako ovde stvari i ljudi funkcionišu. Odgovornost i pristup poslu se drastično razlikuju, ali ne bih da ulazim sad u te priče dublje, svako ko je živeo preko zna o čemu se radi. No, naučio sam i mnogo toga od kad sam ovde, prvenstveno umetnost životne improvizacije i da nećeš propasti ako nemaš 100 osiguranja i plan za narednih 30 godina.
Ljudi u Švici mahom žive mnogo proračunato u svakom smislu, a to ipak oduzme životu malo „magije“. No, sve ima svoje dobre i loše strane, pitanje je šta ko želi u datom trenutku.

Već godinama vodiš DJ radionicu. Šta radite ti i polaznici tamo i kako izgleda obučavanje novih DJ-eva?

Učimo svašta. Skreč, miks i muzičku produkciju, ali neki časovi se pretvore u seanse psihologije i filozofiranja o životu i univerzumu.
Meni je bitno da svako ko dođe na radionicu dobije kvalitetno predavanje i da bude pristupačno za mlađe ljude. Zbog toga je cena poprilično niska, a za odnos cena-kvalitet sam nekoliko puta dobio jedno „ti si lud, ovo mora da bude skuplje!“ od kolega i nekih polaznika.
No, da ne ispadne da to ovde pišem tek tako, pitajte nekoga ko je dolazio na časove. U poslednje vreme se dešava da ne mogu da prihvatim svakog polaznika, jer mesta budu često popunjena zbog velike zainteresovanosti. Svakako, svako ko želi da upiše DJ radionicu može da me kontaktira na djradionica@gmail.com.

Kako ti se čini domaća DJ scena?

Pa zavisi o čemu pričamo, velike su razlike između klupskih i turntablism DJ-eva. Ne bih da dajem ocenu celoj sceni, jer tu bude uvek neko precenjen, a neko potcenjen.
Ono što ja volim je da vidim da neko radi nešto kreativno i drugačije, pa bih tu izdvojio možda BKO-a i Me-High-Low-a za klupske setove. DJ Iron kao veliki ljubitelj ploča i muzike mi je takođe drag. DJ Mrki i Mardeljano su odličan DJ-MC kombo. Korda i Minimize su mi super skrečeri sa radionice, a Kick Kong iz Novog Sada me oduševio napretkom u poslednje vreme.
No, to su meni bliski ljudi, imamo još kvalitetnih DJ-eva svakako. I dalje malo kasnimo kad je turntablism u pitanju, ima nas jako malo, a tu nekako vidim najviše potencijala za napredak.

Radio si i muziku za predstave Klasni neprijatelj, Istraživač noćnih mora i Zajedno Sami. Kako si uplivao u pozorišnu muziku? Koliko se razlikuje proces rada na muzici za pozorišnu predstavu od rada na muzici za album? Da li si naučio nešto novo radeći za pozorište?

Radio sam muziku za još neke predstave, samo što nisam „apdejtovao“ biografiju. Uglavnom smo išli Marčelo i ja u tandemu za ove gore navedene predstave, no bilo je i nekih koje sam radio sam. Pored predstava sam radio i muziku za dokumentarne filmove. Između ostalog, jedan koji je išao na RTS-u se zove „Srboljub i Hrvoje“, priča o Srbinu i Hrvatu koji su prošli kroz užas rata devedesetih i u Nemačkoj postali najbolji prijatelji.
No, ono što je najveća razlika između rada na albumu i na muzici za predstave i filmove, jeste da ne moram isključivo muzikom da ispričam celu priču. Osećam se mnogo lagodnije kada radim muziku za predstavu ili scene iz filma. Nije ceo pritisak na mojim notama, nego su note tu da podvuku i pojačaju doživljaj koji se odvija na sceni ili u filmu.

Ostvario si se kao muzičar na gramofonu i na klaviru. Da li bi želeo da naučiš da sviraš na još nekom instrumentu?

Na gramofonu ima i dalje svašta novo da se nauči, tako da ima tu prostora za napredak. Klavir spada kod mene i dalje u kategoriju novi instrument, pošto imam još veoma dug put do „ostvarenja“.
Krenuo sam da ga sviram jako kasno, sa 25-26 godina, a to je instrument koji se ne da, i pored moje upornosti da ga savladam. Svaki dan mi objasni da ima još da se vežba. Iskreno, ne znam da li ću imati snage da naučim još jedan instrument, pošto sad istražujem i sintezu zvuka i uživam u sintovima, što je opet filozofija za sebe. No, da mogu da magično naučim nešto do sutra… Tenor saksofon, truba, violina, bas i bubanj, gitara… dosta!

Tvoj prvi solo instrumentalni album, Little Box je nedavno napunio 5 godina. Kako ti on deluje sada sa ove vremenske distance? Da li radiš na nekom novom solo projektu?

Često mi pada teško da mislim nešto preterano lepo o svom radu. Malo je falilo da Little Box ne izađe zato što mi sve to zvučalo užasno na završnom slušanju pred odlazak u štampu. Sad već nije toliko strašno, mogu čak da kažem da sam zadovoljan. Najpre zato što sam preneo priču koju sam želeo da prenesem, a sve ostalo uvek može bolje. Trenutno radim na nastavku te estike i tog zvuka, drugi album će biti ove godine.
Posle toga stižu EP-ovi raznih žanrova, od eksperimentalne ambijentale, do nekih jazzy hop insturmentala. Baš imam želju da istražujem nove terene.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Autori fotografija: Ana Danilović, Marko Obradović Edge, Katarina Pejčić

Članak Rade Sklopić Raid: Sa 15 godina sam otkrio gramofone, pa je sve drugo postalo nebitno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jedna od prvih stvari koju prosečan brucoš uradi po doseljenju u novi grad zbog studija je instaliranje Tindera. Isto važi i za solo putnike; možda ćete od grada do grada putovati sami, ali traženje društva za dan-dva-tri započinjete već iz hotelske sobe.

Jedna od najvećih prednosti ovakvog upoznavanja je to što ono ne zahteva preterano ulaganje vremena. Svi živimo ubrzano i večito nam manjka vremena za 300 stvari koje bismo voleli da obavimo u toku jednog dana. Nova poznanstva ovako niču instant i ne predstavljaju problem. „Mečovaćete se” sa novim ljudima dok idete na posao ili faks, „svajpovaćete” levo i desno ili kliktati na srca i ikseve u gradskom prevozu. Možete započeti ćaskanje dok čekate u nekom dosadnom redu i jedino ćete morati zaista da odvojite vreme ako rešite da se upoznate uživo. A do tada ćete već moći da procenite vredi li uložiti tih sat ili dva na novo poznanstvo.

Zahvaljujući ovim aplikacijama, omogućeno nam je i da ciljano i efikasnije upoznajemo nove ljude. Umesto „lova na slepo“ i random prilaženja ljudima u iščekivanju pozitivnog ishoda, moguće je naći sebi idealnu osobu na osnovu toga šta sluša, gde izlazi, šta voli da jede i kakvog kućnog ljubimca ima. Zvuči kao epizoda Black Mirrora, zar ne?

Savremeni trend ili ne?

Upoznavanje preko interneta, ipak, nije u potpunosti trend današnjice. Otkako je internet postajao sve potrebniji u čovekovoj svakodnevici, javila se potreba da se i socijalizacija prenese u taj virtualni svet.

Na početku bili su to forumi i razni čet klijenti (MSN, ICQ, Pričaonica Krstarice). Kasnije se, evoluiranjem sadržaja na mreži, fokus pomerio na društvene mreže (MySpace, Facebook, naposletku i Instagram). Razvojem pametnih telefona dobili smo mogućnost da uvek sa sobom nosimo i prozorčić u svet upoznavanja drugih ljudi u vidu ovih aplikacija.

Ipak, bez obzira na sve te društvenih mreža koje se svakodnevno koriste, dobar deo novih, virtualnih poznanstava se sklapa preko aplikacija ili sajtova namenski napravljenih za te potrebe.
Tinder, Badoo, Grindr i razni njihovi derivati. U zavisnosti od toga šta tražite i da li ste i koliko novca spremni da uložite kako bi vam aplikacija olakšala put do novog prijatelja ili partnera, birate najpogodnije rešenje.

Iako smo civilizacijski prerasli oglase tipa „On/Ona/Oni traže Njega/Nju/Njih“, da li je suština, manje-više ostala ista?

Postavlja se pitanje: zbog čega tradicionalni način upoznavanja posustaje (da li?) pred naletom novih poznanstava začetih negde u virtualnom svetu? Da li je u pitanju strah od odbijanja? Veći izbor novih ljudi? Značajno skraćivanje vremena „potrošenog“ na upoznavanje nove osobe? Možda nešto sasvim deseto?

Oblakoder je pitao 677 mladih osoba o tome kakve su njihove navike i iskustva sa online upoznavanjima. Najveći deo odgovora došao je iz starosne grupe od 18 do 28 godina.

U našem istraživanju su većim delom, gotovo 80% ispitanika činile devojke. Preko 80% ispitanika je odgovorilo da su upoznali nekog online.

Ovakvi rezultati pokreću neka od sledećih pitanja: Da li su žene spremnije da odgovore na ovo pitanje? Da li su iskrenije prilikom davanja odgovora? Da li su sklonije upoznavanju partnera online?

Odnos žena i muškaraca na sajtovima za upoznavanje je daleko od ujednačenog, kako po samom broju profila, tako i po njihovoj međusobnoj interakciji. Muškarci aktivno prilaze velikom broju ženskih profila, i, logično, ne završava se svako prilaženje upoznavanjem. S druge strane, ženama se u tom slučaju otvara veći prostor za izbor potencijalnog partnera, i njihov boravak na dejting sajtovima se u većem procentu završavaju upoznavanjem uživo; nakon određene selekcije, naravno. Tako bi se, možda, moglo reći da žene ipak jesu sklonije online upoznavanju. Takođe, kako su im iskustva većinski pozitivna, upravo zbog te strožije selekcije, to ostavlja prostor da i iskrenije odgovaraju, bez lovačkih priča.

Mladi kod nas i dalje najviše koriste Facebook (55%) i Instagram (43%) kao sredstva za upoznavanje novih ljudi.

Zanimljiv je podatak da se za online upoznavanja koriste aplikacije kojima to nije primarna svrha. Iz toga se može zaključiti da su namenske dating aplikacije kod nas još uvek delom stigmatizovane i tabu.

Dve najpopularnije dating aplikacije koje se koriste, Tinder i Badoo koriste 22% odnosno 12% naših ispitanika.

Takođe, rezultati ankete ukazuju na moguću prisutnost usamljenosti kod mladih ljudi. Gotovo 30% ispitanika je odgovorilo da na internetu traži prijatelja, a nemali broj ispitanika je na pitanje „Koji je tvoj razlog za korišćenje aplikacija za online upoznavanje?“ odgovorio sa: „Dosadno mi je”.
Oko petine ispitanika se izjasnilo da na internetu traži partnera. Ostali značajniji odgovori bili su „Traženje kombinacija” sa 11% i „Zabava” sa 9%.

Ipak, kada se dođe do same poente upoznavanja, odnosno, ostvarivanja kontakta sa osobom koja je s druge strane ekrana, rezultati govore sledeće: prosečni ispitanik se upoznao sa 15-20 osoba. Za korak dalje, upoznavanje uživo ili samo održavanje kontakta, prosečni ispitanik se odlučio za 3 osobe.

Iako vlada predrasuda da su internet upoznavanja površnija, jer su jedini odraz našeg izgleda na profilima fotografije, po pravilu, naše najlepše. Neretko su one i jedina informacija o korisniku pored imena, ipak nije tako.

Profesor Beogradskog univerziteta i sociolog, dr Dalibor Petrović izneo je sledeći stav: „Pri fizičkom upoznavanju uživo, vi imate oko 30 sekundi tog prvog, neverbalnog utiska o drugoj osobi, koji u velikoj meri određuje u kom pravcu će se to upoznavanje dalje nastaviti. Kada je reč o online poznanstvima, vi imate situaciju da se jedan odnos u dobrom delu gradi pre samog susreta uživo.“ To bi dalje moglo da znači da ta tzv „iluzija izgleda“, i nedostatak neverbalnog govora zapravo može samo potpomoći kasnijem efikasnom upoznavanju.

Preko 85% ispitanika su odgovorili da im fizički izgled nije bio presudan kada su odlučivali da li će se ponovo sresti s nekim.

Ovakvom rezultatu doprinosi disproporcija u polovima kod uzorka, kao i činjenica da se ljudi ipak više upoznaju radi druženja, a ne radi ostvarivanja veza.

Utisak koji su ljudi koji se upoznaju uživo nakon upoznavanja online je otprilike u polovini slučajeva odgovarao onom utisku koji su ostavljali tokom dopisivanja.

Ljudi su prilikom online razgovora skloni idealizaciji sagovornika, istakao je naš sagovornik. Što ljudi ranije odu da se upoznaju uživo, odnosno, kraće komuniciraju online, to je veća mogućnost da će slika koju su stekli jedno o drugom biti pogrešna.

Takođe, oko 80% ljudi je odgovorilo da su njihova iskustva sa online upoznavanjima pozitivna.

Ovakav odnos odgovora dr Petrović nam je objasnio time da je ženska populacija, koja je u velikoj većini učestvovala u anketi, mnogo podozrivija ka strancima, te da prave mnogo strožiju selekciju pri odabiru s kime će se zapravo i naći uživo.

Internet – opasno mesto ili ipak ne?

Ovi rezultati bi možda mogli da nam pomognu i u razbijanju predrasuda koje se tiču samog komuniciranja preko interneta sa nepoznatim ljudima. U današnje vreme, kada mnogo veći broj ljudi koristi internet, nego što je to bio slučaj pre desetak, a naročito dvadesetak godina, prisutan je trend da su mlađi korisnici nepoverljiviji od starijih kad se potegne pitanje upoznavanja. „Dinamika anonimnosti“ se značajno promenila od tog vremena. U periodu do pre desetak godina aktivnim korisnicima interneta je bilo potpuno normalno da budu anonimni i da biraju kako će se predstavljati. Oni su, kako kaže dr Petrović, bili mahom iskreni zbog toga što im je to omogućavalo da svoj internet kontakt prenesu u stvarni svet. Podozrenje i strah od lažnog predstavljanja je uglavnom imala javnost kao i ljudi koji nisu koristili internet u svrhu upoznavanja novih ljudi.

Danas, iako je postalo potpuno normalno da su ljudi na internetu „javni“, odnosno da stoje iza svojih slika i imena, nepoverenje je veće. Prema dr Petroviću, to se može protumačiti kao agenda i fabrikovana informacija od strane medija ili državnih agencija. „Vama je bolje da napravite internet mestom gde se stranci neće povezivati, jer se oni mogu povezivati i iz političkih ili bilo kakvih drugih razloga. Bolje je da ubedite ljude da je internet mesto gde vrebaju ludaci i da je bezbedno komunicirati samo sa poznatim osobama.“

Prema mnogim istraživanjima, ljudi danas provode ogromne količine vremena online. Pretpostavljajući da na san dnevno odlazi 8 sati, prostom računicom se vidi da vreme koje provodimo online zauzima otprilike polovinu preostalog vremena. Ako ste zaposleni, to bi značilo da svo svoje slobodno vreme provodite ispred ekrana.

U takvoj situaciji, imajući u vidu većinski pozitivna iskustva naših ispitanika, možemo se slobodno zapitati: da li ćemo prijatelje i partnere u (bližoj) budućnosti tražiti samo preko mreže, ili će tradicionalni vid upoznavanja, iako sporijeg tempa i donekle neizvesnijeg ishoda opstati u društvu?

Članak Da li se i koliko upoznajemo onlajn? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo je treći put da Em započinje deceniju albumom. Prvi put je to uradio sa klasik albumom The Marshall Mathers LP (2000), a drugi put sa ne toliko prihvaćenim, ali za njegovu karijeru bitnim albumom Recovery (2010). Kakav će uticaj imati i utisak ostaviti ovaj početak decenije, još uvek ne može da se kaže.

Album je u velikoj meri inspirisan likom i delom Alfreda Hičkoka, što se vidi već i u samom naslovu, koji je direktno uzet od albuma objavljenog 1958. na kome je sam Hičkok dao glas, kao i u samoj hororičnoj atmosferi kojm je on prožet.
Reference na Hičkoka nisu nepoznanice za Eminema. U svojoj 24 godine dugoj karijeri tokom koje je stvorio i svoj psihotični alter ego – Slim Shadyja, Em se nebrojeno puta upoređivao sa raznim serijskim ubicama, što stvarnim, što izmišljenim, a upravo jedno od češćih poređenja bilo je sa kultnim zlikovcem Normanom Bejtsom iz Hičkokovog klasika Psycho.

Upravo sa mogućom referencom na Bejtsa počinje i ovaj album. Intru prethodi nekoliko sekundi zvučnog efekta ubadanja oštricom i potom zakopavanja ženskog tela, nakon čega se, posle završenog zločina, Em obraća publici. Takođe, ovakav početak albuma bi se mogao posmatrati i kao „ubijanje kritičara“, pošto je preterani kriticizam prethodna dva albuma upravo i tema pesme. Stihovi

„I was the G, the O-A-T.  Once I was played in rotation at every radio station. They said I’m lyrically amazing, but I have nothing to say. But then when I put out Revival and I had something to say. They said that they hated the awake me. I lose the rage, I’m too tame.  I get it back, they say I’m too angry. I need to get me some Dre beats, no, I should hook up with Tay Keith.Fans keep on pulling me one way, haters pull me in another”

govore tačno o tome šta je bio srž problema ne samo u periodu od 2017., već vuku korene maltene čitavu deceniju.
Eminemovi lajtmotivi su prolazne stvari, i pre ili kasnije je moralo da dođe do presušivanja izvora za nove pesme. Od samog početka karijere, repovao je o svom siromaštvu, roditeljstvu, narušenim porodičnim odnosima, kao i o zavisnosti od narkotika. U životu sadašnjeg Eminema, nijedan od ovih lajtmotiva ne igra nikakvu životno-bitnu ulogu.

Izbor gostiju albuma je, za razliku od prethodnih nekoliko albuma, svetlija tačka. Uz već stalne saradnike, Skylar Grey i Royce da 5’9”, tu su i ostatak nekada obećavajuće supergrupe Slaughterhouse, Joell Ortiz i KXNG Crooked, velika imena poput Black Thought (The Roots), Q-Tip (A Tribe Called Quest) i Anderson .Paak. Uz njih vredi spomenuti i saradnje sa dvoje repera nove škole, kontroverznom Young M.A i nedavno preminulim Juice WRLDom, na čiji rad je Eminem izuzetno uticao i taj duet, zbog nesrećnih okolnosti, nije ispunio svoj pun potencijal. Ove dve saradnje su naročito zanimljive zbog Eminemovog stava o reperima nove škole na Kamikaze, te je, izgleda spustio loptu i pružio šansu nekima od njih. Duet sa Ed Sheeranom je na albumu isključivo jer je potencijalni radijski hit, i album bi sasvim lepo funkcionisao bez Those Kinda Nights.

Isto se može reći i za pesme In Too Deep, Never Love Again i Farewell. One same po sebi nisu katastrofalne, ali nisu ni u kontekstu albuma. Ipak, ove tri uz Stepdad i Marsh, imaju veliki nedostatak – Eminemove refrene. Eminem tokom karijere nema pregršt zvučnih refrena u pesmama, osim ako ih nisu odradili gostujući muzičari.

S druge strane, You Gon’ Learn sa Royceom je zaista dobro odrađena. Činjenica da je Royce gostovao na čak tri pesme (Yah yah, I Will) na albumu mogla bi da znači da zajedno imaju još dosta neobjavljenog materijala, što dovodi do toga da bismo možda mogli da se nadamo i dugo očekivanom, novom Bad Meets Evil projektu.
Lično, to bi bio dobar potez u ovoj fazi Eminemove karijere s obzirom da njih dvojica mogu da izvlače međusobno maksimalni potencijal, kao i na gomilu negativnih kritika koje Em dobija za solo albume nakon Hell: The Sequel.

Što se ostatka albuma tiče, Darkness se, osim kao jedini singl, izdvaja i po odličnom storytellingu. Eminem priča iz perspektive Stephena Paddocka, masovnog ubice sa muzičkog festivala Las Vegas Strip, sve vreme praveći paralele između planiranja napada na publiku i umetničkog (sopstvenog?) izlaska na binu i pripreme nastupa. Ova pesma je takođe i vrlo kritički nastrojena prema američkom zakonu o oružju i „kulture masovnih pucnjava“.
Istini za volju, ovakva pesma se dugo očekivala od Eminema. Njegovi prethodni pokušaji društveno angažovanih pesama sa Revivala, Untouchable i Like Home su na kraju izvedeni veoma nedorečeno, iako je, od dolaska Trampa na čelo SAD, Em upravo jedan od glasnijih protivnika predsednika.

Na pesmi Godzilla Eminem ponovo (da li je zaista i ovaj put bilo potrebno?) postavlja sopstveni rekord u brzom repovanju sa 339 sloga u 30 sekundi (11.3 po sekundi), ali osim nove demonstracije tehničkog umeća, ova pesma je mogla da pruži mnogo više.

Posebnu pažnju treba usmeriti na početak drugog akta albuma, intro i pesmu Stepdad, kao i pesmu Leaving Heaven. Eminem se u njima vraća razračunavanju s članovima svoje porodice. Iako je na prethodnim albumima, konkretno na MMLP2 i Revivalu bio prilično blagonaklon, te se javno izvinio majci (Headlights), kao i bivšoj supruzi (Bad Husband). Na Leaving Heaven, očekivano, posvećuje strofu svom preminulom ocu, ali umesto oproštaja poslužuje vrlo gorke uvrede stihovima kao što su

„Pop was a sack of shit, yeah, he died, but I gave half a shit“, „You were dead to me ‘fore you died“, „I hate that I’ll never get to say ‘I hate you’ to your face“, „You know, I should dig your motherfucking ass up, just to spit in your fucking face“.

Stepdad je, takođe, vrlo sirova pesma, verovatno zasnovana na nekim istinitim premisama. Refren, iako do zla boga nezrelo zvuči, se možda baš zato dobro uklapa u kontekst pesme jer nosi samo tu destilovanu mržnju usmerenu ka figuri očuha.
Zapravo, uz blagi otklon od samog albuma. Koliku štetu ljudskoj psihi može naneti odrastanje u toliko toksičnim porodicama, kao što je to slučaj sa Eminemom, kada on sa svojih 47 godina i dalje ima poriv za verbalnim okršajima sa njenim članovima?

Dakle, da sumiramo utiske: Music to Be Murdered By jeste pokušaj Eminema da izbaci album sa konkretnim konceptom posle dužeg vremena. Kamikaze, iako naizgled koherentno delo, na okupu drži samo činjenica da se kroz većinu albuma napadaju kritičari i nova škola repa. Isti taj pokušaj koncepta je ubijen ubacivanjem balada i pesama o toksičnim vezama, koje su očigledno „must-have“ na svakom Emovom albumu od protekle decenije.
Ipak, album nije baš tooooliko loš, koliko bi se moglo zaključiti samo iz čitanja kritika, ali za ovako kasnu fazu karijere, i Eminemove standarde, nije ni posebno reprezentativan. Biti hejter Eminema je gotovo postao trend u desetim, koji se samo pojačavao sa svakim novim albumom i dodatno došao do izražaja nakon famoznog „povlačenja linije“ u strofi sa BET Cyphera 2017.

Ovde možemo postaviti i pitanje, da li je ovo (konačno) Eminemov poslednji album? Imajući u vidu da je Em hteo okonča karijeru još sredinom dvehiljaditih, pa da je Relapse (2009) trebalo da bude kraj, stih sa pesme Bad Guy „So, one last time, I’m back, before it fades into black and it’s all over“, kao i „prisilno“ teranje u penziju od strane kritičara nakon neuspeha sa Revivalom i činjenicu da je nadomak 50. godine života, može se primetiti da smo na samom finišu jedne ipak velike karijere. No, kako Eminem na pesmi Godzilla kaže, „And I got no plans to retire and I’m still the man you admire“, sve su šanse da će objaviti makar još jedan album, a ako to već mora da se desi, neka to bude Bad Meets Evil projekat i završavanje karijere u velikom stilu. Većem nego onaj u kom se pravcu trenutno kreće.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Članak Eminem izbacio Music to Be Murdered By – da li je sad stvarno kraj? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

10. Smoke Mardeljano – Ja repujem (2017)

Produkcijski ne toliko sirov kao Smokeovi  prvenci izdati za LTDFM, ali upravo zato i prijemčiviji većem broju slušalaca. Ovaj album je na Smokea konačno skrenuo pažnju van užih rep krugova koju definitivno zaslužuje.

9. Cantwait – Produkt vol. 2 (2012)

Cantwait na vrhuncu svoje underground karijere i na poslednjem izdanju pre svog prvog velikog albuma Van Dometa, koji mu je predstavio veliku prekretnicu u karijeri. Iako je Van Dometa produkcijski, i sveukupno gledano možda veći projekat, ipak se mnogo češće vraćam ovoj fazi Kendijeve karijere.

8. Furio Đunta – Lucidan Potez (2013)

Solo prvenac niškog repera je lirički odlično delo. Za Furia se još od ranih demo snimaka moglo reći da je lirički u samom vrhu domaćeg repa, što je ovim albumom samo i potvrdio. Furio vešto spaja ulični žargon i „književnije fraze“, žonglira s brojnim referencama na pop kulturu i drži se u tačno određenoj zoni između zabavnih i preterano štreberskih rima.

7. Juice – Apetiti mi rastu (2012)

Prvo zvanično studijsko izdanje koje je domaćoj publici predstavilo zvuk trepa, a koji će se tek dve godine nakon njega masovno proširiti. Juice je ovim albumom samo potvrdio da je jedna od ključnih ličnosti u formiranju domaće hip-hop scene i da je jedan od repera koji je najviše u toku sa svetskim muzičkim trendovima. Takođe, ovaj album je u dobroj meri zaslužan za mesto na sceni jedne kontroverzne ličnosti koja je mnogo poznatija pod svojim umetničkim imenom – Mimi Mercedez.

6. Fox – Trap Guru Trap Boss (2014)

Nastavak priče s prethodnog mesta. Ako je neki album na domaćoj sceni ove decenije napravio boom i samu scenu muzički okrenuo u bilo kom pravcu, to je ovaj album. Iako nije prvi doneo trep zvuk u Srbiju, najviše je doprineo širenju trepa i nakon ovog albuma domaću rep scenu je zapljusnuo jedan ogromni talas nove muzike i gotovo svi su se prebacili na 808 kako bi pratili trend, a i te godine je sada pomalo posrnulu Uniju postavio u vrh domaćih rap labela.

5. Struka – Svi psi idu u raj (2010)

Struka je na početku decenije bio izuzetno aktivan, kada je pored ovog albuma izbacio i dva mikstejpa (Liberace i Noći Bugija), kao i zajednički album sa Ludom – Monopol. Svi psi idu u raj su ipak u liričkom smislu najpotkovaniji. Ovaj album donosi završnicu sage Betonski snovi, koja je započeta na Strukinom prvencu. Na Dijamantskom statusu podiže sebe za lestvicu iznad koju je postavio na albumu Muzika iz podruma, odnosno konkretno na pesmi Platinasti status, a album je pun i odličnih storytellinga kao što su Ovde pored mene, Kao san ili Negde tamo gore.

4. Blokovski – Prototip (2011)

Kada god pomislim na frazu „prespavani klasik“, ovaj album mi iskrsne pred očima. Majstorski storytelling na svih 18 traka od Introtripa do Outrotripa. Kao što i kaže linija sa upravo Outrotripa: „Imam malu molbu, na nekom vremeplov sranju – za 30 dina pusti Prototip u parku“, ovaj album će nesumnjivo biti obavezan za slušanje svakom budućem rep fanu i kroz tih 30 godina.

3. Juice – Hiphopium 3 (2015)

U istoriji domaćeg hip-hopa, sva 3 Juiceova Hiphopiuma zauzimaju veoma bitna mesta. No, ovaj treći je i jedini u ovoj deceniji, pa stoga nikako ni ne može biti izostavljen s liste. Kroz album možemo čuti najzrelije Juiceove rime do sada – od uvodnih stihova sa Koraka, u kojima veoma temeljno objašnjava razloge svog repa i dokle je došao s njim, pa do podbadanja cele scene na Biće bolje, uklopljenih između identičnih instrumentala na Intropiumu i Outropiumu koji albumu daju izvesnu konceptualnu dimenziju. Jedan pasus je definitivno malo za reći bilo šta o ovom albumu.

2. Delfagor – Sve(s)tionik (2013)

Donekle sam se dvoumio da li da odaberem ovaj album ili EP Koliko dara toliko muzike, ali je prevagnulo to što je ovo pre svega lista LP izdanja. Veoma potcenjen album, u smislu dometa koji je postigao. Tekstovi koji naveliko nadrastaju rep kao žanr i mogu se posmatrati potpuno odvojeno od muzičke podloge kao svojevrsna poezija – pritom veoma kvalitetna, postavljaju Sve(s)tionik na ovo mesto na listi.

1. Ajzi – Jači od smrti (2013)

Bez ikakve sumnje i diskusije album #1 ove decenije, a takođe i u (makar) top 5 albuma izbačenih ikada u domaćoj produkciji. Gotovo dnevnička ispovest u trajanju od 77 minuta koja će vam sve vreme svaku pesničku sliku jasno iscrtavati pred očima, kao da ste na licu mesta zajedno sa autorom, a onda vas linijom „Ja sam patološki lažov, o tome sam pričao s psihijatrom“ dovesti do toga da se zapitate da li se uopšte išta od toga zapravo desilo. Sve u svemu, ko je slušao zna o čemu se priča, ko nije, ako ima takvih, pravac na youtube.

Honorable mentions:

VIP – Živa istina (2010)

Hip-hop top lista decenije bez VIP se nije mogla uraditi ni pre 10 godina, kao što se ne može uraditi ni sad. Po jedan klasik album u deceniji, što im je ujedno i cela diskografija obezbeđuju VIPu kultni status u domaćem repu.

Dada – Ni na nebu ni na zemlji (2016)

Za ovaj album, kao i za Džepove u rukama, mnogi su mislili da nikad neće videti svetlost dana. Ipak, na sreću, i za razliku od njih, pojavio se pod etiketom Bassivityja. Sve u svemu, prilično kvalitetan album, naročito uzimajući u obzir da je većim delom nastao nekoliko godina ranije nego što je izašao, a da je u trenutku izlaska zvučao sveže kao da je potpuno produkt 2016. godine.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Članak Top 10 domaćih rep albuma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Odakle ti ideja za nadimak META?

META je samo po sebi prefiks kao metafizika ili bilo šta. Zapravo sam slušao neki podcast pre ne znam koliko godina, neko je rekao „that’s so ‘meta’“ i ja sam pomislio kako to može biti naziv neke pesme. Nakon nekog vremena sam shvatio da to zapravo može da zvuči i kao ime, iako ljudi ovde to čitaju kao Mȇta i onda je to ostalo tako. Ništa dublje od toga.

Kada si i kako počeo da se baviš muzikom?

Vrlo rano sam počeo da sviram gitaru i tu se menjalo dosta rok i metal bendova. U bendovima sam svirao gitaru i bas i malo sam pevao u jednom pank-rok bendu. Ujedno, krajem osnovne, početkom srednje počinje da me interesuje i snimanje muzike, kao i produciranje. Negde 2011-12. se pojavljuje dubstep. Tu počinje da mi bude interesantna elektronska muzika, jer je, da kažemo, dubstep bio „metal elektronske muzike“. Tada mi nije bilo jasno kako se dolazi do tih zvukova. Iz toga sam onda počeo da razvijam i pop zvuk, ali u svakom slučaju dolazim iz „žive muzike“, tek kasnije je došla elektronska muzika i zato možda to što radim zvuči alternativnije od ostalih pop stvari.

SAE Institut, na kome sam studirao, je mesto gde rade stvarno sjajni profesori koji su sarađivali sa svetskim zvezdama kao što su The Cure ili Sting. Ipak, ne možeš da naučiš sve o muzičkoj produkciji, već samo ono što planiraš da radiš. Da li ti imao takvog mentora u životu, kao što je meni Vikler, ili profesora na fakultetu, svakako moraš da se sam angažuješ. Ovo nije klasičan posao, mi moramo 24/7 da mislimo šta je sledeći korak u muzici.
Samo tehničko znanje mi je solidno pomoglo, ali SAE mi je više značio jer sam tamo upoznao ljude koji su motivisani da prave muziku koliko i ja, jer to nisam imao u Kragujevcu. Bez obzira što tamo možeš da vidiš i koristiš opremu kakvu verovatno u životu nećeš nikad moći da imaš, takve stvari u 2019-20, generalno nisu potrebne, jer postoje artisti koji imaju laptop i mikrofon i imaju milionske preglede.

Ko su ti bili uzori kada si počeo, a ko su ti trenutno uzori?

Mislim da se meni uzori menjaju na svakih godinu dana (smeh). U tom nekom periodu, 2011-12. mi je Skrillex bio bog dubstepa i želeo sam da saznam kako on to pravi. Pre toga, bendovi od Green Day-a do raznih metal i death metal bendova. Trenutno su mi uzori, konkretno za album Treći Svetski Rat, verovao ili ne, bili The Weeknd i Lana Del Ray što se tiče instrumentala, jer u albumu ima dosta orkestracije mešane sa tim nekim trap-pop-elektro zvukom, što je, po mom mišljenju, njihov novi zvuk, jer dosta zvuči tužno, ali ujedno je i epic.

Kako je došlo do saradnje sa Viklerom?

Imali smo zajedničke prijatelje i bilo je pitanje vremena kada ćemo početi da radimo zajedno. Ja sam njemu puštao neke svoje stvari koje u tom trenutku nisu bile izbačene. On je meni tada puštao Sam pao sam se ubio i Amove i ja sam bio u fazonu „otkud ti u ovom zvuku?“ jer sam ga znao samo iz Bad Copy-ja, ali smo se skontali za rad. Prvi instrumental koji sam mu pustio bio je za Požare nad gradom, njemu se svideo i napisao je tekst za tu stvar. Zapravo, tako uglavnom i radimo. Ja prvo radim instrumentale, pa onda on radi tekst i vokale. Možda smo, zapravo, samo dve stvari radili zajedno u studiju gde nemamo ništa i ja uzimam da pišem muziku, a on da piše tekst preko toga. Uglavnom, ja radim muziku od kuće koju mu šaljem i onda on bira instrumentale koje želi.

Spomenuo si već da ste album radili skoro tri godine. Zbog čega ste ga radili tako dug period? Zašto je ime albuma baš Treći Svetski Rat?

Mislim da je toliko dugo rađen jer smo i on i ja imali dosta projekata sa strane. Ovo nam je bilo uvek sigurno tu i kao, čekaćemo da ga odradimo kako treba, pa ćemo da ga izbacimo. Onda se to stalno odlagalo i stalno su uletale nove pesme za koje smo uvek mislili da su bolje od prethodnih. Dosta pesama su potpuno drugačije od prvobitnih verzija. Na primer, na Amonijaku je totalno drugačiji tekst nego na početku. Možda se zbog toga uvek pomerao datum izlaska, a možda jer nismo ni imali deadline. Mi smo sada zacrtali deadline da mora izaći u novembru i zato smo ga izdali 29. samo da bi izašao u novembru (smeh). Kad nema deadline-a uvek misliš da ima vremena, ali ga zapravo i nema i za čas prolete tri godine.

Naziv albuma je takav primarno zbog toga što dosta pesama ima u sebi referencu na treći svetski rat; kako smo mi treći svetski rat i kako je on treći svetski rat. Mislim da za to treba da se odsluša pesma Treći Svetski Rat koja govori sve o tome. Ali, mislim da bi to Vikler najbolje objasnio jer je on pisao tekst, a ne ja.

Kako si uspostavio saradnju sa Aristokrat Muzikom?

Vikler i ja smo mislili da je za naš album najbolje rešenje da bude objavljen na Aristokrat Muziku.  Prišli smo im sa konceptom albuma i nekim demo snimcima i to smo svi zajedno sproveli u album u poslednjih nešto više od godinu dana. Pritom, on je već sarađivao ranijih godina sa Kendijem i Jaazom i prosto smo se skontali kao ekipa i sada idemo zajedno na koncerte i imamo zajedničke Aristokrat showcaseve.

Kako je započela saradnja između tebe i Sare Jo?

Desilo se tako što je Sara snimila Nemam vremena za to, što je nekako za nju bila žanrovska prekretnica, gde je promenila fazon i trebao joj je novi saradnik. Zvala je Viklera i on ju je usmerio na mene. Ja sam Sari puštao neke instrumentale i njoj su se svidela dva, od kojih je odabrala jedan koji je kasnije postao Lava. Vikler je napisao tekst i od tad sarađujemo super i nastupamo zajedno. Trenutno joj muziku radi Kei koji je toliko talentovan i ima osećaj za taj pop koji ona traži. Mislim da treba njega da forsira za aranžmane.

Šta te inspiriše da se baviš muzikom?

Bilo šta. Bukvalno. Od slike koju kad vidim i zamislim koja bi muzika dobro išla uz nju u pozadini, do toga da kad čujem nekog novog artista koji je inovativan, poželim da i ja uradim nešto tako. Svakako je muzika mešavina toga što si čuo, što te je inspirisalo, nekih flashback-ova iz detinjstva koji te intuitivno vode da ideš ka nekim zvukovima i notama. Čak i moda, baš bilo šta.

Osim  bavljenja muzičkom produkcijom, nastupaš i kao DJ. Možeš li reći nešto o DJ sceni kod nas?

U trenutku kad sam počeo da radim elektronsku muziku, nisi mogao da nastupaš ako nisi DJ, osim ako nemaš neki bend gde radite polu-live nastup, i onda iz te dubstep-trep-DnB priče izađe da budeš DJ. Samim tim, kad sam radio Lavu Sari Jo, zvala me je da nastupamo zajedno. Sada putujemo svuda po ex-Yu teritoriji i imamo nastupe. Sa Kendijem takođe. Mislim da je prosto lakše i isplativije biti DJ, nego imati bend trenutno, ali definitivno bih voleo da je bend primarna stvar kod svih tih izvođača.
Domaću DJ scenu, iskreno, ne pratim toliko jer se uglavnom svodi na tehno, čiji nisam preterani fan. Sad čujem da se u Beogradu polako vraća drum n bass scena, što mi je zanimljivo. Mislim da je generalno elektronska muzika malo opala i da se sad vraća taj neki komercijalni trap-pop-rnb više nego elektronska muzika kakva je bila pre nekoliko godina.

Kako komentarišeš pokret Bass Force?

To su moji ortaci, ekipa iz Kragujevca koji su organizovali žurke u gradu, koje su zapravo bile fascinantne ljudima koji su dolazili jer nisu mogli da veruju da se tako nešto održava u Srbiji uopšte, a ne u Kragujevcu. Vikler i ja smo jednom prilikom gostovali na Bass Force-u i on se začudio kako ti ljudi znaju sve reči, imaju gestikulaciju koja prati svaki ritam i drop svake pesme. Čak i davno nisam video takve žurke jer je to uglavnom vrlo ciljana publika. Što je konkretnija publika, bolje su žurke. Ako je dubstep žurka, tu dolaze samo dubstep fanovi koji to obožavaju, za razliku od random žurki na koje dolaze ljudi koji su u prolazu videli da se tu nešto dešava. Nadam se da će ponovo da prave neke žurke, nisu odavno!

Koliko se razlikuju muzičke scene Kragujevca i Beograda, a koliko domaća od svetske?

Ako želiš da se baviš muzikom na pro-levelu, mislim da moraš da budeš u Beogradu jer u suprotnom je preveliko psihičko i fizičko cimanje da stalno putuješ iz unutrašnjosti u Beograd na snimanja. Eventualno Novi Sad, ali mislim da je Beograd centar svih muzičkih dešavanja i napredovanja u muzičkoj industriji. Kragujevac je poznat kao rock-and-roll grad, tako da ima dosta rok, metal i pank bendova, ali što se tiče pop i moderne muzike, to je baš slabo. Svi koji se bave tom muzikom, kao i ja, su otišli u Beograd.

Mislim da smo mi jeftinija kopija strane scene. Ipak, kad pogledaš, Travis Scott ima 35 potpisanih producenata na albumu, a mi imamo 3. Samim tim, od svih tih 35 producenata da donese po jednu stvar, taj album je automatski next level. Što se tiče pop muzike, više ciljamo neku latino scenu, a ne američku. Primećujem da u Americi već umire trap, dok je kod nas trap sad zaživeo. Ja sam radio trap još 2013-14 jer sam tad pratio tu scenu i ložio se na to. Tek posle par godina trap je došao kod nas na profesionalnom nivou. Mislim da i dalje malo kasnimo, ali i da imamo scenu jaču nego ikad. Pre 10-15 godina su klici, realno, slabo slušali muziku. Šta su slušali, Gassolinu, Boro Boro i Flamingose. Sada mogu da sednu na YouTube i imaju sve dostupno. To nas dovodi do druge stvari koja je meni fascinantna: ti imaš bukvalno svu muziku ikada snimljenu na YouTube-u, a biraš da slušaš 10-15 pesama u krug. Vrlo je mali procenat ljudi koji želi da čuje nešto novo i alternativno.

Šta radiš kada se ne baviš muzikom?

Mnogo volim filmove i serije i stalno ih gledam. Prilično igram igrice, što bi trebalo malo da smanjim jer sam skontao da pomeram obaveze da bih ih igrao, što je nešto najgore na svetu (smeh).
Kada je o filmovima reč, u poslednje vreme mi je bio super Midsommar, totalno creepy horor-triler. Volim takav vibe filmova. Get Out, recimo. Dosta volim te horor-trilere, ali je retko naći dobar takav film, ali kad ga nađem budem u fazonu „wow, koliko je dobro, ovo me je pomerilo.“ Skoro me je Vikler terao da gledam sve Marvelove filmove i ja sam bio u fazonu „brate, neću da gledam, to mi je sve isto“ . Toliko sam se, ipak, naložio na sve njih i onda sam odlepio na Endgame u bioskopu.
Od serija trenutno gledam The Mandalorian. True Detective mi je bio super takođe.

Igram jednu igricu već dve godine, a to je Overwatch, i to igram s društvom. Trenutno igram i Star Wars Jedi: Fallen Order.

Koji su ti planovi za budućnost?

Mislim da ću raditi više solo stvari. Definitivno hoću još da radim sa Aristokrat Muzikom i njihovim artistima. Javljaju mi se još neki artisti koji žele da radimo zajedno, ali sve to ide lagano. Možda sam malo previše lenj povodom toga (smeh).
Planirali smo da za album uradimo neku stvar i sa Z++, ali zbog deadline-a nismo uspeli da se uklopimo. Sa Vojkom takođe, tu smo čak bili i u studiju, ali nismo završili pesmu nikad.

Šta misliš, koji je novi pravac u kom će krenuti domaći mainstream?

Million dollar question! Pričao sam sa Viklerom o tome, a on je pričao sa Cobijem, i mislim da to niko ne zna. Mislim da se to samo desi, a do tad je sve „try and error“ proces, ali će to verovatno biti neka verzija nečeg stranog, samo na srpskom i sa mešavinom balkanskih fazona. Videćemo.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Autori fotografija: Tea Jagodić, Nemanja Maraš, Andrej Mihailović, Andreja Marković, instagram screenshot

Članak Predrag Ristić META: Mi smo treći svetski rat se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ko se krije iza pseudonima Z++? Čime se Z++ bavi kada ne pravi muziku?

Krije se samo z++, dolazim iz Osijeka, bavim se muzikom desetak godina, a muzičkom produkcijom zadnjih 6-7 godina. Kad ne pravim muziku bavim se glazbom. Ja sam u glazbu, u glazbu sam, glazbiram se miki jako.

Kako si došao do imena Z++? Šta ono predstavlja?

Do imena sam došao kombinacijom inicijala mog imena i programskog jezika C++. Nije bilo tu puno razmišljanja, trebalo mi je ime kada sam počeo objavljivati beatove na soundcloud i ono je aktualno i danas.

Album 18++ nije izbačen uz napadno reklamiranje, a opet je putem preporuka dospeo do solidnog broja slušalaca. Da li je ideja bila da se album tako širi i kakvi su tvoji utisci o dometu albuma?

Ideja je bila izbacit najbolju glazbu koju sam ja u trenutku mogao napraviti i postepeno graditi ime. Nije bilo gotovo nikakvog reklamiranja i s obzirom na to jako sam zadovoljan dosadašnjim dosegom albuma.

Kako bi opisao svoj zvuk?

Underground Pop.

Da li postoji razlog zbog čega na 18++ nema nijednog feata?

Sve na albumu sam radio velikom večinom ja uz poneki savjet par bliskih ljudi, od pisanja tekstova (osim refrena na crno + zlatno), produkcije glazbe, izrade videa za youtube i svega ostaloga što dolazi uz sam proces. Htio sam zadržati što veću individualnost i da ovaj album bude nešto što će definirati moj zvuk. Ipak moram napomenuti da na albumu postoji jedna suradnja s osječkom pjevačicom Nerom Talan, koja je odradila vokale za kratku prijelaznu pjesmu “još jedan put“.

Član si Retfatlanta kolektiva. Ko su još članovi i koje su njihove uloge u kolektivu?

Članovi koji repaju/pjevaju osim mene su Massimo Savage i Đi, bez njih vjerojatno nikad ne bih počeo raditi pjesme na hrvatskom jeziku pa se vi koji me slušate možete i njima zahvaliti za 18++. Ima još dosta ljudi koji su članovi kolektiva i pomažu na razne načine, a najviše pomognu kad pijemo u studiju.

Kakvo je tvoje mišljenje o rep sceni u Hrvatskoj i regionu? Koliko uspešno se prate svetski trendovi na sceni?

Ima dosta zanimljivih mladih izvođača koje pratim. Ne želim nikoga posebno izdvajati. Trendovi se prate jako uspješno zbog interneta, postoje glazbenici i producenti koji rade na svjetskoj razini i to je svakako za poštovanje.

Kako je došlo do saradnje sa No Sleep festivalom?

Pitajte menadžera haha. Znam da je festival veliko ime u regiji i drago mi je da su me zvali. Vjerujem da će atmosfera bit jebena i veliki pozdrav svim ljudima koji slušaju moju muziku i dolaze na No Sleep.

Kakvi su planovi za budućnost?

Snimanje videa za neke pjesme, mixtape s Retfatlantom kroz nekoliko mjeseci, što više nastupa i naravno snimanje novih, boljih pjesama.

Autor fotografija: Mislav Gelenčir

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Članak Regionalna underground pop senzacija Z++ se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Celokupni doživljaj sa nastupa se može sabiti u onu jednu, sada već čuvenu rečenicu koju je Mikri Maus izgovorio tokom snimanja dokumentarca „Ja repujem“ o Smoke-u, a koja glasi: „Pored svih novih pravaca i novih mešavina zvukova uleti neki tako izvorni batica koji razbija rime i lomi publiku na pola, razdvaja je kao Mojsije more.“

Od otvaranja vrata Božidarca, Kostur iz White City Soul ekipe je zagrevao publiku kroz svoj muzički set u trajanju od oko sat vremena. Nakon toga je gramofon preuzeo DJ Mrki i počelo je veče rep muzike, ali ne i promocija albuma.

Na binu su redom izlazili gosti koji su imali svoje učešće na albumu, kao i oni koji su već sarađivali sa Smoke-om, kao što su Coa i Jankara, Paja Kratak i BIGru, Psihoaktiv Trip ili Drill, uz koga je Smoke i konačno izašao na binu kako bi zajedno odrepovali zajedničku pesmu Zverina.
Uz njih su još gostovali i Vuki Vuk (Siknes), kao i mladi i neafirmisani reper Bule kome je ovo bio prvi izlazak na binu uopšte.

A onda je počeo i solo nastup Mardeljana. Krenule su redom trake sa novog albuma, Zmajčina intro, a potom i Definicija MC-ja.

Kako je i odrepovao na Definiciji, da je jedna od stavki pravog MC-ja „koncert pocepaš i pijan i da bacaš brda frija“, toga se striktno i pridržao tokom celog nastupa. Uz dva solo freestyle-a, od kojih je jedan bio na zahtev publike, Smoke se potrudio da još nekoliko pesama upotpuni svojim freestyle rimama, delom zbog upotpunjavanja pesama sa kojih su izostali gosti, delom zbog nagrađivanja publike na kraju svojih pesama zbog podrške. Hvala mu na tome!

Usledila je pesma Ja sam, kao i prvi večerašnji solo freestyle koji je atmosferu u krcatom Božidarcu podigao na još viši nivo, iako nije delovalo da je tako nešto moguće.

Pesmama Hvala Hip-Hop, Vidim ovde i Zrači svojom suštinom, nastavljeno je premijerno izvođenje albuma, i publika je, iako je imala samo dva dana za učenje novih tekstova, veoma verno pratila svaku Smoke-ovu rimu.

Na binu se ponovo vratio Drill, a pridružio se i Ajs Nigrutin, kako bi zajedno izveli pesmu Ne mogu da rolam više, što i jesu učinili… donekle, pošto su sva trojica bila veoma raspoložena za improvizaciju nastupa, te ova izvedba nije bila nimalo slična studijskoj verziji. Ipak, atmosfera koju je ovo izvođenje izazvalo značila je samo jedno – uradili su pravu stvar.

Wu-Tang, po mom mišljenju pesma s možda najvećom emocijom bila je još jedna u nizu novih i pozdravljenih pesama, a nju su sledile Oujea i Kućni psi.

Izvođenje skoro celog albuma završio je svojim versom iz pesme Igrači, koju je u nedostatku makedonskog repera Pakija iz grupe Zad Agolot dopunio još jednim u nizu freestyle-ova, zatim naslovnom pesmom albuma To je Rap i Outro numerom kojoj je prethodio pomenuti freestyle na zahtev publike.

Iako je ovim pesmama bio zaključen novi album, nastup nije bio ni blizu svom kraju. Na binu je ponovo izašao Psihoaktiv Trip kako bi zajednički izveli pesmu Tu smo, a nakon toga je Smoke izveo jedan od svojih većih hitova, još sa samog početka karijere – Brate čuvaj se, na sveopšte oduševljenje prisutnih.

Zatim, novi gost na bini – Mikri Maus, s kojim je izveo prvo zajedničku pesmu Livin La Vida Loca (istina, bez Eufrata), kao i klasik Prtija Air Max gde je Smoke izveo Moskrijevu strofu na toliko srčan način da bi neko neupućen, ako bi takvih uopšte bilo, pomislio da je repovao sopstveni vers.

Nakon Mikrija, bina se ponovo napunila gostima jer su izašli Coa i Jankara, kao i Paja Kratak i BIGru, s kojima je izvodio zajedničke pesme Definicija Flowa i 1,2 majk ček, a uz to su gosti izveli njihovu grupnu stvar, Osmo svetsko čudo.

Usledio je mali throwback na prethodni album s pesmama kao što su Street Blues i Ja repujem, uz koju je publika tokom dela „Repere sam voleo dok nisam shvatio da seru…“ srednjim prstom jasno stavila do znanja na čijoj su strani u ovom „sukobu“ i kojoj struji repa pružaju podršku; Cepaj Pakle i Na mom životnom putu, i jedan malo veći throwback na pesmu sa albuma Znaš me znam te – Baš me boli rac

Kraj nastupa je ostao rezervisan za najveće hitove iz proteklog vremena – energična pesma Kad je najteže atmosferu je dovela do vrhunca, a koncert su završile pesme Običan čovek i 40 lajni uz čiji se poslednji stih „tekst je gotov sad jer dole čuju se sirene“ nadovezala legendarna pesma KRS-a – Sound of da police tokom koje je Smoke izveo poslednji večerašnji freestyle.

Veče boom-bap repa pred krcatim Božidarcem je dovedeno do kraja i dobar deo publike je posle nastupa otišao do bine kako bi se pozdravio sa Smoke-om, koji je i tokom nastupa bio u veoma direktnom kontaktu sa masom, naročito onima iz prvog reda. Desila su se dva manja ispada kojima ipak ne bih pridavao pažnju, te tako mogu slobodno da kažem da je promocija protekla u najboljem mogućem svetlu, kao i da će već sledeći nastup imati još bolju atmosferu – čim publika dodatno uvežba tekstove sa novog albuma.

Autor teksta i fotografija: Ivan Dželajlija

Članak To je rap – Smoke Mardeljano u Božidarcu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Koristeći se njegovim citatima, karijerni put bi se sveo na: od „Kada kažem ʻjedna ljubav za hip-hopʼ to je, veruj, mnogo više od fraze“, preko „Kada kažem ʻjedna ljubav za hip-hopʼ to je, veruj, mnogo više od kazne“, do „Jer od danas nisam reper i nemam ništa s ovim svetom“, zaključno sa „A kad godine prođu i galama snizi ton, znaćemo ko je više učinio za ʻhopʼ.“

Počeci i predstavljanje

Svoj prvi i jedini (striktno) hip-hop album De Facto Marčelo izbacuje 2003. godine za izdavačku kuću Bassivity Music, koja je u to doba radila na pokretanju drugog talasa hip-hopa u Srbiji. Na momente naivan i dečački iskren, album je ispunjen reprezentima, u kojima se Marčelo predstavlja publici i pokušava da objasni zašto mu je mesto na rep sceni i zašto je baš on taj koji predstavlja taj pravi rep.
Drugi najveći deo albuma zauzimaju pesme s izraženom ličnom notom, u kojima se provlače teme poput otuđenja srodnika, izgubljenosti mladog čoveka između detinjstva i odraslosti, kao i nezaobilazna pesma Jedan, vrlo iskrena i pomalo patetična balada o nečemu kroz šta je svako, pre ili kasnije, prošao – prvom raskidu.
Najveća mana albuma, uz povremenu naivnost i pretencioznost u tekstovima, na koje se ipak može zažmuriti, imajući u vidu da su tekstovi pisani kada je Marčelo imao 18-20 godina, jeste to što su, uz izuzetak Kuće na promaji, svi pančevi upućeni „pozerima“, „fejkovima“, odnosno „fenserima”, što veoma otupljuje oštricu koju bi trebalo da ima album čiji će se autor izdavati za glas generacije. Osim toga, sve ʻkontroverzeʼ oko ovog albuma vezane su isključivo za odabir gostiju i činjenicu da je prvi posleratni album na kom sarađuju muzičari iz bivših ex-Yu republika.

Korak dalje od scene

Sve „slabosti” koje je sa sobom poneo album prvenac, Marčelo je u roku od dve godine eliminisao i objavio Puzzle Shock! za izdavačku kuću Multimedia Records.
Zbog određenih nesporazuma došlo je do promene izdavačke kuće, kao i do prvog od dva preokreta u Marčelovoj karijeri.
Pre svega muzički, ali i tematski mnogo raznovrsniji (donekle konceptualni) album donosi društvenu kritiku na mnogo zreliji i direktniji način, fokusira se pretežno na storytelling, i za razliku od De Facta: a) udaljava Marčela od rep scene (Sve Oke, skitovi Geto i Kola); b) podiže prašinu tekstovima (Triptih o Bogu i ljudima, Senke, Sveti bes). Osim toga, sa Otkucajima kao velikim radijskim hitom svojevremeno, plasira ga u domaći mainstream u kojem se drži još uvek.

Odstupanje i konačni preokret

Treća strana medalje (2008), možda i najmračniji album, izbačen je nakon brojnih konflikata i kontroverzi koje su se desila u periodu od izdavanja Puzzle-a. Otvara ga pesmom Testament, kojom se i zvanično oprašta od hip-hop kulture, koju, simbolično prati (skit) Minut ćutanja. Nakon ove pesme, Marčelo nastavlja da se služi repom formalno, kao načinom izvođenja i pisanja svojih tekstova, ali nikada više ne uzima zvanje repera, iako je na De Factu bio „ponosan na MC titulu“.
Osim u pesničkom, album i u muzičkom smislu nastavlja preokret započet Puzzle-om, te, koliko je on bio inspirisan rokom, nastavlja sa eksperimentisanjem u tom pravcu, ali uz sve manje korišćenje semplova i insistiranju na živim instrumentima. Tematski ostaje dosledan putu koji je odabrao na Puzzle-u: album se gotovo ceo sastoji od storytelling pesama (uz izuzetak skitova Minut ćutanja i Slova [autoparodija skitova s prošlog albuma]), i pesme Svetla Gore!

Paralelno s Trećom stranom medalje, Marčelo objavljuje svoj prvi roman Zajedno sami, i tako završava svoj umetnički preobražaj, koji će u kasnijim godinama nazvati „pisac kome se dogodila muzika.“ Godinu dana kasnije objavljuje drugu knjigu pod nazivom O ljudima, psima i mišima, koja se sastoji od odabranih kolumni koje je do tad pisao za Huper, Politiku i druge časopise, kao i od tekstova pesama svojih dotadašnjih albuma.

Deca i sunce (2010) kao četvrti album donosi, ponovo, zvuk za sebe. Album je gotovo ceo od storytellinga, izuzeci su samo Mastilo (neka vrsta nereperskog reprezenta) i intro albuma Filter iz ranijih epizoda, u kome DJ Raid uz skrečeve i isečke raznih pesama predstavlja put nastanka grupe Filteri.
Muzički, Deca i sunce su bliži hip-hop izražaju od svog prethodnika, iako je i dalje prisutan veoma jak autorski pečat i semplovi na albumu su svedeni na minimum.

Nakon ovog albuma, Marčelo pravi četvorogodišnju pauzu u muzičkoj karijeri. Na polovini, odnosno 2012. izbacuje novi roman – Malterego: Rubikova stolica, prvi deo najavljene trilogije. Roman je, stilski i žanrovski, znatno moderniji od prvog, pa se može primetiti kako razvojni putevi Marčela kao muzičara i pisca imaju (donekle) sličnosti.

2014. izbacuje svoj, za sada, poslednji album Napet Šou. Album je pratilo i izdavanje istoimene knjige sa tekstovima pesama i propratnim pričama uz svaku. Napet Šou je, autorski, najveći iskorak, s obzirom da je muzički od početka do kraja odsviran. Prateći bend za ovaj album nazvan Napeti Quintet, sastoji se od određenog broja džez muzičara, pridodatim Filterima kao (više) vokalnoj grupi, uz DJ Raida.
Tekstualno, Marčelo se ponovo vraća društvenoj kritici, nakon njenog blagog izostanka sa protekla dva albuma, ali to čini s mnogo manje oštrine nego što je bio slučaj na Puzzle Shock!-u. Moglo bi se reći da su tekstovi, iako najzreliji do sada, po britkosti negde između prva dva albuma. Storytelling zato ne pati od ove boljke, i te pesme izvlače kvalitet albuma.

Sredinom i krajem 2017. Marčelo objavljuje drugi deo Malterega – Higijenu nesećanja u dva toma, gde ostaje veran žanru i stilu odabranom u prvom delu knjige, uz izvesno stilsko napredovanje.

Ovih dana, Marčela ne viđamo u svetlu autora. U povremenim gostovanjima po emisijama češće govori o politici nego o stvaralaštvu, koje jedino provlači kroz priču o cenzuri. Istina je i da su nekoliko nastupa i književnih večeri otkazivani iz raznoraznih razloga. Od prvih protesta pod nazivom 1 od 5 miliona preko društvenih mreža pruža podršku, a na nekoliko skupova je bio i govornik.

Stiče se utisak da je, u proteklih godinu i nešto, Marčelo bio radije viđen izvođač na inostranim pozornicama nego na domaćim. Od maja prošle godine, kada je nastupao u Jagodini, ređala su se gostovanja u inostranstvu, što u svojstvu muzičara, kao ona u Ulmu, Helsinkiju ili Nikšiću, što u svojstvu književnika u Banjaluci , Tesliću ili Brčkom. Između svih ovih nastupa našli su se ređi nastupi u Srbiji (Mokrin, Zappa Barka, Nišville) i književne večeri (Smederevo, Požarevac, Beograd otkazan), uz već famozno otkazivanje predstave autora Uroša Mladenovića pod nazivom Stvar izbora – zašto slušam Marčela iz „nepoznatih” razloga.

Šta očekivati dalje?

Marčelo je, nedugo nakon objavljivanja drugog toma Higijene nesećanja rekao da se „ponovo navikava na pisanje na ritam“, čime je nagovestio šesti album. Od tada do danas je samo gostovao mladom Leskovčaninu Delkoru (istina, malo pre Higijene nesećanja) u svojevrsnom remiksu Podzemlja sa De Facta, i na nastupu u Sarajevu, 17. februara repuje uživo akapelu neobjavljene strofe u kojoj spominje „predsednika koji i dalje drži čas fašizma“, te tako, imajući u vidu aktuelne društveno-političke prilike i njegov angažman u njima, možemo očekivati da sledeći album (kad uopšte bude stigao) bude još više prožet socijalnom kritikom od Napet Šoua. S druge strane, u muzičkom izražaju se, verovatno, nećemo naslušati tvrđeg zvuka, s obzirom da je Napeti Quintet i dalje aktuelan kao prateći bend. Završni deo Malterego trilogije je nešto što takođe treba očekivati, ali bih se usudio da ga na listi prioriteta ipak smestim iza novog albuma.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Fotografija: Screenshot FB

Članak Marčelo – evolucija umetnika se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako i sam Marčelo kaže za ovaj festival: „On je jedna od onih dobrih i potrebnih stvari kojih nikad nema dovoljno, koliko god da ih ima, a pogotovo kod nas, jer, s jedne strane, to je prilika da se čuju neki bendovi, naročito iz komšiluka, za koje možda nismo ranije čuli, a trebalo bi čuti. Dobre su i ove radionice i tribine gde se govori o tome kako sve ovo izgleda iza kulisa. Kao kad gledaš dobru mađioničarsku predstavu. Treba ti da odeš odatle s utiskom da magija postoji, iako znaš da u stvari ne postoji – postoji trik koji neko mora da tako brižno izvede da ti ostavi utisak da magije ima, i, u suštini, bavljenje muzikom, pa i bavljenje književnošću i pozorištem svodi se na isto to. Izlazi se pred publiku kao da je sve to izliveno iz jednog komada i sve je savršeno, a zapravo iza toga stoji mnogo rada i ovo je prilika da se malo i o tim stvarima ćaska.“

Koncert u Božidarcu bio mu je prvi beogradski nastup posle nešto više od godinu dana, tačnije od nastupa na “Zappa barci” u septembru prošle godine. Ovu činjenicu je prokomentarisao time da su oni sami kao bend rešili da čekaju neki povod za nastup, pošto je publika već imala prilike u nekoliko navrata da sluša prethodnu verziju šoua i da je trebalo da se desi nešto novo. Poziv sa Indirekt festivala je, kaže, stigao tačno u trenutku u kom se bend sprema da počne snimanje novog albuma, te su iskoristili priliku da pozovu publiku da se podsete starih stvari, kao i da podele informaciju o izlasku novog albuma sledeće godine. Takođe, rekao je da „ponekad nije loše da te malo nema, umesto da sviraš isti šou dvesta puta.“

Novi album se zove Nojeva varka i biće konceptualniji od svih prethodnih, po njegovim rečima. Cilja da bude objavljen u prvoj polovini 2020. Album će predstavljati ličnu priču o pokušaju emigracije u samog sebe, gde „lirski subjekt“ odlučuje da se povuče u samog sebe i prestane da se bavi svetom oko sebe. Put od prve do poslednje pesme pokazaće da ravnodušnost nije osobina koja može da se navežba, već da s njom mora da se rodi.

Komentarisanje samog nastupa moram započeti kritikom, koja je, ruku na srce, upućena isključivo Božidarcu. Naime, iako je tonska proba bila rađena pre koncerta, sam nastup je više puta bio „ispresecan“ mikrofonijom i, generalno, akustika nije bila na zavidnom nivou, te se dešavalo da su neke vokalne deonice bile gotovo nerazumljive.

Ako te stvari ostavim po strani, onda mogu reći sledeće: Marčelo je održao jedan samo sebi svojstven energičan nastup. I, da, publika se toga uželela u ovih godinu dana.

Od otvaranja sale Božidarca, pa do izlaska Napetog Quinteta i Marčela na binu, uvertiru nastupu dao je DJ Uveq, koji je imao svoj set u trajanju oko sat vremena.

Koncert je otvorila pesma Pegla, u novom, akustičnom aranžmanu. Dalje su se nastavile pesme sa Napet Šou-a, uz neke nove i dodatne džez improvizacije, Muk (sa Nevenom Jelić na bini) i Šurda, nakon čega je usledila kratka kritika RTS-a na račun neobjektivnosti i neizveštavanja s protesta 1 od 5 miliona, a u istom tonu je sledila pesma Kompromiskuitet, koju je uz bend izvodio i Branislav Trifunović.

Nakon početnih pesama koje su bile više u džez maniru, izvedene su neke starije stvari koje su podigle atmosferu u publici, Bol i revolt i Otkucaji.

Prva od do sada neobjavljenih pesama koje su izvedene večeras, bila je solo pesma Nevene Glibetić, Vrištim, koju je publika iskoristila za kratki predah, zbog sporijeg ritma u odnosu na prethodne pesme.

Usledila je Laž, kao i pozdrav studentima koji su blokirali rektorat, a onda i Bolji život i odavanje pošte Gruu. Nakon toga izvedena je pesma Kostim u akustičnoj verziji i napomenuto je da će sledeći album biti ceo u maniru te pesme.

Prvi deo koncerta zatvorila je pesma Ponos, posle koje je DJ Raid imao kratku solo tačku, nakon koje je usledio možda i ključni momenat celog nastupa, a to je konačna najava prestojećeg albuma i premijerno beogradsko izvođenje prve strofe sa još neobjavljene pesme Udahni.

Na bini su se posle toga pojavili Kendi i Papi Jaaz iz Aristokrat Muzika koji su izveli Arapske pare i Oreole, a zatim je Kendi ostao na bini kako bi zajedno s Marčelom izveo pesmu Baba.

Usledio je standardni set pesama za kraj koncerta. Mamica, Bube, pa pesma Tunel, koja je izvedena zajedno s Vukašinom iz Irie FM-a, koji je pre toga izveo pesmu svog benda, Kliziš, i za sam kraj – Pozerište, pa Sunce.

Sve u svemu, tradicija Marčelovih nastupa koji su poznati po tome da su nabijeni energijom je nastavljena i u Božidarcu, iako je nekoliko puta u toku koncerta pravio pauze između pesama zbog mini monologa, uglavnom komentarišući aktuelna politička dešavanja koja su tematski bliska nekim od izvedenih pesama.
Jedina zamerka ostaje toncu koji je svoj posao mogao obaviti malo bolje, ali budući da su sve osim dve pesme već dobro poznate publici, to lošije ozvučenje nije umnogome pokvarilo doživljaj.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Naslovna fotografija: Ana Kašćelan

Članak Marčelo u Božidarcu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Za početak, predstavljanje: Ko je Spejs Noksi? Čime se baviš osim muzike?

Spejs Noksi je moja muzička ekspresija. Inače sam Novak Mirković, studiram. To ti je neka fora kao Supermen/Klark Kent.

Zbog čega ti je umetničko ime baš Spejs Noksi? Koje je značenje iza njega?

Svako objašnjenje bi bilo pogrešno. To je jedna od onih stvari koju jednostavno treba da doživiš, postoji taj subliminalni deo koji je samo meni poznat i to zadržavam za sebe.

Kako si počeo da se baviš repom?

Slušam rep već dobrih 17 godina. Prva muzička sećanja su mi vezana za razne žanrove, ali spletom nekih čudnih okolnosti sam trenutno u rep muzici. Sve se desilo kad sam kao klinac iz dosade pokušao da repujem na neku matru sa jutjuba. To je trajalo neko vreme, čisto za moju dušu. Posle sam krenuo da produciram i ozbiljnije da radim.

Odakle vučeš inspiraciju za tekstove? (s obzirom na to da pominješ dosta metafizičkih pojmova kao što su crno sunce, sveti gral, i referiraš na istočnjačke religije/filozofiju, Marduka, Vavilon, apostole…)

To su moja interesovanja i nešto o čemu volim da čitam. Ezoterija, okultizam i misticizam su deo skrivenih znanja o kojima imam podeljeno mišljenje. Ne znam kako da se postavim prema tome, pa onda valjda izbacujem to na svoj način kroz razne reference.

Nekad se trudim da napišem tekst koji možeš da vizualizuješ, nekad su to čiste konstatacije, nekad nešto interno što možeš da doživiš bez objašnjenja. Ne krijem da imam afinitete i poštovanje prema mnogim religijama kao i prema duhovnoj kulturi koja, ako se primenjuje na pravi način, služi za oplemenjivanje samog čoveka.

Ako Spejs Noksi postane religija neka krilatica bude 4S (Samo Spejs Srbiju Spasava). (smeh)

Prošlo je 8 meseci od objavljivanja debi albuma Subliminal. Kakvi su tvoji utisci o reakcijama na album?

S obzirom na to da nikakav marketing nije postojao i da mi je to prvi projekat, mogu da kažem da sam zadovoljan. Album je došao do koga treba da dođe za sad. Mislim da je moglo još bolje da se predstavi, ali za prvi projekat je okej. Generalno sam dosta samokritičan, tako da će sledeći album biti mnogo bolje plasiran – sa više spotova.

A reakcije na mikstejp Najbolji svet?

Za sada su dosta dobre, ali problem što dnevno izađe pet pesama. Trep se mnogo proširio, pa sve ide malo sporije. Svakako ne sumnjam da će doći tamo gde mu je mesto.

Mislim da je to jedan letnji klasik sa nekim uticajima koji ljudi ovde nisu čuli nikad. Mi kao ekipa uvozimo ono najbolje (barem tako mislimo) i radimo to na naš način zajedno sa zvukom koji ljudi prepoznaju.

Da li možemo uskoro da očekujemo nove pesme od Zicer ekipe ili singlove članova?

Rano je još da razmišljamo o novom Zicer tejpu, ali ono što mogu da garantujem su singlovi svakog iz ekipe. Ja spremam mnogo saradnji. Među njima su pesme sa Nihilom, Cojkanom, Kene Berijem, Unom Gašić i Andrejom. Nakon singlova planiram da se ozbiljno posvetim albumu Kuća Zabave 2020.

Gde ćete (ćeš) nastupati u skorije vreme?

14. septembar KC Grad, nastupam sa Yan Duskom, Viking Krewom, a muziku vrte Summer Deaths i XoXoRade (FAM)

4. oktobar KST, Repetitor, Klotljudi i Spejs Noksi

Kako si ostvario saradnju sa KSTom?

Boris iz Repetitora me je pozvao na predlog Klotljudina (hvala braći) i rado sam prihvatio taj poziv. Mislim da je krajnje vreme za krosover zvukove koji plivaju van konvencionalnih medija. Ovo je neka nova priča i uvek ću prihvatiti poziv – što više mešanja repa, rokenrola i elektronike.

TOP LISTE SPEJS NOKSIJA

Top 3 filma

Gummo

Tilva Roš

Ken Park

K Pax

The Dance of Reality

Endless Poetry

Top 3 knjige

Erih From – Anatomija ljudske destruktivnosti 2

Milan Kundera – Nepodnošljiva lakoća postojanja

Šri Šrimad – Nauka o samospoznaji.

Top 3 albuma

Nemam top 3 albuma, ali neka bude ono što vrtim u poslednje vreme.

$uicideBoy$ – I Want To Die In New Orleans

Aphex Twin – Selected Ambient Works 85-92

Earl Sweatshirt – Doris

Top 3 repera sa kojima bi radio feat

Recimo Arafat. Radim sa svima sa kojima sam hteo da radim, nemam neke ambicije za preteranim saradnjama sa reperima. Bolji mi je trip da radim sa nekim ko nije u rep muzici, na primer Darkwood Dub.

Top 3 Balkan Info gosta

Nemam omiljene goste i nisam pogledao sve naravno. Recimo da mogu da slušam Milana St. Protića.

ILI/ILI

Utopija/Distopija

Oba, ali nekako ipak utopija.

Vaporwave/Outrun

Vaporwave

Stara škola/nova škola

Nova škola sa starom dušom.

EDM/Trap

Nikad EDM a trep je malo dosadan sad, neka bude trep sa primesama.

Prti Bee Gee/Bad Copy

Prti ipak.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Fotografije: Aleksandar Milojević, Mila Pantović, Marko Marić i Aleksa Stefanović

Članak Spejs Noksi: Vreme je za krosover zvukove koji plivaju van konvencionalnih medija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na scenu su ušli u velikom stilu. Iako Dragan Đorđević u svojoj knjizi Mala crna muzika za početak „drugog talasa hip-hopa“ uzima izbacivanje singla Beogradskog Sindikata – Govedine (septembar 2002), Bassivity Music već u novembru izbacuje album Ekipa stigla, koji do današnjeg dana drži kultni status među slušaocima. VIP dvojac, Reksona i Ikac, u tom momentu momci od 20 i 22 godine donose  u zvučnike iskrenu priču o dekadentnom, sankcijama i bombardovanjem narušenom Beogradu u kome sve vrvi od kriminala i droge.

U naredne dve godine pod etiketom Basivitija izlaze dva mikstejpa: Bassivity mixtape prvi put i Ulice vol. 1, na kojima su se publici predstavili brojni mladi reperi kao što su Struka, Who See ili Lud, a neki su taj plasman i iskoristili tako što su u narednim godinama ostali relevantna imena u igri. Ovim mikstejpovima su svoj doprinos dali i reperi koji su u to doba već uveliko bili na sceni, poput Suida ili Đusa. Osim ovih mikstejpova, Bassivity Music je do 2007. izdao još 6 albuma, od kojih se, makar za polovinu može reći da zaslužuju da se nazovu klasicima.

Nakon 2007. dolazi do prekida u izdavaštvu koji traje sve do 2012. U tom međuperiodu izdavaštva, Bassivity počinje da fokus prebacuje sa striktno hip-hop muzike na produkciju zvuka u opštem smislu, a kako je Vanja Ulepić, čovek koji je i osnovao Bassivity u tom periodu živeo u SAD, Bassivity je pokušavao da napravi proboj i na tom najvećem hip-hop tržištu – američkom, a u samom direktnom kontaktu s američkom muzičkom industrijom, u Srbiju će doneti nove načine vođenja izdavačke kuće, kao i stvaranja same muzike.

E sad, toliko o faktografiji (donekle).

Ako se uzme u obzir da je, za neki prvi kontakt s rep muzikom (a da se ona ne doživi isključivo kao muzika gde „tu neko nešto priča i maše rukama“) kraj osnovne škole, moja generacija, pa i ja sam dolazimo u kontakt negde krajem 2009. i početkom 2010, u zavisnosti od toga kako su čiji roditelji bili voljni da u svoje kuće uvedu i tu novotariju zvanu internet. Upravo to je bio period kada je VIP izbacio svoj drugi album, Živa istina, istina ne za Bassivity, koji je tada bio u svojoj izdavačkoj pauzi, i taj album me (nas) je u dobroj meri uvukao u ovu priču.

Nakon Žive istine sledeći logičan korak bio je poslušati šta su to ti ljudi izbacivali ranije, što nas dovodi do albuma Ekipa stigla. Ovde saznajemo priču koju nismo mogli čuti ni u školi, a od roditelja još manje, a koju opet tada nismo mogli da je razumemo kako bismo sada, nakon skoro 10 godina. Saznali smo priču koja je bila veoma značajna za formiranje nekih stavova i razmišljanja u tim godinama.

Fast forward dve godine – svi prethodno izdati i spomenuti albumi su poslušani bezbroj puta, gomila pesama je bila naučena napamet… Nama, kao srednjoškolcima, se tada ponovo pojavljuju nove stvari za otkrivanje pod Bassivity etiketom. Doduše, ovoga puta malo izmenjenom – Digital umesto Music.

Ako je nalet Basivitija u drugom talasu hip-hopa bio u velikom stilu ovaj, tzv. treći talas, nije mnogo zaostajao. Albumi su izlazili mnogo frekventnije, pošto su se i vremenom stvorili uslovi za tako nešto. Pre svega zbog razvoja interneta i društvenih mreža umreženost samih izvođača je bila mnogo veća, samim tim i mogućnost za njihovu saradnju. Činjenica je da je i label sada imao mnogo više potpisanih muzičara nego u prethodnom talasu.

Žanrovski raznovrsniji talas je započet izbacivanjem albuma Ćelija 44. Pre toga je objavljen i soundtrack za film Artiljero. Sledi izlazak albuma koje smo tada (bez razmišljanja) mogli da svrstamo u sam vrh domaćeg repa – Jači od smrti, Tamna strana sreće ili Noći bugija (sa sve gostovanjem Joella Ortiza, damn!). Mikstejpovi Sveža krv vol. 1 i Ulice 2 su bili Ulice 1 i Prvi put naše generacije, odnosno, dobar kanal za otkrivanje novih repera čiji rad nam je promakao.

Moglo se tada, a može se i još uvek diskutovati o tome da li su ovi parovi mikstejpova podjednako značajni i(li) kvalitetni, ali svakako stoji činjenica da je možda prvi par mikstejpova izbačen u ključnijem trenutku za uspostavljanje domaće hip-hop scene, te će svakako, zbog nostalgije i romantizovanja prošlosti odnositi više ocene u odnosu na svoje savremenike.

E sad, sve one behind the scenes priče koje se mogu naći u raznim intervjuima Reksone i Cobija, današnjih glavnih ljudi Basivitija, o tome kako su u SAD-u naučili princip po kome je pesma proizvod i njihovu orijentaciju ka komercijalnoj izdavačkoj kući (uz usputne sinhronizacije crtanih filmova, produkciju reklama), postaju uočljive kada su na kanalu objavljene dancehall pesme Rasta – Marli i Kondom, a nešto kasnije i mnogo veći hit: Kavasaki.

Marli i Kondom bi se možda mogle smatrati kao eksperimentalne pesme, jer su nakon njih na kanalu još uvek bili objavljivani albumi nešto tradicionalnijeg formata (pre svega Bvanina dva albuma, Velkom tu Džigi Taun i Bvanomator 5000+, kao i Instant harizma Furia Đunte). Posle Kavasakija izdavaštvo se pretežno orijentiše na komercijalniji zvuk: trep i Cobijev novootkriveni žanr, balkan-folk-trep.

Naravno, rep slušaoci, koji su ipak u manjini, nisu ovo lepo prihvatili (doduše, ruku na srce, ukusi domaće publike su uvek kaskali nekoliko godina za svetskim trendom), ali Bassivity je kao izdavačka kuća tu primetio sjajno tržište. Ipak, iako su mnogi od tih velikih jednosezonskih hitova snimani pod Cobijevim rukovodstvom, kao i u studiju samog Basivitija, oni se kao prodati proizvodi nalaze rasuti na mnogim youtube kanalima, pre svega na najpopularnijem domaćem – IDJ. Iz celog ovog talasa je iskočio i Balkaton kanal koji je samostalno oformio Rasta.

Od 2017. godine izdavaštvo Basivitija je potpuno naklonjeno trendu. Nekoliko albuma koji pripadaju onom najnovijem podžanru repa – soundcloud repu (Kei – Minut mixtape i Indigo season 1 i 2) koji, osim što imaju aktuelan zvuk, imaju problem s time što podležu modernom konzumiranju muzike – nizak replay value i već nakon nekoliko vrtenja postaju stvar prošlosti, dok publika traži novo što samo otvara priču hiperprodukcije.

Uz to vredi spomenuti i pojavu pokreta „Gassivity“ čije su glavne vedete Suril, Mili i Fox, kojima se ipak ne može naći naročita zajednička žica, pre svega zbog različitih stilova i puteva koje su ovi izvođači imali pre zajedničkog Gassivity tripa (ili, u Milijevom slučaju, nisu imali).

U bližoj budućnosti verovatno možemo očekivati još veći otklon Basivitija od tzv. tradicionalnog repa, insistiranje na komercijalnom Cobijevom zvuku i forsiranje mladih repera iz Indigo grupe.  Sve to znači da se u ovoj izdavačkoj kući neće ponovo pojaviti klasik album sa replay valueom nekog od albuma iz drugog talasa – posebno ne Ekipa stigla, čiji je jedan od autora upravo trenutni CEO celog Bassivityja.

Pesma se po aktuelnim merilima tretira kao proizvod koji služi isključivo za prodaju. To će trajati dok rep igra eventualno ne obrne krug i ne zasiti se muzike čiji je jedini adut vibe, što se još uvek u velikoj meri ne dešava ni na njenoj matičnoj sceni, u SAD. Uz već gorepomenuto kaskanje domaće publike za prihvatanje svetskih trendova, na našoj sceni će se isti obrt desiti verovatno 5 godina kasnije.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Članak Kako je Bassivity oblikovao aktuelnu muzičku scenu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U subotu 11. maja u Kulturnom centru Grad, održan je treći po redu Beogradski festival stripa Tras!. Ovogodišnji gosti festivala bili su Đovani Fregijeri, Igor Kordej, Štef Bartolić, Darko Perović i Valter Venturi, koji je redovan gost na domaćim festivalima stripa.

Za razliku od prethodna dva festivala, koji su bili održani u Centru za kulturu Vlada Divljan, ovaj je bio izmešten u KC Grad kako bi, po rečima Dušana Mladenovića, glavnog urednika Veselog četvrtka „alternativni duh Savamale doprineo sveopštem utisku stripa kao alternativne umetnosti kod nas.“

Takođe, prvi i drugi Tras! su trajali tri dana, dok su organizatori rešili da ovaj treći, bude jednodnevni festival, kako dešavanja ne bi bila previše rasplinuta. To je, nažalost, odbacilo mogućnost organizovanja tribina, ali su organizatori to objasnili time kako su želeli neposredniji kontakt čitalaca i autora.

Programski deo festivala je zvanično počeo u 11:30, kada je počela prva runda potpisivanja stripova i albuma od strane autora, kao i deljenja crteža s posvetom na licu mesta. Paralelno sa time, od otvaranja, pa sve do zatvaranja festivala bila je organizovana berza stripova na kojoj su učestvovali svi važnije izdavačke kuće, kao što su: Veseli Četvrtak, Darkwood, Čarobna knjiga, Makondo, Komiko, Phoenix press, System Comics, Besna Kobila, Forma B, Everest Media, Dibidus, Modesty stripovi, kao i knjižara Alan Ford.

Uz sve izdavačke kuće koje su prezentovale svoje stripove, štand na kome je svoje radove izlagao, imao je i naš sjajni strip autor i ilustrator Ivica Stefanović, poznat i kao Edge Art

U toku prvog dela programa Autori za publiku, vladalo je izuzetno veliko interesovanje za potpise i crteže autora, naročito za Venturijev i Fregijerijev, kao crtača najpopularnijih strip junaka kod nas, Zagora i Dilana Doga, kao i za potpis Igora Kordeja, crtača svetskog renomea i nosioca titule Vitez reda umetnosti i književnosti Ministarstva kulture Francuske. Zbog tolikog interesovanja, bilo je nemoguće dobiti bilo kakvu izjavu od nekog gosta festivala, te je razgovor sa organizatorima i gostima bio dogovoren za pauzu pre drugog dela programa Autori za publiku.

Prva osoba voljna za razgovor bio je upravo redovni gost domaćih festivala – Valter Venturi. Na pitanje kako mu se čini ovogodišnji Tras! i kako ga poredi sa prvim, na kom je takođe bio gost, rekao je: „Srećan sam što smo stigli do trećeg festivala. Ovaj mi deluje mnogo prijateljskije, poput žurke. Svi smo zajedno i opuštajuće je. Ali volim sve festivale u Srbiji zato što su drugačiji i opušteniji nego u drugim mestima, i imam dosta prijatelja s kojima mogu da popričam, pa zato, svaki put kada me pozovu ponovo na festival, srećan sam zbog toga.“

Nakon Valtera, po neku reč o festivalu rekao je i jedan od organizatora, Nemanja Baćković. On je objasnio da je KC Grad izabran zbog toga što je bliži gradu i pogodniji za „prijateljskiju“ organizaciju, kako ju je Venturi nazvao, gde autori mogu da se druže i međusobno i sa publikom. Takođe, izostanak tribina sa festivala je objasnio time da nije bilo previše materijala za njih, a i da publika nije pokazivala naročito interesovanje za njihovo održavanje, tako da su se fokusirali pre svega na umetnički deo festivala.

Poslednju izjavu dao je glavni urednik Veselog Četvrtka, Dušan Mladenović. On je, takođe izjavio da je zbog dinamičnije organizacije festivala dobro što je organizovan bez tribina, ali smatra da one svakako doprinose programu iako je mali broj čitalaca zainteresovan da ih sluša i učestvuje na njima. Osvrnuo se na stanje na domaćoj strip sceni koje je ocenio kao „sve bolje“. Pre svega zbog broja festivala stripa koji je stalno u porastu, ali je i dodao kako ipak sve stoji na krhkim nogama jer se svi ti festivali organizuju maltene godinu za godinom, bez dugoročnih planova, što je i jedan od razloga koji sprečavaju dovođenje velikih svetskih imena stripa poput Ticijana Sklavija ili Nila Gejmana, čija se gostovanja moraju dogovoriti unapred. Rekao je da, iako su Napoleon i Dampir, kao čitaocima manje poznati junaci, bili osuđeni na prestanak objavljivanja u (tro)mesečnim sveskama, Veseli Četvrtak kao izdavač ne odustaje od toga da svojim čitaocima ponudi nešto novo iz sfere Boneli stripova, kao i da će to činiti kroz njihovu najnoviju ediciju – Zlatnu seriju. Za sam kraj je napomenuo kako, iako su pretežno orijentisani na Boneli stripove, ipak ne odustaju od rada na integralnim izdanjima stripova francuske škole, kao što su Talični tom i Umpa-pa.

Nakon ovih razgovora usledio je nastavak Autora za publiku od 16:30 pa sve do 18 časova. Iako je posećenost bila dobra, stičem utisak da je pauza između malo rasplinula posetu, tako da je ipak udarni termin bio prepodnevni.

Festival se, tradicionalno, završio aukcijskom prodajom potpisanih promotivnih plakata festivala, koje su radili gostujući autori, kao i prodajom tabli iz njihovih stripova.

Ovim je okončan treći po redu Tras! i ovaj festival će mirovati do sledećeg maja. Prvi sledeći festival stripa u Srbiji biće već sledećeg vikenda u Somboru, a u Beogradu će se, već tradicionalno, krajem septembra organizovati Salon stripa, gde se mogu očekivati nova gostovanja i nove ekskluzive iz sveta stripa.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Članak Tras festival #3 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo je siže sve i jednog razgovora otkako sam počeo da veći deo svojih dana provodim, umesto na fakultetu, na radnom mestu. Ni „je li naporno?“, ni „šta radiš tamo?“, čak ni prosto „super.“ (čitaj: ne interesuje me); samo: kol’ko pare?

Okej, jasno je – svi radimo svoje poslove ne bi li na kraju meseca dobili nekoliko komada papira koje posle trampimo za još mesec dana življenja u trenutnom stanu, neskapavanje od gladi i još neke osnovne potrepštine; međutim, da li je to razlog da sve sagledavamo isključivo kroz tu prizmu materijalnog?

Materijalno je svuda oko nas, i tu ne mislim na onu definiciju iz sedmog osnovne, kojom su nam ispirali mozgove: materija je sve što nas okružuje, sve što postoji u prirodi, uključujući i nas same.

Pogledajte samo mainstream bilo kog vida pop kulture, i upravo se iste te pare javljaju kao zajednički element: filmovi koji nisu rađeni s astronomskim budžetima neće zapasti za oko širokoj publici; pesme koje u svojim refrenima ne vrte imena brendova ili sličnu materijalističku priču, takođe neće dospeti do famoznog #trending. Istina, pop kultura sama po sebi jeste definisana tako da joj pripadaju stvari prijemčive najširoj publici, te od iste ne treba očekivati bilo kakav kritički ili tought-provoking stav. U sredini si, tu si gde si i ne talasaj.

Sad, oblikuje li pop kultura stavove svojih poklonika, ili se pak, u njoj ogledaju njihova stremljenja i želje? Pitanje koje nekako podseća na ono čuveno: šta je starije, kokoška ili jaje?

Odgovor bi možda (ne i kompromisno) mogao da bude: i jedno i drugo. Zavisi, naravno, iz koje perspektive posmatramo.

Umetnici (i kvaziumetnici, takođe) stvaraju svoja dela, publika traži shodno svojim interesovanjima. Kasnije, uspostavljanjem neke baze fanove, dobar deo umetnika se ne usuđuje da nastavi da stvara, već reciklira dela koja su mu i dovela tu istu publiku do iznemoglosti, tako da se procesi stvaranja pop kulture i oblikovanja publike jing-jangovski mešaju, i za tumačenje ovog fenomena je potrebno mnogo više prostora od jedne kolumne i mnogo više filozofije nego što je autor može upotrebiti.

Vratimo se na početnu temu. Osim, očiglednog, fasciniranja isključivo materijalnim aspektima, tu leže još dve stvari:

1. Neopisiv poriv ka zabadanju nosa u tuđ novčanik/tanjir/krevet, generalno život.
2. Takmičenje sa sagovornikom u smislu „ja imam više/veće/bolje, a ti baš i ne“, ne daj Bože obrnuto.

A u korenu obe stvari moguće leži samo jedna – nezadovoljstvo samim sobom i potreba da se sujeta nahrani time što ćete ispasti sebi veći u očima ako ste „bolji“ od sagovornika u bilo čemu što, kad se sve sabere na kraju dana, i svako pogleda samo sebe, nije uopšte ni bitno.

Autor: Ivan Dželajlija

Članak Materijalizam i renesansa se pojavljuje prvo na Oblakoder.