Let it Bleed – The Rolling Stones

Odrastao sam u porodici Beatles-a pre njihovog spozavanja istoka. Moji otac i majka bili su dosta stariji od ostalih porodica i odgajali su me u duhu pesme I Want to Hold Your Hand. I tako iz ljubavi, razmazili su me suviše i izazvali u meni strah od javnosti. Do petog razreda osnovne po mene je dolazila baka, a strah kada bi konačno ostao sam na ulici za mene je bio ravan paklu. Sa druge strane u školi sve je bilo u redu. Bio sam okružen svojim čoporom i sa njima sam se kurčio pojačano. Osećao sam da tu pripadam i nikad nisam osećao potrebu da budem sam. Čak nisam imao problem da vodim priredbe, recitujem, glumim sve dok je tu pored mene bio moj čopor. Tada bih na to gledao kao da predstavljam zajednicu.

Sada ću vam reći onoga što uopšte u tom trenutku nisam bio svestan. Ja sam želeo da recitujem i da vodim priredbu da bih bio u centru pažnje. I čopor je tu bio samo da mi kaže kako sam ja to dobro uradio. Zato na ulici nisam smeo da budem sam, jer niko nije bio tu da mi kaže da sam poseban. Iz tog razloga prvi album koji navodim je Let it Bleed, koji će naravno svima biti asocijacija na pesmu You can’t always get what you want. Stidljivac, hoće da nastupa. U čoporu jak, sam uplašen da ne postoji. I puštam to da sada izađe iz mene kao topla krv. Ja sam danas ovaj album u svakoj pesmi. To mi je donela borba sa sobom. Uveče sam Midnight Rambler, u ljubavi volim odnos iz pesme Let it Bleed. Ja sam Monkey Man, glupiram se da bih privukao pažnju drugih, da bih nekom izmamio osmeh jer je to ono što me drži. I na kraju, uvek tražim svoje sklonište kao u pesmi Gimme Shelter jer moram da pobegnem od dečaka na ulici. A ako želiš da Live With Me ovo sve unapred moraš da znaš.

Grejtest hits – Prti Bee Gee

Zakoračili smo u srednju školu, svi zajedno, u jednom koraku. Razlikovali smo se po visini i težini, ali ne i po patikama. Bili smo na putu da postanemo mangupi i pobunjenici, izvorni rock n roll iako o tom načinu života nismo puno znali. Iako smo bili u gimnaziji i predstavljali buduće intelektualce, sedeli smo u kraju i navijali smo za lokalni klub. Pokazivali smo srednji prst svemu i svakom, u naš svet stupile su i devojke ali onako „ozbiljno“, ne kao šifre u leksikonu. Napio sam se prvi put na maloj maturi i dobio najveće batine ikad, jer nisam bio iz istog kraja kao i batinaši. Taj čitav trip biti mangup, u meni je izazivao osećaj tajne. Kao da ja znam nešto što drugi ne znaju i znam da živim na način na koji drugi ne mogu da žive. Jednostavno mislio sam da imam veća muda od ostalih. Pogotovo od kad me je budući kum ispalio prvog dana škole i seo pored nekog drugog lika zbog svog ego tripa. Osećao sam samoću u naznakama, branio sam se smehom kao i uvek, ali i pobunom u mladim plućima. Ruke su mi zimi smrdele na cigare, tada sam prvi put zavoleo, ne devojku, to je došlo malo kasnije, već Parliament Aqua Blue. I u toj skoro pa samoći bili su mi potrebni idoli sa kojima ću podeliti svoju pobunu, smeh i tajnu, neko ko će mi biti podrška protiv zlog čarobnjaka Dina Merlina i njegovog šegrta Željka Samardžića. I tu su na scenu stupili grejtest likovi sa grejtest hitovima.

Moskri, Mikri i Eufrat probijali su tabuu više nego bilo ko i bili su savršene vođe u početku moje borbe protiv običnog. Bili su prokleto kul, prvi na top listi. I zato smo tripovali da kada izlazimo sa gajbe nosimo pancir da ne bismo bili izbušeni kao sir, ali ne od metaka, već od tripova i osude ostalih za koje nismo ni hteli da nas razumeju. Our trip was diffrent što bi rekao Džoni Dep na uvodu u pesmu Paranoja. I bili smo ponosni što je bilo tako, jer naša matematematika je bila drugačija od one u školi. I kao što bi rekla Šesta pesma poznatija kao „Ispeci pa reci“ – u gradu figure smo prve, mislili smo da smo pametniji od svih. Sad mogu da vam kažem da nismo bili pametniji, bilo smo lošiji, Prti je bio najlošji. Ali to loše nas je razlikovalo od mase i danas sam ponosan što sam bio lošiji, jer da sam bio bolji, ja ne bih bio ja. Zato hvala generalu Moskriju na prvoj pobuni šabanima. Hvala Mikriju što sam živeo u nekom drugom svetu i hvala Kuretu što sam se toliko kurčio.

Strange Days – The Doors

https://www.youtube.com/watch?v=T0WF8fF8N8Q

Došla je treća godina i sva odeljenja bila su već jasno podeljena na klanove. Jedan klan bili su definitivno likovi koji su mislili da su kul jednostavno zato što rade ono što su i mnoge generacije pre njih, a to je da stoje na ulaznim vratima i podsmevaju se drugima koji za njih nisu pojam veličine. Drugi su bili ovi što su mislili da su posebni zato što su drugačiji, ili su imali neku zajedničku konekciju van redovnih voda. Za treće, jebiga, u školi niko nije ni znao jer su se družili samo između sebe i nisu izlazili na odmor. Iako bih, kada sam bio slab i nezreo, verovatno žudeo da budem deo prvih, ona tajna u meni postajala je sve veća i osećao sam više nego ikad da ne želim sa mnogim da budem običan, već sa retkima poseban. Moje odeljenje mi je omogućilo tu slobodu. Bilo je sastavljeno od individualaca, slobodnih mislilaca i najvećih i najdražih vucibatina koje sam ikad sreo. Ako bih mogao da izdovojim nekog posebno dragog, to bi bio Lukarić. Bio je smešten u poslednjem redu, u pansionu prokletih i delio je sa mnom dokonost časova i nemogućnost ubrzavanja vremena. On je bio alternativni lik iz grada, kojeg sam iz šale prozvao pajdomanom jer nisam mogao da razumem zašto neko sluša Alice in Chains. I eto, ove godine sam bio na njihovom koncertu, to vam već dovoljno govori u kom smeru ide ova priča.

Isti taj Lukarić bio je spona između našeg odeljenja i odeljenja koje smo u magupskom periodu zvali Antisport ekipa. Međutim, ta ekipa je i te kako dobro igrala basket, ali ono što su još bolje poznavali bila je muzika. I tako smo se radnog dana posle škole, zatekli kod Bonzija na gajbi uz film o Doorsima gde Morisona glumi Val Kilmer. Malo je reći da sam bio opčinjen. Morison je bio sve ono što sam ja hteo da budem u tom trenutku, a sebi nisam priznao. Hteo sam da budem pesnik, da stojim na bini i da svaki moj pokret ima duboko značenje. Hteo sam uskočim u publiku i da me ona brani dok policija prekida moj koncert. Taj dan možda mi je jedan od najvažnijih u životu, koliko god mislili da je smešno. Sazreo sam jer sam shvatio da su došli čudni dani, a ti dani podrazumevali su umetnost. Krenuo sam u vožnju po mesečini otkrivajući muziku bend za bendom, stih za stihom. I u tim kolima moglo je da bude još hiljadu čudnih ljudi, ni jedan od nas ne bi bio isti. Evo ta vožnja traje skoro deset godina i trajaće sve dok muzika ne bude gotova. Tog dana sve se obrnulo naopačke i došlo na svoje mesto. Danas mi obično nije normalno, danas je ono suprotno. I sav taj ego trip koji su mi doneli Doorsi i Morison, mogu da objasnim jednom rečenicom. I am the Lizard King, I can do everything!

Ravno do dna – Azra

Na fakultet sam došao sa osnovanim bendom za koji je direktan krivac biografija Entonija Kidisa. Ona je došla kao logičan sled posle epifanije sa Dorsima. Želeo sam da otkrijem što više mogu o muzici i umetnosti uopšte. U svom tom moru moje svesti podigao se ogromni talas ega koji sam morao da zajašem inače bi me udavio. Osećao sam kako toliko stvari moram da kažem, da je moja pobuna dostigla vrhunac, da moram da postanem umetnik. I kada vam kažem da je Pravni fakultet bio pravo mesto za tako nešto, vi biste mislili da sam poludeo. Međutim za vas imam objašnjenje koje je poprilično logično. Za čoveka koji je sve vreme bori da bude poseban, nije li najbolje mesto na svetu fakultet koji upisuje hiljadu i po studenata godišnje. Plus, to nisu bilo kakvi studenti, retko ko je tu bio zbog uzvšenog osećaja za pravdu ili zato što veruje u bolji svet. Tu je većina bila zbog ambicije i novca. To je ono što je u meni budilo najveću insipraciju i želju da istrajem. Svi ti redovi, borbe, sva ta gužva. Fensi kafić u prizemlju sa konobarima iz Crne Gore koje se osećaju kao nobles. U istom tom mestu nekad je za dan studenata svirala Azra. I ja sam osećao kao da sam stao na barikade zajedno sa Džonijem i rekao: Ovo je grad bez ljubavi! Ovde ljudi podsećaju na kokoš, slabo vide i rano ležu….

Mnogi kažu da je srednja škola najlepši period života, ali koliko god da je lep ne može biti lepši od studentskih dana. Pogotovo kada te fakultet ne primorava da se ikad pojaviš na istom sem na ispitu. Odlazili smo u noć konstatno i vraćali se posle par dana. Jednostavno nije postojala vremenska  zona koju smo morali da poštujemo. Međutim, nisu ti dani bili lepi samo zbog slobode koju sam imao, bili su veliki i zbog lekcija koja sam dobio. Tadašanja devojka mi je govorila da smo mi umislili da smo neki umetnici. I znam da više nije mogla da me prepozna, jer smo odrasli i otišli svako na svoju stranu. Možda bolje reći za mene da sam krivosrastao. Uskoro više nisam imao devojku. Pao sam u komu na dva meseca i pokušao da obratim pažnju na poslednju stvar. Pao sam ravno do dna i onda vaskrsao. Prvi put u životu bio sam potpuno sam i potpuno na svom. Shvatio sam da ljudi pre ili kasnije postanu stranci, samo je pitanje vremena koliko dugo biramo da ćutimo. Umetnost nikad neće biti stranac jer nikad nećemo ćutati, uvek ćemo se slušati. Zato u to vreme nisam slušao Džonija Štulića, mi smo razgovorali. I nije pevao svima, već samo meni. Pitali smo se šta da radimo kad ode devojka na koju bacamo oči? Pevao mi je „Kad Miki kaže da se boji on to misli ozbiljno“, jer sam se stvarno tih dana bojao da li sam na pravom mestu u životu, da li uopšte treba da završavam fakultet. I onda bi mi on odgovorio sa pesmom Uradi nešto i stihom: „Nema vremena za bolju budućnost, nema vremena da predahneš, nema vremena da živiš još jednom, niko više nije mlad!“

No More Shall We Part – Nick Cave and The Bad Seeds

Nisam razmišljao pre nego sam stavio ovaj album na kraj. Samo sam napisao ime i album. Uvek sam zamišljao Kejva kao sveštenika koji propoveda. Kada god bih ga slušao osećao sam prisustvo Boga, koji sedi pored mene dok zamišljen gledam kroz prozor autobusa. Valjda je to poslednja faza od ovih pet. Ovo je bila priča o samoći i sagledavanje iste kroz odrastanje. Stvarno sam ubeđen da kad prihvatimo da smo sami, mi tek tada spoznajemo Boga. On dolazi iz nas i ispunjava svet oko nas. Isto tako je i sa muzikom. Ove godine sam gledao uživo Kejva i nisam pomislio hoću da budem on, kao što je to bio slučaj sa Morisonom. Prihvatio sam da ja to nisam , samo sam uživao u najboljem koncertu na kojem sam bio u životu. Mogu reći da sam u isto vreme bio u najluđoj crkvi koja je ikada postajala. I tamo sam priznao, ja nisam ni Morison, ni Džoni ni Kit Ričards. U tom trenutku u crkvu su ušli dečak sa početka teksta, mangup, čudak i pobunjenik i zagrilli su me. Upalili smo sveću mojoj samoći i stavili je gore među žive. Zatim smo se prekrstili, a ja sam uhvatio dečaka za ruku i krenuli smo kući, svi zajedno. Muzika ne može da se svede na album, kao ni ja na jednog čoveka. Ne postoje pet najboljih albuma, niti postoji pet najboljih ljudi. Postoji samo vreme i periodi. Postojite samo vi i Bog. Bog je umetnost. On je muzika, a muzika je život. Haleluja.

Članak Iskrena ispovest Adrijana Vola – top 5 albuma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pa gde si čoveče?

-Evo me usred Lime, u kraju koji se zove San Borha. Trenutno je sedam ujutru kod nas, kod vas je dva, i naučio sam da se budim ovako rano da bih mogao da se čujem sa vama ljudima kod kuće.

Gde si smešten, je l‘ si tu sa nekom porodicom, kako to funkcioniše?

-Sad sam u Limi sa jednom porodicom koju sam našao preko couchsurfing-a i veoma su kul, imaju kuću u centru grada, jednog psa i tri mačke, a ponekad me vode i u drugu kuću izvan grada gde imaju četiri kera i isto toliko mačaka i dvesta soba. Veoma vole da ugoste ljude i da ti pomognu dok si ovde. Tako da sam ja srećom u centru Lime, spavam kod njih u nekom njhovom golubarniku. Ponekad bude hladno, ali se pokrijem sa četiri ćebeta i onda mi bude do jaja.

Da li si ranije radio couchsurfing ili ti je ovo vatreno krštenje?

-Ne ovo mi je bukvalno prvi put i što je najgore prvi put sam ga aktivirao pre nego što sam došao u Limu da bih našao smeštaj. Krenuo sam da ga tražim još dok sam bio na Kubi, a tamo nema interneta, tako da sam bio uplašen da li će raditi. Uglavnom ljudi žele da pomognu, ja sam objavio da me nastavak puta vodi u Limu i dobio sam 3,4 ponude od domaćina koji su mi nudili da dođem baš kod njih da prespavam i ja sam bio šokiran, jer sam postavio sebi klasično pitanje: Zašto me ovi ljudi uopšte zovu da dođem kod njih? Tako nešto bi logično trebalo da je teže, da ih barem prvo pristojno zamolim za smeštaj. Sleteo sam u Limu u 11 sati uveče, čuo se sa devojkom domaćinom, zvučala je okej i od nje dobio adresu i par instrukcija. Ono što nisam imao na umu je to da Lima ima 30 kilometara u prečniku i trebalo mi je jedno sat i po vremena da dođem od aerodroma do neke kuće, što je bilo dosta zanimljivo. Osnovna razlika između hotela i ovoga je što kad odeš u hotel dočeka te recepcija, tu si i misliš da tako treba i to je to. Sa druge strane couchsurfingom dođeš na neku adresu kucaš na vrata, otvori ti neka devojka, dočeka te ker koji skoči na tebe i porodica koja te pita: Želiš li da pojedeš nešto?

Koliko si već dugo u Peruu?

-Zapravo ovde sam već mesec dana, a plan je bio da ostanem dve, tri nedelje, međutim sve se otelo kontroli zato što sam došao i upoznao porodicu i polako krenuo da pričam sa njima dok nisu došli do pitanja: Koji ti je plan? Znaš ja iskreno imam osećaj da njih uopšte ne interesuje koliko ću ja ovde ostati,  mislim da bukvalno mogu ovde da se preselim, osnujem porodicu i da oni ništa ne bi imali protiv. Kao ona epizoda Rick and Morty-ija sa parazitom koji ubacuje nova sećanja, pa treba da ih bude tačno pet ili šest. E pa u ovom slučaju sam ja taj parazit! Ili Mister Poopy Butthole samo što se nadam da me neće upucati na kraju. (smeh)

Nadamo se neće. I kakav ste plan na kraju napravili?

-Pričao sam sa porodicom i naravno za početak je predložena gringo opcija. Ovde tako zovu strance i taj izraz su doneli Meksikanci tokom rata. Pošto su Amerikanci bili obučeni u zeleno, oni su govorili green go home, ali toliko su ga ubrzali da je na kraju ispalo gringo. Klasična gringo ruta kada dođeš u Limu bi bila da odeš u Husku, jer je tamo Maču Pikču i da se slikaš, kao da ne postoji ništa drugo. Ova zemlja je zapravo ogromna, postoji mnogo puteva kojima bi mogao da kreneš, satima gore i satima dole i dalje nećeš moći da obiđeš sve. I iz tog razloga porodica mi je predložila da krenem u Tarapoto. To je grad u delu Amazonas, koji je njihov najveći grad u džungli. Ja sam to zamišljao kao grad u kome piješ kafu ili pivo dok ti iznad glave visi zmija sa krova. Naravno pristao sam na taj izazov. Napravili smo plan šta treba da posetim, isplanirali da je sedam dana dovoljno za put, kupili avionsku kartu za 29. septembar. Tog datuma, sa backpack-om, spremam se da krenem na avion, ostavim devojku koja me je ugostila da me check in-uje i taman ulazim u autobus i u trenutku kad mi zvoni telefon. Sa druge strane mi ta devojka kaže da smo kupili kartu za pogrešan mesec… I ja se na to nasmejem, ali odlučim da ipak uhvatim autobus za Tarapoto i najavim se sledećoj porodici preko couchsurfinga da stižem. Posle 30 sati vožnje stižem na destinaciju i kažem domaćinima da ću ostati samo neki dan dok obiđem sve, ali evo već dve nedelje sam njihov gost. Vidiš uprkos tome što sam studirao organizaciju, ovde stvari nikad ne ispadnu kako ih isplaniraš.

Ti jedan dan možeš da odeš negde ali i ne moraš, možeš da izabereš skroz drugo mesto ili da se ono slučajno desi. Da li ti prija taj osećaj?

-Iskreno mi prija, na neki način sam funkcionisao tako čitav život, samo što su pravila u realnom životu, to jest kod kuće, bila dosta strožija. Postoji kuća u koju se vraćaš da prespavaš, imaš posao na koji ideš svakog radnog dana, a i vikendom ako te iscimaju, imaš svoju ekipu i ti kružiš po tim poznatim varijablama. Sa druge strane kada si ovde, nekad ne moraš ni da se vratiš kući, jedno veče sam se prespavao u drugom delu grada jer jednostavno nisam mogao da se vratim, bilo je kasno. Veoma je zanimljivo. Idem i istražujem sa ljudima koji žive ovde. Zovu me ljudi iz Beograda i kažu da živim njihov san. Onda odem kod ljudi u Peruu i nađem sa njima atrakciju na kojoj oni nikad nisu bili i onda zajedno živim i njihov san. Zato sam i ostao u Tarapotu, jer sam istraživao gde mogu da idem. Recimo oko grada postoje vodopadi do kojih dolaziš tako što hodaš 30 minuta direktno kroz reku. Kod kuće ne bih ni mogao da zamislim. Jedan dan sam želeo da uđem u Amazon, ne znajući da sam ja sve vreme u šumi Amazon, pošto je sve to Amazonija. Međutim u meni je radio Srbin turista i bio sam ubeđen da ja moram da idem u pravi Amazon, u reku. I tako sam našao rezervat Pakaja Samirija za koji sam bio ubeđen da je u baš tim vodama (što naravno nije bilo tačno), ali je to rezervat koji je očuvan i gde ti kao posetilac možeš da se voziš kanuom, da pecaš krokodile i pirane, gledaš drveće i tako dalje.

Jel si osećao strah s obzirom da si ušao u potpuno nepoznate predele?

-Iskreno bilo mi je teže da bukiram kartu za taj rezrevat nego da krenem na ovaj put od šest meseci. Cimao sam se i pričao sa domaćinima koju su mi govorili kako je to odlično mesto. Dalje idem i dogovoram se sa agencijama oni mi nude različite ponude. Različiti su asortimani ponuda, ali u suštini se sastoji od pecanja, lova na krokodile noću, pijenje vode iz lijana, jedenja tradicionalne medicine i kore od drveća. I onda taman napravim dogovor sa agencijom i isečem se skroz, pa se vratim kući i pričam sa porodicom o tome, pa mi onda oni govore da li je to bio dobar dogovor ili ne. Onda zovnem porodicu iz Lime i prolazim kroz istu priču. Na kraju zovem i ljude iz Beograda i pitam ih da li radim pravu stvar.

Čini se da ti je zapravo bilo teže da uopšte kreneš u džunglu nego da budeš u njoj?

-Upravo tako. Najteže je da skočiš! Meni je bilo mnogo teže u Beogradu dok sam čekao da krenem na put nego kad sam na njega krenuo. Tako je isto bilo i u ovom slučaju. Čudno je što te od toga deli samo plaćanje. Samo platiš i kreneš. I zato sam kada su me pitali u agenciji kada bi krenuo, odgovorio sam da želim da krenem sutra. Sutra sam se spakovao i konačno skočio, bilo je lakše, ali prvo je trebalo uopšte doći do rezrevata. Naime Tarapoto je u džungli i da bih ja stigao do grada iz kog se kreće do finalne destinacije, trebalo je da putujem dva sata kolima i pet sati brodom, da stignem u neki gradić i prespavam, da bi potom motorom došao do Pakaja Samirija. I onda uđeš i shvatiš, tamo civilizacija ne postoji. Na telefonu još na početku džungle nestane signal. Ispred tebe kanui koji prolaze rekom i ljudi koji seku lijane mačetama. I vodič koji ti pruža veslo i kaže: Izvoli u svoj kanu.

Kakav je osećaj savremenom čoveku kad nema signal na telefonu?

-Stvar je u tome što sam se sad već navikao, jer je odvikavanje od signala krenulo još na Kubi. To je bio rehab najgore vrste, kao da sam vezan za krevet i stavljen u mračnu sobi i uprkos tome što vrištim i derem se niko ne otvara vrata. Ja sam znao da na Kubi nema interneta, ali sam ipak živeo u zabludi da to znači da ću samo malo duže sačekati, da im je signal slabiji, ali prevario sam se. Tamo bukvalno nema neta. Ja sam imao kubanski broj, ali sa njim možeš da zoveš samo ljude u zemlji, a ja sam ih poznavao ukupno troje. Postojao je neki slab signal u kući u kojoj sam odsedao, ali i kad uspeš da se konektuješ,  ne možeš da otvoriš niti jedan američki program jer Kuba to zabranjuje. I onda naučiš da hodaš ulicom, čuješ zvuk telefona ali se ne iscimaš. Pravo da ti kažem, ovde u Peruu postoji internet, kartice i paketi za isti, ali sam uprkos tome odlučio da ih ne kupujem. Neću da idem kroz grad i da gledam Instagram. Tako da je lečenje na Kubi bilo delotvorno. Naučio sam da živim sa svojim mislima i da razmišljam, da sednem u autobus i gledam kroz prozor, a ne u telefon.

Spominješ početak puta i prvu destinaciju koja je bila Kuba. Zašto si se odlučio da baš tamo započneš svoj put? Ti si tamo imao kontakte, ali da li je uticalo to što je Kuba zapravo laganiji deo cele avanture?

-Veliki deo jeste u tome što tamo žive ljudi sa kojima sam odrastao i uprkos tome što ih nisam video 14 godina imao sam osećaj da idem tamo gde mi je druga kuća. Nekako mi je Kuba bila safenet gde ću otići i polako uplivati u buduči život. Tamo sam se stvarno osećao kao kod kuće i imao svu moguću sigurnost i avantura deo puta je zapravo krenuča kada sam otišao sa Kube. Ovo je bio pripremni deo, kuvaj žabu tako što je staviš u hladnu vodu, uključiš ringlu i onda se sama voda zagreje. Mislim da mi je to bio veoma pametan potez, jer sam tamo u malim koracima i umerenu podršku, ne agresivnu kao kod kuće, polako shvatao i učio kako funkcionišu stvari. U ovom svetu ipak su pravila drugačija. Ovde nemaš čips od krompira, već od banane i prvo pitanje koje te ljudi pitaju nije šta radiš, već kako si. Te stvari govore na koliko si drugačijem terenu.

Pisaćeš u svojim razglednicama o svim doživljajima, pa i o Kubi. Da li bi mogao samo ukratko na nju da se vratiš i kažeš šta je na tebe ostavilo najveći utisak?

-Iskreno, ja lično imam problem sa Kubom. Ja sam napisao i sklopio sva svoja mišljenja i još uvek ne mogu da se odlučim za nju. Ne mogu da se odlučim da li je raj ili pakao na Zemlji. Mogu ti reći stvari koje nisam očekivao. Na primer, ekstremno je organizovana. Od prvog dana sam mogao da se snađem kako da dođem od kuće do grada. Znao sam gde je koja ulica zahvaljujući tome što su u tom delu grada gde sam bio smešten, paralelne ulice nose parne brojeve, a poprečne neparne. Takođe je utisak da je tamo sve naopako. Kad želiš da zamisliš šta je na Kubi, zamisli kako je kod kuće i obrni naopačke. Tako je sa cenama i sa pristupačnošću i sa svime. Recimo bicikl na dan je 15 dolara, a kilo avokada je dolar. Možeš da ručaš za dolar, a možeš i za pedeset u restoranu. Postoje radnje i ti si naravno navikao da u njima nešto kupiš, ali tamo vidiš ljude koji nisu navikli da idu u radnju. U radnju se ide jednom nedeljno i ona je uglavnom prazna. Kada kreneš u kupovinu, da bi zapravo kupio sve što si nameravao, moraš da odeš do tri različita marketa. Radnje zapravo nisu totalno prazne, da neko pogrešno ne shvati, rafovi su puni, ali na njima samo stoje ulje i šećer. Za ostale namernice moraš da se potrudiš.

Znači li to da je Kuba u stvari raj za turiste, a pakao za ljude koji žive na njoj?

-Da, i to mi je upravo i bilo najteže jer se ja trudim da ne budem turista već posetilac. Sve vreme sam se trudio da živim kao Kubanci, da dodirnem taj svet u kojem oni žive. Iskreno nije lepo ni za turiste. Odeš tamo i ljudi nemaju para i oni će te kao turistu odraditi za 2,3,5 pezosa. Ti ćeš to znati, ali nećeš moći ništa da uradiš povodom toga. Neće oni to uraditi iz zle namere, zato što žele da te povrede, već zato što znaju da to tebi ništa ne znači. Generalno, ono što sam shvatio iz priče sa narodom, Kubanci su se umorili od toga što Kubanci. Svi imamo u glavi tu klasičnu kubansku sliku, koja je napravljena u centru grada, sa devojkama koje su obučene kao klasične Kubanke, ali ta slika postaje drugačija  kad kroz priču shvatiš da te devojke primaju platu za to što sede tu i slikaju se. Inače ta plata iznosi 20 dolara. U toj zemlji se svaki dan ljudi snalaze, ja sam zapravo mislio da mi to radimo u našoj. Ali tamo se ljudi snalaze za hranu. I što sam više bio na Kubi i pričao sa njihovim ljudima sve sam više shvatio da i oni razumeju da su zatvoreni iznutra, a ne spolja. Kuba je zapravo jedan veliki brend i treba zaposliti tog čoveka koji ju je napravio u marketingu, a ne u politici. Napravili su državu u kojoj vladaju načela Cuba libre, sloboda, narod, ali to je međutim bilo sjajno kada su se oslobodili i od tada je to ostalo apsolutno isto, a vreme je prolazilo. Ono što je najčudnije, ljudi još uvek misle da na Kubi vlada komunizam,  a u stvari je na snazi najcrnji kapitalizam. Ne možeš da sediš na ulici i da radiš malo i da živiš od svoje slobode. Količina sadržaja oko tebe i sam sistem ti to ne dozvoljavaju. Zato sam za Kubu i napisao u svojim razglednicama: Kuba je tužna koliko je i lepa, a mnogo je lepa.

Pošto ćeš opširnije pisati u razglednicama o svojim avanutrama, sad bi bilo dobro da se vratiš na početak i svoje donošenje odluke da ideš na put. Kako si došao do te odluke i da li je to bio dugoračan plan?

-To je pre bila fiks ideja, nego dugoročan plan jer se drugačije i ne može nazvati dok ne kreneš stvarno da živiš to. Prvo sam imao fiks ideju da idem kopnom do Tibeta, pa sam razmišljao koliko mi je potrebno vremena za takav poduhvat. Taj plan mi se vrteo u glavi dobrih godinu dana. Međutim stvari su krenule u drugačijem smeru. Sve je išlo nekim normalnim tokom, imao sam dva posla, mogućnosti koje su bile sjajne, ali sticajem okolnosti zatekao sam se na sastanku sa nekim strancima, prezentaciju je držao čovek koji je sa ogromnom energijom pristupao poslu i ulazio u svaku poru svoje profesije. Pomislio sam kako bih ja želeo da budem baš takav, ali takav način posmatranja mi ne bi nikad dozvolio da radim stvari kakve radim sad. Razmišljao sam kako, ako sada krenem tim putem, neću ispuniti deo sebe i posle ću ceo život razmišljati o tome kako sam propustio trenutak da uradim nešto drugačije. Zato sam nakon toga seo sa mojim ortakom Zazijem sa kojim sam donosio sve poslovne odluke u životu i rekao mu: Zazi ja moram da idem, osećam to u nogama, osećam na leđima krila koja se šire, a ne mogu da se okrenu pošto su zatvorena u kocki. Pitao sam ga da li je pametnije da krenem sada ili za godinu dana i naravno on mi je rekao da krenem odmah. Te noći sam se ubio više nego ikad u životu. Sutra sam već bio spreman da skočim.

Da li ti misliš da ovo lutanje kroz koje prolaziš je u suštini jedna vrsta konačnog puta do zrelosti, to jest posvećivanja jednoj stvari u vidu posla?

-Pre svega moj put ne bih nazvao lutanjem pošto taj izraz možda bolje priliči vremenu u kom sam krenuo da radim i gledao gde ću i šta ću sa sobom. Pre ovog puta sam jasno odlučio šta hoću, imao sam viziju i ambiciju da ostvarim zacrtano. Ovaj put je definitivno alat koji će mi objasniti da li će to što budem hteo da radim u budućnosti dobro ili nije. Moj najveći problem je što ja imam želju i volju da radim i da zaradim, ali nisam siguran gde je pravo mesto da tu zaradu potrošim. I taj odgovor sam našao na ovom putu. Jebeno treba da sedneš na avion i da dođeš u Peru na tri dana, vidiš nešto što nisi video pre, pojedeš nešto što ne možeš u Beogradu i vratiš se kući. Ovde sam već naučio toliko stvari. Recimo razočarao sam se na nekim mestima u naš svet. Naše dogme nam nalažu da meso mora da stoji u frižideru, sa pečatima, da prođe sve veterinarske preglede. U ovom svetu ti odeš na pijacu, kupiš meso koje nije videlo friz u životu, prodaje spolja na 30 stepeni, ali su uprkos tome svi oko tebe živi i zdravi. U našem sistemu ti ne ideš na planinu i u duboku travu, jer će te ujesti krpelj i umrećeš ili će te jednostavno ubiti promaja. Ovde prođeš kroz reku i džunglu, a tih krpelja nigde nema. Moje prvo razmišljanje dok sam bio u rezervatu nije bilo kako je tamo super, već kako sve mi to imamo i kod kuće samo sa drugom florom i faunom, ali nikad u te divljine nismo kročili jer će nas pojesti krpelj. Pritom je u rezrevatu sve oko tebe otrovno.

Kakva je reakcija bila roditelja na tvoju odluku da ideš u nepoznato na šest meseci? Kako su oni to prihvatili?

-Ja imam malo drugačiji odnos sa kevom i ćaletom s obzirom da oni u mom životu nisu donosioci odluka već dugo, dugo godina. Oni su više obavešteni o mom životu nego što u njemu učestvuju ali su mi oduvek pružali ogromnu podršku. Jedan dan sam forsirao porodični ručak i svima je bilo čudno otkud ja to baš da želim sad sve da ih okupim na ručku. Seli smo i usred jela su me pitali da li idem na neki koncert za mesec dana i tada sam im rekao da neću biti tu ni za mesec ni za narednih šest meseci. Tu je nastala ona neprijatna tišina, kašika puna supe iznad usta i šta uraditi sa njom. (smeh) Posle male pauze pitali su me gde ću, ja sam im objasnio i oni su mi rekli da sam i do tada donosio odluke koje im nisu bile jasne, ali da ne mogu ništa da mi zamere jer sam odrastao čovek, imam posao i sve što ide uz isti tako da je očigledno da znam šta radim. Ništa, posle smo se samo dogovorili oko pranja stvari i to je bilo to.

Sa prijateljima je sigurno bilo drugačije?

-Druga osoba kojoj sam saopštio da odlazim je bio moj ortak Luka. Bio je zbunjen kad sam mu saopštio i samo je seo pored mene i krenuo da ludi. Nije poludeo zato što idem, nego zato što je smatrao da sam mu to saopštio tonom kakvim bih mu inače rekao da idem do pekare po sendvič i sok. Posle donošenja i saopštavanja odluke, krenuo je ispraćaj koji je trajao dva meseca. Ispraćali su me svaki dan, jer valjda nismo smeli ni jedan da izgubimo. Jednog trenutka je to toliko eskaliralo da sam bio u fazonu, ljudi, ja ne mogu više da se ispraćam, dajte mi jedan vikend slobodno. Poslednje veče je naravno bilo baš kakvo treba da bude ili, možda bolje da kažem, kakvo ne treba. Došlo je tridesetoro ljudi, agresija, ludilo, muzika, moj oproštajni govor, njihovi oproštajni govori i pesme, mnogo alkohola i sedenja na terasi. Sledeća scena je bila povratak svesti na istoj toj terasi oko devet ujutru, gde me Luka tera sa terase i govori mi da moram da idem kući. Ja sam bio ljut što me budi sve dok mi nije objasnio da mi avion kreće za tri sata. Pritom se nisam ni spakovao. Na kraju me je spakovala keva jer ja nisam bio u stanju to da uradim. Hvala Bogu pa smo pre toga imali probno pakovanje pa je znala šta mi je sve potrebno. Stigao sam na avion i otreznio se tek negde oko sedam uveče na aerodromu u Berlinu. Naravno do Kube nisam bio siguran da li mi je keva spakovala punjač za telefon… (smeh)

Došli smo do kraja, ali ovo je tek početak. Ovaj intervjue tek uvod za tvoje razglednice koje ćeš objavljivati u Oblakoder magazinu. Možeš li nam reći malo više o tome?

-Pisaću razglednice koje neće biti turističke već ću prikazati svoju percepciju toga šta se dešava oko mene na različitim mestima. To nisu razglednice u vidu putopisa ili Galebov osećaj na ajahuasci, već lični kontakt sa okolinom. Posmatram gradove kroz različite prizme, ono što ću sigurno opisivati su hrana i ljudi u gradskom prevozu. Ako je neko pročitao ovaj intervju do kraja, ne budite lenji pratite i čitajte dalje, jer tek kreće da bude zanimljivo.

Pokojni Entoni Burden bi sigurno bio ponosan na tebe!

– Sigurno. Zanimljivo je da sam mu napisao pismo pre nego što je umro sa pozivom da dođe u Srbiju i da proba salčiće, pošto smo nekako uspeli da napravimo slatko od svinje. Stvarno osećam da sam mu poslao tu poruku dok je bio živ da se ne bi ubio. Žao mi je što nije pročitao, jer bi verovatno stvari sada bile drugačije.

Članak Miloš Milosavljević – Uvod u razglednice ili poslednji pozdrav Burdenu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da li se sećaš kad si prvi put pomislio da ćeš upisati glumu i kako je do te odluke uopšte došlo?

Aleksandar Kecman: Do te odluke je došlo nekako stihijski. U tim momentima mi sigurno nije padalo na pamet „eto ja ću se baviti glumom, to je moj životni poziv i to je to“. U meni nije postojala definisana misao da će to biti baš gluma, ali u isto vreme nije postojala ideja o nekom drugom fakultetu koji bih mogao u budućnosti da upišem. Tek kada sam upisao Fakultet dramskih umetnosti, posle nekog vremena se javilo pitanje, šta bih radio da nisam ovde? U nedostatku tog odgovora, shvatio sam da je ipak moj izbor bio pravi.

Da li si se i pre fakulteta bavio glumom i koja je prva uloga koje se sećaš? Znamo da glumci uglavnom prolaze kroz određene škole zbog pripreme za sam prijemni ispit. Da li si i ti prošao kroz isto?

U osnovoj školi postojala je dramska sekcija koja je nažalost trajala samo jedno polugodište, ali sam tu prvi put stupio na scenu i to kako! Verovao ili ne prva uloga mi je bila da oživim lik našeg političara Nikole Pašića. Znači velika uloga od starta. Što se tiče škole i pripreme za fakultet, za taj deo me je pripremao Nermin Ahmetović. To su bili časovi glume, ali ne oni klasični, već nekako sveoobuhvatni, bavili smo se umetnošću uopšte. Recimo snimali smo filmove i tu sam mogao da naučim svaki segment snimanja, a ne samo onaj glumački. Međutim gledajući unazad, mislim da ne postoji pravi način da te neko pripremi za ono što te čeka na prijemnom. Nermin je mogao samo da me sasluša i da mi sugeriše neke tehničke stvari, ali ono glavno je bilo na meni. Naravno, treba imati u vidu da na uspeh na prijemnom ne utiču samo izbor monologa ili njegova izvedba več i neki sistem za odabir tvog budućeg mentora što je u mom slučaju bila Gordana Marić.

Reci nam nešto više o danima upisa na Fakultet dramskih umetnosti. Uglavnom ljudi tvrde da je to komplikovan i mukotrpan proces. Koji su tvoji utisci?

Prvi dan prijemnog je bio klasično pakleni, vreli, junski dan. Došao sam na polaganje u bermudama i nekoj drečavoj ljubičastoj majici dugih rukava, krajnje casual. Prvi utisak su same prostorije fakulteta i to čekanje na izlaganje. Kada si tu prvi put to izgleda kao hodnik za isleđivanje, jer prvo sediš na početku dugačkog hodnika i čekaš da te prozovu, da bi nakon prozivke otišao na njegov kraj, seo sa još troje ljudi koji čekaju red i slušao izlaganja koja dolaze sa bine koja je u nastavku. Tu se javlja neverovatna doza pritiska, s ozbirom da si potpuno svestan da uskoro dolazi tvoj red da ideš kod dželata. I u tim trenucima posmatram ljude i shvatam da su svi ljudi obučeni u neke bele majice, ali i dugačke pantalone. Iz razgovora načujem da je pravilo da se na prijemnom obuku neutralne boje, bela ili crna, jer ako obučeš nešto drugo, to skreće pažnju za tvog izraza. I ja tu pogledam u sebe i svoju ljubičastu majicu i pomislim: „O Bože, pakao…“ Sledeća stvar koju čujem dopire sa bine, a to su reči komedije koju sam ja takođe spremio za izlaganje. S tim što je taj kandidat taj monolog radio sa gitarom, a ja nisam imao nikakav instrument. To mi je još više poljuljalo sigurnost.

Da li se agonija produbila izlaskom na scenu?

Definitivno. Kako sam ušao na scenu, čim su refletkori udarili u mene, moj osećaj prostora je bio kao da sam se našao u prostoriji veličine Sava Centra, a ne na sceni Mate Miloševića Fakulteta dramskih umetnosti. Doslovno nisam video ništa od reflektora sem pet, šest profesora i oko njih mrak. Osećao sam se kao na dnu bunara. Krenuo sam da im nabrajam šta sam pripremio i pustili su me da izlažem prvi monolog, da bi me potom prekinuli posle tri rečenice. Sa drugim se ponovilo isto. Na red je došla pesma i ja sam zauzeo neutralan stav kakav se mora zauzeti prilikom pevanja i sećam se da mi je torzo bio miran, a da su mi kolena sama klecala i da nisam mogao da ih smirim. Nakon toga sam su krenule imitacije koje sam slabo spremio i onda je krenula maksimalna improvizacija u vidu Mika Džegera i Frenka Sinatre.

Ali ipak si preživeo prvi krug i ušao u uži?

E, tu tek dolazi najgori period konstatnog znoja i neznanja gde se tačno nalaziš. Moraš da budeš apsolutno skoncetrisan jer ni sam nisi siguran šta se to tačno traži od tebe. Na korak si od nečega, ali ne vidiš cilj i ne znaš kako do njega da dođeš. Onda gledaš, posmatraš, slušaš, kao u paranoji koju ne primećuješ zbog prevelikog fokusa. Nisi siguran šta je dobro, šta je loše, jedino što znaš je da moraš da nastaviš da plivaš. Plus su svi ljudi oko tebe u istom stanju, napetost je ogromna i prenosi se u talasima. I dok sam studirao četiri godine i kako i dalje idem na fakultet zbog različitih stvari, ja i dan danas ne posećujem isti za vreme prijemnih ispita. Ta količina stresa koja se prenosi po hodnicima je da se naježiš. Sad se postavlja pitanje da li bih mogao opet da prođem kroz isti taj proces? Mogao bih, ali hvala Bogu što ne moram! (smeh)

I nakon teškog perioda upisa dolazi onaj studentski koji se čini boljim. Da li je to baš tako?

Osećaj kad konačno upadneš na tu listu primljenih je neopisiv i drži te celo leto. I kao da zaboraviš ili nisi svestan koliki su izazovi pred tobom, ti dođeš u prvu godinu. E tu nastaje seča! Dođeš na fakultet i ne znaš apsolutno ništa, sve tvoje koncepcije o tome šta je gluma, sve pada u vodu. Mislim da je na prvom mestu najteže kad shvatiš da ćeš narednih četiri godine po dvaneast sati dnevno biti na fakultetu. Klasa ti postaje porodica. Vežbaonice ti postaju dom u kome si stalno znojav, umoran i gladan. I taman kad misliš da se dan završio časom glume u sedam, setiš se da imaš da pripremiš nešto za sutra ili prekosutra i ostaješ da vežbaš. Neko se zamisli pa kaže da je to romantično. U suštini i jeste, ali ta romantika košta mnogo rada. Ono što te drži je sama klasa, jer su oko tebe mladi ljudi koji prolaze kroz iste muke kao i ti, pa ti bude lakše. Neki profesor nam je govorio da je taj način studiranja nalik na monaški. To nije daleko od istine s obzirom da postoji i menza na fakultetu, tako da čak i obroke delimo.

Možeš li malo da objasniš sam program, na šta se koja godina studiranja fokusira?

Prva godina je posvećena nečemu što se zove: Ja u datim okolnostima. Cilj tog dela studiranja je da naučiš da predmetima pristupiš iz samog samog sebe. Druga godina je posvećena liku, pravljenju i građenju istog. Treća je posvećena žanru i tu se bavimo recimo Šekspirom i dramama. I u poslednjoj je konačan fokus na diplomskim predstavama. Zanimljivo je bilo što sam razloge zbog kojih se određene stvari rade u jednoj godini, shvatao tek kada započnem sledeću. Jednostavno treba vremena za kristalizaciju jer tokom učenja ti nemaš vremena da se zamisliš već samo da živiš i radiš.

Da li si imao momente teške krize u kojima si sumnjao u sebe ili možda čak hteo da odustaneš?

Nikad nisam hteo da odustanem ali se sećam jedne situacije, bili smo treća godina i trebalo je da idemo kao klasa u Skoplje na studentski festival i onda smo obnavljali ispit iz druge godine, zapravo gledali smo snimak ispita. I kao neko mučenje mi smo gledali taj snimak iznova i iznova, valjda da bismo zapamtili greške koje smo pravili. I što sam više posmatrao sebe, to sam bio tužniji, jer u to vreme još uvek nisam mogao da prihvatim da gledam sebe preko kamere. I nije problem bio to što je taj ispit snimljen, već što su ga i drugi ljudi gledali uživo. Deset dana sam bio u depresiji, jer sam počeo da sumnjam da ja posedujem sposobnosti da budem glumac. To je bio jedan od najvećih lomova sigurnosti, pre toga su dolazili samo oni mali.  Vremenom sam prihvatio da su to samo ispiti i da oni postoje radi vežbe i da tu ne treba težiti savršenstvu jer je u tom trenutku ono nemoguće. I što je važnije shvatio sam da je prispitivanje bitan deo ovog posla. Svakim preispitivanjem glumac postaje bolji. Apsolutno u ovoj profesiji ne postoji. Apsolutnom možemo samo da težimo.

Nakon završetka fakulteta postavlja se pitanje gde dalje. Da li kod nas postoji mogućnost glumčevog izbora, da li će se baviti filmom ili pozorištem i da li kod nas postoje ljudi koji se bave isključivo jednim ili drugim?

Kod nas nažalost ne postoje uslovi u kojima ti možeš da biraš šta ćeš tačno da budeš, već te uslovi teraju na određeni posao. Podela na takozvane pozorišne i filmske glumce postoji više u glavama drugih ljudi nego među samim glumcima. Ne poznajem nikoga iz svoje generacije da se bavi isključivo jednim delom posla, i to kad kažem svoje generacije mislim na deset godina starije, jer mi u suštini možemo da igramo iste uloge. Uglavnom se radi sve i mislim da ljudi ni ne žele da biraju da se bave samo filmom ili pozorištem, jer su obe strane jednostavno sjajne.

Kako ti lično dolaziš do angažmana i koliko ti je bilo teško da pređeš iz slobodnih vremena fakulteta u vode odraslog glumca?

Kad sam pričao o fakultetu, to sve može da zvuči mračno, ali stvar je u tome što bih se ja vratio tamo, jer je sigurnost koju mi je ta ustanova pružala bila ogromna. I svi mi kad završimo, prvih šest meseci, godinu dana, ne vraćamo se više na FDU, a onda polako krećemo da ga posećujemo. U stvari kreće da nas radi taj strah od pitanja: šta dalje? Međutim brzo shvatiš da je nemoguće da aktivno utičeš ili da radiš na tome, da dobiješ neku ulogu. Postoje kasting agencije u kojima smo svi i ti čekaš poziv kako bi se pojavio na nekom kastingu. Taj čin čekanja je ponekad zabrinjavajući. Takođe je čudan momenat kada u jednom periodu imaš predstave ili snimanja, a onda zatim u drugom nemaš nikavkog posla, sediš besmisleno.

Na fakultetu navikneš da si stalno u poslu, a nakon njega dođeš do toga da po dva meseca ne radiš ništa. Moraš sam sebi da osmisliš dan i da nađeš načina da se ostvaruješ na druge načine dok sledeća uloga ne dođe. I uhvatiš sebe kako razmišljaš o nekom drugom poslu, na neko vreme, ali opet se postavlja pitanje šta ćeš sa tim poslom ako ti ponude neku ulogu? To naravno ne može da bude posao koji je fiksnog tipa, znači samo nešto privremeno. I onda ti ponude ulogu i shvatiš da ni od te uloge ne možeš baš najbolje da živiš. Na kraju ti se desi da ti se stvari dogode u tako kratkom vremenskom periodu da nećeš znati gde se nalaziš. Prihvatićeš neke volonterske stvari kako bi ostao u formi, za tim će doći dve, tri plaćene uloge i onda te odvoze, dovoze, trče oko tebe, sve se vrti oko tebe jer od glumca sve zavisi. I onda crkneš od rada i moliš se za odmor.

Zapravo glumački poziv u tom slučaju zvuči veoma paradoksalno?

Apsolutno je glumački poziv jedan od najparadoksalnijih poziva na svetu. To je toliki spektar paradoksa. Najsporednija stvar je da li ću ja uraditi neki monolog, a to je ujedno i najbitnija stvar. I ja ću taj monolog izvesti pred sto ljudi, a taj monolog je u suštini moja privatnost koju iznosim u javnost. I to pred ljudima koju su platili da vide mene kako ja glumim nekog drugog. I ako nešto ne odradiš kako treba, niko neće kriviti lika kojeg predstavljaš, već tebe koji si ga odigrao. Tako je isto sa ulogama. Snimiću reklamu za par sati i biti fino plaćen da bih zatim glumio naredna tri meseca u predstavi besplatno jer uživam da radim u tom projektu, a onda ću da idem da se svađam sa nekim producentom za dug od pre šest meseci. Ima li većeg paradoksa?

Pominješ problem neplaćanja u vašoj profesiji. Da li je to nešto sa čim se glumac nužno mora susretati i gde leži najveći problem?

Problem leži u samom sistemu, to jest, nedostatku istog. Na tržištu rada ne postoje jasno određene cene za našu profesiju. Nisu postavljene elementarne stvari, recimo, koliko minimalno košta snimajući dan ili koliko koštaju pripreme. Granice ne postoje, lebde u vazduhu i zavise samo od tuđe volje. I to dalje vodi u svađe. Međutim posmatajući mlade ljude u okruženju, i to ne samo umetnike, već i one koji kubure sa istim problemima, jako mi je drago što uviđam da su polako krenuli da staju i da govore: Na ovo ne pristajemo! I ne treba da rade svoje poslove ispod svake cene. Ja cenim kad ljudi veruju u svoje projekte i stoje iza svojih reči. Recimo, producent hoće da da novac za nečiji film, ali pod uslovom da režiser promeni glumca. E tu režiser treba da kaže „Ne, neću da menjam glumca, naći ćemo pare na drugom mestu“. Međutim taj bunt koji nastaje je samo prvi lep korak za budućnost. Sistematizacija je jedino i finalno rešenje.

Češće te možemo videti u pozorištu nego na filmu. Uloga na filmu ostaje zabeležena u kadru dok pozorišni deo podrzumeva izvođenje uloge u mnogo navrata. Koliko je teško glumcu da na sceni odigra ulogu više puta i bude na istom nivou?

Mislim da je najbolje reći da glumac svaki put mora da potvrdi ulogu prilikom igranje predstave. Čini mi se da je Zoran Radmilović pričao o tome kako kada pekar napravi najbolji burek, on je tek tada u problemu, zato što će to onda morati svaki dan da ponovi. Moraće taj burek da opravda. Zato je najbitnije da se nekako tempiraš pred izlazak na scenu, da preuzmeš tu buduću ulogu i da u njoj samoj budeš potpuno prisutan. Mislim da je to neki recept da ponoviš igru od prošlog puta.

Kada glumac izađe pred publiku, koliko u njemu ostaju misli samoga glumca, a koliki deo mozga preuzima uloga? Koliki je nivo unošenja u ulogu?

To je pitanje koncentracije. Ti moraš da doživiš baš taj trenutak u kome više nisi tu. Zato se predstave i pripremaju pred prvo igranje duži vremenski period. Na probama se stvaraju okolnosti putem kojih kroz druge ljude i sebe možeš da uplivaš u ulogu. Taj osećaj je ono za čim glumac juri celu svoju karijeru konstatno. Naravno tu je uvek i trema da to malo poljulja, ali od trenutka izlaska pred publiku ona se sve više gubi. I onda je momenat potpun, više nisi prisutan, tu je samo uloga.

Kakav je osećaj izlaska sa scene? Da li ti je potrebno vremena za potpuni povratak u sebe?

Naravno, potrebno ti je prostora da se oslobodiš naboja koji si poneo sa scene. Negde sam čuo da glumac kao sredstvo rada ima svoje nerve. Glumcima su nervi u stalnom natezanju. Koliko god isključio sebe prilikom izvedbe, neki deo mozga je svestan da te ljudi gledaju i to te čini napetim. I onda kad izađeš sa scene nemoguće je za sam sistem da se istog momenta smiri. Dosta je priče da glumci piju i da su alkoholičari. Pa, nisu oni ništa više alkoholičari od ostalih ljudi. Nekad je to piće potrebno posle uloge da se smiriš, da se spustiš na zemlju.

Gde možemo da te vidimo na sceni u narednim danima?

Što se tiče nekih budućih projekata, prvo bih spomenuo predstavu Oliver Tvist u režiji Milana Karadžića koja će se premijarno odigrati u pozorištu Boško Buha, 22. oktobra. U istom pozorištu igraće se i Uspavana lepotica Tatjane Mandić Rigonat u kojoj učestvujem sa ansamblom pozorišta i mojim mladim kolegama sa fakulteta. Takođe nešto što nas očekuje je i predstava o ’68. godini u Centru za kulturnu dekontaminaciju rediteljke Ane Miljanić, a čija će se premijera desiti najverovatnije u decembru. Za kraj, predstava Ukalupljivanje, koju je režirao Maksim Milošević kao ispitnu vežbu za treću godinu pozorišne režije i koja je uspela da istraje na čistom entuzijazmu i energiji ekipe koja na njoj radi. Izvođenje je ušlo u svoju treću godinu i možete ga videti u Ustanovi kulture Vuk Stefanović Karadžić ili po gostovanjima koje imamo po Srbiji.

Članak Aleksandar Kecman – Paradoks: gluma ili život u jednom činu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nevena Savić je rođena 1992. u Beogradu i trenutno je student Biološkog fakulteta, smer ekologija. Kao što je njen poziv neobičan, tako je i njena strast prema plesu posebna.  Naime, da bi umetnik igrom poslao poruku, on pre svega mora proći kroz niz riutala koji od njega zahtevaju da uz pratnju muzike, odradi beskonačan broj ponavljanja u pomeranju granice ljudskog tela. I tako, što više umetnik trenira svoj nastup, to poruka postaje sigurnija, a kada se na sam ritual ponavljanja dodaju ženstvenost, senzualnost i gracioznost tada sam čin igre postaje mesto spajanja fizičkog i duhovnog, oličenje savršenstva ljudskoga bića. Iskazivanje emocija u plesu je moguće kroz razne stilove, a danas pričamo o jednom posebnom. U pitanju je pole dance, igra koja stoji na granici između umetnosti i sporta.

Možeš li mi reći kako je sve počelo? Kakvi su ti bili prvi koraci i da li su boleli?

Nevena Savić: Na Youtube-u sam videla gomilu devojaka koje se bave pole dance-om i bilo mi je mnogo zanimljivo zato što je bilo potpuno novo, ja uopšte nisam znala šta je to, te sam zatim sa grupom drugarica krenula u potragu za klubom u Srbiji. Našle smo klub koji je u stvari bio ogranak jednog hrvatskog kluba i tu sam krenula sa prvim koracima. Početak je bio drastično teži nego što sam očekivala. Na svim snimcima, taj ples izgledao je kao lagani scenski pokret, a ne pokret u kome učestvuje celo telo. Ovo mi je bio prvi sport koji sam trenirala u životu i bilo mi je jako teško da se prilagodim. Posle dva meseca bila sam najgora u grupi i prelazila sam ono što su devojke radile na prva dva treninga. Međutim meni se sve to mnogo svidelo i nisam odustajala, baš sam se trudila da ih stignem. Vremenom sam počela da napredujem.

Da li postoji neki obrazac napredovanja posle određenog vremena?

Ono što je u početku bio problem je to da nije postajao jasan sistem za treninge i napredovanje. Sada kod nas u Akademiji postoji sistem po kojem devojke napreduju, što mi na prvim treninzima nismo imale. Program je napravljen tako da devojke bez ikakvog prethodnog iskustva u pole dance-u mogu da postignu sve i to samo bavljenjem ovom vrstom plesa. Nikakvi treninzi sa strane nisu potrebni.

Posle teškog starta, ti si krenula da napreduješ i za godinu dana prešla na Pole Dance Akademiju, gde ćeš kasnije postati instruktorka. Kako je tekao taj put? Koliko ti je vremena trebalo da postaneš trener i koja ti je uloga teža, plesačka ili trenerska?

Posle godinu dana prelazim na Pole Dance Akademiju koju je osnovala jedna od devojaka koju sam upoznala u prvom klubu. Posle dve godine aktivnog bavljenje pole dance-om postajem instruktorka, ali naravno, morala sam da prođem obuku od šest meseci, i to za početnike, da bi zatim usledio i srednji nivo. Iskreno, kada sam učila za sebe bilo mi je manje stalo i stvari koje nisam mogla da savladam lakše sam prihvatala. Sa druge strane, kada si na obuci za trenera, moraš sve da radiš do perfekcije i to zahteva mnogo veću posvećenost i trud. Neke osnovne elemente koje devojke rade na treningu morala sam da pređem po trista puta, prvo zbog sebe da bih ih potpuno razumela, a drugo zbog devojaka, jer one najbolje pamte vizuelno, mnogo bolje nego kada im objašnjavaš položaj tela.

Koliki je odziv devojaka na ove treninge? S obzirom da je ovaj sport sve zastupljeniji u javnosti, da li si osetila da se kroz tvoj lični put odziv povećava?

Na početku je bilo baš malo devojaka i nije bilo mnogo klubova, stoga se i nije radila promocija ovog sporta kod nas. Sada već ima toliko zainteresonvanih devojaka da su se počeli razvijajati stilovi pole dance-a. Postoje sportski, plesni, gimnastičarski stil, takođe i egzotični. Na primer, mi već u Akademiji imamo drugaricu koja je sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja i koja zadužena za kardio treninge, treninge snage. Takođe imamo instruktorku koja drži gimnastičarkse, jake, sportske treninge. Ja sam zadužena za plesni deo. Svi ti treninzi su popunjeni.

Koliko je pole dance sport, a koliko ples? Da li se jedna ili druga strana više izražavaju kroz same stilove?

Procenat je uglavnom ravnomeran u odnosu sporta i plesa u samom pole dance-u. Slična je stvar kao i u muzici, postoji bezbroj pravaca po kojima muzika može da se razvija. Pole dance jeste sportska disciplina, ali je i plesna, jer ako vladaš tehnikom, ako vladaš šipkom, tebi ostaje ogroman prostor da improvizuješ i smišljaš. Znači kada se savlada tehnika, tu na scenu stupa sama ličnost plesača. Tako je i na takmičenjima. Postoje sport takmičenja u kome do izražaja dolaze snaga i spremnost i art takmičenje koje je potpuno drugačije od sporta jer je to performans u kome uz pomoć plesa publici pričaš priču.

Prvo takmičenje u kome si učestvovala je i prvo zvanično takmičenje u Srbiji koje se održalo u Grand Casino-u 2015. godine u Beogradu. Kako je došlo do toga da se prijaviš?

Nikad nisam imala javni nastup, pa je takmičenje došlo kao izazov da konačno negde pokažem šta ja to radim. Nastupi su nezahvalni, potrebna je određena publika za nastup, a na takmičenju je baš prava publika za tako nešto. Takođe su potrebni i posebni uslovi kao, na primer, adekvatan prostor. Jedan od problema je tehničke prirode jer šipke ne mogu da se prenose. Postoje mobilne šipke, ali one su kratke i njihova kućišta su teška, a da bi šipka funkcionisala kako treba, najbolje je da se zakuca za plafon i za pod. Iz tog razloga mesta za nastup je teško naći, jer bi svaka improvizacija što se tiče nameštanja šipke mogla da dovede do povrede. Prvo zvanično takmičenje je zato logičan izbor jer iza njega stoji ozbiljna produkcija koja može da obezbedi sve uslove koji su nam potrebni.

Kakve utiske nosiš sa prvog takmičenja s obzirom da si prvi put izašla na binu i predstavila publici svoje mogućnosti?

Bilo je strašno. Najstrašnije je bilo to što je u žiriju bio moj idol, Marion Crampe, tako da sam se suočila sa devojkom koja je bila razlog zašto sam uopšte i krenula da se bavim pole dance-om. Kada je ušla na generalnu probu, mi smo se svi zaledeli, jer je žena čarobna i ima neku neverovatnu energiju. Koregrafiju koju sam smislia za takmičenje bila je vođena idejom da je čine samo oni elementi čijim se izvođenjem osećam dobro i da to budu pokreti koje odlično poznajem. Uopšte nisam htela da se bavim trenutnim trendovima i modom, pitanjima poput toga koji je pokret u vreme takmičenja popularan, već sam htela da budem sigurna i da mi bude prijatno. Imala sam ogromnu tremu, ali čim sam stala na scenu, to je bilo to, trema je prestala, jer sam u nastupu pre svega uživala. Čak sam i na licu mesta ubacila neke pokrete, jer sam imala utisak da vladam situacijom. Najviše mi je snage ulio sam početak jer sam nakon prvog pokreta, koji je bio jedan od jednostavnijih u koreografiji, dobila aplauz. Tada sam pomislila, ako sad tapšu, šta će tek posle da rade.

Da li si u momentu nastupa imala osećaj da ćeš ti biti pobednik?

Nisam jer nisam ni razmišljala o tome. Pre svega sam smatrala da nisam najbolja jer sam znala koliko su ostale devojke dobre. Kada su proglasile treće i drugo mesto, ja sam se opustila i razmišljala kako ću sačekati da proglase prvo mesto, da bi zatim otišla kući da spavam. U trenutku u kojem preko razglasa čujem svoje ime kao pobedničko, bila sam toliko šokirana da nisam izašla iz kolone devojaka u kojem sam stajala jer jednostavno nisam mogla da verujem šta se dešava. Činjenica da je meni Marion Crampe dala bodove da pobedim je meni bila pobeda u svakoj sferi života. Posle sam sa njom imala i radionicu i to mi je definitivno jedna od najboljih stvari koje mi se desile u životu.

Za prvim prvenstvom došlo je i drugo 2018. godine u Madlenianumu u kome si se oprobala u dublu gde ste takođe zauzele prvo mesto. Zašto si se odlučila za promenu?

Iako sam se isprobala u singl takmičenju mene je najviše zanimalo art takmičenje, pole teatar i to pre svega u dublu, međutim nikako se nije našao neko sa kim mogu da se uklopim i tu je na scenu stupila Nevena, moja drugarica. Od starta smo se povezali energetski i pogledom jedna drugoj objašnjavale koji je sledeći pokret. Od početka nismo imale nikakva očekivanja sem da uživamo, međutim ispostavilo se da nam je toliko bilo strava da na takmičenju radimo u duetu da sam se odlučila da bih u budućnosti volela da se bavim samo dublom.

Koliku razliku u nastupu unosi partner?

Jednostavno imaš nekog sa kim deliš tremu i emocije na sceni. U istom ste sosu tako da je odgovornost mnogo veća jer ne odgovaraš samo za sebe. Na tom performansu moraš da radiš dovoljno na fleksibilnosti i snazi i da to povežeš sa zajedničkim elementima. Mi smo se podelile tako da sam ja bila zadužena za fleksibilne delove, a ona za delove gde do izražaja dolazi snaga. Tokom nastupa držimo jedna drugu u određenim delovima i ako jedna od nas pogreši ova druga ne može adekvatno da se nadoveže. I naravno, dva tela pričaju mnogo veću priču od jednog.

Šta je to što publika treba da oseti kroz performans? Da li vi pokušavate da im prenesete nešto više od samog pokazivanja pokreta?

Publici moraš da preneseš emociju koju si na početku zacrtao da prikažeš. Sad zavisi iz koje tačke krećeš, da li imaš neku konkretnu poruku u nastupu ili samo želiš da ispratiš muziku uz koju radiš. Mi smo za ovu doubles koregrafiju izabrale pesmu Human – Sevdaliza, čiji je ceo refren usmeren ka tome da voliš svoje nesavršenosti, da si ti čovek sa svim manama i vrlinama pun ožiljaka i vena. To je poruka koju smo pokušale da prenesemo i bile smo skoncetrisane da pokreti prenesu smisao pesme, a ne da izvodimo neke velike trikove na šipci.

Da li je poruka vaše koreografije na neki način filozofija samog pole dance-a?

Ono što pole dance i Pole Dance Akademija promovišu je to da sve devojke treniraju i ja se trudim da svakoj devojci na treningu pokažem da treba da neguje kvalitete koje poseduje. Postoje devojke koje su fleksibilne, ali zato nisu snažne i obrnuto. I uvek učenice koje su snažne greše jer beskonačno rade špage, a u stvari ono što bi trebalo da rade je da usavrše svoju snagu jer tu leži njihov najveći kvalitet. Isto je tako što se tiče tela. Mršave devojke pate zato što su slabe, krupnije zato što nisu manje. Greška je što pate za onim što nemaju, a ne slave i rade na kvalitetima koje od starta poseduju. Filozofija je dakle jasna: Gaji ono što jesi!

Svi ljudi su skloni predrasudama. Vi ste suočene sa time da samo zbog jednog elementa plesa u vidu šipke, pole dance porede sa striptizom. Kako ti to doživljaš?

Mene je to na početku nerviralo i baš sam se borila da svakom ko ima neki komentar pokažem na koji način pole dance funkcioniše, međutim sada se više ne obazirem, jer ako u sebi imaš bilo kakve radoznalosti da saznaš o čemu se tu radi, iskoristi internet i samo će ti se reći. Popularnost pole dance-a raste konstatno, tako da je to uticalo da se predrasude umanje, jer devojke koriste svaku priliku da u javnosti odgovore na stereotipe svojim talentom. Tako da smo danas došli do toga da je pole dance u takmičenju talenata koje se prikazuju na televiziji skoro passe, jer su se devojke koje se njime bave dosta pojavljivale i na pravi način pokazale kolika je vrednost njihovog plesa. Treninzi su nam prepunjeni i to govori o tome kako devojke odgovaraju na predrasude, a i sami naši uspesi u ovom sportu idu tome u prilog. Na gluposti ne treba trošiti suviše reči, puštamo da naša dela govore umesto nas.

Članak Nevena Savić – Špaga koja spaja telesno i duhovno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sada već davnih dvehiljaditih godina, Ivan Petrović sa svojim bendom Volvox ulazi na sedmi sprat zgrade BIGZ-a uveren da je konačno pronašao svoj dom. Volvoxi zauzimaju svoje mesto u najpoznatijoj gradskoj štampariji, a Ivan dobija želju da njihovu muziku zabeleži za sledeća pokolenja. Album, ipak, nikad nije snimio, ali je kroz iskustva sa drugima polako počeo da uči šta je to producentski posao. Prvi mentor koji je imao hrabrosti da ga uzme pod svoje skute je bio, sada nažalost pokojni, Ljubiša Buba Opačić, koji ga u svom studiju podučuva prvim pravim producentskim koracima. Danas, na mestu gde je hvatao fore od starijih, Ivan sedi okružen monitorima i opremom i osluškuje za koliko je milisekundi bubnjar omašio doboš. Iza njega ne stoji Buba, ali se nalazi bina koja je podignuta u njegovu čast. U Bubin nekadašnji studio, a današnji Ivanov, dolaze svi bitniji muzičari naše scene. Studio P3, il,i kako bi ga nazvali momci iz benda Škrtice – Klinika kod Petrovića, mesto je kome možemo zahvaliti što i dalje sa radija čujemo po neki novi bend ili novi hit starog.

Koji kvalitet je potreban današnjem muzičkom producentu? Da li je to apsolutni sluh?

Ivan Petrović: Ja nemam apsolutni sluh, ponekad falširam, ali znam kada falširam. Ono što mene možda odvaja od ostalih je što ljudi sa mnom mogu da se osećaju opušteno u momentima stvaranja. S druge strane, posedujem jednu vrstu fanatizma u procesu miksanja. Kada jednom odlučim da uđem u miks, to znači da jedino to za mene postoji i tako mogu danima i mesecima dok ne dođem do savršenstva. Za muziku je potrebno vreme i samo vreme, ali, naravno, bitno je da i pesma bude dobra.

U studio su ti dolazili razni bendovi. Da li možeš da prepoznaš koja pesma ima potencijal? Šta je to što jednu pesmu čini posebnom?

Mogu, pravim razlike, ali, naravno, ne govorim to sem u slučaju albuma kada otvoreno predlažem koja stvar može da bude singl, to jest, da nosi sve ostale. Što se tiče izdvajanja, ono što najviše dolazi do izražaja je tekst. Pesama ima raznih, ali nema hita bez catchy teksta koji ti se ureže u mozak. Mada, u tom tekstu je bolje da imaš nešto da kažeš…

Koliko današnji bendovi imaju šta da kažu? Možeš li da napraviš razliku između pređašnjeg vremena i ovog danas? Ima li sličnosti?

Meni lično sve ove prethodne godine izgledaju isto, ali što se tiče upoređivanja, stariji bendovi i dalje imaju više da kažu od mlađih. Ove najmlađe još uvek pokušavam da razumem, da ispratim njihov fazon. Kao – šta oni imaju da kažu? Oni su otišli u apstrakciju, pred sobom imaju celu istoriju rock’n’roll-a i muzike uopšte i skontali su da je sve već prevaziđeno. Mlađi definitivno traže svoj prostor.

Svi se žale da ima malo mladih bendova. Šta je to što fali mladim bendovima? Da li je to duh ili kreativnost?

Sad su bili neki novi klinci koji su hteli da snimaju, ali su ipak odustali od tog ulaganja. Ono što im definitivno fali je istrajnost. Pojave se, urade jednu pesmu i nestanu. Nije da nemaju duha, imaju duha, ali prolaznog. To nije rock’n roll duh. Taj duh je takav da ne možeš malo da ga živiš, pa onda malo da ga ne živiš. Ako hoćeš stvarno to da živiš, onda će ti i pesme biti takve i publika će to osetiti. To za tebe sraste, slepi se. Ja iskreno nisam to hteo, mislio sam – to je samo ova decenija, malo ću se baviti rock’n’roll-om. Sve vreme mislim da je privremeno, a u stvari znam – to je zauvek.

Šta je sa starijom ekipom? Da li se oni još uvek drže i doprinose li i dalje sceni kao ranije?

Na sceni još uvek vladaju isti ljudi. To je, u suštini, generacijska piramida. Najstariji, Bajaga i Brejkersi su na vrhu piramide. Sledeća generacija se uglavnom raspala, ja iskreno ne znam što, ali neki kažu da je zbog sto evra. Ostao nam je KKN, Obojeni Program, Bjesovi. Dosta od te generacije kada su prošli deset, petneast godina, više jednostavno nisu znali kuda dalje. Ispod toga postoje generacija u koju spadaju Repetitor, Artan Lili i Crvi koji su još uvek živi. I za kraj ostaje ova najmlađa, koja nema šta drugo da očekuje posle svega, sem da se raspadne.

Da li to znači da postoji mogućnost da, ako se mladi ne opasulje, rock’n’roll može da izumre, a samim tim i tvoj studio?

Nije da se to nije dešavalo ranije. Pogledajte samo slučaj u filmu Sound City. Nirvana, Rage Against The Machine i mnogi drugi bili su deo Sound City studija. I onda kada je prošao nalet tih bendova, jednostavno se nisu pojavili novi klinci i studio više nije imao para za kiriju. To može da se desi i u ovom slučaju, sa mojim prostorom, ali se iskreno nadam da neće, jer rock kao takav ne može da izumre. Vreme rock’n’roll-a definitivno je bilo od ’60 do ’00, ali on sad menja oblik, postaje osnov kulture, nešto nalik na jazz, a te stubove kulture ništa ne može da sruši.

Pošto je očigledno da postoji nedostatak inspiracije, koji je tvoj pristup u radu sa mladima? Da li ih podstičeš, tripuješ da istraju?

Da, ali samo u studiju i takve stvari volim da snimam jer sam ja tu iskusniji. Imam u vidu da to prvo iskustvo što se tiče snimanja mora da prođe što bolje i sa što više snage. Jedino što ne radim, a što ostali producenti vole da rade, ja im se ne mešam puno u posao. Želim da, kada dobiju gotov proizvod, znaju da su to sami uspeli da urade, da je to njihovo delo i da je to delo takvo da oni imaju razloga da se vrate i urade još jedno. Tužno je to što ljudi ne započnu taj prvi korak, ne prođu ni prvo snimanje zbog averzije prema tome kako će to sve da ispadne. I dan – danas mi dolaze ljudi sa gotovim materijalom za snimanje od pre petneast godina. I ja ih onda pitam: pa šta ste čekali? Da l’ ste normalni? Odgovor, naravno, ne dobijem.

Da li si u poslednje vreme imao nekih prekretnica gde si se suočio sa samim sobom i svhatio da si na pravom mestu što se tiče tvog posla?

Najbolje moje iskustvo, gde sam dosta naučio i kao snimatelj i mix inžinjer je saradnja sa Nikolom Vranjkovićem. Ne bi, naravno, mene ništa odvuklo od posla i da nije bilo toga, ali stvarno je čast raditi na produkcijskim stvarima sa takvim čovekom, jer je on za mene najbolji. To je jednostavno bio moj doktorat, drugačije ne bih mogao to da objasnim.

Kako je biti vlasnik rock’n’roll studija? Kod tebe u prostoru vlada domaćinska atmosfera i svako može da dođe da te poseti i da popije piće za šankom. To samo po sebi nosi breme okruženja ljudima kojima baš i ne možeš da kažeš ne, čak i kada bi to poželeo. Da li ti je ikad došlo da odustaneš?

Kako nije? Skoro svaki dan. Ali, opet sam tu, vraćam se u studio, za njega i te ljude sam vezan. To nazivam studio life. Ponekad ostanem tu da spavam, ovde spremam hranu. Borim se za kiriju, borim se za prostor. I, eto, da se vratim na Vranjkovića, on ima običaj da kaže: Svi su pobegli, ti si ostao! Umetnici tako žive. U ateljeu žive slikari i vajari, a u studiju žive muzičari i producenti. To je normalna stvar. Srećom, sviram koncerte i po Srbiji i po inostrasnstvu, putujem sa drugim bendovima kad im radim ton, pa me to malo odvuče od studija.

Koliko ti je teško da uskladiš uloge? Jedan dan sviraš, drugi dan radiš ton, treći već snimaš nekome pesmu. Da li te to nekad umori?

Uopšte mi nije teško, uživam u tome. Probudim se i kažem sebi, aha, danas idemo u Zagreb, super. Isto mi je da l’ ću tog dana snimati nešto, ići negde ili će samo neko imati probu. Mada to i nije nezavidna pozicija, čovek bi pomislio da je to neograničena sloboda. Kad razmisliš ko si, šta si i čime se baviš, taj segment karijere je čudan. Imam sada zakazane termine, a možda ih sutra ne bude. Možda ne bude ni BIGZ-a za šest meseci i sve nas izbace na ulicu. Ali, opet, ko u Srbiji zna šta će biti za šest meseci? Prema tome, nisam ja nešto drugačiji od ostalih.

Spomenuo si BIGZ. Šta za tebe znači ta zgrada i njen sedmi sprat, a šta za scenu uopšte?

Ja sam ovde došao baš davno i odmah mi se dopalo jer smo se do tada vukli po nekim skloništima. Uzeo sam prostor vrlo brzo i odmah mi je sinula ideja o kompilaciji pesama bendova koji sviraju u BIGZ–u, koju sam posle i napravio. Imao sam osećaj da će odavde da izađe nešto jako, jer je svaka prostorija na spratu bila popunjena i iza svakih vrata se čula različita muzika. Toga je i bilo i biće po svetu, ali kod nas toga nema nigde drugde. Eto, to je značaj ovog sprata.

Zvuči utopijski. Da li to znači da svi putevi alternativnog benda vode kroz BIGZ?

Prošlo je to vreme utopije, nažalost. Mnogi su prošli, svirali, a da ne ostave svoje tragove. Moramo samo odvojiti i napraviti neku definiciju. BIGZ nije scena, već gomila prostorija u kojima se vežba i stiče iskustvo. Danas, bendovi stavljaju u lične karte da su oni bend iz BIGZ-a. To, kao, označava pedigre. Ali, tačno je da se pravila rock’n’roll-a uče upravo ovde. Ovde možeš da sretneš mnoge poznate muzičare na hodniku, čak i da vežbaš u istoj prostoriji kao i oni. To klincima mnogo znači.

Poznata je situacija da je BIGZ pred prodajom, to jest, da hoće da isele bendove iz prostorija. Koliko teško muzičarima i vlasnicima studija pada ta neizvesnost?

U ovakvom mestu to je nešto najteže i najgore. Pre dvanaest godina, kada sam došao ovde, rekli su mi da mogu da mi daju ugovor samo na dva meseca, jer će BIGZ da se proda i neće više biti prostora za studio. I na svakih godinu-dve, javlja se novi kupac. Najnoviji u toj koloni je ovaj hotel pored što su otvorili, oni su kao zainteresovani da ga kupe, ali kao, napraviće ustupak muzičarima tako što će nas sve staviti u podrum, neće nas izbaciti iz zgrade.

Šta bi ti uradio u slučaju da taj dan konačno dođe i da stvarno morate da se iselite? Da li bi pružio neki otpor?

Iskreno, ne bih. Otpor u kojem mi ležimo dole na tramvajskim šinama i ne damo ljudima da prođu bio bi od male koristi. Ja sam pokušavao da napravim udruženje građana Manekeni BIGZ-a. Zvuči kao sprdnja, ali naša misija je bila da se borimo protiv zatvaranja i da u slučaju sudnjeg dana BIGZ-a, mi zahtevamo od grada neki prostor gde bismo mogli da se premestimo jer nas je stvarno mnogo. U Amsterdamu, recimo, celu scenu non – stop šetaju i izbacuju sa mesta na mesto u roku od mesec dana. Međutim, mene to nervira, umetnik ne treba da je nomad, nama treba mesto gde se osećamo kao kod kuće.

Pored producentskog posla, muzički si vrlo aktivan. Možeš li nam reći nešto više o tome?

Ja sam došao u BIGZ sa samo jednim bendom. Nakon toga, imao sam momente u kojima sviram i sa sedam bendova odjednom. Upoznao sam razne ljude i ulazio u različite priče, ali nikad nisam iz njih izlazio, tako da se broj bendova često povećavao. Ljudi su osećali da sam im potreban baš ja u bendu, jer sam posvećen tome i slobodan sam. Najbolje sam se osećao u bendovima u kojima su pravi muzičari koji mogu da stvaraju bez granica.

Kolika je cena toga biti muzičar? Uvek ostaje ono čuveno pitanje, da li od muzike može da se živi?

Pa, evo, živ sam! I to živ i zdrav, imam lovu za šta mi treba, a imam i ljude ako mi zatreba nešto više. Jedino što ne stignem da odvojim pare sa strane, ali valjda će i to doći vremenom. Možda je najveća cena bavljenja ovim poslom upravo vreme koje prolazi. Kao muzičar daš mnogo duše na razne strane, a ne stigneš da se posvetiš sebi. Znači, cena se ne meri uvek u lovi.

Gde si danas u muzici, što se tiče sviranja? U kojim bendovima možemo da te čujemo?

Sa Vox Populi sviram već deset godina, to je anarhopank sa tradicijom od preko dvadeset godina. U grupi Sharks Snakes & Planes sviram gitaru, sad smo manje aktivni, ali još uvek se držimo. Sa bendom Remedy, koji je najnoviji projekat, sviram već skoro dve godine. Snimili smo album koji je trenutno u procesu miksanja. Prvi nastup smo imali kao predgrupa braće Kavalera, bilo je to vatreno krštenje u svakom smislu.

Što se tiče grupe Remedy kao tvog poslednjeg projekta možeš li nam nešto više reći o tom bendu? Kako je raditi muziku sa čuvenim Kojotom?

Kojot je tu napravio prave, zrele stvari, apsolutni rock. Super smo se skontali kao trojka, postali smo baš dobri drugari. Verovatno ćemo sačekati sledeću sezonu. Recimo da ćemo na proleće izbaciti album. Što se tiče Kojota, on je pre svega dobar čovek.  Poseduje ogromnu dušu, zato i ima puno fanova, koji se kače na njegov osmeh i talenat i veliku energiju koju im prenosi. On je doneo riffove za Remedy, ali nijednog trenutka se nije mešao u ostatak posla, u vidu toga šta ćemo mi tu da napravimo. Tako da je sa njim milina raditi, on je jedan od trojice u bendu, ravnopravni član. On je frontmen i autor, ali nikad se ne postavlja kao šef. Ne osećam da nešto može da se desi da nas razdvoji. Našli smo se.

S obzirom da pesme izvodite na engleskom, da li možeš da nam kažeš koliko je širi i veći poduhvat da osvojite publiku van regiona?

Kojot je jedan od retkih koji je pevao svuda po Jugi i punio sale. Čak je na poslednjem nastupu rekao: „Šta sad, pa neka današnja deca bolje znaju engleski nego srpski“. Ako imaš poruku na engleskom, ona može mnogo dalje da ode u svet nego poruka na srpskom. Zato je on danas poznat i u Poljskoj i Holandiji. Mada, s druge strane, to je i teret sa kojim moraš da se nosiš jer upireš prstom u mnogo širu publiku.

Članak Ivan Petrović: Život od muzike? Pa, evo, živ sam! se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Živimo u vremenu umetnika, ali, nažalost, ne i u vremenu dela. Češće možete sresti titulu nego sam rad jer smo se drznuli da krune stavljamo sami sebi, a ne da budemo krunisani od strane drugih. Međutim, retki brane čast retkih, dok ih drugi prljaju. I dok ljudi piju u Palasu i pevaju o izgubljenim vremenima, umetnik je prisutan. Sedi na podu i šarenim okom prati kretanja. Lagano bojicom pravi koncept nekog iskrenutog folklora koji se odigrava ispred njega. Njegovo ime je Lazar Mijanović i rođen je 28. juna 1989. godine u Smederevu, zbog epidemije žutice koja je u to vreme vladala na Kosovu, inače bi se rodio u Prištini, gde je i živeo prvih par godina života. Zanimljivo je to da je rođen na isti dan kada je Sloba držao govor na Gazimestanu, dakle 600 godina od Kosovskog boja. Završio je grafiku i knjigu na Primenjenim umetnostima, sada je na masteru slikarstva na Likovnim umetnostima. Bavi se web dizajnom, a pored posla u slobodno vreme radi ugljem na velikim belim formatima i bojicama u svom čuvenom sketchbook-u.

Da li uvek nosiš sketchbook sa sobom? Jedan si od retkih umetnika koje ljudi mogu uhvatiti u momentu stvaranja. To nije uobičajna pojava. Slikar je obično vezan za svoju teritoriju, tj. atelje.

Lazar Mijanović: Pazi, ranije jesam, uvek sam ga nosio, ali sada više ne. Ljudi sa kojima se družim su me smarali da više vremena provedem sa bojicama nego sa njima. I onda sam to proredio. U suštini, to mogu da radim samo sa ljudima sa kojima sam blizak. Nekako mi je malo neprijatno da sedim i da skiciram ljude koje ne poznajem, u suštini zbog njih, ne zbog mene. Ali prednost koju skice donose nije u tome što ja te ljude uzimam za modele da bih nakon toga kod kuće završio taj rad, već što ja te skice dovršavam na licu mesta i tako dobijam gotov rad koji je uhvaćen u trenutku.

Gledajući tvoje radove posmatrač može uočiti ponavljanje motiva čovečijeg lica iz kojeg proizilazi apstrakcija. Koliko je u stvari taj motiv bitan u momentu stvaranja i koji je njegov značaj?

Uglavnom svaki rad krećem od lica, lice je osnova cele konstrukcije. Ali čovek koji nosi to lice nije model, on nije fiksiran i u svakom trenutku može da ode ili da se pomeri. Tako da lice ostaje, a pokreti se menjaju, a upravo je to ono što ja pokušavam da uhvatim. Može se reći da ja u svom radu tragam za atmosferskim šumom i stvaram zvučnu sliku, tj.t zvuk u prostoru. I umesto da radim animaciju, ja radim gomilu crteža u jednom crtežu.

Da li ljudi uspevaju da uvide te pokrete nakon što je slika gotova? Mogu li da prate linije koje objašnjavaju njihovu fluidnost i kako uspevaš da dočaraš razgovore ili misao čoveka?

To zavisi od samog crteža. Neki crteži su zgusnuti, puni elemenata i zasićeni, tako da jedino ja mogu da nahodim čoveka, liniju po liniju, šta sam nacrtao. Što se tiče razgovara, tu koristim geometrijske oblike, simbole i poluslova. Na primer, umesto da napišem u oblačiću šta čovek misli, ja predstavim sam simbol kao poseban i na taj način apstrahujem socijalnu dinamiku.

Koliki je udeo umetnosti na stvaraocu, a koliki na posmatraču? Da li s obzirom na apstrakciju kod tebe postoji strah da će ti delo ostati nesvahćeno, samim tim i nedorečeno?

To su dva dela koju su neisključiva, zavise jedan od drugog. Umetnik ima potrebu da komunicira i stvara da bi na to dobio reakciju. Umetnik je više kontemplativan nego čisto empirijski čovek. Od nas ovaj svet zahteva određenu dozu osećajnosti na stvarnost. Da bi nastalo delo nije dovoljno posmatranje i uočavanje, već i provlačenje tog utiska kroz filter emocija. Tada je delo kompletno. Na takvo delo nastaje reakcija posmatrača i ona će u 90 posto slučajeva otići u nekom drugom smeru u odnosu na sam rad, ali to je sasvim normalna pojava jer na taj način svako dobija svoj narativ u delu. Bojazan da posmatrač nešto neće videti uvek postoji, ali to je nešto sa čim se bori svaki umetnik. Međutim, uprkos apstrakciji, ja se bavim konkretnim stvarima, moje delo je priča o ljudima i nije samo obična mreža linija. I zato ne trošim reči da objasnim delo, uveren sam da ga čovek može razumeti.

Koliko je bitno fakultetsko obrazovanje? Da li je nužno da onaj ko stvara bude vezan određenim pravilima struke? Koliko je važna uloga mentora?

Obrazovanje može biti korisno jer možeš mnogo više da naučiš, ali prvo moraš to sebi da dozvoliš. Lično za mene, to je bio zatvor, sve te stvari koje se moraju uopšte mi nisu bile prijatne. Mnogo je važno imati dobrog mentora, ali takvog da ima sluh za to što ti želiš da postigneš. Praksa je, nažalost, suprotna. Mentori pokušavaju da te ukockaju i stave u neki svoj kalup. Ovo što radim danas je gomila uticaja iz različitih iskustava, pokušao sam da kroz rad zadržim svoju slobodu.

Spominjao si filtere emocija, a mi živimo u vremenu filtera na Instagramu. Koliko je Instagram bitan za promociju umetnika i da li je čovek koji svojoj slici na profilu dodaje filter takođe umetnik?

Instagram je dobra stvar za promociju, ali, naravno, ta promocija košta. Nije dovoljno da budeš dobar u tome što radiš, već u to isto moraš da uložiš da bi širio dostupnost svog posta. To je dostiglo taj nivo da, ako imaš dovoljno novca, ti možeš da unajmiš čoveka koji će da ti vodi profil, tako da je uticaj para presudan da popularni budu oni koji mogu najviše da ulože, a ne oni koji su stvarno najbolji. Dobra stvar kod društvenih mreža je to što možeš do kvalitetnih stvari da dođeš na lakši način. Što se tiče čoveka koji dodaje filtere na svoju sliku, na Instagramu je to više oličenje neke ljudske taštine nego pokušaja umetnosti.

Može li da se ta dostupnost dela u eri interneta uporedi sa nekim bivšim vremenima kada su mesta u galerijama, za razliku od danas, bila dostupna samo najboljima ?

To je veliko pitanje da li su i tada oni koji su bili izloženi bili najbolji. Iskreno mislim da je galerijska umetnost najveća prevara na svetu. To je dobar način za pranje para i u isto vreme promocija ne najboljih umetnika, već najbolje ispromovisanih stvaralaca, tako da ljudi koji imaju novca, ulažu u promociju svog umetnika, zatim prodaju njegove slike i od toga uzimaju procenat ili tu sliku stavljaju u svoj trezor i što ona duže stoji, to joj cena više raste.

Baviš se web dizajnom pored slikarstva. Da li misliš da takvo opredeljenje za digitalno može da potisne analognu dimenziju tvog stvaralaštva?

Svakako da je web dizajn budućnost, digitalizacija je realna stvar. Međutim, analogna strana pomaže ovoj digitalnoj i obrnuto. To su ispoljavanja kreativnosti, samo u različitim medijima. Današnjica čak više zahteva da umetnik bude i digitalno i analogno usmeren, jer se osnove dobrog dizajnera nalaze u osnovama slikarstva uopšte. Mnogo bolje rezultate će davati neko ko je zapravo držao olovku ili četkicu u rukama, nego onaj koji je samo do tančina savladao softver. Recimo, iz ličnog iskustva, grafika, u smislu rađenja na presi, je stvar koja jednom grafičkom dizajneru u budućnosti može najviše da pomogne.

Dakle, možemo reći da ti kao umetnik sazrevaš kroz dva različita medija?

Definitivno. Web dizajn mi pomaže da ja sve više i više svodim formu u mojim crtežima, u smislu da ne pravim toliku gužvu i haos, već dajem nešto što je mnogo smirenije. Neki bi rekli da me to ukalupljuje, ali u stvari mi pomaže da mnogo bolje koristim sam prostor i da brže dođem do forme koja je meni potrebna u tom trenutku.

Možeš li nam reći još nešto o pogonu umetnika, kakav je osećaj stvarati?

Uzbuđenje koje proizvodi sam rad donosi to da se neki hormoni oslobađaju u mom mozgu i da se osećam izuzetno srećno. To je ono za čim traga svaki umetnik i što mu hrani dušu.

Članak Lazar Mijanović: Lice u slojevima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Unošenje prve pilule donelo mi je spašenje. Svetim obredom, poput pričešća, opet sam ostvario vezu sa Bogom. Voda je sprala poslednju gorčinu, a ja sam po prvi put posle dugo vremena bio inspirisan da uradim nešto novo. Toliko vremena, previše mogućnosti. Da li da krenem da trčim? Bojim se da to moja kolena ne bi izdržala. U slučaju da sam  i imao hrskavice na pretek, da izdrži ovo zakržljalo telo, morao bih smisliti gde bih trčao. To jest ka čemu? Ka gradu? Ka Batajnici? Grad je za mene označavao uvek zaboravljenu avanturu u kojoj sam pijan tražio sebe ili trenutak u kome sam svestan svog postojanja. Međutim sada za razliku od mnogih jutara posle tih avantura, ove bih se zapravo sećao. Možda bih čak i našao to što tražim. To me je prestravilo više nego bilo kakva trezvenost. Pošto sam otpisao grad kao odredište, prešao sam unutrašnjim okom preko žutog znaka sa crnim natpisom „Batajnica“. Ispred te ploče stajao je bilbord „Napuštate Beograd, srećan put“. Bio sam na lekovima, ali nisam bio lud. Nisam želeo da se pronađem, ali još manje bih voleo da se izgubim. I dok sam precrtavao trčanje sa unutrašnje velike liste slobode, zazvonio mi je telefon. Bio je to Laki, sa ponudom iz snova.

„Ajde obuci se, idemo do kladže“- reče mi kratko Laki, sveže navučen na aparate.

Nije mi trebalo puno da odlučim. Odgovorio sam mu da me čeka ispred zgrade, dok sam navlačio farmerke u jednom potezu. Kroz glavu su mi prošli Kinezi koji su zavisnike od heroina skidali igranjem WOW-a. Uvek sam mislio da je to najgenijalnije hladno skidanje na svetu. Hladna ćurka uz igrice. Idi ubij sedam medveda u šumi i uzmi isto toliko krzana od njih. I tako bezbroj mrtvih životinja i njihovih delova kasnije, ti si čist. Nisi više na žutom. Ali si navučen do srži na igricu. Osamdeseti si nivo, imaš 120 kila i bezbroj ortaka koje nikad nisi video u životu. Bolje nego nulti nivo u životu, 65 kila i šaka jada od ortaka koja ti ostane posle heroina, ako mene pitate.

Bili smo ushićeni dok smo hodali ka kladionici. Meni je ona pre mnogo godina postala potpuno strana jer sam ja ipak pronašao svoj sport, ali su neki ortaci nastavili da treniraju. Laki nije bio veliki talenat. Igrao ga je u periodima dokonosti, popunjavajući slobodno vreme. Ali u tim periodima, nekako bi sve više širio pojam slobodnog vremena, zamenjujući stvarni posao za sate stajanja ispred aparata. I tako je to radio do trenutka kad mu se sve smuči, a to je momenat kada ga aparat toliko povuče da na posao ne ode, jer je sa svojom električnom dragom igrao valcer celu noć dok ga ona ne bi, kao svaka loša žena, izmuzla do poslednjeg dinara. Međutim sada je bio kao košarkaš koji se vratio posle duge povrede sa namerom da ovaj put bude legendaran. Ja sam tu bio samo rookie, koji sanja milione. I tako su novajlija i veteran uz razgovor o tiketima koji su poznanici zamalo uhvatili, prošli kroz elektronska vrata spremni za dozu zavisnosti.

Prvi deo minijaturnog Vegasa ispred nas bio je onaj klasičan. Hrapavi glasovi koji se probijaju kroz oblak dima. Iz daljine gledajući, zamišljam kako su se vlasnicima tih glasova stolovi za kojima sede spojili za telo zajedno čineći jednu neverovatnu simbiozu. Biće koje mnogo pije, još više psuje i uvek ima listu ispred sebe, naravno sa predoborom ribom u dresu na naslovnoj, da bi to mistično biće uvek moglo iznova da pomisli na svoju erektilnu disfunkciju i kaže samom sebi u bradu: “Uf šta bih ti radio, samo da mi je 20 godina manje“. Samo taj stvor zaboravlja da je i pre 20 godina bio tu za istim tim stolom koji mu je kasnije srastao za noge.

Probili smo se kroz maglu i stigli u drugi deo koji je nas, dvojicu kopača zlata, zanimao. Prvo što primećujem jesu zidovi crveni kao krv. Ali kad kažem crveni kao krv, ne mislim na krv koja poteče kad se posečete žiletom. Ovo je boja krvi koju vam vade za analize, boja koja govori jezikom Mordora i vatre, nijansa krvi koja je uzeta, a nikad nije vraćena. Međutim ta digresija ne može dugo da me okupira zbog svetlosti neona. Nešto nas vuče ka prvim aparatima. Laki i ja idemo u krug oko njih. Grafika tako dobro izgleda, gotovo kao neka igrica.

„Ovaj aparat ne može biti zao. Ja ću sesti ovde“- govorim Lakiju, sve vreme hipnotisan neonom.

„Čuj ne može. Može, ali ti gamoraš ga voleti, jedino tako će ti dati pare. Idem ja dalje da potražim svoju sreću“ – reče Laki i nestade negde daleko u svetlosti.

Možda bih se i zapitao zašto moj drugar nije seo pored mene da igramo zajedno, ali čini mi se da već razumem kako ovo funkcioniše. Moraš da osetiš koji će ti aparat dati, kao ljudi koji traže podzemne vode sa parčetom drveta po kući, da se slučajno krevet ne bi stavio na pogrešno mesto. Moraš biti na pravom mestu u pravo vreme. Osetio sam se tako i u usta svoje svetlosti gurnuo prvog Vajferta. Igra je mogla da počne.

Prvo sam bio skocentrisan na slike ispred sebe. Misao mi se prevrtala po kolonama i linijama. Tema je bio stari Egipat, a svaki igrač bi logično trebalo biti arheolog. Ispred mene leteli su skarabeji, hijeroglifi, faroani. Anubis mi je šaputao na lakoverno uvo.

„Pritisni, tako, tu iza je grobnica“. – govorila mi je pseća glava: „Ajde još jednom, ne boj se, zlato je tvoje, ajmo povećaj ulog, više zlata ćeš dobiti“

Ne možeš reći ne Anubisu.  I dok sam ja povećavao uloge, on mi je polako vadio organe. Osećao sam prazninu u svom telu, ali sam bio siguran da mi je srce ostavio, jer je nešto moralo da  šalje adrenalin kroz mene. Kad je došlo do kuke u nosu, meni nije ostalo mnogo mozga za vađenje. Radila je samo jedna ganglija, ona koja je čekala da udahnem proklestvo mumije. Anubis je kružio oko mene i uvijao me u svoju balzame, poput pauka koji uvija muvu u mrežu, dok ta ista muva poslednjim atomom snage gura nove novčanice u bezdan. Lice mi je ostavio slobodno i u usta mi na svaka dva minuta stavljao cigare. U jednom trenutku sam ih i žvakao. U nosu sam osećao miris smole, a oči su mi bile umorne, prekrivene paučinom, ali maksimalno skoncetrisane na cilj. Nađi grobnicu, Indijana. Tu je, osećam, par vrtenja ispred nas.

Tada me je iz bunila trgnuo ženski glas: „Da li želite nešto da popijete gospodine Džons?“

„Da popijem?“- sklonio sam balu i kroz duvanske zube šapnuo: “Anubise?“ Međutim ispred mene je bila još veća zver. Usta su joj bila veća od psećih. Bila su sklona reciklaži i mogla su u nekoj formi poslužiti kao lepak ili dobra izolacija. Ali ova su poslužila za konobarisanje i za privlačenja onih bića koja su imali stolove umesto nogu koje sam ranije spominjao.

„Da li ste znali da imate pravo na besplatno piće s obzirom na to da igrate?“ – progovorio je plastični otvor.

Antibiotik je progovorio umesto mene: „Vodu. Kiselu vodu.“ i podsetio me je da je trenutno na svojoj lađi u bešici i da se bori sa piratima kapetana Bakterije.

I dok je izolacija otišla po vodu, ja sam malo došao k sebi. Prvo su počeli da mi se vraćaju zvukovi. Negde iznad moje glave je zvonilo. Ovo je gore od školskog zvona koje te probudi kad zaspiš na času, pomislio sam i podigao pogled ka zidovima. Zvuk je dolazio iz ekrana na kojem su se vrteli milioni. Džekpotovi. Četiri vrste. Neko je dobio najmanji džekpot na uplatnom mestu Resnik 3. Verovatno onoliko koliko je uložio, možda i manje, ali zvonjava nije prestajala. Toliko zvanično je predstavljeno da svi imamo šanse. Svi smo jednaki i imamo pravo na slobodu i potragu za srećom. Čak i ljudi iz Resnika 3. Američki san. Roki prvi deo, u iscepanoj trenerci trči kroz Resnik i juri kokošku u svom dvorištu. Pred meč dobija blagoslov od popa i ide pravo u kladionicu po svoj džekpot. Srećnog li skota…

I dok mi stiže kisela voda izlazim iz starog Egipta jer mi sećanje na Anubisov zadah diže dlake na vratu. U trenutku dok sebi opipavam mesta po telu da proverim da li su mi svi organi na broju, shvatam da mi je ostalo malo kredita u igri. Po ekranu tražim igru koja bi me izvadila i ostavila sve u unutrašnjosti na mestu. Alhemičar? Da je barem jedan od tih mučenika našao pravu formulu i pretvorio bakar u zlato, možda bih i poverovao da će meni dati neku kintu, ali pošto su svi uglavnom završili mrtvi tako što su ih spržile sopstvene hemikalije, od te ideje brzo odustajem. Sledeća igra obećava. U pitanju je pecanje.

Ja iskreno nikad nisam bio neki fan pecanja. Za sebe mogu da kažem svašta, ali da sam strpljiv čovek, to sigurno nisam. Uvek sam više voleo da gledam u vatru nego u vodu. Plus crvi i ljigava riba sa kojom se posle ulova slikam pored glave kao merilo uspeha tog dana, za mene nisu predstavljali neki užitak. Međutim za razliku od Egipta, ovde su na ilustracijama svi bili nasmejani. I pecaroš i ribice. Niko neće biti povređen, niko neće biti trofej. Barem ne za porodični album. Zabacujem svoju udicu i čekam da mi se linije povežu tako da riba dobro zagrize. Za to vreme razmišljam o ribarevoj sreći, ali ne zato što će uloviti nešto, nego zato što je sve oko njega mirno. Nema žene da ti sere, nema dece da se deru. Sloboda čoveče, sloboda. Misao nosi voda, kao što meni odnosi pritiskanje dugmeta. Napokon dobijam željeni bonus, a ribice kreću da grizu. Cela reka se probudila. Somovi se praćakaju, a moja mreža puna je tostolobika. Kako je dobro biti pecaroš, govorim sebi u bradu, dok mi se krediti povećavaju. I taman dok se zahvaljujem rečnim vilama na ulovu, počinjem da osećam pogled na sebi. Aparat pored mene, sedeo je takođe kolega pecaroš. Mada ovaj nije alas samo u igri, već je tako i obučen. Vojničke pantalone i duboke čizme. Lice mu odaje utisak kao da je za života popunio par porodičnih albuma sa slikama trofeja. Odavno seda kosa i crveni Pall Mall 100s mi to skoro i potvrđuju. Ali oči nisu mirne, niti su kao ravno more, već su razorene olujom. Osetio sam da se jako davno nasukao na stene i da je u tom urganu izgubio celu posadu. Taj pogled pun dasaka i burića u ogromnom talasu bio je prikovan za moj ekran.

„Nije loše, zar ne?“ – govorim kolegi, čisto da probijem tenziju.

„Viđao sam i gore.“- odgovara mi stari alas: “Premali ti je ulog. Hvataš samo sitnu ribu.“

„Mislite?“ – pitao sam ga ubeđen da sam upravo odrao automat.

„Danas je tu lik uzeo 35 hiljada.“ – kaže mi ribolovac: “Povezalo mu svih pet najvećih riba, ali je igrao na ulog 500.“

Ribolovačka priča, pomislio sam, ali samo pomislio. Trebalo mi je samo sekund da počnem da povećevam ulog. Naravno nisam ni bio svestan da sam istog trena umesto riba, ja zagrizao mamac.

„E tako“ – reče mi starac i vrati se svojoj igri.

Udica mi je prošla kroz usnu i osetio sam ukus metala u ustima. Nisam mogao da se opirem morao sam da idem napred. Umesto mirisa reke u sebi sam osećao miris močvare. Aparat me je vukao kroz mulj i trsku. Pritiskao sam dugmad, misleći da zabacujem udicu, a ustvari sam gurao sebe sve dublje u živi pesak.

Nisam sreo ni jednu ribu satima, tek po koju žabu. Već odavno gladan, razmišljao sam o žabljim batacima. Gadna pomisao na ljigavu nogicu postala mi je odjednom sasvim privlačna. Samo što sam znao da u ovom trenutku ni bednu žabu ne bih mogao da ulovim. I tako sam se koprcao dok mi u novčaniku nije ostalo ništa, a u stomaku samo jedan crv. I to ne bilo koji. Bila je to pantljičara koja je pojela sve moje pare i hranu iz stomaka da bi potom pojela samu sebe. I kao da mi je neko čuo misao, ispred mene se stvorila tacna puna čokoladica.

„Izvoli.“ – rekla mi je groteska. Ja sam bio toliko gladan da mi je bilo muka, ali je moj kolega pecaroš uzeo 3 Marsa i odmah proždrao sve. Tada mi je sinulo. Pa ovo je sigurno neko zlo doba, a ovim starcima pada šećer i potrebne su im čokoladice da im podigne glave. I napokon sam ja podigao glavu i iščupao rđavu udicu iz usne.

Zidovi bili su još više natopljeni davalačkom krvlju. Voštane figure, užasne poput onih iz muzeja u Jagodini, proždirale su oko mene čokoladice i udarale po dugmićima. Jedan čovek je igrao oko ruleta i pritiskao u isto vreme na tri table. Tri puta veće šanse, tri puta manje para. Oznojan do gaća plesao je svoju haku i drao se reči koje ne znače ništa. Oko njega vrtela se radnica otkopčanog dugmenta na dekolteu, koja je čekala da dobije svoju dnevnicu u slučaju da njega krene. Najstrašnije je to što pored sve tehnologije u koju je kladionica uložila novac, nisu odvojili ni 500 dinara za kineski sat. Naravno i to je bilo proračunato. U paklu ne postoji vreme.

Ali ovo nije bio moj pakao. Ne želim večnost provesti balzamovan sa udicom u ustima plutajući po močvari. Znoj je krenuo da mi lije niz arkadu. Moram pobeći odavde što pre, rekao sam u sebi da bih potom pošao ka izlazu. I samo što nisam izašao iz vatre, kada sam iza sebe čuo ludački smeh. Đavo je došao po svoje, pomislio sam. Nisam smeo da se okrenem da mu vidim lice. Nek me ubije sa leđa, barem ću umreti bez njegovog lika kao poslednje slike u oku. Smeh se međutim ponovio i to nije bio nikakav đavo. Bio je to Laki!

Vratio sam se nazad i zatekao ga za gomilom hemikalija obučenog u nešto nalik na monašku odoru. Ispred njega stajala je hrpa bakra po kojem je posipao nekakvu zelenu tečnost. Sve vreme je izgovarao reči na latinskom, koji sam znao da ne zna, s obzirom na to da smo obojica iz mrtvog jezika pali na popravni u drugom srednje.

„Laki?“ – uhvatio sam ga za ramena i protresao.

Gledao je kroz mene ludačkim pogledom, pa sam ga protresao još jednom i izgovorio njegovo ime. Samo što to više nisu bila slova na koja se odaziva, shvatio sam trenutak kasnije.

Napokon me je pogledao u oči i rekao mi: “Ja sam kralj Mida. Pretvoriću te u zlato.“- da bi potom vrisnuo u smeh od kog sam se skoro usrao u gaće. Krenuo je da igra oko mene, da me poliva tečnošću i da govori: “Convertus aurum!“

Tog momenta sam znao da je kraj. Izgoreo sam. Bio sam prestavljen, ali pre svega besan. Mogao sam ga ostaviti ovde i pobeći što dalje od ovog pakla, ali nisam. Udario sam ga iz sve snage posred vilice i on, kralj Mida, se zateturao kao pijan. Zatim sam ga još jednom puk’o u slepoočnicu. Njegovo visončansto udarilo je o neonsko svetlo iza njega i odbilo se na pod. Izvan svetla u pozadini čuo sam komešanje. Jedva sam podigao Lakija sa poda dok je polako dolazio svesti držao se za moj vrat iz sve snage.

„Jebote Laki, težak si kao da si od pravog zlata, u pičku materinu“ – škrgutao sam zubima reči dok smo izlazili iza prvog aparata.

Čim smo krenuli ka izlazu, ka nama su krenuli zombiji. Plastična radnica je vrištala da hoćemo da pobegnemo. Vriskom je pokrenula opštu mobilizaciju voštanih figura koje su krenule ka nama. Probijali smo se kroz milion ruka koju su pokušavale da nas zadrže unutra. Plivali smo po površini reke Stiks, a duše mrtvih nisu želele tek tako da nas puste nazad u život. Pecaroši su se okupili na njenim obalama i zabacile udice na čijim vrhovima su bile čokoladice. Video sam kako nas Anubis čeka na samom kraju sa srpom koji je mogao da nas obojicu iz cuga preseče na pola. Iz očaja krenuo sam da vrištim: “Nemamo više novca! Nemamo ni dinara!“

Osetio sam kako ruke popuštaju. Rekao sam magične reči. Vatra oko nas krenula je da se smiruje, a sa zidova prestala je da lije krv. Svi su se vratili za aprate. Anubis nas je pustio da prođemo i dok smo prolazili kroz vrata kroz koja se niko ne vrati, pokazao nam je srednji prst.

Bez volje, novca i gladni do srži, do kuće smo ćutali. Noć je bila skoro pri kraju, a ulice ispred nas potpuno prazne. Laki je uspeo sam da hoda, ali nismo hodali zajedno nego je on išao dva, tri metra ispred mene. Kad smo stigli do mog ulaza samo mi je rekao da se neko vreme neće vraćati u kladionicu. Odgovorio sam mu da se ja nikad neću vratiti i dok je odlazio doviknuo sam mu: “Convertus aurum!“ Nije se ni okrenuo.

Čim sam ušao u svoj dom setio sam se antibiotika. Istog trena sam ih bacio kroz prozor. Neka mačke leče svoje bešike. Sipao sam burbon i izašao na terasu na kojoj me je čekala okačena ležaljka, više lepa, nego udobna. Pustio sam da mi se kanapi zariju u leđa i otpio jedan cug. I sigurno bih utonuo u san da nije krenulo da sviće. Crveno sunce je raslo u daljini poput ogromnog pulsirajućeg srca.  Digao sam čašu u znak pozdrava, a zrak boje viskija krenuo joj je u susret. Potom se pretvorio u ruku, a u ruci je takođe bilo staklo, samo sa drugom markom proizvođača na istom. On i ja smo se poklapali po piću, ali ne i po ukusu, jer naravno niko nije bio savršen. U trenutku kada su se čaše kucnule, začuo sam glas: „Ne odustaješ Adame?“

Nasmejao sam se samom sebi. Zamislio sam koliko bi sranje u svetu nastalo da je prvog čovek nazvao Adem, a ne Adam.

„Zapravo znaš da te čujem imbecilu. Nikad nisam razumeo tvoj humor.“- reče On i povuče ruku ka sebi da potegne na eks. Umesto toga nastavi kratko rečenicom: “Da si bio malo duhovitiji možda bih te manje kažnjavao, ali uvek si bio tvrdoglavac.“

„Kad bih znao kako, ja bih nazdravljao tebi, a ne ti meni.“ – odgovorio sam mu. I tu ga uhvatih nespremnog i uspeh da mu izmamim najmanji osmeh na svetu.

„Dobro je da nisi. Ajde sad na iskap!“ – reče mi srce i poteže žestinu kao revolver. Bio je brži naravno, a na Divljem Zapadu je poznato da je brži kauboj uvek bio i živi kauboj.

I dok mi se gorčina slivala niz duplju, a lice gubilo zategnutost, rešio sam da ga pitam: “I sutra pakao?“

„Od prekosutra ako misliš na bešiku. Od sad ako misliš na sve ostalo. Pogotovo ako misliš da kreneš na trčanje do Batajnice“ i glas utihnu uz gromoglasan smeh, ostavljajući iza sebe samo cvrkut ptica. On je ipak bio najveći komičar…

Dok crveno sunce svog mezimca konačno ušuškava u san, negde u daljini čuju se crkvena zvona. I duboko u komorama mozga on postaje zvuk za džekpot u Resniku 3. Puštam da me gospodar podsvesti ukrca na svoje kočije sa osmehom na usnama. Svi smo mi u svom paklu, dobro je dok nismo u tuđem.

Članak Kada lekovi ne šljakaju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Aleksandar Atanasović Molder dobio je nadimak još kao dete, naravno od starijih iz kraja. Kaže da mu ne smeta i da ga čak profesori sa fakluteta nazivaju tako. Nadimak je otišao toliko daleko da mu je postao alter ego koji hrani, Mister Hajd doktoru Džekilu. Samo što mladom Moldiju doktor Džekil gotovo da nije dolazio do izražaja. On je prvi beogradski panker generacije ’92. i jedan od prvih koji je probio taboo alkohola i pokazao kako ga najbolje zloupotrebiti.

„Ja se uvek predstavljam ljudima kao Aleksandar, jer kad ljudi kažu Molder i ja sam pomislim to je onaj ludi lik. Da nisam dobio taj nadimak pitanje je da li bih uopšte krenuo u istom pravcu. Na primer, Saša je niži saradnik u firmi, Aca je basic batica. Molder je ipak Molder.“

U bend Topalovići ulazi sa nepunih 14 godina, nalazeći se sa daleko starijim ljudima preko pank foruma, koji se danas čini kao relikvija prošlosti. U razgovoru sa bubnjarem Grobom završava na praznoj gajbi, gde nastaje kostur budućeg legendarnog benda. Ostaje do pola noći i plaši svoje matorce do srži, jer nije uhvatio poslednji dnevni bas, već se na Bežaniju vratio peške. To mu je ujedno bilo i prvo izbacivanje iz autobusa u životu, jer je pokušao da uhvati noćni, a nije znao da se u njemu plaća karta. Izbacivanja je bilo još mnogo, ali Molder je uvek probijao led na sopstveni način. Izbezumljenim roditeljima nije želeo da prizna da je završio kod nepoznatog čoveka u  stanu i iz tog razloga, da bi se opravdao, govori im da je bio u Akademiji. Jedino što tada nije znao da to u očima matoraca nije baš SANU, već najgore mesto u kojem je mogao da provede noć.

Početke u bendu su iskoristili za kristalizaciju članova, pošto po prvi put u životu nije više bitno ko ti je drug, nego šta taj prijatelj sluša. Imali su problem sa vokalom koji je bio teški metalac i trebalo im je vremena da mu objasne da ne mora da growl-uje sve vreme. Tada Topalovići dobijaju formu hardcore punk-a koju nastavaljaju da predstavljaju do samog kraja. Za to vreme članovi koji su daleko stariji od Moldera počinju da ne izlaze na ispite jer u umetničkom zanosu razmišljaju samo o bendu. Međutim, to njemu ne predstavlja prepreku jer, za razliku od njih, on je prva godina srednje. Sa druge strane, publici Topalovića sačinjenoj od srednjoškolaca problem predstavlja što često nisu mogli da dočekaju svirke, s obzirom na to da je njihov bend izlazio na binu tek nakon ponoći.

„Prvu svirku imali smo u Livingroom-u i delili smo binu sa mnogim metal bendovima. Pred publiku smo izašli tek oko pola jedan posle ponoći. Od naše cele ekipe ostao je samo jedan čovek, svi ostali zapalilii su na poslednji dnevni. Možda ih je oterao i tribute bend Megadeath-a koji je davio sat vremena sa solažama od po minut. To veče sam zamrzeo metal.“

Uprkos nedostatku političnosti benda, imali su frke i često na gostovanjima bili pod tenzijom upravo iz suprotnih razloga. Naime, jedna od sad već čuvenih pesama Molderovog benda bila je Ratko Mladić svira u mom bendu koja je bila dobra satira same potere nad srpskim generalom u to vreme. Zbog toga na nekim mestima nisu mogli da sviraju, a ponekad bi im nacisti klicali za vreme svirki jer su bili uvereni da je tekst nacionalističkog karaktera. Kao sve u Beogradu, i scena je bila precepljenja na pola u muzici i u politici, šutke su delili tamne horde Mordora i sinovi visoko podignutog srednjeg prsta, a tuče fašisti i antifašisti. Molder je morao da se opredeli. Izabrao je samo pank bez politike.

„Naravno, ja sam na početku bio anarhista, liberal, kao svaki klinac koji u sedmom razredu krene da sluša pank. Posle sam skapirao da nemam ja šta mnogo da serem o tome, jer jednostavno ne znam dovoljno i da svako treba da izabere stranu iz sopstvenog iskustva.“

Međutim, iako politika nije bila problem svim organizatorima svirki, alkohol u koji su polako ulazili Topalovići predstavljao je sve veću muku. Moldija i ekipu su krenuli da izbacuju sa nastupa jer nisu mogli da stoje uprkos tome što su samo hteli da odsviraju Nazi Punk Fuck Off i pokažu muda svim „političarima“ u publici. I nisu ih samo smarali organizatori, već i drugi bendovi. Najapsurdniji momenat u Molderovoj karijeri bio je kad su likovi iz benda pod imenom Mamurluk pokušali da mu objasne da je suviše pijan da bi izašao na binu.

Klinac koji je sa svega 12, 13 godina počeo da kupuje unučiće na trafici postajao je sinonim za neumerenost. Na raznim mestima širom našeg Beograda mogli ste naći čudniju verziju Dejvida Duhovnog kako kontuzovan leži i odmara svoju napaćenu dušu. Samo jutarnji autobusi znaju koliko je krugova prespavao u njima. Jednom su ga čak našli u kućici na drvetu u istom stanju. Kako se tamo popeo ni danas ne zna. Najgora nedelja mu je ipak bila kada je u istoj sedmici dva puta završio na infuziji na VMA. Seća se da su ga poslali po flašu vinjaka, a da se bez iste vratio. Sledeća scena bila mu je buđenje u bolnici. Molder definitivno prelazi u Dosije Iks paranormalnog alkoholizma.

„Sve su to bile smešne situacije do trenutka kada sam počeo druge da uvlačim u to. Drugari su me donosili kući, roditelji zaticali ispovraćanog. Nije baš dobar trip kada keva dolazi po tebe u bolnicu…“

Pošto je shvatao da ga ljudi sve teže podnose otišao je u izolaciju na Bežaniju i svoje društvo smanjio na par ljudi kojima je mogao da veruje i koji mu neće zameriti ako im bude pretio pijan. Uprkos tome, legenda o njemu raste i on postaje duh kojim plaše dobru decu ako ne žele da urade domaći. Za loše klince, sa druge strane, on postaje idol. Totemu koji polako grade dodaju na listu i drogu, jer Molder kao takav izgleda usporen i zbunjen. Na svirkama počinje da spava dubokim snom, a pred nastupe se često napija i odlazi sa nepoznatim ljudima na svoju stranu. Sa gostovanja u Šapcu vraća se bez svoje verne bas gitare jer je istu negde u magli izgubio. Vreme Topalovića polako prolazi zbog razlike u godinama, a Molder sticajem okolnosti upisuje Geografski fakultet. Tada se sve menja. On dobija novi oblik, ali ne i nadimak.

„Upisao sam faks, imao dobar prosek, počeo da primam stipendiju. To me dovelo u situaciju da počnem malo da brinem o sebi. Kao da sam pobegao iz nekog nihilzma, dugo vremena me je boleo kurac za sve, a ponajviše za sebe samog. Ali shvatio sam da piće dolazi iz nezadovoljstva, a ja sam počeo da budem zadovoljan. Moj alter ego je dostigao vrhunac, ali tek u tom trenutku sam krenuo da radim na egu i osetio da i taj deo mene može da bude dobar lik.“

Danas Aleksandar Atanasović živi normalan život, ali nije odustao od panka, samo je promenio oblik njegovog iskazivanja. Pank za današnjeg Moldija je da živi kao i svi ostali. Preko nedelje svira u sad već čuvenom duetu Molder i Skali, a vikendom sa novim bendom za koji će grad tek čuti. Smatra da je kulminacija njegove trezvenosti to što mora da brine i o drugom biću, a ne samo o sebi. Možete ga sresti po gradu kako šeta pse sa svojom devojkom, ali ako se dobro zagledate, negde u pozadini videćete duha koji se tetura i recituje stihove pesme Šmeker u kojoj opisuje groznog fensera. Zahvaljući Molderu, prošao je kroz sijaset stvari na vreme i izneo oluju za 2 minuta i 30 sekundi, koliko traje jedna prava pank pesma. Nikad nije postao fenser, niti nacista, otišao je u legendu.

„Jako je teško sebe naterati da budeš dobar čovek. Naterati se da pružiš maksimum. Evo sada sam dobio posao na mesec dana i, iskreno, nije da ga nešto volim, ali moram da ga radim. Ako neću ja, naći će nekog ko hoće. Možda sam pružio najviše u pogrešnim stvarima, ali u budućnosti želim da to uradim i sa pravim.“

I dok doktor Džekil izgovara ove reči, onaj klinac koji bljuje iza crkve zna da je u pravu. Samo mu to nikad ne bi priznao. Kao što današnji Molder to ne bi priznao svojoj mladoj verziji. I kao što je u Dosijeu Iks istina negde tamo, pank je negde između. Dreka protiv izvesnog. Srednji prst drugoj strani. I na kraju će, kao što kaže pesma I Fought the Law, obe strane napisati knjigu i zaraditi milion. Beograd jedva čeka taj roman.

Članak Aleksandar Atanasović Molder: Pank je negde između se pojavljuje prvo na Oblakoder.