Najnoviji primer tačke sukoba dolazi od pre koji dan, kada je Coby, jedan od najpoznatijih domaćih producenata i hitmejkera, u pesmi „Zimski 3“ koju je radio za popularnog repera Bibu, upotrebio deo kultne numere „Prvi sneg“ benda Suncokret, a čiji je autor Dušan Mihajlović aka Doktor Spira. Ispostaviće se da su semplovali pesmu bez znanja autora, iliti da kažemo bez pitanja.

Nije prošlo mnogo, a Doktor Spira je reagovao javno, putem društvenih mreža, poručivši da sa njim niko nije kontaktirao, niti je on dao dozvolu za korišćenje sempla. Priča je brzo postala viralna, a Coby se jeste izvinio, ali – kako su mnogi ocenili – nevešto, bez konkretne odgovornosti, uz napomenu da mu je pesma bila „inspiracija“.

Sa jedne strane, Coby se nadao da će semplom obrazovati novu publiku, ali da se ne lažemo – svaki hiljaditi slušalac se zanima za sempl novog domaćeg hita, i mnogo je bitnije šta će da svira kao pozadina IG storija tih 10-ak sekundi. Tako da obrazovanje novih naraštaja jeste lepo, ali pitanje ko je šta semplovao više zanima muzičke fanatike nego regularnu publiku.

U moru semplova koji su domaći hip-hop gradili, a ne rušili, ovaj slučaj je pokrenuo staro pitanje po komentarima društvenih mreža – gde je granica između omaža i otimačine? I ima li domaća scena dovoljno mehanizama, poštovanja i dijaloga da tu granicu jasno vidi? Da ne pričamo o tome ko jeste, a ko nije potpisivao semplove koje je koristio – i pitao autore.

U nastavku teksta, vraćamo se na semplove kroz istoriju regionalnog repa – nekad uz dozvolu, nekad na svoju ruku. Nabrojaću neke koji mi prvi padaju na pamet, a pokušavaju da naglase muziku bivše države, ali i da joj udahnu novi život. Sigurno sam nešto zaboravio, nešto nisam znao, a nešto sam namerno nisam stavio – ali siguran sam da ćete vi to negde u komentarima napisati.

VIP – Moj život

Za početak, hip-hop dvojac koji je prava riznica semplova domaće i ex-YU baštine. Cela ta prva generacija Bassivity-ja znala je da pronađe biser iz prošlosti, da ga malo protrese, ubrza, uspori – sve kako su naučili od stranih starijih majstora. Ovde je moglo da se pomene i semplovanje Olivera Dragojevića u večnoj angažovanoj himni Atlantida, ili semplovanje Čole i Balerine u pesmi Moj grad. Na kraju, ipak, ovo dođe možda i najveći hit ekipe koja je išla malo ispred svog vremena, ali se njihov trud i cimanje isplatio u kasnijim generacijama koje su podigli. Semplovali su i Zlatka Golubovića i pesmu Aplauzi, koja ih povezuje sa…

Kid Rađa – Dim

Na originalnu pesmu nakačilo se nekoliko regionalnih autora, ali ja lično najviše volim ovog splitskog padavičara, koji je ostao kao četvrti zaboravljeni član kultne grupe Dječaci – koji je, zbog povučenog života i pomorske karijere, morao da bude dopisni član. Međutim, Zondo iz benda mu je napravio album prepun old school matrica i semplovao, a Rađa je repovao o onome što zna najbolje – o vutri, i po koji stih o devojci koju voli. Ako se pesma zove Dim, možete da pretpostavite o čemu je. Btw, obratiti pažnju i na pesmu Marijana, gde su u pozadini Laki pingvini.

Dječaci – Ne postoji dobar sretan kraj

Malopre pomenuti Zondo je u Dječacima, pored kopanja semplova, bio zadužen i za ljubavne pesme sa dosta kul patetike, koja je odisala kuloćom jer je retko ko u žanru bio spreman da toliko izvrne svoje unutrašnje biće i osećanja. Ne znam gde je taj lik danas posle raspada benda – malo i ne želim da znam – ali sam ga voleo. Znam gde je Vojko, i njega volim i dalje. I Iva, naravno. Nije domaća muzika, ali se malo pričalo u ono vreme – a i danas – kako je kultna balada Za Bebu zapravo sempl Sufjana Stivensa To Be Alone With You.

TBF – Nostalgična

I da završimo triling Splićana sa Toma Bebić Funclubom. Naravno da su Bebića – splitskog Tom Vejtsa – semplovali njegovi najveći fanovi, ali ipak jedan od najvećih hitova je ova oda miru i nekim lepšim i srećnijim vremenima. U kojima, kako kaže pesma, „nije bilo bajno“, ali si barem bio mali i srećan. Nostalgična je jedna od onih pesama koje poput malja mogu da te udare kad se najmanje nadaš, a orkestracija hita Arsena Dedića Sve što znaš o meni se savršeno uklapa. A ako želite da se dokrajčite, onda poslušajte i Fantastičnu, gde su semplovali Olivera.

Struka – 1001 plan

A kad smo već kod Arsena – ovde imamo njegovu verziju pesme koju možda više znate kao onu Čolinu „kad želi da se grli“. Međutim, Struka je rešio da je zavoza u svom hitu sa albuma Muzika iz podruma iz 2007. godine, i pesma o zagrljajima i setnim emocijama postala je pesma o haslovanju i svim tim milim planovima koje moraš da odradiš da bi se snašao bolje u životu.

Juice – Đuskaj

Mogao sam ovde da odem dublje u katalog brata Sđe, sa pesmom Na ulici, gde je semplovana Tereza Kesovija, ali uz Đusovu pojavu i stil više ide disko kralj 70-ih i 80-ih, Boban Petrović. Pa tako njegov hit Đuskaj postaje i hip-hop hit Đuskaj, nekih 20 godina kasnije. Đus ima brdo semplova, domaćih i stranih, ali se retko oslanjao na Jugoslaviju i zvuk 70-ih i 80-ih, više je bio u fazonu tvrdog stranog hip-hopa i domaćih 90s narodnjaka.

Fox – Ekser

Ovo možda i ne bi trebalo da se računa, ali pustiću da ide – jer ova dečija Kolibri/Sedmorica mladih pesmičica, za koju nikad do kraja nije bilo jasno kako i zašto je nastala, postaje trap-guru rep-bos sempl koji pretvara pesmu u taste atlas za amfetamine po Novom Sadu. A i nemam ništa novije iz trepa jer se retko tražila inspiracija u bivšoj državi. Ali tu dolazimo do početka priče – da li nekog uopšte zanima šta ide u pozadini svega?

Ikac – Rasut u komade

Za kraj, da se vratimo tamo gde smo počeli – kod jedne polovine dueta VIP. Ikac je čovek čiji glas toliko volim da bih mogao da ga slušam kako u svom punom naponu snage čita knjige Vase Pelagića o lekovitim travama. Ovde se, ipak, sa sve semplom Miladina Šobića, u epskoj pesmi razračunava sa svim bivšim, sadašnjim i budućim vlastodršcima, objašnjavajući svoje stavove i poglede na svet – u jednoj, da se ne lažemo, retko ispravnoj angažovanoj domaćoj pesmi.

Utisak koji nije na listi:

Nema Bad Copy-ja i Prti Bee Gee-ja – ne zato što ih ne volim, već zato što gotovo da i nema ove vrste domaćih hitova koje su semplovali i prilagođavali svom zvuku. Na poslednjem albumu Prtiji su se neprimetno igrali sa pesmom Za Esmu, u omažu VIP-u i pesmi Gram ujutru, dok Bad Copy više voli da sempluje rumunske i brazilske narodnjake.

Na stranoj, da ne kažemo angloameričkoj sceni, bilo je nekoliko semplovanja raznih funk i disko jugo-hitova – od Arsena do Tihomira Pop Asanovića – ali ipak, najveći uspeh je to što je bend September stigao do Kendrick Lamara i pesme Duckworth.

Članak Ex-Yu semplovi u regionalnom hip-hopu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Znam ipak da postoje neke žurke koje svoj prajm doživljavaju u 2 – ali popodne.

Ne znam da li ste ispratili sve one laganije tipove žurki, koje se, kao po običaju, nalaze na nekim ležernijim ili neobičnijim mestima, i gde je sve šareno, veselo i vrcavo. Od pabova do pekara – a nazvaše ih soft clubbing.

Iako soft clubbing u suštini podrazumeva opuštenije klupsko iskustvo – uz laganiju elektroniku, mekšu rasvetu, više prostora za razgovor nego za urlanje, i sve to u terminima koji ne ugrožavaju jutarnju kafu – domaća scena još uvek ne pravi jasnu razliku između toga i starih dobrih „žurki koje počinju u 18h jer moraš na posao ujutru“.

Umesto da odeš u klub u ponoć i vratiš se u podne, soft clubbing ti dozvoljava da izađeš, uživaš, plešeš i budeš u krevetu pre ponoći – bez griže savesti i izgubljenog dana posle.

Kod nas? To se još zove matine – ali možda je vreme da ga preimenujemo. Odnosno, jedna gradska ekipa je to već preimenovala u „morning sessions“.

Da se vratimo na početak teksta i ono kako „ovaj grad nikad ne spava“ – sa novim konceptom gradskih žurki, ljudi su rešili da žrtvuju lenčarenje vikendom prepodne i rano popodne zarad veselih i laganih, sunčanih žurki. Kako se jutarnja kafa pretvori u džin-tonik, dva džin-tonika u tri, a sedenje i tračanje u žurku sa đuskanjem i pevanjem – to dobijate ako izaberete da zalutate na jutarnji-rano popodnevni matine NNNJM Sessions.

Iza ove skraćenice se nalazi sad već ona kultna replika iz Marke Žvake o pozitvnoj energiji gde niko nikome ne je*e mater. Na žurkama ove ekipe se bleji, đuska i pije džin-tonik od prepodneva do 15h. A kako i zašto je došlo do toga, popričali smo s njima.

Kako je nastala ideja za Niko Nikom Ne Je*e Mater Morning Session?

Početkom septembra dobili smo na upravljanje jedan kafić u centru Beograda, a budući da smo kao sve ekipe najboljih prijatelja maštali da imamo svoj kafić – prihvatili smo to bez puno razmišljanja. Vremenom smo na koži osetili šta zapravo znači voditi jedan lokal i osmišljavali smo brojne načine da lokal ’proradi i oživi’. I u jednom od tih razmišljanja, onako u 2 ujutro preko WhatsAppa – pala nam je na pamet ideja da pokušamo da okupimo ljude ujutro, slušamo muziku i đuskamo. I da to sve uradimo napolju, u bašti lokala.

Vreme nas je u tom trenutku poslužilo idealno – i nakon prvog NNNJM-a, bilo nam je jasno da smo pronašli ’stvar koja radi’. Dodatno, iako to sebi i dalje ne želimo da priznamo – činjenica je da smo došli u godine u kojima ti nije baš lako da zaglaviš do 5 ujutro, u godine u kojim ti je i posle ’malo jačeg’ večernjeg izlaska potrebno mnogo da se oporaviš. A druženje, dobru muziku i đuskanje volimo svi – pa zašto ne bismo samo malo ’pomerili satove’ i krenuli da sve to radimo ranije u danu, budniji i raspoloženiji.

Zašto baš jutarnje žurke,  i kako ste znali da će to „kliknuti“ s ljudima i da li postoji neka filozofija iza tog jutarnjeg termina?

Filozofija je jednostavna – biti na žurki uveče je super, ali nosi mnogo posledica. Žurkati ujutro je bolje jer, pre svega, žurkamo na otvorenom, pod suncem. ’’Everybody loves the sunshine’’. Mi lično više volimo da se provodimo u tim uslovima, nego u mračnom, zatvorenom prostoru.

Ujutro, energija kod čoveka je na vrhuncu, organizam je budan, spreman da se pusti, da đuska, i to radi sa više energije. Takođe, boravak na dnevnom svetlu sam po sebi bustuje ceo organizam. Takođe, nosi manje negativnih efekata na ciklus spavanja. Kad ispartijaš ujutro, još uvek imas ceo dan pred sobom, a proveo si se strava.

I najvažnije – međusobno se vidimo. Vidimo jedni druge, imamo kontakt očima. Sve ovo nas još više približava, vraćamo se onom osnovnom kad su žurke u pitanju – biti sa ljudima. Tu nema ljudi koji su došli da budu zaje*ani i nervozni – dođu samo oni koji imaju suštinsku želju za dobrim provodom. Na žurke dolaze pre svega ljudi koji istinski vole da đuskaju i dobro se provedu, a ne da se lepo obuku, ispoziraju i budu viđeni. Jer ako si zaista ustao u 10 ujutro i došao negde da bi bio lep i viđen – e, onda svaka čast. Pritom, na NNNJM dolaze ljudi sa decom, ljudi sa kućnim ljubimcima, ljudi sa trčanja, ljudi svih uzrasta – sve to našu jutarnju žurku čini posebnom.

Kako je došlo do saradnje sa Zločin i Kazan džinom i koji su vam utisci saradnje sa njima?

To su sve braća. Braća opaka. Znamo se već dugo, neki od nas su čak i radili zajedno. Ista je to energija, te nije bilo ništa komplikovanije od:

– E, hoćete da radimo – jutarnja žurka, ložimo se, đuskamo?
– E, hoćemo.
– Strava! Ponesite Džin!
– Nosimo i šljokice.
Ma milina jedna…

Svaka žurka i saradnja je nadmašila onu prethodnu. Imamo sličnu viziju, istu energiju – zaista sve klizi, kao džin. A tek razrađujemo i spremamo nove stvari, zajedno.

Vaše žurke okupljaju vrlo raznovrsnu ekipu – kako birate saradnike i DJ-eve?

Još uvek smo koncept u nastajanju i rastu, te je sada kriterijum za saradnike pre svega volja, želja da sarađujemo i prepoznavanje koncepta i cele ideje.

Bolje saradnike od Zločinaca da nađemo nismo mogli – tako da, oni su prototip idealnog nam saradnika. Što se tiče DJ eva – pre svega je važno da to bude neki od DJ-eva koji takođe razume šta znači puštati rano ujutro, i šta ljudi tad vole da čuju, uz šta da se bude i počinju dan. Ne želimo i nećemo da budemo jednodimenzionalni po ovom pitanju – nismo samo jedna vrsta muzike, nismo samo jedan žanr. Jer kao što svi mi kad ustanemo, ne ustanemo uvek sa istim raspoloženjem, tako i naša muzika nije i neće uvek biti jedna ista.

Ovde moramo da se osvrnemo i zahvalimo se svim dosadašnjim DJ saradnicima: od brata Aleksandra Gilića koji je premijerno otvorio ovaj koncept, preko braće faca iz White City Soul-a koji su ovom konceptu dali ozbiljan bust, i ludaka Šćepe koji je poslednji puštao i napravio događaj meseca u Gastrošoru i celom Beogradu, pa sve do jednog od nas – Ognjena Krstića, kojeg svi guramo da raste i razvija svoj DJ put zajedno sa idejom NNNJM-a.

Šta vam ljudi najčešće kažu posle žurke – gde ljudi idu posle žurke koja se završi u rano popodne?

E, to jeste stvar oko koje dobijamo najviše kritika (smeh). Komentare tipa: Pa šta mi sad ovo uradiste u pola 4 popodne? Gde da idem, kada nemam kud? Ne usmeravamo ljude nigde posebno dalje, posle naše žurke, ali to jeste definitivno stvar koju moramo da promislimo. Jer je uvek jasno da ljudi kad krenu, ne žele da stanu.

Koja je najčudnija stvar koja se dogodila na vašem eventu?

Bilo je zanimljivih stvari već za ovih 5 žurki… Imali smo nekog trkača Azijata, koji je trčao svoju jutarnju rutu, video đuskanje i čuo dobru muziku – promenio je svoj pravac na 5 minuta, skoknuo do nas, drmnuo jednu rakiju, fotkao se sa nama, i nastavio dalje da istrči svoju normu. Takođe – na jednu od prvih žurki došao je Đole Đogani – krenuo da đuska sa nama, popio malo, i ostao do kraja. To je bio šou. Veliki kralj i pozitivac. Jednostavno je – vreme u kojem se žurka dešava daje veliku širinu da se ljudi opuste, budu svoji – te inače čudne stvari postaju uobičajene i normalne.

Postoji li šansa za NNNJM – Noćna Smena?

Mi smo se okupili oko ideje jutra, i samo jutra. Za sad. Naravno, kao i svaki koncept i ideja u razvoju – svašta je moguće da se desi i odvije, i ne treba ostati zatvoren za nove ideje. Ako do toga i sličnih stvari i bude dolazilo – jedini uslov će biti da to ima neku  poveznicu i dobru razradu. Sve drugo ne bi imalo smisla.

Da li imate neki ultimativni san za ovu ekipu, šta još možete da dodate, odnosno, gde da se razvijete?

Od prve žurke vodi nas zajednička vizija, ideja i san, ali ga držimo skromno za sebe, i vredno radimo da se taj san i ostvari. Neskromni smo sa sanjanjem, tu nema govora. Ipak – nećemo da se izlećemo i zalećemo. Idemo korak po korak. Nestrpljivo sa akcijama i radom, ali strpljivo sa rezultatima. Što bi rekla jedna krilatica koja je filozofija naše ekipe: Sve se to uticaj igre vraća.

I na kraju – ime kaže Niko Nikome Ne Je*e Mater, a da li ima nekome možda da ipak malo…?

Ljudi koji vide i saznaju za NNNJM, i budu u fazonu da „nekome treba da se j*** mater“ – onda ljudi ovo definitivno nije pravac za vas. Mi to ne radimo. Naša filozofija je jasna: toliko pozitivne energije, toliko osmeha, zagrljaja i čistog ludila – niko nikog ne vređa, niko nikom ne je*e mater. Jer zaista ideja iza NNNJM-a nikad nije bila samo da napravimo neku dobru žurku, već da počnemo da menjamo percepciju koja se često vezuje za partijanje – da okupljamo ljude oko ideje zajedništva, ljubavi i harmonije.

I to je jedina stvar koju branimo 100%. Sve ostalo neka ostane ispred vrata – mi plešemo. Kad to krene da se menja, znaćemo da smo negde pogrešili.

Fotografije: Matija Vasović i Maja Mijatović

Članak Matinei su prošlost, long live Morning Sessions se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pesme su ipak ono zbog čega smo se okupili ovom prilikom, a to je da ih rangiramo sve – od „najgore” ka „najboljoj”. Pod znacima navoda su ove reči jer nisu one zaista najgore i najbolje, već su samo subjektivno gledanje na stvari, i to ne možda generalno, već samo ovog trenutka – i već sutra može da bude nešto drugo u vrhu, a nešto na dnu.

A i u ovakvim tekstovima (a ideju sam ukrao od Uproxxa i Stivena Hajdena koji ume i po 100 pesama da rangira, ja, hvala Bogu, moram samo 30), neko mora da bude nazad, na kraju, a neko napred. Tako da se unapred izvinjavam svim povređenim osećanjcima i neslaganjima, i kao i uvek kad se ovako ograđujem – ako mislite da grešim negde, potpuno ste u pravu i siguran sam da biste vi to bolje od mene uradili.

Liste su uglavnom jako glupa stvar, ali i jako zabavna razbibriga, tako da vas pozivam i da vi sami rangirate ovako pesme. Svakako ih ima samo 30.

30. Tone grad

Fora mi je bila da na poslednje mesto stavim nešto sa najvoljenijeg albuma, pa eto prilike da se pomene minijatura koja se nalazi između dva bengera i koju pretpostavljam da mnogi i ne razumeju šta uopšte radi na albumu.

29. Moderne veze

I odma’ na početku hot take. Nije ova pesma toliko loša za ovako nisko mesto na listi, ali je baš ono što će mnogima kojima se novi album ne sviđa ili imaju da mu zamere biti dobar dokaz koji potvrđuje njihovo mišljenje. Dosta liči na pesme sa Euforije (više nego ostale), još je i prva na albumu, pa svi oni najpametniji na svetu koji su dočekali da album nazovu „Euforija b-sides”, iskoristiće A1 na albumu da nam to i dokažu.

28. I dalje ti nedostaje

Nakon više desetina preslušavanja novog albuma, i dalje ne znam kako zvuči ova pesma, i uvek je zaboravim. Tako da mi ne nedostaje da je čujem.

27. Šta da radim s tobom

Meni je samo nejasno kako je bend sa imenom albuma „Posesivno opsesivni hospul” stigao do toga da ima više desetina hiljada fanova širom Balkana. Inače jako volim ovaj album, jer sa svim svojim dečjim bolestima i nespretnostima ima super poletnih hitova. Jedno od nespretnijih je ipak „Šta da radim sa sobom”, koje bi danas i bend i njihova ekipa imali podosta da dorade i srede kad bi ga ponovo snimali.

26. Suze u očima

Ovako nisko mesto za ovu pesmu je samo kazna jer traje minut i po i ulazi više u domen albuma-minijatura, a zbog svog huka/refrena mogla je da bude pravi stadionski hit.

25. Jaa

Kao i u slučaju “Šta da radim s tobom”, ima tu svašta da se ispegla i sredi u postprodukciji, a nikad, nažalost, nije.

24. Draga

Ovoj pesmi nemam mnogo toga da zamerim, osim što je ne volim, i što ju je spasilo od nižeg mesta samo to što je veliki hit sa prvog albuma.

23. Skupi snagu

„Skupi snagu” je pesma posle koje sam krenuo da se brinem kako će da zvuči novi album, jer mi je nakon „Curimo po asfaltu” koji je bio prvi najavni singl, ovaj drugi delovao kao omanji korak nazad. Ipak, sve je došlo na svoje na kraju.

22. Uragan

Zaboravljena pesma sa prvog albuma, odnosno ona koja ga zatvara, koja bi možda na nekoj novoj listi imala i neku višu poziciju, ali u ovim ponovnim preslušavanjima za listu – nije se baš izborila.

21. Trebaš mi

Skupljao sam dosta meseci snagu da mi ova pesma postane hit, i možda konačno i jeste, koliko sam je puta čuo, ali nedovoljno da upadne u top 20. Svakako, slušajući hor devojčica koje pevaju uz Zorana na ovoj pesmi, mislim da ova pesma dovoljno ima svoju fan bazu i bez mene.

20. Stani Stani

Iako ima dosta sitnih mana, Lukin falset na početku strofa je ono što odskače i stavlja ovu pesmu u domen zabavnih hitova sa Opsesivnog albuma. Pritom, gitare su za mrvicu tvrđe nego na ostalim pesmama, pa se sa setom (i čudom) možemo setiti dana kad je Buč Kesidi svirao na prvom Hali Galiju, a ovakve pesme su koliko-toliko povezivale levoruki dvojac iz Pančeva sa ostatkom ekipe.

19. Pola pet

Na celom prvom albumu imamo te dečačke, zaljubljene teenage kicks pesme o toj nekoj koju pevač posmatra iz prikrajka i ne može da živi bez nje. Osim ove pesme, kad se oni, kao u nekom vremenskom balonu, nalaze deset-petnaest godina kasnije, romansa je nestala i ostaje samo varanje po periferiji grada. Atipična pesma koja može da bude dobra traka za otkrivanje ranih radova benda nekad, za desetak godina.

18. Kasno je

Već smo ušli na teritoriju koncertnih favorita i skrivenih aduta. Ne znam baš da li pesme sa Euforije mogu da budu skriveni aduti jer ih je bend promovisao 5 godina po svirkama i svi ih gotovo znaju. U ovoj pesmi, glavni lik je konačno stigao, nakon puno peripetija, u sobu „the devojke” – uz midtempo i refren koji se brzo lepi za uvo.

17. Euforija

Pesma po kojoj je album poneo ime donosi sve ono što je i ceo album pevao, pričao i svirao – brži ritam, melodiju i tekst o mlađahnim ljudima u gradu koji se spremaju za izlazak koji će ih čekati pun alkohola i smuvavanja, ali i sa klasičnim pitanjem na kraju – a čemu, brate, sve to? Jedino što su na ovu temu i melodiju imali bolje pesme na Euforiji.

16. Čekam te (i ne idem bez tebe nigde)

Ono što je bend uspeo najbolje na Opsesivnom albumu jeste da pretoči sve te omiljene pesme Arctic Monkeys-a i Franz Ferdinanda i prevede ih na naše podneblje, sa sve foricama i trikovima – kako u tekstovima, tako i u rifovima – od popularnih stranih indie bendova. Plus se pominje i burek, a svi znamo da se u Pančevu jede dobar burek.

15. Tužne ljubavi

Nesuđena pobednička pesma Pesme za Evroviziju. S obzirom na to da sad, kad vidimo šta se dešavalo sa glasanjem i navijačkim snagama na takmičenju, gotovo je izvesno da bi, sa fan bazom benda, kao i rok renomeom kojim bi se osvojio stariji žiri, ova pesma bila baš to. Bilo kako bilo, i bez te titule, pesma je već postala hit koji odgovara i imenima i nešto tužnijem novom albumu.

14. Ako je ovo kraj

Jedna od omiljenih sa poslednjeg albuma, kao da skroz ostavlja i gitare i indie rok po strani i postaje disko himna za 2025, sa uvek popularnom forom da pesmu u kojoj se pominje kraj staviš, jelte, na kraj albuma.

13. Ne umem da pričam s tobom

A1 pesma prvog albuma je pravi reprezent benda u tom trenutku – stidljivog, zaljubljenog teksta i Arctic Monkeys rifa koji je morao biti promenjen kasnije u karijeri da bi dobacio do većeg broja publike. Ipak, na koncertima danas, ova, kao i neke druge pesme, zvuče kao artefakt nekog drugog vremena i benda – ili jedan what if, šta bi bilo da se bendu nije desila „Euforija”, već da su nastavili u ovom pravcu. Gde bi onda bili?

12. Laž

Iako je „Euforija” taj album koji pre svega govori o izlascima od subote uveče do nedelje ujutru i svim tim muvanjima i zabavi, u pesmi „Laž” se možda i ne tako sakriveno kao u drugim pesmama vidi odnos benda prema svemu tome. „Laž” je vremenom postala benger pesma koja odlično zvuči na počecima koncerata.

11. Pusti da gori

Bend koji je napunio stadion (omanji, ali Taš ipak nazivaju stadionom) mora da nastavi da pravi stadionske himne, za više hiljada grla koji će da pevaju te velike refrene, a pesma „Pusti da gori”, koja spaja zaleđe indie roka iz devedesetih i dvehiljaditih sa današnjim vremenom to svakako radi.

10. Subota

„Ništa nema smisla ako stojiš pored zida i kontempliraš o svojoj nesposobnosti da igraš” je refren pesme koja otvara „Euforiju” – drugi album koji kao da nas povezuje sa onim tipom sa prvog albuma, koji je bio zamišljen i stidljiv. Ovde, na „Euforiji”, je konačno izašao i prišao devojci, ali…

9. Nedelja ujutru

„Nedelja ujutru” je pokazala da sve to i nije baš najbolje ispalo, a onda ta melanholično-mamurna atmosfera čudnjikavosti sa kraja albuma „Euforije”, uivičena u ovoj pesmi, prelila se na nezadovoljstvo svim mogućim kombinacijama koje se nude ako si singl tip ili devojka danas u gradu. Eto, tako sam ja tematski spojio sva tri albuma, a ko zna da li su momci to baš tako i želeli.

8. Posle plakanja

Pesma koju inače zovem „Posle njakanja”, mi se na prvo slušanje istakla kao taj pravi hit sa albuma, jer je imala dovoljno toga što bendu treba da bi bila poveznica sa pesmama sa drugog albuma, ali i dovoljno tog novog elektro-pop zvuka oslonjenog na klavijature, koji deluje inspirisan saradnjom Daft Panka i Džulijana Kazablankasa.

7. Idemo do hodnika

Pesma koja možda i nije bila zamišljena da bude ovako velika kao što je danas. Lagana i laka na akustari, sa tekstom o tipu koji odvaja zauzetu devojku – nije baš najinventivnija stvar na svetu, ali kao što već pomenuh, bend je jako dugo svirao live svuda i stalno, i vremenom su upravo tim uživo nastupima ovu pesmu doveli do te stadionske veličine koju ona sad ima.

6. Nebitna

Možda je „Nebitna”, uz „Ne umem da pričam s tobom” i „Čekaj me”, taj triling tih opasnih gitarskih poslastica sa prvog albuma koje nekako i idu zajedno – i tematski i stilski – ali „Nebitna” se jednostavno istakla u plejlistama benda na koncertima i samim tim postala mnogo veći hit (nego što to zaslužuje). Bilo kako bilo, kad pomislim na Buč Kesidi i njihove najveće hitove, kroz glavu mi se promalja ono Lukino „Ne mogu da, ne mogu da…”.

5. Curimo po asfaltu

Najveći hit sa „Modernih veza” jer je i najduže znamo, ali i ne samo to. Laki zaokret nakon euforičnosti pređašnjih hitova ka melanholičnosti sint zvuka samo je bio početak ove pesme, koja nije možda bila hit na prvo slušanje, ali takve su pesme valjda najbolje – one koje nastavljaju da žive i rastu u drugim danima.

4. Đuskanje ne pomaže

Verovatno najprovokativnija pesma benda, uz „dovatavanje” u WC-u kluba i nejmdropovanje amfetamina, koju prati i nešto rokerskija svirka (ali i tu i tamo pokoja woke pritužba). Verovatno drugi najveći hit benda, kad gledamo po reakciji publike.

3. Kafe aparat

Luka u ulozi mladog Džarvisa Kokera sa ETF-a se sprema i vrti u glavi scenarije šta sve može poći po zlu dok prilazi obožavateljki nes kapućina – vremenom postaje jako mila i omiljena pesma čak i onima koji su davno ostavili „Opsesivni” album u istoriji (ili ga nikad nisu ni pustili).

2. Tiho

Iako se pesma zove „Tiho”, Zoranovo vikanje koje se prolama kroz noć postaje himna svih tih parova koji su isterani fajrontom iz kluba ili kafane i jednostavno im ne preostaje ništa drugo nego da se smuvaju. Jedinstvena i velika pesma, koja je vrlo lako mogla da završi na prvom mestu.

1. Nema ljubavi u klubu

Retko kad mi se dešavalo kod domaće muzike da čujem uživo neku pesmu koja se prvi put svira (ili makar mislim da je bilo prvi put) i da ostanem zabezeknut njenom veličinom, potencijalom i stopostotnom sigurnošću da će biti veliki hit. A to mi se desilo kad sam u KC Gradu, sa stotinak ljudi (a i to sam ih možda častio), prvi put čuo „Nema ljubavi u klubu”, benda koji je tek trebalo da se „zalumfava” sa popularnošću „Euforije”, i koji su u svom repertoaru imali samo „Kafe aparat” i „Dragu”. Nakon ove pesme više ništa nije bilo isto – ni za bend, ni za nas – a evo, pesma, kao i sve velike, živi i raste mimo svog originalnog života i smisla. Pa danas, ova himna o tipu koji nema uspešan izlazak u gradu postaje pesma koju mnogi citiraju na protestima zbog onog – „ljubav je na ulici”.

Fotografija: Luka Trajković

Članak Rangirali smo sve pesme grupe Buč Kesidi ikada se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, ponekad deluje da je sa Netfliksom nestao onaj zlokobniji cinizam Čarlija Brukera, iliti kreatora serije, koji kao da je s osmehom na licu govorio – lepo sam vam rekao da je svet na ivici provalije.

Kako je svet stigao na tu ivicu – ili, ako ćemo da budemo pesimistični, pao s nje – tako je i Bruker malo mešao karte, igrao na sigurno, radio razne žanrove, zapošljavao poznatije glumce i samim tim pokušavao da proširi značenje prideva blekmirorasto.

Pitanje je koliko je u tome uspeo, a koliko su neke nove epizode ličile na ono što je ranije radio i pričao, a koliko su druge samo štrčale iz celine.

Nakon prethodne, slabije sezone u kojoj je baš i najviše šetao po žanrovima, ali i pričama i zapletima koje baš teško mogu da se uguraju pod Black Mirror kišobran – osim one klasične podele na SF i horor – sa novom sezonom stvari su se malo popravile. Gotovo za sve epizode ove, sedme sezone, možemo reći da su pravljene tako da u bliskoj budućnosti na ovaj ili onaj način, zbog raznih tehnologija koje smo napravili da pomognemo sebi – uglavnom odmažemo sebi.

Zbog toga gledalac uglavnom ima onaj nelagodni osećaj u stomaku koji prognozira dolazak nečeg lošeg.

Sa druge strane – neću da budem taj lik – ali da, nekad je bilo bolje, pa su mnoge od ovih priča već bile, na ovaj ili onaj način, bolje ispričane.

Da li zbog interneta koji je tu da nas podseća, ili zato što su te stvari sada više u prvom planu – cela sezona je pokušavala da nas poveže sa prethodnim sezonama, kroz detalje, omaže, simbole ili reference.

Jedna epizoda je remek-delo, dve su mi skroz okej, a nije ni da su mi ove ostale tri bile loše – samo nisu možda moja čaša rakije. Kad tako poređam stvari, iza nas je solidna sezona u kojoj će ljudi imati za šta da se zakače i da zavole (ili da zamrze, naravno).

Pred vama je jedno potpuno subjektivno rangiranje sedme sezone, i ako se ne slažete sa mnom – to je potpuno okej. Na kraju dana, jedino je bitno da budete dobri prema vašim ChatGPT-jevima i Rumba usisivačima, jer kad nas njihovi jednog dana budu pokorili – možda se smiluju baš na vas.

6. Plaything

Od početka ove serije pa do sada, najmanje su me zanimale epizode o video igrama i razvoju ličnosti i inteligencije kod veštačkih tvorevina. Tako da je očekivano da nisam uživao u ovoj epizodi. Čarli Bruker je, koliko sam upoznat sa njegovim interesovanjima kroz intervjue, lik koji voli da se naduva i igra igrice – tako da imamo priču o tipu koji je suludo izgledajući ubica (Piter Kapaldi), koji nam nakon hapšenja prepričava svoj život u kojem je razvio odnos sa likovima iz retro igrice, koji postaju stvarni.

Epizoda je direktno povezana sa kultnom epizodom Bandersnatch – iliti onom u kojoj ste vi mogli da birate kako i gde će vaš lik da se kreće.

5. Hotel Reverie

Sa jedne strane, možda i najmanje blekmirorasta epizoda sezone, ali opet je vadi ceo koncept oko AI-ja i njegove upotrebe u Holivudu. U epizodi gledamo popularnu glumicu (Isa Re) koja biva ubačena u klasik iz 40-ih, gde treba da zameni glavnog glumca i da se zaljubi u glavnu glumicu (Ema Korin). Ipak, stvari često krenu po zlu – i to mimo scenarija – pa kreće zaplet i gungula. Sve pomalo podseća na neku 80s komediju u kojoj se ovakve neverovatne stvari dešavaju, što više smeta nego što pomaže. Problem je i što Hotel Reverie započne nekoliko tema, ali nijednu ne želi (ili ne sme) da razradi.

Pored toga što se poigrava sa konceptom AI-ja u filmu i ubacivanjem novih glumaca u stare filmove, ubačena je i Afroamerikanka kao zamena za figuru tipa Hemfri Bogart u fejk Kazablanku. Međutim, tu ne dobijamo gotovo nikakav komentar – samo se zakači na to, pa još malo komentara o tome kako glumice ne dobijaju prave, mesnate uloge, a onda prebacimo na lezbo-romansu jer, prošlo je jednom u San Junipero – iliti jednoj od najbolje ocenjenih epizoda svih vremena. Spoiler alert – ova epizoda nema taj prolaz.

4. USS Calister: Into Infinity

Zvanično prvi nastavak u Crnom Zrcalu (šta ćete, gledao sam s hrvatskim titlom) univerzumu – i to jedne od najpoznatijih epizoda, koja je bila malo parodija na Star Trek, a malo priča o incel-kompjuterašu (Džesi Plemons) koji je klonirao svoje kolege sa posla da bi ih implementirao u video igru u kojoj je on najjači baja na svetu. Sem što ga porazi devojka (Kristina Milioti) na koju se on ložio.

Cela posada je uspela da mu pobegne kroz crvotočinu (sad više ne znam da li ovu reč i mi koristimo ili samo Hrvati, ali svakako mi se sviđa) i uleti u stvarnu igricu koja se igra na serveru. Ekipa tamo pokušava da preživi, s tim što, za razliku od regularnog gejmera – koji kad pogine, samo ispadne iz igre – naši likovi kreću da krvare i mogu zaista da umru. A onda i njihova tela na zemlji saznaju da u igri postoje neobeleženi igrači koji mogu da unište apsolutno sve, zbog čega će gazda (Džimi Simpson) izgubiti mnogo novca.

I dok ostatak sezone postavlja ili pokušava da postavi neka pitanja, ovde – sem tih generalnih AI momenata – stvarno ništa dalje ne razrađuje. Epizoda se mahom oslanja na akciju, što bi možda i bilo okej da ne traje kao film – sat i po. Dugo joj treba da se pokrene (dugo i nama da se setimo baš svega od ranije), ali kad krene – bude korektna zabava. I ništa više od toga. Ali dobro, makar Kristina Milioti nastavlja svoje putovanje ka velikoj zvezdi, a za to svi navijamo.

3. Bête Noire

Treće i drugo mesto su mi gotovo podjednako omiljene, i možda mi se ova epizoda sviđa za nijansu manje, zbog nešto zbrzanijeg kraja. Otud bronza. Maria (Siena Keli) pravi nove ukuse za kolače i sve funkcioniše sjajno – dok se u njenoj firmi ne pojavi poznanica iz škole (Rouzi Mekiven) koja je oduvek bila čudna. Međutim, vremenom shvatamo da je i dalje čudna, ali da niko drugi to ne primećuje – odnosno, počinje polako da gubi osećaj za realnost. Ili to možda drugi rade?

Zaplet je sjajno napravljen, kao i to što se Bruker ovog puta poigrao sa postavkom serije – u kojoj glavnim tvistom otkrijemo ko su i šta su glavni likovi, i za koga mi to navijamo, odnosno protiv koga. Međutim, kao da je epizodi falilo još 10–15 minuta da lepo rasplete ceo kraj i poentira. Umesto toga, dobijamo hit Amyl and the Sniffers kao muzičku pozadinu i jedan kratak, gotovo pankerski kraj, koji je, eto – malo pokvario konačan utisak.

2. Eulogy

Sa druge strane, drugo mesto ide epizodi koja je malo sporija od treće, ali je makar u svom trajanju prilično konzistentna – i ako se „primite“, biće vam sjajna. Ili ćete se uspavati nakon 15 minuta. Verovatno će se više svideti muškarcima 30+ i 40+, nego prethodna Mean Girls na steroidima epizoda.

U njoj vidimo matorog, grumpy lika (Pol Đimati), koji dobija vest da mu je bivša preminula, i da na osnovu sećanja može da napravi poruku oproštaja za njenu porodicu.

Međutim, ne može da se seti njenog lica, pa kopa po starim fotkama, u koje sada – novom tehnologijom – bukvalno može da „uđe“ i da se seti svih onih stvari koje je zaboravio. Sve vreme u komunikaciji sa AI vodičem koji ga ispituje kako je bilo i zašto su raskinuli.

Jedna oldtajmerska epizoda o sećanjima i prošlim vremenima koja ne mogu da se vrate, ma koliko tehnologija napredovala. Kao i o tome da su muškarci oduvek bili glupi i donosili loše odluke – bilo da su se slikali polaroidom ili ajfonom.

Gledajući ovu epizodu, razmišljao sam koliko domaćih narodnjaka može da se poveže svojom radnjom ili bar porukom sa epizodama Black Mirror-a. Ovde bi, na primer, savršeno legao Dobrivoje Topalović – Progovori, sliko.

1. Common People

Vidite ovako – možda mi je još uvek sve sveže i treba malo da „odleži“, ali ova epizoda, prva koja otvara sezonu, za mene je jedno malo remek-delo i ide pravo u Hall of Fame svih epizoda.

Prvo nam pokažu bračni par za koji navijamo (u sjajnoj podeli – Rašida Džons i Kris O’Daud), a onda ona doživi nesreću, zbog čega joj je hitno potrebna operacija na mozgu, inače će umreti.

On odlučuje da im pomogne jedna high-tech kuća koja za mesečnu članarinu (već dosta skupu), može da joj spasi život. Kad ozdravi, shvatamo da je to samo početak pretplate – da će moći da se kreće po celoj Americi samo ako pređe na „plus“ tarifu.

Zatim ona kreće, potpuno nesvesna, da saopštava reklame, ali se dešavaju i druge monstruoznosti koje dehumanizuju nju, ali i njega, koji mora da dolazi do para da bi njegova žena imala normalan život.

Mračni engleski cinizam Čarlija Brukera je opet tu, a to što je Netfliks uopšte rešio da realizuje ovakvu epizodu – sa svim tim dodacima i tarifama – prilično je ironično. Mada će nas odavde ova epizoda verovatno vezati za razna naša dužnička SBB–MTS–Yettel ropstva.

Kad na sve to dodamo crni humor, Brukerov pogled na svet, ali i ljubav u takvom svetu – i to onu pravu, veliku, za sva vremena – dobijamo jedan potpuno težak i uništavajući deo televizije. Sa sve posvetom Hanekeu na kraju (neću reći kome, jer bi to verovatno bio spojler).

Epizoda o kojoj se priča i o kojoj će se tek pričati – makar sa ove strane okeana. Amerima se ne sviđa toliko – oni vole onu Star Trek akciju sa incelima. Ako su vam bile omiljene one „ljubavne“ epizode iz prve dve sezone, onda je ovo pravi otrov za vas.

Članak Rangiramo nove epizode serije Black Mirror se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sonična avantura u kojoj se spaja staro i novo, narodno i zabavno, zapad i istok – baš tako možemo opisati bend Altin Gun. Oni su Holanđani, ali zvuče kao Turci. Pevaju na tuskom i sviraju turski melos, ali upotpunjen gruvom i psihodelijom. Dovoljno šareno, ali i dovoljno ispunjeno, tako da niko ne može da vas optuži da se samo povinujete svojim najnižim strastima i uživate u slušanju (kulturiška) narodnjaka.

Dolaze iz Amsterdama, ali poreklom stižu iz različitih sredina, Altin Gun zaokuplja svetsku pažnju neizbrisivom fuzijom, evo gotovo 10 godina. Bend kombinuje psihodelični rok, fank, sintpop, rege i još mnogo toga sa bogatom i neverovatno raznolikom tradicijom anadolske i turske narodne muzike.

Čak i za one koji ne vladaju turskim jezikom, bend se potrudio da imena albuma imaju po jednu reč, koja se vrlo lako pamti, pa samim tim preslušavajući možete da napravite osnovnu razliku između njih.

Debi album On (2018) brzo je privukao pažnju sveta, a godinu dana kasnije zaradili su i prestižnu nominaciju za Grami nagradu za „Najbolji world music album“ za svoj drugi LP Gece (2019).

Nakon dve godine snimanja odvojeno, kod kuće, tokom pandemije i izdavanja albuma Alem i Yol (2021), članovi benda se ponovo udružuju i snimaju live album u studiju pod nazivom Ask. Na ovom albumu Altın Gun se udaljava od elektronskog, sintisajzerskog zvuka prethodnih izdanja, kako bi uhvatio svu zaraznu snagu i hitičnost čuvenih, propulzivnih živih nastupa benda. Ask (2023) sa kojim su ponovo obišli ceo svet stoga označava novi početak za bend.

Album je sniman vintidž opremom i tehnikom, a deset revolucionarnih numera na Ask-u predstavljaju vizionarska čitanja tradicionalnih turskih narodnih melodija, otkrivajući kako ove drevne pesme ostaju večno rezonantne i zrele za reinterpretaciju. Sa Ask-om bend se vraća anadolskom folk-rok zvuku 70-ih koji je karakterisao prva dva albuma.

Međutim, sa velikim uspehom albuma, i turnejom po celom svetu, dešava se i neočekivani obrt, kad bend napušta pevačica Merve Dasdemir. Nakon toga, ekipa nastavlja sa turnejom samo sa pevačem i „muškim“ pesmama.

Inače, od početka pa do danas, alfa i omega cele prče su Jasper Verhulst na basu i Erdin Jildiz, karakterističnog vokala ali i umeća sviranja svih onih instrumenata koje ne srećemo tako često.

Kao u onoj Biserinoj pesmi za prve plesove, Altin Gun na turskom znači Zlatni dan. Taj praznik inače predstavlja tradicionalno okupljanje žena u Turskoj. One se skupljaju u rotaciji kod svake od njih i jedu, piju, razgovaraju i plešu. Obično se održava popodne i traje nekoliko sati. Zovu ga zlatnim danom jer se očekuje da gosti donesu zlatnik za domaćicu.

Posle prošlogodišnjeg Exita, bend dolazi po prvi put i u Beograd. S obzirom na to da nemaju više pevačicu, ne morate da ponesete zlatnik da biste ih darivali tog zlatnog dana, 30. maja, ali nošenje svega ostalog, poput dobrog rasploženja i hajpa – to niko ne može da vam zabrani.

Međutim, ova suvoparna biografska priča je jedno. Predložićemo vam da poslušate ovih pet numera holandskog benda koji na najbolji način pocrtavaju svu radost i uzbuđenje koje bend donosi sa sobom.

Goca Dunya, pesma kojom su nam privukli pažnju svirkom u sad kultnom KEXP nastupu.

Supergesi Yoncadan, prvi veliki dens hit za kojim smo odlepili.

Gruv, fank i disko u efetnom spotu za Yuce dag basinda.

Kad bi Daft Punk živeli i radili između Evrope i Azija – Doktor Civanim.

I za kraj vraćanje na hard rok, sa poznatom melodijom ljudima na ovim prostorima Leyim Ley

Fotografije: Sanja Marušić

Altin Gün će 30. maja 2025. nastupiti u Luci Beograd, u organizaciji koncertne agencije Odličan Hrčak. Ulaznice po ceni od 3.900 dinara dostupne su putem Ticket Vision prodajne mreže in a tickets.rs.

Članak Altin Gun, zlatni dan za psihodelični folk se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U pitanju je limunada komedija Running Point, iliti kako kaže ingeniozni hrvatski prevod: Plejmejkerica.

Iza serije, između ostalog, stoji autorka i komičarka Mindi Kejling, koju pratimo još iz The Office-a, s tim što je ona nakon svoje serije Mindy Project, postala ime koje donosi lepe pare raznim streaming servisima. Pisala je komedije u kojima uživaju mahom devojke (Never have i ever, Sex lives of the college girls). Ja se nisam našao sa ovim naslovima, mada sad kad vidim, možda samo nisam bio ovoliko dugo bolestan dok su izlazile sezone tih serija.

U Plejmekerici, Kejling je, zajedno sa kolegama Elejn Ko i Ajkom Barinholcom je uspela da nekoliko popularnih i velikih serija iz prethodnih 4-5 godina prevede na svoj karakteristični komedijaški jezik. Pa tako, kad bismo Plejmejkericu nazvali košarkaškim Tedom Lasom, ili Succession-om, ali pero lake komične kategorije – ne bismo mnogo pogrešili. To jest, ne bismo uopšte.

U seriji pratimo porodicu Gordon koja drži izmišljeni NBA tim Los Angeles Waves. Nakon što najstariji brat (Džastin Teru) biva odveden na rehab jer je veliki uživalac opijata, pogotovo kristal meta, mesto predsednice kluba preuzima njegova sestra Ajla Gordon (Kejt Hadson), bivša Plejbojeva zečica koja pokušava da svoju burnu prošlost ostavi iza sebe i da se predstavi kao uspešna preduzetnica, ali i poznavateljka sporta. Naravno, njena dva brata (Dru Tarver i Skot Mekartur), koji ma koliko radili sa njom i, hajde da kažemo, podržavali je, toliko i žele da oni ipak preuzmu ceo posao, jer smatraju da je tako najbolje za firmu.

Klub je u krizi, a upravni odbor ne dozvoljava da se ova sezona žrtvuje radi pravljenja tima, već se očekuje plej of. U celoj ujdrurmi oko nove uprave i tima, saznaju da imaju još jednog brata (Fabricio Gvido), koji je love child njihovog pokojnog oca i spremačice.

Svi oni zajedno, plus igrači, treneri i ostali zaposleni, stvaraju celinu koju u 10 polučasovnih epizoda pratimo i za koju navijamo. 

Kejt Hadson je glumica koja već neko vreme želi nazad u prvu ligu zabavljača i ova serija uz nastavak filma Knives Out od pre koju godinu (isto Netfliks produkcija) treba da bude ta ulaznica u visoko društvo iz kog je vremenom ispala radom u jednim te istim neoriginalnim rom komovima. Uspela je da preuzme reči koje je Kejling napisala za nju i da ih ounuje, sa dosta fizičkog humora na koji od nje do sad nismo navikli.

Među svim ostalim epizodama, možda najveće iznenađenje sa sobom donosi Čet Henks, koji glumi problematičnog košarkaša. Čet Henks je, ako ne znate, zabludeli sin Toma Henksa, koji je već godinama blam za celu familiju, ali i hodajući vic kao internet persona. Lik je „izmislio“ white boy summer pre koju godinu. Međutim, nakon ironično intonirane epizode u seriji Atlante kao i ove uloge, možda nam se pokazuje da iza ovog balvanastog tipa postoji još nešto više osim brukanja šire porodice.

Nije ova serija u visinama Teda Lasoa, iako je svakako nastala pod uticajima (o Succession-u neću ni da pričam). Međutim, ne možemo reći da Plejmejkerica nije zabavna, kao i da uspeva da uradi ono što od nje očekujemo. A to je da nas u pola sata kroz nekolicinu kvirki likova nasmeje, i sprovede kroz neke polu-originalne avanture, zbog kojih će muka koja nas je naterala da pustimo ovu seriju, brže proći. Naravno, muka ne mora da bude virus i prikovanost za krevet. Može da bude i samo dosada.

Članak Running point, asistencija sa Netfliks klupe se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Malo po malo, stigli su do albuma broj četiri, Odiseja u nemiru. Njihov najkompletniji i najozbiljniji do sad. A opet, opušten i zaigran, sa nekoliko pop, soul i psihodeličnih bisera.

Zaista je privilegija imati ovaj bend u svom okruženju i slušati ovakvu muziku na našem jeziku, tako da ne možemo dovoljno da preporučimo ono što radi bend Bohemija.

Popričali smo sa frontmenom sastava Jankom Džambasom o svemu onome što bend danas misli i radi.

Za početak, kako ste i šta radite ovih dana dok ne svirate i ne promovišete novi album?

Na ulicama smo sa studentima i narodom, izlazimo, zezamo se, radimo, u suštini sve je kako treba, a biće još bolje (smeh).

Kako je generalno nastajao album, i u kojim uslovima? Da li postoji neka veća tema ili motiv koji okuplja sve ove pesme na jednom mestu?

Nastajao je kao i do sada. Kako smo završili prethodni album Putujemo, tako su isplivavale nove teme, melodije, tekstovi i to uvek dođe spontano, kao poriv da nešto izađe iz nas, da se izrazimo. Nikakva mistika sem sviranja, hvatanja za ideje koje deluju zanimljivo i obrađivanje istih.

Jedinu temu koju smo imali tokom pravljenja albuma je da pesme koje iznosimo i pišemo budu nama relevantne, kako muzički, tako i tekstualno. Želeli smo da ne zalazimo u opšta mesta i da se time izvođenje pesama dovede na drugi nivo, kao da je sve to ispovest perioda koji je obeležio stvaranje albuma. U suštini, tema je najčešće ljubav i sve što liči na nju.

Koliko vremena treba da nastane jedna komplikovanija Bohemija pesma?

Zavisi. Ponekad pesma nastane odmah, tekst i progresija, i samo se onda radi na aranžiranju, to jest ulepšavanju pesme. U drugim slučajevima melodija, tj. muzička ideja stoji na čiviluku i čeka svoj tekst, ili čeka još neku melodiju, ili progresiju, koja može da se veže za inicijalnu ideju. Nema pravila, ali pesme nastaju brzo, kao i kad se snimaju iste.

U slučaju ovog albuma je dosta deonica nastalo na licu mesta, pošto sam želeo, kao producent, da ekipa ne isprobava previše, već da se oseća komotno u pesmi i da u toku snimanja uhvatim njihove nalete inspiracije i to, potom, inkoroporiramo u pesmu i aranžman. Zanimljivije je kada se muzičar prvi put (uslovno rečeno) suočava sa pesmom i čini mi se da tada najčešće dolazimo do interesantnih muzičih ideja.

Odiseja u nemiru – šta se krije iza imena, i što takvo ime? Meni je ime sjajno, ali ako sam čuo neki „negativniji“ komentar na ploču, onda je to njeno ime?

Mi volimo da se zezamo i većina vremena koje provodimo zajedno, kao najbolji prijatelji, prolazi kroz šale, smeh i zezanje. Dimitrije je uradio pesmu koja nosi isto ime i podudaralo se sa celom temom albuma koja jeste kao kroz nemir, ljubavne jade i sve druge patetike koje možete zamisliti. Album služi tome da proputujemo (iznad, gore) kroz nemir, onaj koji je nama tada obeležio živote, i time zaokružimo taj, uslovno rečeno, teži period za nas, članove sastava. 

Ne znam kako ime može biti pozitivno, ili negativno, to je kao da kažete da sam okej muzičar, ali je ime Janko Džambas ono što nije baš dobro kao ta muzika… nisam siguran da razumem, iskreno, to je samo ime (smeh).

Omiljena stvar na albumu mi je Daj mi daj. Deluje mi kao da ste zašli u neke druge vode sa ovom pesmom. Deluje mi i da pesma može dalje da se razvija kroz neke remikse čak. Koliko su vam bliski žanrovi koje ne svirate, odnosno za koje vas nužno ne vezujemo?

Zapravo su bliski, pošto slušamo sve i svašta. Nije to tako jednostavno imati više članova u bendu i homogen muzički ukus. Što se mene tiče, jasno je. Volim različitu muziku, a ona izlazi kroz mene i bend kao blend svih tih, nazovimo, subžanrova. 

Jeste, zašli smo u vode u koje smo i ranije zalazili, samo su bile dublje ukopane u našu, nazovi ga, estetiku. Ovde se više vidi taj soul uticaj, koji je velik deo mog muzičkog ukusa. Daj mi daj jeste pesma kojoj bi legao remiks, slažem se. I ja uživam u dobrim remiksima, tako da – samo napred.

Manje vas je u bendu nego na prethodnim albumima, ali deluje da je zvuk veći i puniji. Kako to uspevate?

To će se tek čuti uživo. Tajna je u tome što dugo sviramo zajedno, često se nalazimo da se glupiramo na instrumentima, smenjujemo se na istim, džemamo, tako da nema potrebe za nekom direktivom. Jasno nam je šta treba da se uradi da bi se popunila muzička slika i kada je manje članova samo sviramo malo više, popunjavamo instrumentima i to zvuči tako kako zvuči. Zapravo je lakše napraviti veći zvuk sa manje instrumenata. Less is more.

Kako ste zadovoljni koliko ste dobacili do publike za sve ovo vreme, odnosno da li su to stvari koje vas uopšte interesuju?

Nije da nas nužno interesuje to kada pišemo muziku, ali kada promovišemo, naravno. I nama je drago da rad ima neki odjek, da neko reaguje na to i poistovećuje se sa temama koje i nama znače. Ništa više i manje od toga. Zadovoljni smo, ali uvek može još. To je deo ambicije i to je, između ostalog, nešto što nas gura napred, kao što nas i sama muzika gura da isprobamo nešto zanimljivo.

Prolazi vreme, je*em ti seme je ta krilatica po kojoj vas znaju i ovi neki koji u u životu sekund vaše pesme nisu čuli. Pa šta mislite, kakvo je ovo vreme koje trenutno prolazi pred nama?

Puno nemira, ali i ujedinjenosti u društvu, ako isključimo vlast koja živi svoj život u nekoj tamo tvrđavi, sedeći u svojoj visokoj kuli, zaslepljeni korupcijom i moći koju su zgrabili samo za sebe. Ovo vreme je vreme nadanja, rada na sebi i na društvu kao celini, ali i vreme nemira, pošto je za promenu potrebna bol da bi došlo do nje. Kao što smo videli poslednjih nedelja, bez bola ništa neće proći, ali se nadam, kao i uvek, da će ga biti što manje i da ćemo napraviti taj korak, kao društvo, ka progresu, sa što manje prepreka na tom putu.

Retro, hipi, 60-e, to su neki termini kojima vas stalno opisuju. Pa šta biste vi voleli da smo kao civilizacija zadržali iz tog perioda, koji vas svakako već muzički inspiriše?

Voleo bih da smo zadržali otvorenost i mladost kao glavne pokretače promene. Te vrednosti danas postoje, ali kao perverzija istog. Postoji anegdota o tome kada je grandž era i Nirvana postala mejnstrim, u modnim radnjama u Njujorku su mogle da se nađu samo karirane košulje i iscepane farmerke. To je taj momenat gde se, zapravo, monetizuje novi društveni momenat, kao što su seksualne slobode, hedonizam, moda, sve to što je spontano došlo kroz ujedinjenje mladih ljudi na nekom lokalu, ili šire, se posle koristi kao nešto što je na prodaju za samo $4,99. 

Ovo što se trenutno dešava u našem društvu najviše podseća na to vreme gde su se različitosti ujedinile oko jednog cilja, a taj cilj je društveni progres.

Kako bi izgledao film o Bohemjii? Ko bi vas glumio, koji je žanr? 

Da budem kratak i jasan, izgledalo bi kao Spinal Tap. To je film koji uvek gledamo kada snimamo album, ili kada završimo koncert u nekom gradu. Ne umemo mi sebe da shvatamo ozbiljno, kao što ne shvatamo ozbiljno ni taj rokstar egomanijački koncept. Jedino što stvarno može da pogodi direktno nekog od nas, da ga shvatimo ozbiljno, je pojačavanje gitare na 11. Dobro… i bendovske drame. Sve su to velike glave koje se prepiru oko sitnica, ali se vole.

Gde bend može odavde nakon ovog albuma?

Gde poželi, tamo će i biti. To je štos, radimo šta nam se radi, a radi nam se to što slušamo trenutno. Napišu se nove pesme, sada imamo manje članova, a dobro džemamo zajedno i verovatno ćemo na taj metod rada više da se fokusiramo, zato što nam je, pre svega, zabavan. Obožavamo da reagujemo na muziku u trenutku i da tu brzu, iskrenu reakciju ostavimo u muzici.

Kako će izgledati live i kad ćemo da vas čujemo?

Čućete nas, najverovatnije, od maja, pošto je izlaskom albuma došlo do zdravstvenih problema pojedinih članova. Ne, nisu u rehabilitacionom centru za skidanje sa narkotika, nije (još uvek) do toga došlo, ali će svakako morati da se sačeka još malo, pa put pod noge svako mesto gde je moguće da sviramo.

Izgledaće kao pet ljudi koji se međusobno vole, ponekad i svađaju, ali je to deo ljubavi, koji obožavaju da sviraju i uživaju u deljenju i smišljanju nota na licu mesta. Biće zanimljivih džem deonica, razmene instrumenata, pošto je basista izašao iz benda, pa smo Dimitrije i ja preuzeli bas deonice, plesanja, uživanja, sreće, tuge, tihog, bučnog, drame, solaža, šaputanja, vikanja. Klasika za nas.

Fotografije: Marko Marijanović

Članak Ovo je vreme nadanja, rada na sebi i na društvu kao celini, ali i vreme nemira se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ne želim je ni kad deo državnog projekta, niti nekih alternativnijih kanala, ni od onih sa leva, ni od onih sa desne strane. Jednostavno, ne verujem da imamo kadar koji bi umeo da se izbori sa ovom temom, a nisam ni siguran da li želim da gledam neko nesnađeno dete glumca koje će u nedostatku dobrog scenarija biti ostavljeno na vetrometini ideja i zamisli.

Onda se pojavila britanska serija Adolescence i svojom veličinom i kvalitetom još jednom potvrdila sve ovo što sam gore naveo, da ne želim MTS seriju o Ribnikaru. BBC ju je napravio onako kako treba. 

Ne znam da li mi imamo parafrazu one britanske poslovice it takes a village to raise the child, ali baš tu rečenicu je Stiven Grejem, jedan od kreatora i glavni glumac više puta napomenuo u press turu ove serije i baš ta rečenica najbolje opisuje ono što gledamo kroz 4 epizode serije Adolescence. 

Da, ime ove serije nije baš nešto što će vas naterati da pustite plej i odvojite nešto malo više od 4 sata svog života. Svakako, ni tema nije baš za svakodnevnu razonodu, kao što ste na Netfliksu navikli. 

Priča nas odmah smešta u dešavanje, gde policija hapsi dete koje je optuženo za ubistvo drugog deteta. Sve to saznajemo u realtime-u, kao i članovi njegove porodice, dok policija odvodi 13-godišnjeg Džejmija (Oven Kuper) koji je nožem izboo svoju školsku drugaricu, iako konstantno ponavlja da nije kriv. Uskoro ćemo shvatiti da su i svi dokazi protiv njega, kao i da postoji snimak svega. Džejmi će i nakon toga ponavljati da nije kriv. 

Ovo nije triler i nemamo pitanje ko je ubica, ovo je drama koja pokušava da odgonetne pitanje – Što? U četiri epizode gledamo hapšenje, policijsku posetu školi, psihološko procenjivanje Džejmija i na kraju porodicu koja treba da nastavi sa životom. I da, sve četiri epizode su snimane iz jednog kadra. Iako smo do sad navikli da postoje razne cake i fore kako to može samo tako da izgleda, autori nas ubeđuju da je sve odrađeno iz prve i bez rezova. Iako to samo po sebi treba da deluje kao jedan lep trik i ništa više, ovom tehinikom smo uspeli da budemo prikovaniji za ekran, a glumcima je data šansa da se dokažu.

Serija se pita ko je kriv za to da klinac digne hladno oružije na školsku drugaricu, ali i daje nam odgovore. Od toga koliki uticaj ima ono što se ponese od kuće, ali i šta genetika može da uradi. Šta škola i nastavnici rade, a šta sredina, đaci, drugari i buliji, ali na kraju i konačan udarac – internet i mediji, nepregledna masa informacija koja će vaspitati vaše dete kad je ono samo u sobi, a dok vi mislite da uči ili spava.

Incelska subkultura, Endru Tejt i svi ostali Džordani Pitersoni imaju svoju ulogu, ali Adolescence je previše komplikovana serija urađena polako, sa puno detalja, tako da se nisu odlučili za lagan rasplet.

Serija uspeva da se bavi muškim besom, koji se nije razvio sa internetom. On je postojao oduvek, a oni koji su ga videli u svojim očevima i dedovima, i koji su ih se plašili, ipak su izgleda uspeli da iskopiraju sve ono što su videli. Sav taj bes u kombinaciji sa velikim toksičnim filozofima današnjice koji objašnjavaju mladom dečaku i muškarcu da on zaslužuje sve što mu se (ne) nudi, dovodi do strašnih posledica i upravo to je „to nešto“ što je ova serija uspela da uhvati kao svoj momentum.

Mali Oven Kuper je fantastičan. Iako mu je ovo prva uloga, a prvi glumački zadatak je bila treća epizoda u kojoj je on sam u prostoriji za ispitivanje sa psihološkinjom. U toj jednoj predugoj sceni je uspeo da nam dočara šta je „problem“ sa našim glavnim junakom. On je i uplašeno dete, ali i manipulativni tip koji je prerano odrastao pomoću klipova i forumskih dopsivanja koje je gledao, čitao i koji su ga vaspitali. Kuper je samo pokazao da će, ako je ovo njegovo prvo pojavljivanje i prvi glumački zadatak, dalje u budućnosti stremiti ka najvišim ciljevima.

Pa opet, sa svim pohvalama za malog, ovo je serija Stivena Grejema, jednog od najboljih živih glumaca današnjice. U šali sam više puta ranije pominjao kako to izgleda kad ste Marlon Brando, a rodite se u telu navijača Milvola. Upravo tako možete opisati Grejema kao glumca. Celog života je osuđen na uloge grubijana, likova sa margine, ili policajaca koji vrlo lako mogu da pređu na drugu stranu zakona.

Međutim, Grejem i te kako zna da glumi čoveka koji je sastavljen od najčistijih emocija i ovde to pokazuje. On glumi oca dečaka potpuno tragično, sa besom koji nosi i sa kojim je „zarazio“ sina, ali i sa krivicom. Pogotovo sve to vidimo u poslednjoj epzodi kad konačno shvata u čemu je njegova krivica, ali i da nije sve njegova krivica. Iako je u Britanji voljen i slavljen, verujem da će Adolescence biti serija s kojom će ga ceo svet sad upamtiti i voleti, jer on to i te kako zaslužuje.

Na kraju, Adolescence je hrabra serija koja nije samo potkačila par „bitnih“ tema i time sebi osigurala pominjanje na društvenim mrežama i televizijskim kritikama. Ovo je serija koja je svim svojim snagama želela da dođe do odgovora i da ponudi rešenje. Nekakvo, bilo kakvo, bolno i nepopularno, ali rešenje koje svi možemo da progutamo i prihvatimo kao neminovno što, priznaćemo, nije čest slučaj ni kod onih umetnosti koje se bave mnogo lakšim temama.

Članak Adolescence, ona jedna serija godišnje o kojoj svi pričaju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, priča se o njemu, što je u današnje vreme kao da se gleda. Što se tiče našeg lokalnog hajpa, on gotovo da ne postoji od raznih drugih pumpanja, ali čest je na raznim stranicama interneta i svima omiljen narativ nisam gledao, ali verujem da je ___ (pa upišite neki pogrdan pridev tu).

Međutim, ako bismo ostavili razna trućanja osoba sa interneta sa strane, film Brejdi Korbea je fascinantno umetničko delo sa svim svojim manama i vrlinama. U 215 minuta načeto je i previše ideja, koje reditelj ipak uspeva da kordiniše u celinu, možda i zbog toga što je ostavio sebi toliko vremena.

Za one koji ne znaju, u filmu Adrijan Brodi glumi arhitektu Lasla Tota, mađarskog Jevrejina koji nakon logora i Drugog svetskog rata odlazi u Ameriku u potrazi za boljim svetom i boljim sutra. Svakako, Tot je prikazan kao lik sa manama, umetničkog egocentrizma, koji nije navikao da bude gurnut u stranu i na ivicu egzistencije. Otud se polako raspada kao osoba, koristeći heroin.

Ipak, njegov talenat i način umetničkog izražavanja biva prepoznat, pa radom na biblioteci biznismena Van Burena (Gaj Pirs) dobija mogućnost da za njega napravi zdanje, sa potpunom slobodom, koje će biti i crkva i rekreativni centar za ljude tog malog mesta. Poznanstvima uspeva da dovede suprugu (Felisiti Džons) i sestričinu iz Evrope nakon 8 godina neuspeha.

Ipak, u zidanju svog zdanja nailazi i na niz prepreka, kako od svog mecene koji počinje da mu uskraćuje umetničke slobode, preko ljudi koji ga ne prihvataju ni kao stranca, ni kao Jevrejina, pa sve do toga da je raskalašnijem životu došao kraj sad kad su tu žena i dete.

U 215 minuta načeto je, ispričano i zaokruženo mnogo tema počev od odnosa umetnika i njegovog mecene i ktitora i cele te vrteške bez prestanka u kojoj jedan drugome stalno daju prst, a uzimaju celu ruku, zbog čega pobeđuje uglavnom, barem na prvu loptu, onaj jači. A jači je kapital i vlasnici tog kapitala – otud je tema kapitalizma koji ždere sve pred sobom i bez mnogo pitanja jedna od važnijih u ovom filmu.

I, naravno, tu je i Amerika, američki san, ta velika zemlja prilika koja vas samo čeka da stupite na njeno tlo da bi vas zagrlila, a nakon zagrljaja vas proguta, sažvaće i ispljune zbog čega se osećate beznadežnije nego kad ste dolazili, a podsećam da ovde likovi dolaze iz koncentracionih logora.

Međutim, ako posmatramo širu sliku, i gotovo meta pristup, ceo film je o odnosu umetnika prema svojoj umetnosti. Načinu na koji on stvara, sprema, prinosi svoje ideje, ali i kako ih drugi vide. Nešto kao što je i sam Brejdi režirao film.

Jer, mnogi su već primetili da je ovo ostvarenje, u stvari, o procesu snimanja filma i o svemu onome što autor mora da prođe ne bi li doneo svoju unikantu viziju, ali i dobio mogućnost da njegova bude poslednja reč u montaži, da ne kažem ruka.

Brutalistu je Brejdi Korbe sedam godina stvarao, i slično kao i njegov fiktivni arhitekta Laslo Tot, pokazivao je nesalomivu odlučnost da oživi mukotrpnu (arhitektonsku) viziju. Ništa nije moglo da mu stane na put – ni pandemija, ni trudnoća njegove glavne glumice, a apsolutno ne finansijeri.

Nek uđe u zapisnik da Korbet ceni podršku svojih finansijera danas, onih koji su rešili da ulože sredstva u film o američkom snu koji je toliko dug da ima pauzu u sredini da bi se ljudi malo odmorili. Sigurno da su se retki odlučili na takav rizik. Ali nije samo ni rizik bio problem. Korbe je izjavljivao kako mu je bila nuđena saradnja sa pravim sadistima, kao i da je bio na gomili večera sa oligarsima raznih nacionalnosti, što nije baš očekivao u svom kreativnom životu.

Svakako, prikupljanju novca nije pomoglo ni to što Korbe, kome je Brutalist treći film, nije postao „ime“ koje privlači publiku. Njegovi prethodni filmovi The Childhood Of A Leader (2015) i Vox Lux (2018) su prošli gotovo pa nezapaženo kod šire publike.

U ideji odnosa onog sa parama i onoga sa vizijom, krije se i želja da se poseduje ne samo umetnost, već i umetnik. To u filmu dobijamo u nekom momentu i prilično sirovo i plastično, ali to ćete videti kad odete u bioskop.

Korbe i njegova supruga i koscenaristkinja Mona Fastvold bili su zaintrigirani brutalizmom, arhitektonskim pokretom koji se pojavio u projektima rekonstrukcije 1950-ih, gde se u masivnim zdanjima isticao betonom kao materijal. Želeli su da ispričaju priču koja je povezala posleratni stil dizajna sa posleratnom traumom i imigrantskim iskustvom.

Naravno, kako to obično biva, sad se arhitekte utrkuju ko će više da pljune po filmu jer nisu dobro izučili stvari, a i likovi koji su izmišljeni previše liče na neke stvarne, pa se sve čita kao blasfemija. Ali dobro, to su već teme za one koji u svom džepu imaju diplome, ali i višak slobodnog vremena.

Film je morao da sačeka kraj korone i sniman je konačno 2023. u Mađarskoj koja je glumila Ameriku. Snimljen je za samo za 30 dana.

Glumačka podela je od starta imala svoje poteškoće. Prvo je postojao taj regular joke u kom imamo čoveka koji je već dobio jednog Oskara za ulogu osobe koja je bila u logoru. Adrijan Brodi je sad vlasnik dva Oskara za glavnu mušku ulogu (i vlasnik najbizarnije glumačke karijere, ali o tome neki drugi put) i oba puta je bio taj uništeni, prebijeni čovek kog je umalo sahranilo to što je Jevrejin.

Ovog puta se priča o antisemitizmu nije završila 1945, već se prebacila na mirnodopski period u posleratnoj Americi. Svakako, iako u ovom filmu nema mnogo prostora za šalu i šegu, mimovi o tome da se ovaj čovek otkopa jednom u 20 godina kad treba glumiti žrtvu Holokausta su napravljeni.

Ipak, mnogo veći skandal je nastao kad je procurela vest da su se u postprodukciji služili AI pomagalima i da su Brodi i Felisti Džons malo budžili njihov madžarski izgovor, odnosno malo se sređivao i dorađivao akcenat.

Kako to obično biva, ljudi ne čitaju vesti dalje od naslova, pa je sve ovo postalo još veći skandal gde je išlo do toga da umesto Brodija priča sve vreme AI, pa i do toga da sam siguran da je neko pomislio da je AI i glumio umesto njega.

Nije mnogo pomoglo kasnije objašnjenje cele priče, niti to da je Brodi poreklom Mađar, pa mu nije bilo toliko teško da skine akcenat. Džaba, narod je presudio da je Brutalist AI film.

A nakon što je proglašn za AI, sledeća stanica je bila da je ovo, u stvari, i cionistički film jer se naši junaci vraćaju u svoju svetu zemju Izrael. A svi znamo kako se kotira danas Izrael zbog genocida koji vrši gotovo svaki dan. I kotira se tako sa pravom, svakako. Ali ceo taj Izrael u filmu možda ne treba posmatrati iz ove, današnje vizure, već ga gledati kao jedino obećeno mesto gde svi ti ljudi, odbačeni i od Evrope i Amerike samo zbog druge religije, moraju da odu. Ali hej, to sam samo ja, ako ste vi spremni da ovde vidite samo cionizam, ja svakako neću moći da vas ubedim u suprotno.

Možda više bode oči ideja o velikoj Austrougarskoj u kojoj nam se saopštava neka panosnki mornar ideja u kojoj je Laslo sedeo kao dete pored jadranskog mora i zamišljao stvari, a onda su mu nove granice oduzele more, i on ne zna šta da radi, ali stari mu kaže da ni Dunav nije loš. Ali hej, to je možda samo do mene.

Film svakako u svoja 3 i po sata sa pauzom načne gomilu ideja, i poziva svojom fotografijom i dizajnom da ga gledate na najboljem mogućem mestu – u bioskopu. I u ta 3 i po sata kad ostanete sami sa filmom i sobom, krenete u diskusiju sa onim što vidite, normalno je i da vidite ono čega nema ili što se naslućuje jer vas je i film na to naveo. I to su stvari sa kojima film mora da se nosi.

Bilo kako bilo, kao što sam na nekom drugom mestu pisao, ovo je film koji pleni i fascinira svojom veličinom i monumentalnošću i koji se obračunava sa svim svojim demonima i problemima na jedan veći, da ne kažem brutalniji, način. I samo zbog toga ga vredi poštovati. I samo zbog te ambicije Korbea vredi poštovati. A oko svega ostalog može se sporiti i debatovati.

Članak Kako se gradio The Brutalist se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nisam baš ni želeo da ga stalno pominjem i pišem mu kao izvesna Danijela koja mu svake godine čestita rođendan i hvata ga bez naočara. Btw, da l’ je iko ikada video Bajagu sa naočarima?

Međutim, onda sam zavrteo taj album koji, kako internet kaže, 13. marta ima svoj 40. rođendan i pomislio –  a kako da ne pišem i ne pričam o ovakvom remek-delu!? Retke su ovakve ploče i danas, ali i, bogami, tad kad je sniman.

Ako posmatramo kroz celu Bajaginu karijeru, ovo nije onaj najbolji album, jer to su Jahači magle. Nije ni onaj sa najviše hitova ikad, jer to je Prodavnica tajni. Nije ni onaj posebni šareni, to je Pozitivna geografija. Ali S druge strane jastuka ima taj kvalitet koji je prilično važan u 2025. ili bilo kojoj drugoj godini koja će doći u budućnosti.

Ovaj je najbolje ostario i postoje neke pesme koje će zauvek biti retro, ali kao takve biće onaj cool retro koji će izgledati dobro u miksevima sa nekim drugim zaboravljenim pločama, ali i hitovima tog vremena.

Znate već sigurno za onaj usud drugog albuma, na kom su pali mnogi. Kako već to obično biva, prvi album spremaš i snimaš celog života, a za drugi imaš određeni period, ali i veliku odgovornost da održiš visoka očekivanja i da ne prekopiraš formulu sa prvog. Naravno, mnogi su na tome pali, neki zato što se uplaše tenzije, a neki jer jednostavno i nemaju više od jednog dobrog albuma u sebi.

Momčilo Bajagić je posumnjao u sebe i svoje izdanje kad ga je poslušao, kako je priznao jednom prilikom. Delovalo mu je da su samo dve pesme dobre, a da se oko svega ostalog malo i previše zaigrao i da možda treba nazad za crtačku tablu. Sva sreća pa nije, jer je uspeo da sklopi novu viziju modernog 80’s rokenrola koji je prošarao odlascima u druge žanrove koji ga interesuju.

Kao, uostalom, na Pozitivnoj geografiji – samo što je sad delovalo kao da zna šta radi, za razliku od debi albuma koji je u svom šarenilu odavao utisak kontrolisanog haosa.

Album kreće sa 220 u voltima. I pesmom, ali i voltažom, jer pesma tog tempa i dubine koja najavljuje rokenrol oluju opstaje do dan-danas i i dalje je na setlistama koncerata.

Nakon toga, jedna od dve subverzivnosti na albumu. Prva je Vidi šta sam ti uradio od pesme, mama, obrada Melani Safke. Pesma postaje opasna kad od „pesme“ postane ćerka koja se menja, pa tako Bajaga koji je oduvek nice guy kog mame vole, reši da prevaspita ćerku i ko zna šta joj uradi, sve da ne bi bila tako dosadna.

Njanjav je termin koji oduvek se nalazi u mom rečniku i nemam pojma odakle sam ga pokupio. Možda upravo odavde i iz regea Nemoj da budeš nja nja u kom Momčilo traži od nje da ne bude tolika smaračica. Pritom, muzika je trapava oda svom tom regeu koji se slušao sredinom 80-ih u Beogradu.

Ti se ljubiš na tako dobar način je kako bi izgledalo da je Bili Ajdol iz Zemuna. Mejnstrim u samom vrhuncu.

Onda prvi pravi vrhunac ploče. Kako je Bajaga jednom ispričao, oni su, kao bend sa svojim laganim mejnstrim pop rokom, napravili jedan od retkih domaćih dzež standarda.

Dobro jutro, džezeri sa sve Stjepkom Gutom i Mićom Markovićem u gostima su prvo sjajno spustili cool i smooth jazz tempo, a onda malo i pecnuli nasviranu ekipu koja je znala i previše akorda za svoje dobro, i kako su morali trbuhom za kruhom da pobegnu u tezge.

A onda, nakon te visine, Instruktori ne rešvaju da se spuste, već nastavljaju sa klasikom po kom je dato ime albumu. Pesma ima taj fanki džezi prizvuk, sa blagim otiskom plesnih kariba, ali i dozom melanholije umornog čoveka koji pada u san. Možda i u top 5 pesama Bajagića i drugova, ali baš ovakva kakva je odsvirana na albumu. Kasnije je na lajvovima dosta uprošćavana i odvođena u nekom drugom, rokerskijem smeru.

Druga subverzivna pesma je Ne dam ti šarene pilule, antidrogoška dečija pesmica, što već zvuči prilično sumanuto i polupano, ali baš je takva. Kao da je onaj lik iz pesme Znam čoveka sa prvog albuma krenuo da se skida i traži pilule koje mu doktor ne da, ali je sve otpevano i odsvirano kao u nekoj dečijoj predstavi u kojoj petogodišnja deca ni ne znaju o čemu se tu radi, osim što ponavljaju lilule jer je smešna reč. Koncept i subverzija kakva se retko očekuje.

Nakon toga ide Dvadeseti vek i čuveni bas Neše Japanca koji je uveo Bajagu u skoro pa disko vode i, samim tim, u večnost.

Francuska ljubavna revolucija samo pokazuje da nam fali ono staro vreme kad su bendovi rendom nabrajali reči koje znaju na stranom jeziku, dok je Nemoj da se zezaš sa mnom još jedan rokenrol standard kakvih na ovom alubmu ima previše.

Za kraj je ostao prvi singl skinut sa ploče, Zažmuri. Pesma koja nije bila zamišljena kao pesma navijača Crvene zvezde, ali je valjda zato i bolje kad se desi nešto spontanije, jer stih baklje gore, pesma cigana nam to pokazuje.

Naravno, Bajaga će nekih 20 godina kasnije napraviti pesmu posvećenu Zvezdi koja se, naravno, kao i sve takve naručene pesme, nije zakačila za uvo narodu. Pesmu je pratio jednostavan spot za koji su i Bajaga i Milutin Petrović, koji ga je režirao, jednom prlikom rekli da je jako loš.

Bajaga je na ovom albumu samo potvrdio ono što su svi znali, ali niko tad još nije smeo da kaže naglas. On nije neki lepi klinac koji će da traje 3-4 godine i onda ostane potpuno zaboravljen dok peva jednu te istu pesmu na festivalima na Jadranu. Ako se prvim albumom lansirao u nebo, ovim albumom je napustio našu orbitu i krenuo put legende koju će potvrditi već par godina kasnije.

Članak 40 godina albuma Sa druge strane jastuka se pojavljuje prvo na Oblakoder.

E, sad, nekima je uspelo, nekima nije, neki su jednostavno odustali od bežanja, prihvatili to i ounovali, i dobili svoje Oskare i pohvale.

Jedan od poslednjih koji beži etiketama, radeći stvari na svoj način, drugačije, arty i, hajde recimo to tako, kroz filmove u kojima uživaju hipsterske duše, je svakako Robert Patinson.

Započeo je svoju karijeru kao teen hearthrobe u serijalu o vampiru prezimena koje liči na suhomesnati proizvod i koji se loži na bledunjavu tinejdžerku, Twilight, da bi onda celog svog života svakim svojim izborom pokušavao da pobegne od tog svog Edvarda.

Da li je uspeo? Pa, zavisi koliko pratite to što radi. Ako ste jedan od onih što idu u bioskop jednom godišnje, a striminge koristite samo da biste iznova i iznova gledali The Office i Friends, onda pretpostavljam da sem Twilight-a znate da je Patinson i poslednji Betmen, a možda ste načuli da postoji i ostalo.

Mi ostali pratimo, volimo, cenimo i nazivamo ga jednim od najboljih glumaca mlađe generacije zbog svega onog što je uradio u poslednjih 10-15 godina.

Ako treba plastično da predstvimo Patinsonovu ličnost i kako ga ljudi pojme, onda ne treba da idemo dalje od fotografije njega, Bijonse i benda Death Grips.

Naime, na nekim nagradama Robert je zablejao sa čuvenim underground bendom, da bi niotkuda naletela Bijonse i tražila da se slikaju, a Patinson je zatražio od benda da ostanu napraviši WTF fotku veka posle koje svi pitaju kako je ovo nastalo. Taj WTF koje stvore u jednom kadru alternativne ikone i najveća zvezda na svetu, i taj presek koji se desi između te dve grupacije fanova, e to je karijera Roberta Patinsona.

Tako da ćemo izdvojiti sad 17 njegovih najuspešnijih uloga, a taj broj smo izvukli zbog njegovog najnovjeg filma, Mickey 17.  I dobro, da, ne brinite se. Neću stvarno da hvalim njegovih 17 uloga, nije on baš de Niro ili Paćino, već bih istakao 5 najuspešnijih, zbog kojih ga smatramo jednim od najuzbudljivijih glumaca današnjice i 12 da pomenemo čisto eto tako, zbog širine slike. 

Kad smo kod pominjanja, odmah da prebrinemo slona u sobi, odnosno njegove dve uloge koje su se zaređale jedna za drugom i koje su ga lansirale prvo na duplericu teen magazina, a onda i na zidove milenijalaca kad su bili mali.

Prvo se pojavio Sedrik Digori u filmu Hari Poter i vatreni pehar, što mu je bila ulaznica u svet filma, nakon čega postaje Edvard Kulen, tihi emo vampir koji može da se kreće po danu i koji privoli, kako kaže Vojko, prevrtljivu čegrtušu što se zove Bela. Od 2008. do 2012 i on i partnerka mu Kirstin Stujart su bili zarobljeni u projektu Twilight i nastavcima i, reklo bi se, dogovorenoj ljubavnoj vezi, zarad popularnosti i kako se završilo snimanje, i on i ona su pobegli glavom bez obzira.

Ipak, nije mogao tek tako da se otrese uloga lepotana  iz ljubavnih drama i komedija, a tu se izdvajaju cirksuska romantična drama Water for Elephants, kao i film sa jednim od nenamerno najsmešnijih tvistova u istoriji filma, Remeber me, u kojoj, bez mnogo razloga i smisla, Patinson glumi tipa koji se nakon sat i po ljubavnih jada i uspeha, potpuno slučajno nađe u kulama bliznakinjama, a datum je 11. septembar.

Kad nije snimao čudačke i prljave filmove, Patinson je pokušavao da zaradi pošteno svoju platu u istorijskim i avanturističkim filmovima koji nisu bili u prvom redu popularnosti. Pa ga tako pamtimo u ulogama The Lost City of Z, The King, a glumio je mladog, ludog i bi orijentisanog Salvadora Dalija u Little Ashes.

U top 5 nisam mogao da uguram i australijsku akcionu peščanu dramu Rover sa Gajom Pirsom, kao i The Devil all the time, flm koji sam po sebi i nije ništa posebno, ali je on zaista sjajan sa još jednom sumanutom nikolaskejdžastom ulogom i akcentom.

Za zapadno tržište je radio sa Mijazakijem i pozajmljivao glas za Boy and the heron. Sa Kler Deni je radio na njenoj arty psiho seksualnoj SF drami High life, a sa Nolanom u njegovom verovatno najlošijem filmu Tenet.

Bezobzira, Patinson je verovatno i najbolji deo filma, zbog čega se našao u novoj Nolanovoj postavci Odiseja koja izlazi seldeće godine.

E, sad, da pređemo na Top 5:

5. Miki 17

U novom filmu Bong Džun Hoa, Patinson glumi 17 verzija naslovnog Mikija, odnosno njegove klonove koji se štampaju u printeru poput letka. U ovoj crnohumornoj satiri u kojoj je Bong hteo da nam kaže koju o položaju i dehumanizaciji pojedinaca u današnjem kapitalističkom sistemu, Patinson glumi u komičnom ključu tipa koji konstantno umire, a plaši se smrti, dok priča glasom Stiva Bušemija.

I da film prati Patinsonovu sjajnu ulogu, već bi ga sad proglasili filmom godine. Međutim, nakon prve polovine, satira postaje akcioni film po uzoru na osamdesete i time skreće film „samo“ u bioskopsku zabavu. Bilo kako bilo, kombo Bong Patinson je ovom drugom doneo sjajnu ulogu kojom je možda otključao jedan drugi, komičarski svet, u kom ga nismo ranije viđali.

4. Kosmopolis

Jedna od dve saradnje mladog Roberta i (matorog) Dejvida Kronenberga dovodi nas u skoro pa nefilmični književni predložak u kom mladi bogataš ide limuzinom kroz grad ne bi li se ošišao dok se svet i civilizacija raspadaju. Ili se već raspala, a niko nam nije jvio. Bilo kako bilo, Patinson je tu konačno te svoje klinačke ledeno hladne tipove usmerio u arty pravcu i napravio ulogu u filmu koji nije najlakši za gledanje, ali koji svakako nagrađuje one koji mu se posvete.

3. Betmen

Žao mi je, fanovi Twilight-a i Harija Potera, ali ovo je svakako njegova najveća uloga. Ma šta mislili o filmu, biti Betmen je ipak i dalje prestiž. Pogotovo biti ovakav čovek miš, sa malim preokreteom, u kom ovaj superheroj i Brus Vejn nisu u kombu osvetnik – bogataš, već emo – emo, i sve deluje kao da će naš brat Robert pre nego navuče odelo u svom bat cave-u da odvrne do daske My chemical romance pesmu Welcome to the black parade, i sa tom energijom se suprotstavi neprijatelju. Nastavak je zakazan za 2026.

2. The Lighthouse

Crno-beli, kamerni, nešto kao horor Roberta Egersa o dva svetioničara koji se mrze, svađaju, piju, zamalo da se do’vate i konstantno prde, dok polako, ali sigurno počinju da lude, svakako nije za svakoga. Međutim, kako zbog tandema Defo – Patinson, hajpovanog reditelja, A24 produkcije, ovaj film je pogledalo više ljudi nego što je to ikad verovatno i bilo u planu. I samim tim zbog svoje začudnosti je postao sleeper hit za ljude koji vole nešto drugačiji i čudniji sadržaj. Najbolje od svega je što se nakon godina i godina Holivuda, naš Robert ovde osetio kao riba u vodi. I ova rečenica nema veze s tim što se do’vatio sa sirenom u ovom filmu.

1. Good time

Ima onih koji su svoj prvi anksiozni napad u bioskopu dožveli gledajući novog pobednika Oskara, film Anora. Međutim, te vrste nervoznh komedija u kojima se puno vrišti i dešavaju loše stvari jedna za drugom, poslednjih godina patentirali su braća Safdi. Prvo od njihovih remek dela je Good time – prljava, musava priča o dva brata prevaranta koji sve što naprave neće na dobro izvesti.

Ipak, postoji razlika od klasičnih filmova prevare, gde su dva lika uglavnom neki mačo simpatični tipovi koje volimo ili volimo da mrzimo. U Good time, jedan ima smetnje u razvoju, drugi je jednostavno glup, ali mu to niko nije rekao. Ovog drugog za Oskara glumi Robert Patinson i njegov junak srlja kroz film, praveći grešku za greškom, apsolutno nesvestan svoje gluposti. Sa ovim flilmom Patinson se kandidovao za jednog od najboljih svoje generacije, a naslov good time je, skontali ste, samo jedna velika ironija.

Članak 17 lica Roberta Patinsona se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jako dugo je termin kojim bi moglo da se opiše i koliko oni kao bend postoje jer slave 30. rođendan. Pank rok koji oni sviraju je uvek imao tu savršenu dozu melodije, ali i energije i distorzija koje pročiste um i telo.

Krajem prošle godine je bio zakazan koncert, ali je pomeren, i novi datum je 14. mart, a mesto je Elektropionir. Prošetaće nas kroz hitove kojih se za 3 decenije baš namnožilo.

Ali pre svega toga, popričao sam sa Mikijem Radojevićem, frontmenom benda, o svemu onome što se dešavalo od prvih do ovih novih dana benda Six Pack.

Kako je izgledala prva proba Six Pack-a? Šta je sve ono čega možete da se setite?

Nisam bio na prvoj probi Six Pack-a. Pretpostavljam da su se nalazili u nekom sobičku s akustičnim gitarama.  Moje „krštenje” je bilo direktno u studiju. Hronološki, bend se vratio iz Beograda gde je pokušao da snimi svoj prvi demo koji, što se pevačkog dela tiče, nije ispao baš onako kako su zamišljali. Setili su se mene i pozvali su me da budem gost na jednoj pesmi, koja je, da ne grešim dušu, i dan-danas veoma nezgodna za pevanje.

Gostovanje na jednoj pesmi pretvorilo se u moje dosta obimnije prisustvo na tom prvom materijalu, pa je bend odlučio da me uhapsi zastalno. Kasnije smo vežbali po garažama i šupama, uključivali instrumente i mikrofone u svakojake krševe, a sada kad se osvrnem na taj period zaista se divim tom imbecilnom entuzijazmu svih nas.

A kako je izgledala poslednja proba? 

Poslednja proba, održana više zato što jer red nego zato što nam je potrebno da vežbamo, izgledala je nešto drugačije nego devedesetih. Drug iz našeg grada ima svoj studio i stavlja nam ga na raspolaganje uvek kad je potrebno, a umesto pozajmljenih raspalih pojačalaca, sada svako ima dobru ličnu opremu.

Sastali smo u studiju da prođemo kroz repertoar i uvažimo činjenicu da nam je koncert koji je ovog vikenda u Zagrebu – već rasprodat. Narodski rečeno – da nas ne bije maler.

Od svega onog između ove dve probe, šta je ono na šta se uvek vraćate, uvek pamtite i smatrate da je za bend bilo najpresudnije?

Album „Fabrička greška“. To je u to vreme (druga polovina devedesetih) bio toliko pogođen album da je odjeknuo kao vatromet i van granica Srbije. Počeli smo nenormalno puno da sviramo svuda i postali smo pravi bend.

Ovih 30 godina ste iz prvog reda gledali kako se rokenrol na ovim prostorima batrga, bori, umire i ponovo se rađa. Šta imate da kažete o tom putovanju?

Da, nagledali smo se svega. Jedino što lično mislim da se rokenrol nikad nije ponovo rađao nego se više nekako reanimirao i budio iz kome. Sada je opet na aparatima. Mi Balkanci uvek sve pogrešno shvatimo, pa smo i razvoj tehnologije iskoristili da zatupimo, dozvolili smo da nam algoritmi društvenih mreža podvaljuju sve i svašta ništa prerušeno u rokenrol.

To što se neki folk bend istetovirao od glave do pete i pokrao kompletnu ikonografiju metal ili pank bendova ne znači da je žanrovski rokenrol ili iole underground. Da bude još gore, mnogi koji vole sebe da nazivaju rokerima su pod amom egzistencije ili odlučili da prave duete i kolaboracije sa raznoraznim diskutabilnim izvođačima ili su se pozapošljavali u turbofolk d.o.o. firmama (čitaj – sviraju za platu u bendovima folk zvezda).

Ima i nešto tih novotalasnih bendova mlađe generacije koji su puno obećavali svojim potencijalom. Naravno, i to padne u vodu kad ih vidiš u takmičenju za pesmu koju ćemo poslati na Evroviziju. Ne jer im je pesma loša, nego prosto smatram da momcima brushalteri ne stoje baš najbolje.

U prethodnom intervjuu koji sam radio sa vama ste rekli da želite da budete upamćeni kao neko ko se do poslednjeg atoma borio za rokenrol. Kako ste se sve borili u 2024. godini?

Proveli smo je na binama, malim i velikim. Tri albuma smo reizdali na pločama. Gostovali smo gde god se moglo, svirali uživo u TV emisijama, svirali unplugged na radiju. Trudili smo se da što jasnije i glasnije u mikrofon izgovaramo svoje stavove, ukazujemo na probleme, pokušavali da mlade ljude privolimo da ne odu na „dark side“.

Dan pred početak 2024. smo čak održali koncert pod nazivom „Rokenrol mališani“ gde smo deci koju su roditelji doveli na koncert svirali dečje pesmice u rok aranžmanu i iz svog džepa organizovali paketiće. Jedan od poklona u paketićima bila je slagalica (puzzle) sa karikaturom benda Ramones. To mi je možda i najmoćniji momenat te godine.

Za ovih 30 godina karijere, da li postoje neke situacije gde se kajate? Da li ste imali neke „ugovore sa đavolom” koje ste odbili?

Sigurno da postoje propuštene šanse. Sigurno da su nas kao bend puno puta iskoristili. Ja sam u ovu priču ušao sa nepunih 20 godina. Trebalo je pojesti džak soli da bi se neke stvari naučile. Napraviš album, ne znaš ni kako si ga otkupio od studija, a onda ga daš izdavaču. Potpisuješ neki ugovor, pojma nemaš ni šta potpisuješ. Daj samo da se ima album. Onda umesto da koncerti budu promocija za prodaju diskova – ispadne da je priča o albumu i diskovima način da dođeš do koncerata, jer samo ćeš tu videti neke žive pare. Potpuno obrnuto od svetske muzičke industrije. Da… ovde je od uvek sve naopako.

Odbijanje ugovora sa đavolom? Da, imao sam bliski susret te vrste.

Spremali smo svoj drugi album (Fabrička greška). Kod jednog kućnog prijatelja mojih roditelja koji je imao pipke u raznim sferama zabavne industrije sam se raspitivao za neki recept kako da poguram bend. Jednog dana je došao kod mene kući i doveo neku veliku glavu tadašnjeg PGP RTS-a. Taj matori je više ličio na KGB agenta u penziji nego na nekog iz industrije. U svakom slučaju, imao je moć da vedri i oblači.

Rekao mi je:
– Evo ovako ćemo; većinu tvojih pesama kao tekstopisac mora da potpiše, recimo, Bora Čorba.
– Kako, bre, da ih potpiše Bora Čorba kad sam ih ja pisao? – bunio sam se.
– Ništa ne brini. Ja ću to da sredim i to će onda biti velika odskočna daska za bend, vrtećete se po ceo dan u medijima.

Rekao sam da, ako je to način – onda ne moramo da se vrtimo uopšte. Zahvalio sam se i ispratio ih.

Koja je osnovna razlika između bendova Six Pack i Čovek bez sluha? Oni će uvek biti povezani zvog vas, ali i mnogi koji samo ovlaš poznaju vaše stvarlaštvo će dva benda uvek „trpati u isti koš”. Šta vi kažete na to?

Nek ih trpaju u isti koš. To je za svaki od ta dva benda svojevrsni kompliment.

Bendovima iz unutrašnjosti je sve teže da stignu do Beograda i ovdašnje publike. Šta mislite, da li postoji mogućnost da se samo preskoči Beograd i da se pravi nešto mimo njega?

Teško. A ako misliš da je „sve teže”, onda bi trebalo da ti opišem kako je naše „teže” izgledalo. Sada postoji internet. Svaka iole fotogenična glupača od sebe može za mesec dana da napravi influenserku tako što se pući po Instagramu. U vreme naših početaka postojao je samo voz, da se u njemu truckaš 3 sata ne bi li 15 minuta gostovao na nekom beogradskom radiju i obelodanio svoje postojanje na sceni.

Jedno od onih pitanja koje vam novinari sigurno stalano postavljaju (misleći da je originalno), a to je da li je u ovom gradu još uvek glupo voziti skejt. Ali ono što mene interesuje je kako vam izgleda sad skejt kultura u petoj deceniji života?

U mom gradu sada puno klinaca vozi skejt. Rekoše mi da je u planu izgradnja skejt parka koji će se zvati po mojoj pesmi koju upravo citiraš. Skejt kultura je prevelika reč i preširok pojam. Mislim da to više ne postoji na našem podneblju. Ipak, sve dok postoji kao sport, kao hobi ili razonoda, meni će biti puno srce.

Navedite nam neke mlade bendove iz regiona kojima želite da nekad u budućnosti slave 30 godina postojanja.

Ne bih nikog navodio. Da im ne malerišem.

Kako će izgledati koncert? Šta ste nam sve spremili?

Trideseti rođendan koji koncertno slavimo 15. marta u Elektropioniru, svojim prisustvom će uveličati gostujući kontroverzni bend Crna Lista. Sa nama na binu izlaze i specijalni gosti: Kojot, koji će sa nama svirati jednu baš brzu i žestoku pesmu, zatim Vuja – pank ikona i vođa benda KBO!, kao i Bojan Petrović – frontmen fenomenalnog benda Irish Stew. Naš repertoar će pokriti sve dosadašnje albume, tako da publiku kao specijalitet očekuje Six Pack „krtina”.

Za kraj, šta planirate za drugih 30 godina?

Za sad samo pumpamo, ali smo raspoloženi i za krupnije poduhvate.

Fotografije: Nemanja Nešković

Članak Mi Balkanci uvek sve pogrešno shvatimo, pa smo i razvoj tehnologije iskoristili da zatupimo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

O sličnim razmišljanjima pevaju Ana i Marija iz Benda Dolores u njihovoj novoj sjajnoj pesmi DISKOnekt. Dolores su nakon sjajnog albuma Šta te radi, koji je izašao, čini se, tako davne 2023, nastavile u sličnom fazonu sklapajći elektro pop sa zanimljivim i poletnim refrenima i tekstovima koji se tiču svh nas koji dišemo zagađeni vazduh na ovim prostorima.

Pesma DISKOnekt je toliko dobra da smo rešili da nam to bude povod za novu priču sa Anom iz ovog benda.

Za početak, kako je nastajala pesma DISKOnekt, i koliko ona treba da predstavlja neko novo poglavlje u vašem stvaralaštvu?

DISKOnekt je možda pesma koju sam najbrže napisala. Nastala je letos, sasvim slučajno, i tekst i muzika su samo izašli iz mene. Tih dana je trebalo da idemo kod Andrije (A.N.D.R.) u studio da preslušavamo demoe, i pomislila sam da bi bilo super da uvrstimo i demo za DISKOnekt, jer mi je od starta ta pesma imala neku posebnu energiju. Ispalo je da su se i Mara i Andrija složili, pa smo ovu pesmu uradili kao prvi singl koji najavljuje sledeći album koji će biti u stilu Dolores, ali verovatno sa malo više bržih pesama.

Koliko ste danas zadovoljne prvim albumom, sad kad je već prošlo neko vreme, koliko se zavrteo među publikom?

Dosta smo zadovoljne prvim albumom, s obzirom na to da je većina pesama isproducirana u kućnim uslovima, mislimo da je dobro prošao i otvorio nam vrata da napredujemo i stvaramo nove pesme. Pored singlova, rekle bismo da se izvojila pesma Nema veze to sa tugom (NVTST), jer često dobijamo poruke vezane za tu pesmu, a i na nastupima je publici među omiljenima.

Pevate o diskonektovanju, a da li ste dokučile kako se uspešno diskonektovati danas? Da li nam današnje vreme uopšte ostavlja tu mogućnost?

Jako je bitno diskonektovati se, i u bukvalnom i u prenesenom smislu. Što će reći, ostaviti telefon u nekoj fioci, posmatrati svet oko sebe, upijati energiju iz spoljašnjeg sveta, a ne samo preko ekrana. To jeste teško u današnje vreme kada smo svi, pre svega, dosta aktivni na društvenim mrežama koje su na neki način postale i ključni izvor validnih informacija, ali ne smemo zaboraviti da je takođe lako upasti u zamku dezinformacija, pa je potrebno sve te sadržaje filtrirati.

S druge strane, jedan deo teksta pesme kaže „zamoliću i sebe samu da me ostavi na miru”, čime sam pokušala da poručim prvenstveno sebi, ali i svima do kojih će ova pesma doći, koliko je važno da damo svom telu i umu vremena za odmor i regeneraciju, da kontrolišemo loop-ove misli i da se posvetimo introspekciji.

Šta je ono što ipak vidite kao pozitvnu stranu interneta u 2025?

Internet je veoma dobar način da dođemo do informacija koje, nažalost, ne dobijamo na javno dostupnim medijima, bar ne u meri u kojoj bi trebalo. Takođe, pokazalo se da ljudi mogu da se međusobno osnaže i udruže u ispunjenju zajedničkog cilja putem interneta, kao i da prenesu ili probude iskrene i jake emocije.

Moje telo stari, ali glava odbija da složi se je moj omiljeni stih u pesmi. Prilično je milenijalski sveobjašnjavajući. Šta mislite, zbog čega nastaje ta milenijalska zaglavljenost, gde nam telo i glava ne žive u istom periodu?

Mi milenijalci smo istorijska generacija, jer smo jedina generacija koja je svesno živela i pre ere novih tehnologija, a odrastala paralelno sa razvojem istih. Možda smo na neki način ostali „zaglavljeni” u tom vakuumu prelaska u novi milenijum i eru interneta, pa nam je to dalo neku iluziju večne mladosti.

Ako se vežemo za onu boldovanu reč u diskonekt, šta je onda za vas danas sve DISKO? Kao muzika, ali i mimo muzike.

Disko je pre svega energija, ritam koji ti ne da da ostaneš miran, već da igraš dok te ne zabole noge, a sve to sa puno šljokica i boja.

Spot je sjajan, kako je nastajao, koliko ste vi uticale na njegov izgled?

Malo nakon što je pesma nastala, pala mi je na pamet ideja da bismo mogle da zovemo prijatelje i da smislimo neku jednostavnu koreografiju za pesmu koju bismo svi zajedno odigrali. Kako se ideja razvijala, sa ostatkom ekipe smo razradile priču, a što se tiče same estetike, od starta smo znale da će to biti neka vrsta omaža disku osamdesetih, ali sa tonom današnjice. Bio je zaista veliki i zahtevan projekat koji ne bi bilo moguće ostvariti bez svih divnih ljudi koji su na njemu radili i mi smo jako ponosne i zadovoljne kako je ispao i kako ga je publika prihvatila.

Šta je ono što ste za sad naučile o domaćoj/regionalnoj sceni, a da možete da prenesete nekom novom?

Domaća regionalna scena je jako bogata sjajnim izvođačima i jako dobrom muzikom. U prethodnih nekoliko godina se stvorila neka nova scena, neki novi novi talas, gde mi se čini da se umetnici ne boje da „krše” pravila, a samim tim podstiču i druge umetnike da probude svoju kreativu. Dosta je bitno da umetnik veruje u to što radi i da se ne boji svog glasa, i bukvalno i figurativno. Jer ono što je verovatno najbitnije u svemu je autentičnost.

Šta mislite da treba da se promeni na našoj sceni/u našoj kulturi, a šta mislite da zaista može da se promeni?

Treba više prostora za umetnike, što fizičkog u smislu studija, prostora za vežbanje itd, što medijskog prostora u smislu festivala i programa koji bi promovisali nove izvođače. Treba i više ulaganja u umetnike kako bi se podstaklo stvaralaštvo, i bolji uslovi rada uopšte. Mislimo da bi sve ovo realno moglo da se promeni, u smislu ništa nije neizvodljivo. Sad, šta će se zaista promeniti, to je druga tema.

Za kraj, šta dalje, kako dalje, zašto dalje u Dolores životu?

Dolores trenutno radi na novim pesmama, a na leto se nadamo da će biti i nekih nastupa, o čemu ćemo vas blagovremeno obavestiti na mrežama, tako da zapratite nas. Do tada planiramo da izbacimo još neki singl, a jedan će sigurno biti feat, samo i dalje ne bismo da otkrijemo s kim.

Fotografije: Ivona Despotović

Članak Važno je da telu i umu damo vremena za odmor i regeneraciju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovih dana je i mesečak dana od kako nas je napustio jedan od najvećih igrača filmske umetnosti svih vremena, Dejvid Linč i gomila filmofila širom sveta je posvetila ceo februar pregledavanju njegovog celokupnog stvaralaštva.

Trebalo je da vidite redove ispred Kinoteke u Kosovskoj ovih dana, jer se se emitovala Linčova retrospektiva filmova, iako se njegovi filmovi relativno često puštaju po svim filmskim stecištima grada gde se puštaju nešto stariji (za dž) naslovi.

Znam svakako da ja jesam proveo februar gledajući Linčove filmove, ali neću da se rasplinjujem sad o tome, već ću se upututi ka jednom delu. U stvari ne ni ka delu, koliko ka jednom liku i glumcu koji to gotovo i da nije, ali je postao za određu grupaciju ljudi svetski poznat.

Ako vam pomenem ime Frenk Silva, to mnogima ne drmusa zvonce iliti ring a bell. Međutim, ako kažem Bob iz Twin Peaks-a mnogima će da se cimne desno rame, štrecne i preskoči srce. Naravno, neki će biti u fazonu da prepoznaju ime, ali da im nije jasno odakle taj hajp, ali ovo nije priča za njih.

Moja povezanost sa ovim likom datira baš rano. Sa premijernim prikazivanjem ove serije. Što znači u zadnjim danima Jugoslavije, ali one prave, što se raspala s početka devedesetih. Naime, Twin Peaks je vrlo brzo našao svoj put sa američkog TV-a na jugoslovensku.

Serija o ubijenoj srednjoškolki koju rešava FBI u malom pitomom gradiću koji iza svojih belih ograda i zavesa krije mračne tajne i priče o iskonskom zlu je zaintrigirala ceo svet, pa tako i Jugoslovene koji su se primli da u noćnom programu gledaju sve ono što je i ostatak sveta već odgledao, ali sa samo par meseci zakašnjenja.

E, sad, ja sam imao svojih četiri, do pet godina, a moji roditelji su bili svakako mlađi nego ja sad, i sa ove distance mogu da kažem, dva potpuna morona. Naime, moja mama je bila veliki fan, ali se plašila gotovo svega u vezi sa ovom serijom. Moj tata je mrzeo sve što vuče kao hororu, čudnom i blesavom, i sve ga je neviđeno iritiralo u vezi sa ovom serijom.

Vratimo se na pomenutog ubicu Boba, dugokosog nakeženog tipa koji je nosio farmerke i teksas jaknu, izgledajući kao da je sklopio kompletić koji će prošetati do obližnjeg dragstora i sabiti 7-8 zidaraca. Kao što sam pomenuo, moja mama se toliko plašila svega u toj seriji, a pogotovo njega, da nije smela sama u WC da ide posle epizode.

E, sad, da bi joj moj ćale objasnio kako nije normalna i kako apsolutno nema smisla to što radi, rešio je da je ubedi tako što će meni, u repriznom terminu preko dana, prikazati epizodu sa Bobom čisto da bi dokazali kako ona nije normalna osoba.

Ona nije normalna svakako, ali ne zbog toga što se plaši, već zbog toga što je pristala na ovo. I tako sam ja ‘91. prvi put ugledao verovatno svoj najveći filmski strah, zbog kog sad, na domak četrdeserte i dalje kad imam košmare na razne teme, u nekom uglu mog sna se emituje neka od epizoda ove Linčove serije, i baš epizoda sa sedokosim čudovištem.

Epizoda je (kasnije sam utvrdio na osnovu nekih sitnih tragova koje je moje petogodišnje biće umelo da upamti) ona u kojoj Džozi, lik koji tumači Džoan Čen, umre od nekakve srčke i ostaje zaglavljena u fioci sobe u hotelu zauvek (da, ako se ne sećate, ovo se stvarno desilo), nakon čega iza kreveta promili Bob i krene da vrišti nešto na Kupera.

Ja sam, naravno, urlao od plakanja te ‘91. Nekoliko puta kasnije kad sam gledao seriju nije mi bilo svejedno. Nekoliko puta jeste. Sad kad sam je gledao ponovo, pre neki dan, više sam razmišljao o toj nekoj čudnoj (linčovskoj) povezanosti te scene i celog mog života, i odakle su možda razne neke fobije ili razočaranja krenula.

Moji roditelji su shvatili da su pogrešili, ali su tu priču na porodičnm i prijateljskim ručkovima pričali kao – jao, mi ludaci, zamisli šta smo uradili. I svi su smejali. Meni ništa nije bilo tad smešno. Sad mi malo jeste. Svakako bih voleo da mogu da im retroaktivno pozovem socijalnu službu.

Ono što mi samo nikad nije bilo jasno je – okej, Bob je bio taj glavni negativac koji je i pravljen da bude strašan i horor, u svom tom kreveljenju. Ali scene u kojima se on pojavljivao, nikad nisu bile kao – e, evo, sad je došao ovaj lik. On je umeo da ugmiže u scenu, da upadne, da izleti iz ogledala. Sam način na koji ga je Linč ubacivao nije bio za pokazivanje detetu, pa čak i da je mnogo manje strašno izgledajući lik. Branko Kockica da se pojavi na isti taj način izazavao bi traume, a kamoli Frenk Silva.

A kad smo kod Silve, verovatno mnogi od vas hard core fanova znaju, ali on je svoju ulogu dobio prilično slučajno, i to nije jedna od onih laži od pre interneta, već je više puta proverena i ispričana. Prvi put smo njegovo nasmejano lice mogli da vidimo najslučajnije moguće u odrazu ogledala na kraju pilota serije, kad je majka Lore Plamer buni nakon košmara. Silva je radio kao dekorater na snimanju i kamera ga je uhvatila kao što se relativno često dešava sa raznim radnicima na setu.

Tek kasnije na snimljenom materijalu je Linč video da mu se nešto odsijava u ogledalu i to je ostavio. Obratio se dekorateru kog je kamera sninila, pitao ga je da li je glumac, što se slučajno ispostavilo da jeste, dao mu instrukciju da čučne iza kreveta Lore Palmer i da izgleda uplašeno.

Od tog materijala je nastala scena koja je ostala u epizodi kad Boba prvi put vidimo u još jednoj viziji Lorine majke, ali i nešto produženije scene koje su završile kako i po prvi put u Kuperovom snu, tako i u produženom pilotu koji je postao i TV film za internacionalno prikazivanje, a koji ste mogli devedesetih da iznajmite u video klubovima i da se još više zbunite krajem, jer on celu priču završava nakon prve dve epizode sa improvizovanim završetkom koji je Linč usnimio za svaki slučaj, ako nikad ne dobije ostatak serije.

Da li je Bob bio oduvek u scenariju, Linč nije odgovorio u intervjuima, ali kroz celu ovu priču možemo da zaključimo da je svakako sam koncept bio nešto drugačije zamišljen, jer je reditelj usred snimanja skontao da ima jezivog dekoratera u ekipi. Inače, Linč je često skupljao razne slučajeve koje je nalazio pored puta na svojim snimanjima i davao bi im po par sekundi u svom filmu. Silva je tu možda najviše profitirao, jer je dobio svoje gostujuće mesto u svim bitnim epizodama, ali i gotovo pa ulogu u filmu Fire Walk With Me, koji je pratio poslednjih sedam dana života Lore Palmer.

Silvina priča pre svega toga je bukvalno, jedan kroz jedan, priča koju smo čuli ili gledali milion puta o glumcu bez posla. Glumcu koji je kao klinac imao teatarsko iskustvo, učio da bude taj lik koji će po daskama koje život znače da pleše, igra, peva, zabavlja i rastužuje i koji nakon tečaja plesa i glume nije dobio priliku za to. Da bi preživeo, morao je da počne da radi kao deo tehničke ekipe koja radi lake i teke fizičke poslove na snimanjima.

Sa Linčom je prvi put sarađivao na Dini, a onda i na Plavom somotu, pa čak i na Wild at Heart koji je nastajao dok se Twin Peaks prikazivao, pa je Silva bio „zvezda“ koja radi kao dekorater seta. Linč je pomerao, vraćao, smišljao scene za vreme samog snimanja. Frenk Silva je pomerao stvari. Bukvalno. Često je, da bi kamera klizila kroz prostoriju, Frenk išao iza ili ispred i gurao bi stvari, tako da je vrlo moguće da Twin Peaks nije njegovo prvo upadanje u kadar, i ko zna da li je Linču možda nekad ranije sinulo lice Frenka Silve u nekoj viziji.

I pre Wild at Heart, Frenk je radio fizičke poslove po raznim indie projektima, jer niko nije verovao da će Twin Peaks imati taj kultni status i toliko veliku popularnsot. Pored svega toga, ono što se ne uklapa u našu viziju o ubici Bobu i svoj toj jezi koju je taj lik nosio sa sobom, glumci i prijatelji su Silvu opisivali kao finog i dobroćrudnog lika, punog duha i humora.

Ipak, možda i najbizarnije, Frenk je bio odličan flamenko plesač. Možda mi je ova trivija koju sam saznao pre nekoliko godina pomogla da se malo manje plašim Boba u životu. E da mi je ćale, dok me je smirivao u petoj godini dok sam plakao, tad objasnio – ali sine, on pleše flamenko i jako je fin, možda bih tad rekao – a pa dobro, onda okej, onda nam nije potreban ovaj incident.

Ipak, Silva nije postao zvezda, postao je taj simbol zla na kog su odlepljivali fanovi kojih je ipak, kako se serija odmotavala, bilo nažalost sve manje. Ostali su pravi zagriženi koji i danas imaju memorabilije i posećuju festivale. Znači prava raja, a vremenom su brutalnostima i bizarnostima oterane domaćice i kamiondžije iz Ohaja i Floride od ove serije.

Silva je zbog rada na Twin Peaks-u, ali i kasnije Fire Walk With Me, posećivao i druge zemlje sveta. U Japanu i Franscuskoj je bio zvezda na premijerama i zabavama. Prigrlili su ga i metalci i horor fanatici. Pojavio se u spotu za grupu Antrax i samo tamo. Naletećete na info da se Silva kezi i u spotu za Black Hole Sun Soundgarden-a, ali Kris Kornel i drugari nisu doveli Boba da im se kezi u ogledalu, već su doveli neku jeftiniju kopiju.

I pored svega toga, stvari nisu bile najbolje za Frenka. U jednom trentuku je, kako pričaju njegovi prijatelji, nestao sa lica zemlje, a kad se konačno pojavio, postao je beskućnik, imao je problem sa težim drogama i dobio je AIDS, od čijih je posledica i preminuo 1995. Međutim, i to nije bila dovoljno velika vest, pa su mnogi rendom turisti u svetu Twin Peaks-a očekivali da se i on pojavi u novoj sezoni serije snimljenoj 25 godina kasnije. Mogli su samo da vide stare snimke i kraj druge epizode u kojoj smo dobili posvetu In loving memory of Frank Silva.

Na kraju, pričajući ovu priču, zvuči malo uber hipsterski da priznam da najveći negativac i babaroga kog sam se plašio celog života nije ni Fredi, ni Džejson, a bogami ni It (koji je na visokom drugom mestu), likovi iz horora kojih su se mahom plašila deca moje generacije, već set dekorater na seriji o crnoj kafi, piti od višanja i zlim duhovima koji opsedaju ljude malog mesta, ali tu smo gde smo, prijatelji.

Ipak, ne mogu da se ne otmem utisku da zbog priče i načina na koji je ušao u moj život, poput vatre koja je hodala, Linčov svet, Frenk Silva i Bob su izabrali mene koliko i ja njih. Zlo, strah, mrak koji se krije iza prvog pogleda, Linč je pokušavao da približi svakom od nas. Da bismo ga, pre svega, upoznali, da bi nas upozorio, ali i da bismo ga se manje plašlili kad dođe taj trenutak da se na ovaj ili onaj način borimo protv njega.

Članak Kako smo se plašili Tvin Piksa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

– People. They come. They fight. They destroy. They corrupt. It always ends the same.

– It only ends once. Anything that happens before that is just progress.

O toj rečenici kako se samo jednom završava i kako je sve pre toga progres sam dosta razmišljao kad sam se dohvatio teme o bivšim studentskim, ali i drugim protestima portretisanim na filmu. Takođe i kad razmišljam o potencijalnom kraju ovih protesta za koje navijamo i koji se dešavaju svaki dan na ulicama, šta je ono što možemo da naučimo iz prošlosti i šta se sve desilo pre ovoga danas.

Umetnost, pogotovo domaća, je često to portretisala, što je i normalno jer česti su bili i protesti na ovim prostorima. Međutim, isto tako dok razmišljamo o svim tim filmovima i likovima koji su bili na barikadama, jedno im je zajedničko – nakon barikada su se vrlo brzo prodali, a njihovi savremenici su iskoristili priliku da naprave umetnička dela u kojima bi se sprdali na račun svega onoga što je revolucija pevala.

Tako da, praveći listu filmova o protestima iliti o likovima koji su se nalazaili u istim situacijama kao studenti danas, dođemo do toga da situacija može da bude više obeshrabrujuća nego pozitivna. S obzirom na to da svi danas želimo pozitivan ishod iz onoga što se sad dešava, a ne da izrodimo još nekolko novih političkih aktera koji će biti novi državni uhlebi koje ćemo gledati i trpeti po poličkim talk show-ima narednih 30 godina. 

Otud se i treba setiti rečence iz Losta sa početka teksta, serije koja nikad nije imala veze s protestima, da je sve što je bilo i što je danas, samo progres i da uvek postoji nada da ako je danas loše, sutra će biti bolje.

Sa tim na umu, evo nekih likova iz filmova sa protestima koje verovatno i sad možemo da vidimo na ulici, samo drugačije obučene, ali i par naravoučenija koje možemo izvući iz njihovog primera.

Crni bombarder

Mnogo puta pominjani ovih dana film Darka Bajića o radio voditelju koji jaše sam jer ne igra po tuđim pravilima. Mnogi su želeli da budu upravo taj lik, a onda se radio formatirao i ugasio i sad razni lajavi padavičari mogu samo da sanjaju kako krstare ulicama i pale vatru da bi prizvali kišu. Kraj filma naslućuje da svako ima svoju cenu i da će i Crnog primiriti, dati mu prostora da laje, ali vezanog na lancu i, naravno, skratiti mu krila. Postaće nešto kao državni galamdžija. Naravoučenije je – samo pažljivo s kojim đavolima se tikve sade.

Varljivo leto ’68.

Još jedan od filmova koji se često citira ovih dana, iako je snimljen pre 40 godina, a radnja mu se dešava pre skoro 60. Valjda zato što se čeka već mesecima da na TV-u taj koji treba, izađe i kaže studenti su u pravu, i evo, ova 4 zahteva su stvarno ispunjena. U filmu do toga dođe. Ipak, našeg glavnog lika zabole za sve to jer njega pre studentskih zahteva zanimaju noge, grudi i zadnjica bibliotekarke, komšinice i pekarke. Što se tiče studenata i njihovih problema i izazova, oni su predstavljeni u vidu Cileta, studenta koji se na kraju obrije i ošiša i tako, valjda, pridruži normama tadašnjeg društva. Naravoučenije za danas – kad vam jednom ispune zahteve, studenti, nemojte da se šišate.

Tajvanska kanasta

Ipak, ako govorimo o ultimativnom 68-aškom filmu onda ne treba da idemo dalje od potcenjenog filma Gorana Markovića iz 1985. godine. U filmu gotovo da nema pozitivnih lkova, i reditelj kao da je rešio da se obračuna sa svim vrstama propalih (ako drugačiji postoje) 68-ša. Tu je prvo glavni junak koji živi u svom svetu na račun stare slave, jureći srednjoškolke i pričajući im kako je on nekad bio faca. Njegova bivša žena živi i dalje po principima te revolucije, zbog čega je predstavljena kao rigidni lik koji se ne smeje i nije srećan. Jedan ortak je postao, naravno, DB iako je bio zakleti ACAB, a drugi je sitni muljator i gospodar otpada. I svi oni takvi, potpune su ljudske šklopocije i propast, ali nisu ni do kolena novoj eliti kapitalista koja će doći i pojesti ih za doručak, kako u filmu i biva. Naravoučenije – šta god se desilo u protestima, nemojte da idete okolo i pričate kako ste bili kul i najbolji jer čim to izgovorite, znajte da niste.

Kordon

Protesti devedesetih su ovekovečeni u nekolicini filmova svakakvih kvaliteta i količine mraka. Kao i same devedesete. Iako sam mogao da pomenem ovde i Ubistvo s predumišljajem ili Tamna je noć, kao filmove u kojima studenti šetaju boreći se protiv državne represije, ali i rata koji se dešava stotinak kilometara od njih, iliti što bi Bajaga rekao prostim rečnikom sa one strane reke, još jedan film Gorana Markovića, Kordon, se pozabavio drugom stranom. U jedan kombi je strpao nekoliko policajaca koji su tu da bi razbili proteste. U filmu sa nekoliko dobrih uloga, trebalo je da vidimo kakvog su soja i kova svi ti likovi koji neće prezati da dignu pendrek na vas kad stigne naredba i da li se u njima budi neka vrsta savesti kad do toga dođe. Naravoučenije filma za današnje vreme je da nisu svi policajci loši. Neki su i zli. Šalim se, šalim se, šaaaalim seeee.

Otac

Fokusirali smo se na masovne proteste na ulicama pa smo zanemarili one pojedinačne, kojih ima kako na filmu, tako i u životu, pogotovo danas, po malim mestima u kojima je većinsko stanovništvo zavedeno, omađijano ili zastrašeno. Otud je poslednji film Srdana Golubovića o naslovnom ocu, kog tumači Goran Bogdan, koji je krenuo pešaka preko cele zemlje da bi protestovao što su mu sudski oteli decu. Film svakako ima konekcije sa današnjim vesnozmijanačkim šetnjama preko zemlje Srbije da bi se izvojevala pravda. Ako se neko od nas pita šta on sam može da uradi, ovaj film može da bude pokazna vežba. I, da, jeste film rađen po istinitom događaju koji se, koliko sam nešto čuo, nije završio baš najbolje, ali nećemo sad o tome, i posmatramo sve ovo samo kao filmsku priču, a naravoučenije je da je istrajnost sve što je potrebno u ovim situacijama.

Članak Protesti na domaćem filmu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Međutim, da nije ove situacije na ulicama, gde se zviždi i bori za slobodu, milioni ljudi bi tri dana proveli uz TV (dobro, uz finale, manji broj bi pratio oba polufinala) i navijali bi za pesme manje ili više poznatih izvođača.

Naravno, pravili bismo se i da smo neki neviđeni poznavaoci muzike, ali i društveno-ekonomskih prilika, jer da bi se neko takmičio na Eurosongu, sve mu je to potrebno. Nije dovoljno da samo odsviraš tri akorda i otpevaš zarazan refren.

Ove godine, kao što rekoh, nema tih prošlogodišnjih hajpova, a nekako deluje da su i izvođači toga svesni, pa i ne iskaču iz frižidera sa svojim pesmama i viralnim snimcima đuskanja kola u Šarenici. Dobro, skoro svi, neki jašu kampanju kao da sutra ne postoji, ali o tome kasnije.

Otud smo i mi rešili, tiho, u poluglasu, kad smo već uspostavili tradicionalno ocenjivanje na sajtu (prvi put radili tek prošle godine, al’ ajde) da i ove godine ispoštujemo i bodujemo neke pesme koje su nam se dopale, neke i ne toliko, ali shvatamo zašto su tu, ili da samo navijamo za neke izvođače koje slušamo i volimo i mimo PZE.

Kao i prethodnih godina, mnogi izvođači su ovo takmičenje iskoristili za promociju svog rada i da bi postali ime koje je čuo i neko dalji od njihove najšire rodbine, ali isto tako, mnogi nisu shvatili da, pored toga što su se samo pojavili, morali su i da naprave pesmu koja bi valjalo i da zaintrigira nekog ko sedi pored TV-a krajem februara i otkriva sve te PZE melodije. Ako ne uspeju u tome, onda postaju samo kontraproduktivni u ovom izletu.

Sa druge strane, treba pomenuti i kretenske propuste bendova Dram i Buč Kesidi (nije uvreda ovo kretenske, jer sam im to rekao i uživo, odnosno rekao sam im nešto mnogo gore) u kojima su svoje pesme, predviđene za takmičenje, odsvirali ranije, zbog čega su diskvalifikovani.

Danas, kada znamo sve ostale pesme, svesni smo da su i Tužne ljubavi i Vanja mogle lagano u top 5 ovog takmičenja, ili ko zna šta još, ali možda i bitnije od PZE su upravo same pesme, ti pop hitovi koji se hvataju lako za uvo i čije su prilike mogle da budu veće zahvaljujući prajm tajmu RTS-a.

Naravno, sve do sada i posle je samo moje mišljenje i neki moji pogledi na muziku, a kao i u slučaju sa fudbalskom reprezentacijom ili ministarstvom finansija – svi ostali žitelji zemlje Srbije imaju potpuno drugačije mišljenje kako to treba da se radi i, naravno, svi su apsolutno u pravu.

Kao što neko reče na Tviteru: strejt muškarcima treba oduzeti pravo da se bave Evrovizijom, i okej, važi, slažem se, evo ja ću sad i neću posle više nikad. Do možda sledeće godine.

1 poen – Nataša Kojić – Up and down

Nisam siguran da li je iko ikad poslao aerobik traku na Evroviziju, ali Kebina ćerka je rešila da proba upravo to. I rezultat je toliko besmislen, da je krajnje simpatičan u tom svom gore-dole, vrtite kukovima, udahnite-izdahnite ritmu. Mada, da Nataša nije rešila da se prijavi na Beoviziju, nikad ne bih otkrio njenu IMDB stranicu i biografiju na istoj, koja je pravo blago i koju vam ostavljam ovde jer je stvarno posebna stvar.

2 poena  – Kruz Roudi – Sve i odmah

Momci iz Novog Sada su svojim indi rokom zanintrigirali prethodne godinu ili dve određenu publiku, i ovakva poletna gitarska pesma može i da dobaci do malo šire publike. Svakako mogu da iskoriste priliku što nema malo zvučnijh Bučeva i Drama sada na takmičenju.

3 poena – Mimi Mercedez – Turbo žurka

Pratim Mimi stvarno od njenih početaka, i ovo je verovatno jedna od najgorih pesama koje napravila u životu. Zanemariću sad sav ovaj hejt koji traje na mrežama zbog njenih izjava po podkastima, kao i nemešanja u politku trenutka. Ako se bavimo samo pesmom, Turbo žurka je dečija gaserska pesmičica, pravljena samo i isključivo za potrebe ovog takmičenja, bez bilo kakve namere da ostavi dublji trag u njenom radu, već da bude zaboravljena onog momenta kad se završi sve. Međutim, takva kakva je odgovorila je zadatku, klinci na TikToku je vole i favorit je, i sve je to okej, ali sa potencijalnom pobedom svrstaće se u kategoriju onih tralala wtf pesama, poput Moja cipela Marka Kona. Možda se nakon svega i zavrti na dečijem rođendanu nekih malih gasera, ali ovo svakako nisam očekivao od devojke koja u svom rukavu ima nekoliko brutalnih bengera.

4 poena – Mila – Gaia

Moderni pop sa dubokim udarcima, klavirom i naslućivanjem truba – sve to smo čuli milion puta, i onda sve zavisi od vokala i harizme. Mila deluje kao da ima i jedno i drugo, i samim tim njena pesma Gaia nakon nekoliko slušanja odskače od  sličnih prezentovanih kompozicija. Naravno, i dalje sve zavisi od nastupa, glasa i prezentovanja na velikoj bini, ali svakako navijam. 

5 poena – Maja Nikolić – Žali srce moje

Sa jedne strane, ova pesma dobija 0 poena od mene, jer je tipičan narodnjak koji ova pevačica peva još od onda kad je devedesetih istripovala da je Merilin Monro. Međutim, sa druge, barem 5 poena ide na njenu kampanju koja je poput saobraćajne nesreće sa koje ne skrećete pogled. Pojavljuju se danima Tviter nalozi koji je hajpuju, za koje baš sad i nisam siguran iz pravnih razloga da li bih smeo da kažem da ih sve redom ona drži, ali eto, postoje i te sumnje. Pa sve do njenih gostovanja po televizijama, pričama kako je ona jedina zvezda koja igra i peva za razliku od ostalih, fotošopiranja da je Novak Đoković podržava, itd. Prava trash guilty pleasure televizija, koje se stidite ako je gledate. Međutim, kako Evrovizija svakako nije izbor za NIN-ovu nagradu, već je bliža izboru za najbolju Ninovu pesmu, otud sada i pominjemo Žali srce moje. 

6 poena – Dušan Kurtić – Boginja 

Prošle godine, pored svih Teya Dora i Breskvica, Zejni i Konstrakti, pravi pobednik je, u stvari, bio Dušan Kurtić, koji je napravio ime, dobio hit i postao taj, pre svega, simpatični tip sa bosanova narodnjakom koji su svi pevušili. A ja, magarac, ga nisam ni pomenuo na svojoj listi. Kurtić se vraća sa, deluje, manjim hitom nego lani, ali ja ispravljam grešku od prošle godine i dajem mu kredit da će ova pesma vremenom postati veći hit. 

7 poena – Vukajla – Mask

Na prvo slušanje, ova pesma me je preskočila, ali hajp raznih klinaca na mrežama me je naterao da joj dam još jednu šansu. I dalje to nije nešto što bih preporučio, ali vremenom je refren ušao u uvo, a i ritam i produkcija naslućuju da iza cele priče stoji neko ko sluša muziku i živi u 2025. godini, pa tako Mask može lagano na radijske i internet talase da se takmiči sa „američkom estradom”.

8 poena – Oxajo – Mama

Oxajo su već neko vreme u žiži interesovanja ovdašnjeg rokenrol sveta, i prošle godine su na nekoliko mesta bili u vrhu najboljih pesama godine. Stepenik više može da im bude upravo nastup na PZE, i deluje mi da će bend to na pravi način iskoristiti, a da pritom nisu morali da se ulepšavaju i spuštaju svoje kriterijume. Jer Mama je pesma koja može da se nađe na njihovoj setlisti između pesama Put i Sijam. Neće oni svakako pobediti na ovom takmičenju, ali njihova pobeda može da se ogleda u drugom smeru.

10 poena – Harem Girls – Aladin

Na neki način, Evrovizija je napravljena zbog ovakvih opštenarodnih veselja poput pesme Aladin. Dajte nam par tipova obučenih u dreg koji prave etno-pop pesmu kao kakva Madam Piano, ali sa trep ritmom koji nas ipak vraća u ovu kalendarsku godinu. Još kad pročitamo one klasične homofobične komentare tipa –  šta je ovo i otkud ovo ovde,  kao da gledamo okrugli sto bibliotekara iz Obrenovca o Vladici Nikolaju, a ne Pesmu za Evrovziju, onda kako da ne damo pregršt, puno, i najviše puno poena Devojkama iz Harema?

12 poena – tam – Durum durum 

Za kraj, pesma koja ima sve ono što treba da bi bila prva. Ritam, etno, refren koji se brzo uvlači u uvo, istočnjački melos koji drmusa onog Turčina kog svako od nas ima u DNK, a opet slavi žitna polja, melos zbog kojeg imaš poriv da dižeš tri prsta i vičeš: Srbija! Fali samo fan baza koja bi ovu pesmu gurala i gurala napred, dok je ne čuju svi i glasaju za Tamaru, koja vredno radi već godinama i izbacuje bengere koji zaslužuju uvek po nekoliko nula više na pregledima. Ono što je možda najbitnije – Durum durum nije jednokratna pesma koja posle 1. marta neće postojati, već lagano može da se nađe u setlistama svih njenih nastupa.

Članak Koga briga za PZE 2025, država nam se raspada se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Naravno da je muzika tu bitna. Ili makar mi mislimo da je bitna, jer od onih protesta 90-ih pa do ovih novih instagramičnijih, prave se himne, specijalne pesme ili se koriste razne već snimljene u kojima se krije poruka (na koju autori mahom nisu baš specfično mislili kad su je pravili, ali su sigurno srećni što je došlo do toga).

U prethodnim nedeljama isprofilisale su se dve pesme koje nam sad već pomalo izlaze na nos. Ništa lično protiv njih nemam, čak je na neki način i sjajno što je većini ljudi na prve slike desetine hiljada ljudi na ulicama Srbije pala na pamet ista pesma. To je ipak neki vid jedinstva.

E, sad, to što vi iili ja više volimo ili ne volimo Ne želim da se plašim mraka ili Živeti slobodno, to je već podložno debati, ali u nekim drugim, srećnijim vremenima.

Ono što ipak možemo da kažemo bez da nas neko zapljusne komentarima – nije vreme za tu priču je da možda ipak imamo prostora i vremena da se oslonimo i na neke druge melodije.

Pored ove dve pesme, postoje i brda onih koje su nasleđene iz prethdonih decenija. Eyesburn, Goblini, Direktori… sve je to super, ali isto tako i pomalo potrošeno u, složićemo se, neuspelim protestima prethodnih 12 (i više) godina.

Jer referen kad misliš da si sam, mi smo ovde ima nas gomila ume da zaboli jer da nas je stvarno bilo gomila, onda možda ne bismo bili 2025. na ulici. A da ne nabrajamo sve one ljude koji su zaista bili sami, dok smo mi pumpali uz izađi i bori se dok niko nije ni izlazio, ni borio se.

Otud smo gledali malo šta ljudi slušaju danas, pišu na transparente ili su izbacili u prethodnim danima, a da bi moglo da se malo više zavrti kao neka od novih himni protesta.

Bojana Vunturševič – Ljubav

Veoma me raduje što se stihovi pesama Vunturiševićke nalaze na transparentima. Od ove gruvi himne pa sve do onih iz pesama Care, ali i Svemirska ljubav. Možda je upravo ta promena raspoloženja, ali i pola izvođača bitna za ove nove proteste, jer smo do sad imali besne muškarce u tridesetima i četrdesetim koji pozivaju na bunt i jedinstvo, a možda nam je sad potrebna žena koja poziva na ljubav i koja, kako stihovi kažu, poziva na restart i da sve počnemo iz početka.

Retrospektiva – Pi*ke / Što mi lažeš babu

Kad već prićamo o menjanu koncepta protesta, i ako pobegnemo od gitara u đuskanje i fanki haus zvuk, stižemo do mladog beogradskog benda koji je pored svoje standardne tematike o ljubavi i odnosima u raznoraznim siutacijama, dodao i dve angažovane pesme koje se ističu ritmom i porukom. Ova novija je posvećena svim onim vestima koje dolaze do naših starijih sugrađana, dok nas ova prva, bezobraznog imena, tera da se kroz ples zapitamo šta je sve potrebno da uradimo da bismo promenili svet.

Škofja loka – petak 13.

Najsvežija stvar, jer je pesma nastala za vreme protesta i ima taj pozitivni vajb koji ne može da vas ostavi ravnodušnim. Umesto besa koji tera na udaranje i vikanje, bend je uspeo da kanališe energiju u eksplozivnu sreću koja tera na pevanje i igranje, što je nešto potpuno retko kako za našu muziku, tako i za naš mentalitet.

MP – Svi u blokade

Dram n bass nikad nije odlazio odavde, samo se pritajio i čekao svoju šansu, a sa protestima šansa je stigla. Možda će se, kad se priča o ovom žanru, neko opredeliti za neko drugo ime, ali kako kaže više puta izbegavani Balašević – princip je isti, sve su ostalo nijanse. Pa tako pesma Svi u blokade pored svog poziva ima i zarazan ritam i gruv koji, evo, ne smeta ni nekoliko meseci kasnije kad izleti kao sound na Instagramu i TikToku, tako da – go for it sa ovim stilom i zvukom.

Jana – Evo ja ću

E, ovako, apsolutno nemam pojma koji je Janin stav po ovom pitanju i uošte me ne bi čudilo da ima člasku kartu SNS-a i ne zanima me, iskreno. Poenta je da je mim fora koja je rasla prethodonih nedelja uticala i na proteste. Jer ljudi su se snimali uz sound preteženo praveći fore evo ko će da se napije ili ko će da očisti kuću itd. a onda su ljudi krenuli da podržavjau studente uz ovu stvar.

Čak je i reper Mili prvo ocrnio svoje kolege sa pričom kako većina njih napravi story podrške, a onda ih brzo obrišu čim ostave dovoljno vremena da ih neko skrinšotuje. Onda je on uz ovaj sound podržao celu priču. I ne samo on, nego ljudi su i celo Madonino javljanje spojili u ovu priču mimovima. Tako da, ako niko do sad nije uvrstio ovu pesmu u pesme protesta, evo ja ću jer neko mora.

Nikola Vranjović – Teorija zabave

Ovo je moj mali doprinos, jer nisam video da ljudi guraju ovu pesmu u prvi plan prethodnih nedelja, a bitna je. Ako ništa drugo, jer Vranjkovićeve pesme mahom nemaju taj poziv na akciju, već uglavnom kao generali posle bitke saopštavaju da je sve usrano i propalo. Kod njega u pesmama se uglavnom pucalo u čelo, a ovde se poziva da velki grad vadi mač iz srca, da napadne zlo još jednom, dok u oči gleda smrt. Velika pesma sjajnog mračnog pesnika koja će u narednim godinama postajati još veća.

La strada – Okean (i Za milion godina)

Kao što je Bojanina Ljubav s početka pozivala na ljubav, tako i Za milion godina poziva na istu stvar. Pevanje hora na blokadi u Novom Sadu je nešto što se dugo delilo na mrežama, pogotovo pesma Za milion godina, ali deluje da je prevagu u kasnijim danima odnela druga stvar. Mnogi su se zalepili za pesmu Okean koju je origalno pevao bend La strada. Mada i Veliki prezir ima svoju verziju.

Pesma o mladosti i hrabrosti vezuje se i za ovo vreme, kao i svi mačevi u okeanu iz refrena kao metafora za sve izazove na koje mladi naleću ili će tek naletati. Kako se pevač i pesnik Slobodan Tišma pita šta ćeš učiniti sa sobom je pitanje koje nas sve nas zanima ovih dana kad mislimo i
o prethodnim mesecima i o uloženom trudu.

Naslovna fotografija: Izvor N1

Članak Alternativne himne studentskog protesta se pojavljuje prvo na Oblakoder.

A da li neko može da zamisli kako bi se ova priča  odvijala kod nas? Pa ne mora mnogo da zamišlja, može da pogleda samo novi film Roberta Egersa Nosferatu. Da, imamo nečastive sile, vampire i ostale karakondžule, to su sve nijanse, ali što bi rekao Balašević – princip je isti. Pazi, dakle, ovamo.

Priča stara ko Biblija, to jest, gotovo isto kao i Bram Stokerov Drakula za kog nemački reditelj nemih filmova FW Murnau nikad nije uspeo da nabavi prava, pa je rešio da malo promeni imena i kraj. Odatle imamo 2 rimejka Nosferatua, onaj Hercegov iz 70-ih i ovaj novi koji nam dolazi od proslavljenog hipsterskog reditelja nalickano-stilizovanih mračnih priča Roberta Egersa. Ako i ima nekog od vas koji se sad pita ko beše ovaj, pa ovaj je radio The Witch, Lighthouse, i The Northman.

Egers se drži osnovne priče o Tomasu (Nikolas Holt) koji je poslom krenuo za Transilvaniju, a ostavio svoju ženu Elen željnu ljubavi (Lili Rouz Dep). Tomas treba da potpiše ugovor sa grofom Orlokom (pola filma u senci Bil Skarsgard) koji je (kao što pretpostavljate i znate) ovaj vampir iz naslova, a koji je, u stvari, povezan već godinama sa ženom mu, dolazi joj u snove i krenuo je ka njoj čim joj eliminiše muža.

Dok Tomas beži, a Orlok putuje, Elen je u stanju raspada i ekstaze i u konstantnoj komunikaciji sa svojim bivšim vampirom, dok porodični prijatelji i doktori pokušavaju da je paze i leče, ali ko što kaže pesma – ne pomaže voda sa korita Ivanova, ni lekari, ni travari. Orlok će doći, vratiće se i Tomas, kljakav, ali živ, i sve će voditi tome da će morati doći do konačnog susreta dvoje povezanih bivših ljubavnika. 

Film već mesecima prati ogroman hajp, govorkanja o nominacijama za Oskara (zaboli čak 4 nominacije), a svakako su ga razni strani kričari koji su imali prilke da ga gledaju u 2024. godine uvrstili na listu najboljih. Nisam najpozvaniji da pričam o samim kvalitetima celokupnog horor gotskog dožvljaja jer jednostavno nisam nikad bio u tom fazonu, ali kao turista u tom svetu mogu da primetim da je Egers, stvarajući svoj sivkasti svet bez boje, pun lake preverzije i sa po kojim jump scare-om uradio dobar domaći zadatak.

Deluje da je ipak na tome sve i ostalo, bez uplivavanja u neke nove originalnije, opasnije i luđe zamisli, što je skroz okej za mene kome je stvarno svejedno da li se lik zove Orlok li Drakula, ili Elen iili Mina. Kapiram da je onima koji su dublje u priči imalo štošta da zasmeta.

Za mene je ovo bio jedan dobar eye candy u kojem je Egers sklopio finu mračnu atmosferu kojom nas je lagano navlačio čekajući tu konačnu eksploziju sa kraja. Orlokov lik s početka jedva i da vidimo i u naredna 2 sata on se polako otkriva kao da se naše oči navikavaju na mrak u kojem ga gledaju i traže. Sve do samog kraja, kad ga gotovo celog vidimo – matorog, koštunjavog, sa velikim hajdučkim brkovima koji nas vraćaju na tezu sa početka teksta.

Orlok je povezan sa Elen još od ranije, sanja je i čeka priliku da konačno dođe, a kad dođe, napraviće sve što može da bude sa njom. Doneće kugu na njen grad, a muža joj osakatiti, kao i druge oko nje. Samo da bi je imao. Znači, realno, ko svaka balkanska budaletina koja se zainati da je nešto njegovo vlasništvo.

Iako lik Nosfertua još od Maksa Šreka koji ga je tumačio 20-ih godina prošlog veka, pa do ovog danas, ne bi trebalo da ima tu dozu privlačnosti i seksualnosti koju ima njegov brat blizanac. Egers je ovim brkovima još više naudio svom liku, pa cela eksplozivna erotičnost koja privlači Elen ka svom mučitelju biva još čudnija. Ali sudeći po komentarima ženskog roda, svakako radi posao. I ne, džabe je što je pod kilo maske jedan od braće Skarsgard, bukvalno se ne vidi.

U prethodnim nedeljama je izašao razgovor sa Egersom koji je najavio prikazivanje filmova koji su uticali na njega u pravljenju Nosferatua, i tu se na listi pojavio naš veliki Kadijević sa filmom Leptirica. Javili su i svi portali da je Nosferatu rađena pod uticajem Leptirice, kao i da ima elemenata balkanskog i istočnoevropskog folklora.

I šta znam, kao što Radojka, glavna junakinja Leptirice, nevino leži na travi dok je neki zvukovi dozivaju iz dubine šume želeći da oduzmu njenu nevinost, tako je i Elen jednom kao mlada bila dozvana od strane Orloka, kad je njihova veza učvršćena, ali tu se sa ovdašnjim klasikom horora svaka veza završava. Mislim, da se ne lažemo – Nikolas Holt je lepši od mladog Pere Božovića.

I dok je, s vremena na vreme, ovaj film vrištao da bi ovde Anja Tejlor Džoj sjajno legla u glavnoj ulozi, Lili Rouz Dep nije loša. Nije ni dobra. Na nekoj raskrsnici se nalazi, i biće joj potrebno još nekoliko godina (decenija) da se otrese svog nepotizma i da na prvi pomisao nje nemamo u glavi roditelje joj Džonija Depa i Vanesu Paradi.

Nikolas Holt je zato zvezda, i u paru sa sjajnim ulogama u filmovima Juror no. 2 i The Order Holt je vladao 2024, i uz Sebastijana Stana može slobodno da ponese titulu glumačkog MVP-a za prethodnu godinu. To što neće biti sankcionisan nagradama, to već ide na čast onima koji o tome odlučuju. Skarsgard posle It-a igra još jednog od likova iz panteona horor čudovišta, i zaista je jeziv njegov spori i stari vampir. Ali pitanje je koliko je to do njega samog, a koliko do maske, Egersove režije i, naravno, brkova, jer – što je vampir bez brkova?

Naravno, kao što ne možemo da zamislimo Egersov film u savremenom dobu i bez precizne dinamike i fotografije, tako više ne možemo da zamislimo i njegov film bez Vilijama Defoa. Defoov profesor, koji je parafraza Van Helsinga, samo doprinosi sumanutoj atmosferi grada koji tone pod naletom kuge, i ne znam da li postoji drugi glumac na svetu koji bi trenutno mogao to bolje da odglumi.

Film se polako pojavljuje na striming servisima i torentima, ali film možda ipak treba najbolje osetiti u bioskopima, dok ga još ima, jer Egers je spremio kompletan ugođaj za čula fotografijom, muzikom i dobrim kastingom. Barem za nas koji smo kao klinci od gotik bendova slušali Him, a ne Typo o Negative. Da, znam koliko ovo blamantno zvuči, pustite me.    

Članak Nosferatu iliti što je vampir bez brkova se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ko greši, a ko je u pravu? Pitanje je na koje nemam odgovor. Čak ni sam ne znam kako da se ponašam u većini slučajeva. Znam samo da ne umeju ni drugi. Ni oni koji žive život dok se problemi dešavaju, ni oni koji bi da grizu bliske jer ne znaju šta će od besa.

Realno, i sami umemo da se zapitamo kad vidimo da neko iz našeg okruženja ne okači 10 storija na temu studentskih protesta, i odmah počnemo da sumnjamo u njegove iskrene misli o svemu. Pa i na mene se ovde neki dan virtuelno drao jedan što sam pisao o tome šta sam gledao na FAF-u, dok se oko nas sve raspada i ništa nije normalno.

Kako se ponašati u situacijama koje su strašne, koje bole, ili dok traje borba – takvo pitanje je postavio i Džesi Ajsenberg u svom filmu A Real Pain. Ovo je nova indie dramedija u kojoj je reditelj i scenarista dao sebi glavnu ulogu, dok njegovog rođaka glumi Kiran Kalkin.

Film će danas svakako imati svoj hajp zbog sjajne uloge ovog drugog koji gotovo sigurno osvaja Oskara za sporednu mušku ulogu. Da se zvezde nisu tako posložile, pitanje je da li bi se stvorio momentum za pričanje o ovom, pre svega, malom filmu, koji nam na prvu loptu nudi toliko puta ispričanu priču o road tripu dvojice Amera u Evropi. Ipak, ispod površine ovaj film nudi mnogo više, a hajp koji ima je prečica da do te suštine dođemo.

Dva rođaka Dejvid i Bendži (Ajzenberg i Kalkin) kreću na put u Poljsku, odakle je njihova baba. Krenuće prvenstveno u Holokaust Tour, s tim što je neće završiti sa ostatkom ekipe, već će u svojoj režiji posetiti rodnu kuću svoje pokojne babe. Njih dvojica su, naravno, potpuno drugačiji. Dejvid je zatvoren, nervozan, nepoverljiv, sa nekim očigledno neizrečenim višim ciljem zbog kog je krenuo, dakle klasičan Džesi Ajzenrberg.

Bendži je što na umu, to na drumu lik. Otvoren je, viče, plače, smeje se i preti i govori svima sve neprijatne stvari koje nekad jesu, nekad nisu tačne i nekad imaju uporište u istini, nekad ne. Znači, klasičan Kiran Kalkin. Ubrzo ćemo saznati i da je Bendži pokušao samubistvo, kao i da je baba koja je umrla bila jedina osoba sa kojom je umeo da komunicira, i da je Dejvid tu upravo zbog njega.

U grupici Jevreja koji posećuju Poljsku, zemlju predaka, kao i Aušvic, mesto jednog od najvećih zločina u istorji sveta, čuje se eho današnjice i unštavanja Palestine, ali i drugih ratova.

E, sad, možda tvorci filma (ili barem oni okolo) nisu imali to na umu, ali tako će svakako biti, i pričati se o tome jer kroz film se postavlja to pitanje kako i koliko svi oni, u autobusima i vozovima koji idu na tu turneju pate za tim vremenima i tim stradanjima.

Bendži će biti taj koji osuđuje sve njih, govoreći im da ne znaju ništa i ne pate dovoljno da bi samo nekoliko minuta kasnije on sam delovao kao da je pao s Marsa. Sve dok ne dođu do Aušvica, kad zaista shvataju svi svu veličinu stradanja.

Da bih došao do nekih ključnih stvari oko pitanja sa početka teksta na koje nema odgovora, moram da pomenem i kraj filma, tako da SAD IDU SPOJLERI, A VI SLOBODNO PRESKOČITE JEDAN PASUS. 

Nakon neuspešne posete bakinoj kući gde ih ljubazno zamole da odu i da ne ostavljaju kamenje na pragu (jevrejski običaj) da se neko ne bi povredio, autor kao da nam nudi i da nam pokazuje da je njihova priča/patnja/tragedija gotova u realnom vremenu. Da ne vredi više vraćati se, jer sve ovo malopre pomenuto više ne stanuje tu. I da na njima ostaje samo da ih nose sa sobom. Pozdrav Bendžija i Dejvida na kraju filma nam pokazuje da će se Dejvid vratiti kući, ostavljajući kamen koji je poneo iz Poljske ispred kuće, jer u kući je život koji živi i budućnost, dok će Bendži ostati tamo gde smo ga na početku našli, na aerodromu, izgledajući izgubljeno.

GOTOV SPOJLER, NASTAVI DALJE DA ČITAŠ SLOBODNO.

Džesi Ajsenberg nije neki veliki autor i intelektualac i deluje da je po prvi put u svojim 40-im toga svestan. Otud je napravio jedan svoj mali teren u vidu ovog filma i potrudio se da nam unutar njega isfilozofira jednu pitku temu o tome ko i kako može i sme da žali o stvarima i svetu koji nas okružuju. I šta je ta prava bol. Iako će se neko odmah vezati za Bendžija, gde se njegova bol i patnja prelivaju u depresiju ili neku drugu mentalnu bolest, Ajzneberg daje dovoljno razloga da verujemo i njegovom liku da pati i da ga „boli”.

Možda ne toliko zbog nepravde koje je urađena njegovom narodu za kojom, čini se, pati koliko i bilo koji drugi Jevrejin, ali se trudi da u svom životu, sređenom i popunjenom, pronađe mesta za svog „ludog” brata i putovanje u prapostojbinu. Što kaže onaj meme – it aint much but its honest work.

Bezobzira na svedenost njegovog lika ili na vatrenost Kalkinovog, utisak koji nosim je da bol ne bi smela da se meri. Nosi je ti sa sobom, u džepu ili ogromnom koferu, i radi joj šta i kako oćeš. Mene  je bolelo i kad sam lomio ruku i kad su mi lomili srce. To su bile drugačije vrste povreda i bolova, ali ne bih voleo da se vratim bilo kom od njih, a sećanje i osećanje na oba nosim svaki dan, bilo kad se menja vreme ili kad čujem neku pesmu.

I Ajzenberg i Kalkin su apsolutno onakvi kakvi očekujete da će biti. S tim što je Džesi i režirao i pisao, pa ceo projekat odiše duboko autorskim pečatom. Ipak, Kalkin je glavna zvezda. Svi oni koji su gledali Succession zbog Romana Roja, moći će da otvoreno prigrle njegovog Bendžija, jer ista je to lajava baraba kao i uvek, ali barem nije sociopata koji nema ništa protiv da podrži malo naciste.

Ipak, Kalkin uspeva da iznese sjajno svaki ekstrem svog bipolarnog lika – od potpunog dna i ponora do ekstatičnog vrha i upravo je to ta nijansa kojom će vrlo verovatno zadiviti i Akademiju koja dodeljuje Oskara. Ostale nagrade je već skupio.

Inače, Ajzenberg je rekao kako nije gledao nikad Succession, kao ni bilo koji drugi Kalkinov film, već je glumca znao ovako, na ćao ćao, sa premijera i na osnovu toga mu je dao ulogu. Zvuči prilično neverovatno, ali je kul priča za mitomane i predanja urbane legende, kao i za oko i sluh Džesija Ajzenberga da da ovakvu ulogu ovom suludom liku.

Za one kojima nedostaje Succession, pored ovog lajt Romana Roja, preporučujem i praćenje sezone nagrada koja traje, jer se gotovo uvek u istoj kategorji sporedne muške uloge, pored Kalkina, nalaze i Džeremi Strong, iliti Kendal Roj, koji je bio odličan u filmu Apprentice.

Džeremi izgleda kao neko ko ne ume da gubi, dok Kiran deluje kao da mu nije stalo što pobeđuje. Džeremi pritom ceo svoj posao shvata smrtno ozbiljno, dok Kiran deluje kao da samo izrecituje to što ima od scenarija i ide dalje, pa cela stvar dobija novi Succession nivo sukoba za koji nismo ni znali da nam je potreban. 

Članak A Real Pain – Da li je moj bol veći od tvog se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Znate ono kad legnete da spavate, pa sanjate neke ljude koji se nikad nisu ni videli, ni sreli kako piju piće zajedno na rođendanu vaše tetke od strica? Mnoge muzičke saradnje kod nas tako izgledaju. Dešava se da tako gledamo u video izneverovani i da tehnički ne možemo da se skoncentrišemo na muziku jer zurimo u uvećane ekrane, gledamo piksele i razmišljamo da li je ovo samo još jedna AI sprdnja. Dok Čipi peva – leži polugola na meni, vozi me ko reli.

I zaista, prvog januara 2025. izašao je sešn pored izvesnog islandskog vodopada. Kažem izvesnog, jer verovali ili ne, na internetu nema apsolutno nikakve informacije kako i zašto je došlo do ove saradnje, kao ni da li je ovo zaista Island u pozadini. Da l’ su ljudi i dalje bili opijeni od novogodišnjeg slavlja ili je ekipa iza celog projekta jednostavno shvatila da im tradicionalni mediji uopšte nisu potrebni i samo su pljusnili Plava Krv (Island Sessions) na striming? U svakom slučaju, ono što su svi primetili u stilu onog mima je da, evo, i mi sad imamo Jay Z – Linkin Park saradnju kod kuće.

Osvajači su poznati kao pre svega eklektičan bend koji prati trendove, jer da se ne lažemo – njihov najveći hit, pored svih mogućih čekanja dana ili skidanje maske sa očiju je ipak Teče vino crveno, mrski narodnjak svakom njihovom old school fanu, od pre 20-ak godina. Devitovu eklektiku nismo mogli da primetimo do sad. Možda jer ga nismo mnogo slušali. Kad kažem mi, mislim ja. Bilo kako bilo, ova saradnja je izazvala preveliki wtf osećaj u svima nama. Toliki da ne bismo mogli ni da ga shvatimo ozbiljno. Svakako se sjajno namestilo da, ovakvi kakvi su, Devitovi Osvajači mogu da budu hedlajneri na gotovo svim domaćim letnjim open air festivalima. Što više govori o festivalima u Srbiji.

Ovakve saradnje prilično se oslanjaju na identitet nacije koja uživa u goveđoj salati na pici. Pod starom sirotinjskom parolom hajmo sve odjednom i stalno i sa svih strana, nema veze što je nespojivo, jer ko zna, možda sutra više neće moći, upravo tako i ovih pola sata muzike deluju i izgledaju. Pride, ova muzička saradnja, kao i već pomenuti delikates, imaju glavnu sličnost – najbolje se konzumiraju posle jednog, dva ili 16 pića.

Nije ovo usamljen primer u domaćoj muzici kad se nespojive sile zakuvaju u muzičkom studiju i dobiju nešto što realno niko nije tražio, ali su mnogi konzumirali iz ovih ili onih razloga. Pritom je to kod nas prilično lako, jer narodnjaci oduvek vole da sarađuju sa onima koji bi pripadali taboru koji bi trebalo da ih prezire. Tražeći legitimitet druge strane, ali i pokušavajući da se okoriste o talenat. Ovi drugi su se nosili onom devizom iz Kengura – ne znam, karta mu ne smrdi, pa su probali da dobiju koju paru ili pregled na Jutjubu više. Podsetimo se nekih od njih.

Artan Lili feat Coby – Tu ih karaš

Lažno prvo mesto naše godišnje top liste (koju neki nisu pročitali do kraja, pa su se istrolovali da je pravo prvo mesto). Artan Lili već godinama unazad dovodi goste na svoje nove pesme, i realno, saradnja sa Cobijem je na bila neviđeno sjajna ideja. Pogotovo što su njihovi prethodni gosti bili likovi poput Vranjkovića ili Caneta, legende koje ipak imaju svoje elitističke stavove o muzici i svetu oko sebe. Coby je tu super, kao neka vrsta kontre i stava, a čak je i poruka pesme skroz na mestu. Ali onda zaista krenu ovi stihovi i pesma se ovako stvarno zove i ovaj refren zaista postoji i vi prosto osećate kako krindž koji osećate postaje stvorenje za sebe koje sad živi zauvek sa vama, i u vama se pojavi svaki put kad se setite ove pesme.

Juice i Mina Kostić – Priđi mi polako

Da li se Juice samo sprda ili je ozbiljan, ko zna, ali u onom svom prvom ili drugom trap naletu, počeo je sa saradnjama sa narodnjacima. Sve od Jelene Kostov, preko mekše pop struje Funky G-a, pa do Mine Kostić, koja mu je btw i usvojena sestra, pa cela pesma dobija još čudniji ton. Pritom je ludi Juice u to vreme tu pesmu najavljivao kao saradnju koja treba da liči na Jay Z-a i Bijonse. Jeste, brate Sđu, to je to. Posle je Juice snimio još nekoliko vrhunskih traka, i još više loših. Sarađivao je i sa Marlonom Brutalom, svađao se što mu ne puštaju EKV u Parovima i imao pank bend. Renesansna ličnost.

Plavi orkestar i Nada Obrić – Šta će nama šoferima kuća

E sad, postoji kontekst. Ovo nije ovaj sadašnji Plavi orkestar (ako Plavi orkestar danas uopšte postoji, proverićemo) koji bi na nekom potencijalnom novom albumu mogao lagano da napravi narodnjak i niko ne bi ništa primetio. Ovo je „onaj” Plavi orkesar 80-ih, koji ma koliko koketirao sa folk elementima, i dalje je tinejdžerska pop senzacija koja se naslanjala na Bitlse, ali i New Primtism pokret u Sarajevu. U toj konotaciji napraviti pesmu Šta će nama šoferima kuća i pozvati Nadu Obrić, pevačicu koju mahom u tom trenutku vole ti isti šoferi, je bio skandal finih razmera. Ali i ulazak narodnjaka na mala vrata međ’ omladinu koja je tu bila samo zato što je Loša, pevač grupe, lep dok peva lepe balade.

Vojko V, Krešo i Tonči Huljić – Pasta Italiana

Vojkov prvi album je koliko rep, toliko i pop senzacija celog Balkana, a hitovi sa tog izdanja su se samo nizali. Pesma Pasta Italiana je samo trebalo da ima sempl Huljićeve Madre Bedese, na kojoj bi se ova dva splitska padavičara zevzečila na račun italijanskih proizvoda, trivija i pop kulturnih refernci. A onda se valjda neko dosetio da Tonči uopšte nije pao s kruške, i da bi njemu bilo sjajno da uleti i doda svoj deo. Momci su mu napisali šta treba da odrepuje, a onda je i dodao solo na huljofonu koji gazda Magazina i šef mnogih pevačkih takmičenja svira. Nama, s ove strane Drine, ovo nije neki veliki wtf jer hrvatsku estradu posmatramo kao mesto na kom može sve da se desi, pa i da sutra Doris Dragović zapeva sa Hladnim pivom, a Hiljson Mendela sa Vucom.

Buč Kesidi i Vlado Georgiev – Lažljiva

View this post on Instagram

A post shared by Zdravo Pančevo (@zdravopancevo)

Oni su iz ravnice, a on veruje da je zemlja ravna ploča, tako da su se lako našli. Lažljiva je pitaj boga zbog čega (osim što je vrhunska pesma, naravno) postala hit mnogih gradskih bleji, žurki i aftera u prethodnih 5 i više godina. Bučevi su to osetili, pa su maltretirali Georgieva na mrežama dosta dugo dok ovaj nije pristao i pojavio se kao gost na njihvom koncertu na Tašu. E, sad, ako ste bili upoznati sa gradskim dešavanjima i završnicama žurki uz Lažljivu, ovaj momenat je bio normalan završetak uspešne večeri. Za one koji su došli na dobru svirku mladog i perspektivnog rokenrol benda, ovo je bio veliki nerazumljvi gaf, jer zašto zaboga Georgiev skida jaknu i na kolenima peva pesmu o lažljivoj ženi kao da je kraj sveta?

Naslovna fotografija: Nemanja Đorđević

Članak Najčudnije domaće muzičke saradnje se pojavljuje prvo na Oblakoder.