Ovog puta, međutim, nešto neformalnija pozivnica za svadbu stigla je iz bioskopa i ako ste se zapitali zašto treba da prisustvujete svadbi na kojoj zapravo ne morate da budete, odgovor je – pa… zato što na kraju ipak bude lepo.

Svadba je komedija Igora Šeregija, opisana kao punokrvni balkanski „anti-rom-com“, i traje tačno 97 minuta – taman da se sve raspadne, pa opet sastavi, I to nekoliko puta.

Film se, u punom smislu te reči, i ponaša kao svadba – pre početka se o njemu priča, u toku projekcije se čitav haos odvija pred nama, a posle se sve to prepričava. Tome u prilog govori i činjenica da je Svadba u Hrvatskoj oborila rekord još pre prve projekcije, sa preko 70.000 prodatih ulaznica, a prvi vikend završio se sa 170.496 gledalaca. Slično je i u Srbiji, a brojke i dalje nastavljaju da rastu.

Ispred male Rode na Banovom brdu dočekao me je red koji, iako sam znala za ove brojke, ipak nisam očekivala. Naročito posle „Yugo Floride“ koju sam u istom tom bioskopu gledala pre nekih mesec dana (znam, znam, nije za poređenje).

Kupovale su se karte, mirisale su kokice, a atmosfera je imala onu svadbarsku „ajde, biće dobro“ energiju – iako niko nije mogao da pretpostavi šta ga tačno očekuje.

Zaplet je, kao što ste verovatno već i mogli da vidite, klasično „ne daj bože da komšije saznaju“ balkanski – dve imućne porodice, jedna iz Beograda i druga iz Zagreba, londonska romansa koja prerasta u trudnoću i svadba koja mora da ostane tajna.

U varijanti ovog filma, tajna se pretvori u mali međunarodni incident: poznati hrvatski preduzetnik baš na rođendan saznaje da je na ivici bankrota, kada mu ćerka iz Londona javlja da je trudna i da je otac deteta sin srpskog ministra spoljnih poslova.

Glavni adut filma je glumački ansambl. Među likovima koji nose celu priču su Rene Bitorajac i Dragan Bjelogrlić, uz Vesnu Trivalić i Lindu Begonju (a u široj podeli su i druga prepoznatljiva regionalna lica).

Igor Šeregi, režiser i scenarista filma, ubacuje dovoljno slojeva priče da likovi ne budu samo karikature, ali i dovoljno tenzije koja doprinosi tome da čitav film ne bude jedan veliki skeč. Seka Sablić i Anđelka Stević Žugić prate ovaj ritam i uspevaju da budu autentične i kada scenario igra na sigurno.

SPOILER ALERT

Već u prva dva minuta, dok film otvara Fazlijina pesma „Helikopter“, krene onaj prvi, iskreni blagi osmeh. Onda, vrlo brzo, stižu fore koje su toliko loše da se zapitaš da li će ceo film plesati na ivici krindža, dok ne shvatiš da je baš to štos. Bjelogrlićev lik je zadužen da baca očajne fore, i što su one gore, to je jasnije da su namerno takve. Kao na svadbi – uvek postoji neko ko misli da „diže atmosferu“, a zapravo je hodajući generator neprijatnosti.

Ima i scena koje deluju kao deja-vu, kao da smo ih već gledali, ali film to nadoknadi tempom i muzikom koja parodira svadbarski ukus. Fiktivni trap dvojac Težak život i Mladi gangster zvuče kao da su pobegli sa TikToka, pogotovo u sceni u kojoj Težak život peva kao Kendal Roj „L to the OG“, samo sa balkanskim štimungom.

Humor u Svadbi dobrim delom počiva na onim starim, već poznatim provokacijama na relaciji Srbi-Hrvati, „naši i vaši“, zapad–istok, ko je kulturan, ko je sirov, ko kome šta zamera još odavno.

Kritičari koji se mnogo više razumeju u ovu temu od mene su to opisivali kao prvoloptaški humor, baziran na stereotipima, ali i kao komediju u kojoj se (makar većinski) ne oseća zla namera – više je to nervozni, svadbarski smeh kad za isti sto sednu ljudi koji se inače gledaju preko nišana istorije.

I sam Šeregi u razgovorima kaže da film igra baš na toj razlici, odnosno na tome da nam je ta tema i dalje intrigantna i, dokle god da traje, izgleda da ćemo joj se i smejati.

Neću dalje prepričavati šta je sve bilo, ali jasno vam je – Marko Grabež i Nika Grbelja u ulozi mladenaca na kraju uspevaju da se odupru kolektivnom ludilu koje je zahvatilo njihove porodice, čiča-miča i gotova priča.

Najbolji dokaz da je „Svadba“ ipak pogodila bioskopski nerv je publika – u sali su ispred mene u pretposlednjem redu sedele četiri bake, prijateljice koje su vrlo verovatno, a sudeći po mirisu Intesinog laka za kosu, pre projekcije kolektivno bile i kod frizera (preslatko!), levo od mene sedela je grupa tinejdžera (okej, manje slatko) i svi su se smejali uglas. Nekad je, izgleda, to sasvim dovoljno.

Članak Treba li da odete na Svadbu za koju niste dobili zvaničnu pozivnicu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Raskrsnica kod zgrade Vlade Srbije prohodna je tog 22. oktobra, nešto pre 16 časova. Oktobarsko sunce, miholjsko leto, i ljudi koji pristižu iz svih pravaca – u kolicima, sa rančevima na leđima, i ručno rađenim transparentima. Saobraćaj se nervozno odvija, vozači proviruju kroz prozore, a na trotoaru nastaje polukrug.

Ljudi se sa trotoara premeštaju na kolovoz, žamor se utišava i sve oči uprte su u improvizovanu binu koja je napravljena u poslednjem trenutku.

Okupljeni zahtevaju zakon koji roditeljima–negovateljima ne bi bio milostinja, nego priznanje rada; status, staž, predah; sigurnost da dete ima sistem čak i kad roditelj klone.

Ali neću govoriti u njihovo ime. U ovoj epizodi slušamo mame koje su hrabro iznele svoje priče i delove govora koje su pripremile tog dana.

Naslovna ilustracija: Nataša Mihailović

Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Oblakoder i ona ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Projekat se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.

Članak Roditeljstvo bez smene se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Srbiji postoji armija „nevidljivih” radnika koji upravo žive na gore opisani način, a nemaju radnu knjižicu. U pitanju su roditelji koji 24 sata dnevno brinu o svojoj bolesnoj deci. Njihov rad ne staje vikendom, nema godišnjeg odmora, ali nema ni plate, staža, pa samim tim ni prava koja iz toga proizilaze.

Zakon roditelj–negovatelj bio bi način da se ovaj neplaćeni rad prizna. Plata makar u visini minimalca, uplaćeni doprinosi i socijalno osiguranje na neki način bi predstavljali štit od potpunog siromaštva. Pa, ipak, takav zakon u Srbiji još uvek nije donet. Godinama do javnosti stižu obećanja i najave „dijaloga“, međutim, konkretni koraci i dalje izostaju.

Hronologija pokušaja

Temelj ove borbe zapravo se polaže 2009. godine, kada Srbija ratifikuje Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom (CRPD) i formalno preuzima obavezu da podrži porodice u nezi bez diskriminacije. Iz tog pravnog okvira će kasnije uslediti i zahtev za status „roditelj–negovatelj“. Već tada se iz institucija čuju prvi, diskretniji pokušaji. Naime, kancelarija Zaštitnika građana godinama kasnije svedoči da je još 2009. predlagala uvođenje posebnog dodatka porodicama sa teško obolelom decom kroz izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Međutim, ta ideja je, uz obrazloženje ministarstva da nema procene troškova, ostala u fioci.

Masovniji, vidljiviji talas glasova koji ponovo žele da poboljšaju status roditelja koji imaju decu sa smetnjama u razvoju ili drugim stanjima i oboljenjima, stiže krajem 2012. iz Novog Sada. Udruženje „Život“ tada pokreće inicijativu i peticiju za uvođenje statusa, a već u januaru 2013. zamenica Zaštitnika građana na RTS-u javno podržava rešenje i dogovara radni sastanak sa roditeljima.

U proleće iste godine približno 61 hiljada potpisa stiže do Narodne skupštine, uz zajednički pritisak udruženja i ombudsmana da se predlog stavi na dnevni red, ali bez epiloga. Tok narednih godina obeležavaju obećanja, okrugli stolovi i povremena medijska vraćanja teme u žižu javnosti, bez ulaska u proceduru koja bi donela sistemsko rešenje na državnom nivou.

Pomak, naizgled paradoksalno, ali suštinski jako logično, dolazi „odozdo” kada pojedini gradovi kreću da „krpe“ prazninu nacionalnog zakona. Sremska Mitrovica, na primer, tako 27. avgusta 2024. donosi odluku i otvara put dodeli statusa i isplati minimalca uz doprinose; potom Leskovac krajem decembra 2024. usvaja sličnu odluku i tokom 2025. uručuje prva rešenja, a Kula od marta 2025. prima zahteve roditelja.

U septembru 2025. Bor ide najdalje – gradska odluka uvodi naknadu u visini republičkog minimalca uz uplatu doprinosa, sa jasno naznačenom primenom od 1. januara 2026. što može biti protumačeno kao signal da lokalne samouprave, u meri u kojoj je to moguće, preuzimaju stvar.

Istovremeno, republička slika pokazuje zašto je „lokalno krpljenje“ nedovoljno. Početkom oktobra 2025. većina poslanika ne glasa ni za uvrštavanje predloga Zakona roditelj-negovatelj na dnevni red, posle čega Ministarstvo rada 21. oktobra otvara „dijalog o unapređenju statusa“, a već 22. oktobra sledi protest roditelja uz podršku studenata.

Glasovi sa protesta

Roditelji-negovatelji su na pomenutom protestu artikulisali jasne i merljive zahteve:

– nacionalni status roditelj–negovatelj zasnovan na zakonu (ne na projektima, jednokratnim merama i „radionicama“),
– naknadu najmanje u visini minimalne zarade uz uplaćene doprinose za penzijsko i zdravstveno,
– kao i prava koja prate radni odnos — bolovanje, odmor i zaštitu od gubitka stečenih prava.

Naglašeno je i da obuhvat mora biti dovoljno širok i pravedan, bez suženja kroz dodatne „kategorizacije“, jer se stanja dece menjaju, a iscrpljenost roditelja ne meri formularima. Organizaciju skupa, kako su istakle govornice, vodila je neformalna grupa od sedam majki, i to, kako kažu, i u ime onih roditelja koji zbog 24-časovne brige nisu mogli da napuste četiri zida.

„Ne tražimo pomoć, tražimo status. Da se prizna da smo radnici koji drže decu u životu: sa stažom, osiguranjem i pravom na odmor“, rekla je jedna od govornica na protestu.

U nastavku su se smenjavale lične, konkretne priče koje su objasnile suštinu zahteva. Jedna majka sa blizancima s autizmom opisala je godine vođenja bitke „od doma zdravlja, preko škole i pratnji, do ministarstava i centra za socijalni rad“, uz poruku da je „vreme isteklo“.

Druga učesnica, žena sa invaliditetom i majka deteta sa smetnjama u razvoju, poručila je da „ljubav ne plaća račune“ i da zahtev nije milostinja, nego priznanje realnog, punog radnog vremena koje roditelji već obavljaju, bez smene i zamene.

Govornice su istakle i da se roditeljske grupe susreću s obeshrabrivanjem i premeštanjem teme na „dijalog bez roka“, dok je ključni problem, a to je izostanak sistemskog rešenja, ostajao isti. Upadljiva činjenica koju su sve govornice bitno podvukle je da 141 poslanik nije glasao da se predlog Zakona roditelj-negovatelj uopšte uvrsti u dnevni red.

Priznati brigu kao rad, finansijski i pravno, i porodicama dati poštovanje i minimum sigurnosti – staž, osiguranje i odmor – stvari su koje mogu da naprave bitnu razliku i ponude nešto više od pukog preživljavanja.

„Ljubav ne plaća račune, ne obezbeđuje sigurnost i ne može zameniti zakon“, reči su takođe jedne od govornica. Posle godina inicijativa, peticija i „dijaloga“ bez epiloga, traži se konkretan potez – stavljanje predloga na dnevni red i glasanje. Zakon roditelj–negovatelj mora da se usvoji na nacionalnom nivou – sada i odmah, glavna je poruka majki dece kojima je pomoć potrebna svakodnevno.

Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Oblakoder i ona ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Projekat se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.

Članak Zbog čega je važno da se donese Zakon roditelj-negovatelj? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Strahinja Macić, pravni savetnik Polekola, u okviru kog je i nastala inicijativa Pravo na vodu navodi da su, mapirajući ovogodišnje suše i restrikcije vode, uočili jednu pravilnost:

„Osim toga što je bilo rekordno sušno leto, pa je time i postojao manjak vode u odnosu na uobičajene količine koje su nam raspoložive, što je i doprinelo stanju koje je zadesilo mnoge građane, jeste i to da prethodne suše, kao i klimatski modeli za budućnost uopšte nisu donosioce odluka ni na lokalnom ni na republičkom nivou naterale da krenu sa rešavanjem ovog problema. Ključna stavka bi bila optimizacija lokalnih vodoizvorišta, njihova zaštita, kao i unapređenje vodovodne infrastrukture koja se nalazi u prilično lošem stanju u celoj Srbiji.“

Prema njegovim rečima, oko 60% vodoizvorišta je bez zona sanitarne zaštite, dok je oko 50% vode izgubljeno na mrežama, a ponegde i više. Veći sistemi to bolje trpe, ali mali pucaju prvi, a solidarnost prema onima sa najslabijom infrastrukturom često izostane.

Iskra Krstić, nezavisna istraživačica koja je takođe deo Polekola ističe da treba da budemo svesni da donosioci odluka ne rade dovoljno na adaptacije klimatskim promenama, a da je Balkan deo Evrope koji se najbrže zagreva.

„Sama Evropa je kontinent koji se zagreva brže od drugih, a jugoistočna Srbija još brže. Mi imamo situaciju koja preti da se pretvori u katastrofalnu, a zatiče nas posle preko 40 godina podinvestiranja u infrastrukturu koja je ljudima neophodna. Investicije u vodovode ne odgovaraju zahtevima stanovništva još od 80-ih“, navodi Iskra.

Ali nije pitanje samo koliko kiše padne, već koliko vode ostane – u zemljištu, rekama i ispod površine.

Presušeni tokovi

Jasan primer da jedan izvor čija je izdašnost opala i zastarela mreža nisu izdržali jeste Zaplanje, odnosno Gadžin Han. Ali to, nažalost, nije jedini slučaj.

„Donje Brijanje, koje se nalazi na svega 150 metara od magistralnog vodovoda Bojnik-Doljevac, prema svim planskim aktima opredeljeno je za priključenje na regionalni vodosistem Barje, koji je 50 kilometara daleko. Bunari su presušili ili su hemijski neispravni, a kraj je poznat po endemskom nefritisu. Sadašnje stanje faktički ih lišava mogućnosti i da u dogledno vreme dobiju vodovod i da dobiju zdravstveno ispravnu vodu za piće“, navodi Strahinja.

Pošteđeno nije ostalo ni Lebane. Naime, za vodosnabdevanje predviđena je Šumanka, reka koja drugo leto zaredom presušuje. Strategija, međutim, crta na toj istoj reci branu visoku 70 metara.

Kada površinske vode zakažu, adut su podzemne. Aluvioni Mačve i Kovina, kraški sistemi Homolja, Kučaja i Beljanice trebalo bi da posluže kao rezervoari podzemne vode. Ali ti aduti se lako pretvaraju u dug, naročito u ravnici.

„Posebno u Vojvodini ogromne količine podzemne vode zahvataju velike plantaže i industrija. U pojedinim mestima nivoi su padali i po petnaestak metara. I dalje crpimo više nego što se akvaferi obnavljaju“, napominje Strahinja.

Iskra takođe dodaje da je upravo zbog toga važno da se sačuvaju postojeća velika vodoizvorišta, naročito podzemna kao što su sliv Jadra i sliv Mlave, koji su sposobni da snabdevaju te regione i da kompenzuju gubitke.

Ali u celoj priči ne treba zanemariti ni male hidroelektrane. Stari katastar iz 1987. i dalje je kičma mnogih prostornih planova. Iako je deo izgradnje MHE zaustavljen otporom građana i lokalnih samouprava, pretnje i dalje postoje.

Prijepolje

Početkom 2025. inicijative Zaštitimo reke Prijepolja i Pravo na vodu otkrile su da su vodne dozvole i lokacijski uslovi za MHE „Velika ploča“ na Ratajskoj reci falsifikovani. Vodna dozvola iz 2024. elektronski je potpisana osam dana pošto je dostavljena Ministarstvu, a na njoj stoji potpis osobe koja četiri godine nije radila u JVP „Srbijavode“. „Informacija o lokaciji“ nosila je broj i datum kopirane sa drugog predmeta, a opština Prijepolje demantovala je da je dokument izdala. Dokazi su bili toliki da je Ministarstvo rudarstva i energetike poništilo energetsku dozvolu kompaniji PowerIT.

Mala Ratajska reka iz koje se snabdeva nekoliko sela tako je, posle godina istrajne borbe, izbegla cev i beton. Pravda, naravno, ne staje na poništenom papiru. Udruženja traže da tužilaštva procesuiraju falsifikatore, a opština da uradi ono što joj je u moći – zabrani MHE (u prostornom planu ih je 43, dve na Sopotnici) i potpiše formalnu zaštitu Ratajske, čiju studiju je Zavod već izradio.

Studenica

U avgustu 2025. tim Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ obišao je donji tok Studenice. Tom prilikom zabeležene su zaštićene vrste: pastrmka (Salmo trutta), potočna mrena (Barbus balcanicus), pliska (Alburnoides bipunctatus) i klen (Squalius cephalus), kao i vrste van zaštite, brkica (Barbatula barbatula) i krkuša (Gobio gobio).

Posebno je značajno prvo potvrđivanje balkanskog vijuna (Sabanejewia balcanica) i brkice na tom potezu. Tada je zaključeno da postoji visok stepen raznovrsnosti i kompleksna riblja zajednica baš tamo gde se planira akumulacija MHE Studenica S4 Gradina, dok sliv već trpi šest MHE i druge pritiske (eksploatacija kamena, krivolov, deforestacija, otpad).

Nije slučajno što Studenica sa svojim pritokama predstavlja jednu od temeljnih vrednosti područja zbog koje su Park prirode Golija i Rezervat biosfere Golija–Studenica (UNESCO MAB) stavljeni pod zaštitu. Očuvanje tog ekosistema nije „lepa želja“, već minimalni uslov da reka ostane reka.

Crni Timok

Na Crnom Timoku, kod mosta „Ponorska ćuprija“ u ataru Malog Izvora (opština Boljevac), tokom zime je vršeno nelegalno iskopavanje peska i šljunka. Deo korita i obale je uništen, tok izmenjen, a staništa zaštićenih vrsta narušena. Polekol je odmah podneo krivičnu prijavu OJT Zaječar; predmeti su otvoreni, inspekcije obaveštene, pravobranilaštvo uključeno.

Istovremeno, preduzeće PLASTOMET d.o.o. zatražilo je da se razmotri „legalno“ vađenje nanosa. Polekol je poslao svoje mišljenje.

Ima i svetlih tačaka: posle protivljenja iskopavanju na ušću Zlotske reke u Timok, cela Zlotska i 5 km Crnog Timoka proglašeni su posebnim staništem riba, što u praksi zabranjuje iskope na tom potezu. Ali pretnje se vraćaju u novom ruhu – planirana akumulacija Bogovina obrazlaže se „regionalnim vodosnabdevanjem“ (od Boljevca preko Bora do Negotina), iako opštine imaju lokalno rešeno snabdevanje.

„Podozrevamo da je zapravo reč o projektu koji treba da obezbedi vodu za jednu vrlo žednu industriju, a to je rudarska industrija. Trebalo bi kao društvo i kao država da promislimo i da odlučimo kakva je to naša industrijska politika i šta želimo da razvijamo, a šta ne želimo da razvijamo.“

Strahinja Macić, pravni savetnik, Polekol

Iz Polekola kažu da bi trebalo zaštititi i optimizovati lokalna vodoizvorišta (posebno podzemna u Jadru i Mlavi; aluvione Mačve i Kovina; kraške sisteme Homolja,Kučaja i Beljanice); smanjiti gubitke na mreži i uložiti u sanaciju infrastrukture. Zaustaviti projekte kojima je planirana izgradnja brana na rekama koje presušuju i MHE sa „mini“ snagom i maksimalnom štetom i otvoriti vrata javnosti i procesuirati zloupotrebe – od falsifikovanih dozvola do ilegalnih iskopa, jer poništen papir bez odgovornosti nije pravda. Jer, reke su javno dobro, a ne izvor profita. I tako bi trebalo i da ostane.

Članak Pravo na vodu: leto žeđi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svetski dan reka obeležava se svake četvrte nedelje u septembru već, evo, 20 godina. Ideja je jednostavna: da se makar jednom godišnje podsetimo koliko su reke važne – za vodu, prirodu i zajednice – i da podstaknemo brigu o njima.

Šta ti prvo padne na pamet kada neko spomene zagađenost reka? Tone đubreta koje se svakodnevno bacaju u njih? Kanalizacija koja se direktno izliva, bez ikakvog sistema za prečišćavanje? E, pa, o to je priča za posebnu epizodu koju ćemo ostaviti za neki drugi put. Ono o čemu je ovog puta reč jesu dostupni izvori vode i male hidroelektrane.

A o pravu na vodu najviše znaju ljudi iz Polekola, organizacije koja se bavi zaštitom životne sredine. Zato su na Interfon ovog puta pozvonili Iskra Krstić, nezavisna istraživačica i Strahinja Macić, pravni savetnik.

Sećaš se informacije da je tokom leta njamanje 108 mesta u Srbiji ostalo bez vode? E, pa, Pravo na vodu, koje je zapravo deo Polekola je razlog zašto smo saznali za taj podatak.

O tome, ali i o razlozima zbog kojih su reke u Srbiji ugrožene slušaj u novoj epizodi Interfona!

Naslovna ilustracija: Nataša Mihailović

Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Oblakoder i ona ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Projekat se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.

Članak Kuda teku reke bez vode? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Treća epizoda podkasta Interfon donosi priču o tome kako opstaju nezavisni mediji u Srbiji danas. Od proslave rođendana KRIK-a ispred suda, preko lokalnih redakcija koje se suočavaju sa serijom SLAPP tužbi, do pokušaja da se održi model pretplate i paywall – istražujemo na koji način mediji preživljavaju kada nema podrške države i tržišta.

Ovo je epizoda o pritiscima, ali i o solidarnosti. Dok publika na ulicama pokazuje nezadovoljstvo kroz proteste, ta ista publika postaje ključni oslonac medija – kroz donacije, pretplate, ali i jednostavne gestove kao što su deljenje sadržaja i podrška novinarima koji su na udaru.

Sagovornici u epizodi su: Ana Martinoli, teoretičarka medija i profesorka na FDU, Danica Đokić iz Cenzolovke, Irena Pejić iz Mašine, Bojan Elek iz KRIK-a, Verica Marinčić iz IN Medije, Filip Švarm iz Vremena i Branko Rosić iz Nedeljnika i Velikih priča.

Naslovna ilustracija: Nataša Mihailović

Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Oblakoder i ona ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Projekat se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.

Članak Kako danas opstaju mediji u Srbiji? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

– Maldivi AKCIJA od septembra do novembra

– Varalice za odrasle postale trend u Kini kao način za suočavanje sa stresom i anksioznošću na poslu

– Spremite se za šesto poskupljenje struje u poslednje tri godine

– 7 antičkih čuda na prostoru ex-Yu

– Frankenštajn u prosveti ili zašto ćutimo?

Sve ove naslove moguće je „pokupiti“ za manje od jednog minuta skrolovanja po društvenim mrežama. U istom vremenskom okviru možete da saznate i da se Tejlor Svift verila, da jedna influenserka pije kafu na Baliju, ali i da stignete da sa prijateljima razmenite nekoliko mimova. Toliko informacija stane u svega šezdeset sekundi da je teško razumeti šta s njima zapravo uraditi, a još je teže pretpostaviti šta će vam od svega toga uopšte ostati u pamćenju.

A šta sve stane u sedam dana? Na mrežama – verovatno sedam hiljada novih objava. U političkim nedeljnicima – tek nekoliko pažljivo odabranih priča, analiziranih i stavljenih u širi kontekst. Upravo tu, u toj vremenskoj distanci, krije se nešto što digitalno vreme gotovo da je zaboravilo: mogućnost da se zastane i uhvati šira slika.

Najprepoznatljiviji politički nedeljnici u Srbiji danas su Vreme (pokrenuto 1990), NIN (1935), Nedeljnik (2011), a prošle godine nastao je i Radar, koji je osnovala bivša redakcija NIN-a nakon spora oko vlasništva i uređivačke politike. Publika pomenutih nedeljnika nije masovna kao u zlatno doba štampanih medija, ali je njihov uticaj i dalje jak. Iako za precizne tiraže ne postoje transparentni i redovno ažurirani podaci, procene međunarodnih medijskih istraživanja govore da ukupna nedeljna štampa u Srbiji doseže nekoliko stotina hiljada čitalaca, dok se poverenje meri drugačije. U poslednjem Reuters Institute Digital News Report-u iz juna 2025. godine, među najpouzdanijim medijima našlo se gorepomenuto Vreme, koje je najstariji privatni medij u Srbiji.

Dok društvene mreže funkcionišu po principu stalnog prekidanja pažnje, nedeljnici se oslanjaju na kontinuitet. Njihova uloga u medijskom ekosistemu važna je jer oni jednoj nedelji daju oblik i okvir. Ta nedelja, međutim, računa se nešto drugačije od onog što je uobičajeno, pa tako najvažniji dan za redakcije političkih nedeljnika u Srbiji nije ponedeljak.

Preživeti sredu

„Najstrašniji dan u nedelji za mene je sreda zato što su novine otišle u štampu. Ja tu više ne mogu ništa da uradim. E, tu je sad problem. Da li smo napravili neku grešku? Da li smo ovu temu mogli bolje da uradimo?”, kaže za Oblakoder Filip Švarm, glavni i odgovorni urednik Vremena.

Onda dođe četvrtak, kada Filip otvori Vreme i krene da analizira tek objavljen broj.

„Nekad kažem „nije loše”, nekad kažem „pa, mogli smo bolje”, ili kažem „zaboravit ćemo ovaj broj, idemo na drugi”. I, od četvrtka sve to nestaje do sledeće srede. Ja nikad dobro ne spavam tu noć, utorak na sredu. Uvek sam neraspoložen i nervozan dok ta sreda ne prođe“, navodi Švarm.

Branko Rosić, zamenik glavnog i odgovornog urednika Nedeljnika, kaže da je za neke njegove kolege najgori dan u nedelji utorak, jer je „tada deadline, tada svi pišu kolumne“; za druge, najteže je od utorka do četvrtka, kada se prelamaju dileme „šta je išlo na naslovnu i da li je to trebalo“; a postoji i treći tip stresa – „kada nema predstavu šta će biti u sledećem broju“. Ritam rada, kako Rosić navodi, podrazumeva da „u nedelju moraš da znaš koju temu imaš“. Otuda i paradoks vikenda. Subota „koja je trebalo da bude slobodna“ pretvara se u nervozu ako uveče shvati da u ni u nedelju „neće imati predstavu“ koja će to tema biti. „Onda je to panika“, govori Rosić.

I Švarm i Rosić zapravo opisuju isti mehanizam: sedmica u nedeljnicima nema prazan hod, a novinari nemaju radno vreme. Pitanje, međutim, koje stoji u osnovi svakog broja jeste kome se zapravo obraćaju i zašto uopšte postoje.

Preživeti ideju

„Uprkos poplavi svih medija, nedeljnici ostaju važni da bi odgovorili na pitanje zašto. Znamo gde, kad, ko, kako, hajde da čujemo zašto. To je naš zadatak. Da uvijek tražimo odgovor na to pitanje, da uvijek pokušamo da vidimo dalje od nosa i da pokušamo da sačuvamo javni interes i elementarni moral u društvu. Toga smo se držali svih 35 godina, a držaćemo se i dalje. Uređivačka politika Vremena se nikad nije promenila, ona se samo prilagođavala vremenima koja su dolazila i duboko sam uveren da će biti tako još narednih 35 godina“, kaže Švarm.

Praveći jasnu razliku između javnog interesa i interesa javnosti, Švarm ističe i da javni interes uvek treba da ima prednost jer on ljudima omogućava da upravljaju svojom budućnošću.

„Interes javnosti može biti zanimanje za estradne intrige, na primer, ali ja tu ne vidim javni interes. Javni interes je da li neko zagađuje ovu državu ili ne zagađuje, javni interes je da znamo koliko je ova država zadužena, javni interes je da ne sme biti nasilja. Njega će uvek biti, ali javni interes je da se to nasilje institucionalno suzbija, gde može i koliko može. Javni interes je da političari odgovaraju svojim biračima i svima nama, a ne nekim uskim krugovima moćnika. I Vreme se uvek bavi javnim interesom. Ne izlazi u susret interesima javnosti kada su u pitanju neke efemerne stvari koje zaista ne možemo da spojimo sa javnim interesom“, napominje Švarm.

Branko Rosić kaže da je u novinarstvo ušao „na prečac“ – bez onog klasičnog puta kroz vesti i konferencije za štampu. „Divio sam se ljudima koji znaju da izvuku priču iz društvenih tema, a ja sam mislio: Bože, ja nemam pojma šta bih tu uradio. Ali nikad nisam potcenjivao taj deo posla – naprotiv“, objašnjava. Njega su, međutim, od početka privlačili veliki intervjui. Ta forma, kaže, ima svoju lutriju: nikad ne znaš kako će ispasti, ali baš tu i leži strast.

Upravo je taj afinitet prema dugom intervjuu odredio i njegov odnos prema čitaocima nedeljnika. Rosić tu publiku vidi kao ljude koji žele razgovor, kontekst i rečenice koje ostaju u pamćenju. Zbog toga mu je i format nedeljnika prirodno legao: „Odgovara mi Nedeljnik kao forma i kao kolektiv. Nije to bila neka racionalna odluka – krenuli smo jer je tako izgledalo ispravno.“

Seća se i prvih prognoza da treći politički nedeljnik nema nikakve šanse (u trenutku nastanka Nedeljnika na tržištu medija u Srbiji su profilisani NIN i Vreme). Govorili su mu da će izdržati dve nedelje, da tržište to ne može da iznese. „A ja sam verovao. Ne znam ni sam odakle mi toliki optimizam. Danas sam mnogo oprezniji, ali tada nisam sumnjao“, kaže Rosić. Upravo u toj veri da postoji publika za dublje, sporije priče, vidi se i objašnjenje zašto nedeljnici i dalje opstaju.

Preživeti tržište

Odgovor na pitanje kome se politički nedeljnici obraćaju i zašto postoje dalje nas vodi pravo u ekonomiju. Jer, da bi jedan medij opstao, potrebno je da bude održiv. Švarm ističe da su se uslovi na medijskom tržištu dosta promenili od devedesetih jer je tehnologija sve okrenula naglavačke, ali sa druge strane, pritisci nisu nestali, samo su promenili oblik.

Pored direktnih pritisaka kojima su izloženi mediji u Srbiji kroz pretnje, ucene i ugrožavanja života novinara, manje vidljivi, ali dugoročno uticajni su oni finansijski. Prekidanje ugovora javnih preduzeća „preko noći“, povlačenje oglašivača koji ne žele inspekcije na vratima, i talas SLAPP tužbi čiji cilj nije da pobede na sudu nego da redakcije iscrpe i nateraju na autocenzuru.

U takvim uslovima nije teško zaključiti da profesionalno novinarstvo mora biti plaćeno, inače se tržište puni „bofl“ sadržajem koji samo reciklira vesti i trivijalnosti.

Rosić govori kako se nedeljnici prilagođavaju promenama koje se ogledaju i u navikama publike. U kulturi u kojoj „niko ne uzima novine sa šanka“, a telefon „cepa li cepa“, on vidi da dnevna, brza informacija migrira na mreže. Upravo zato njegovo iskustvo sa Nedeljnikom i kasnije Velikim pričama ide kontra pesimizmu: uprkos skepsi da ljudi neće plaćati sadržaj, pretplata funkcioniše ako proizvod ima jasan identitet i redovno isporučuje vrednost. Otud su se razvili i alternativni modeli finansiranja koji uključuju više direktne podrške publike, pretplate i članarine, uz dodatne formate koji nose i vidljivost i prihod.

Prema njegovom mišljenju, bez reklama teško da mediji mogu opstati: „Preko 50% su reklamne. Dok dođeš do impresuma i do reči urednika, zaboli te prst koliko si okrenuo duplerica sa kremama i svim živim. Čitaoca to, naravno, ne zanima. On ne razmišlja da li je seriju na televiziji omogućio reklamni blok, već ga nervira što mu se prekida priča. Isto je i sa novinama.“

Kao glavnu opasnost Rosić primećuje i banalizaciju sadržaja u trci za prvim klikom, gde, prema njegovim rečima, i „šarlatan“ može lako postati vidljiviji od ozbiljnog autora.

Preživeti digitalizaciju

Ako su ekonomski pritisci nevidljiva senka koja upravlja medijima, digitalizacija je bila trenutak u kome su stvari morale ponovo da se menjaju. Branko Rosić priznaje da se nikad nije opirao tehnologiji: „Nikad nisam bio protivnik, bio bih idiot kao inženjer da budem protiv tehnologije. Internet mi je bio ulaz u detinjstvo. Našao sam fotke bendova za kojima sam tragao mesecima. Odjednom mi je za to trebalo deset sekundi.“

Ipak, ono što je u početku delovalo kao oslobađanje, ubrzo je postalo nova vrsta pritiska. U toj novoj medijskoj sceni opstaju samo oni koji su bili spremni da eksperimentišu. Nedeljnik i Velike priče su uveli pretplatu na sadržaj. „Znali smo da će doći taj dan i ovde, pa bolje da budemo prvi. Danas da bi opstao moraš biti na nekoliko nivoa“, konstatuje on.

Da se stvari menjaju primećuje i Švarm. „Imate medijsku kuću i novinare koji treba da zarade plate, pa se očekuje kvalitetno, tačno i pravovremeno informiranje. To besplatno ne može. Mi sada, skupa sa nekim drugim medijima računamo na podršku publike. Da li bih ja voleo da sve što mi radimo bude besplatno? Naravno da bih. I na taj način bismo verovatno došli i do šire publike, ali to je neodrživo. Vreme košta 350 dinara i kad se pojavi na kiosku, neki ljudi to kupe. Ali zašto bi kupovali kada neko može da uzme šta mu je interesantno i sve to okači na neku društvenu mrežu? To je direktan udar na nas“, napominje Švarm.

Prema njegovim rečima, ono što se trenutno dešava može se nazvati medijskom revolucijom, te ni sam Švarm nije siguran ko bi mogao da predvidi kako će mediji izgledati za pet godina. Od foto-reportera, preko novinara i autora dokumentarnih filmova, ta revolucija dovela ga je i do voditelja podkasta „Ova situacija“, kome je prethodio podkast „Zumiranje“, što govori u prilog činjenici da mediji, da bi opstali, moraju stalno da se prilagođavaju.

I dok tržište i dalje ostaje suženo, a publika fragmentisana, obojica sagovornika saglasni su da nedeljnici imaju nešto što digitalna brzina još uvek ne može da „pojede”. Preživeti digitalizaciju, u tom smislu, znači stalno balansirati između istrajnosti za štampanim izdanjima i nužnosti da se pređe na nove platforme. Možda nedeljnici izgledaju sporo, ali u svetu koji je sve brži, baš to usporavanje koje oni nude nekada deluje preko potrebno.

Ovaj tekst objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije.
Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Oblakoder i on ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Članak Ima li Vremena za Nedeljnike? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Hogar Strašni. Pas koji je na ulici tražio nežnost. I pronašao je, makar na trenutak, u rukama gumene lutke. Snimak tog susreta obišao je mreže i razne ljude naterao da zastanu i razmisle: kako je moguće da biće koje toliko želi bliskost, završi samo na trotoaru? Hogar je imao sreće, sklonjen je s ulice i sada ima dom. Ali mnoge životinje tu sreću nemaju. Ali, to nije tako odnedavno.

Druga epizoda Interfona nas vraća dvadeset godina unazad, u trenutak kada je slavna francuska glumica i aktivistkinja Brižit Bardo pisala tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Njeno pismo, objavljeno u dnevnom listu Danas, stiglo je kao podsetnik da način na koji se odnosimo prema životinjama govori mnogo i o nama samima. Tada su se prvi put ozbiljnije otvorila pitanja zakonske zaštite, a nekoliko godina kasnije usvojen je i Zakon o dobrobiti životinja.

Danas, međutim, pred nama stoji novi Nacrt zakona koji stručnjaci ocenjuju kao korak unazad. On ponovo otvara prostor za nehumane prakse i dovodi u pitanje ono što su zaštitnici i ljubitelji životinja do sada radili.

Da li smo, kao društvo, spremni da izaberemo saosećanje i odgovornost ili ćemo ponovo zatvoriti oči?

Naslovna ilustracija: Nataša Mihailović

Članak Čiji su napušteni psi? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

On je ispričao za Oblakoder da su on i još dve osobe odvedeni u drugu prostoriju i rečeno im je da ne smeju da koriste telefone, dok ih je direktor Veselinović ubeđivao da im „neće niko ništa“ i da su oni „njihova deca“.

Student navodi da su tom prilikom legitimisani i da su im lične karte privremeno oduzete, nakon čega su čekali sat vremena da im dokumenta budu vraćena. Kasnije su u prostoriju stigli i uniformisani policajci koji su, kako kaže, „privatno” ispitivali prisutne o blokadi koja je prethodno sprovedena u SKC-u.

View this post on Instagram

A post shared by ОСЛОБОЂЕНИ СКЦ (@skc.u.blokadi)

„Još uvek nemamo nikakvu informaciju o potencijalnim pravnim postupcima protiv nas“, rekao je student, dodajući da su, nakon što su im vraćena dokumenta, zamoljeni da uzmu svoje stvari i da su potom ispraćeni iz zgrade.

Na izlasku iz SKC-a, studenti su primetili dve žene – novinarke „neodređene novinske agencije“ kako sede u holu sa direktorom i pišu saopštenje.

Za sada nema zvaničnih informacija o eventualnim prijavama protiv studenata koji su boravili u SKC-u, niti o razlozima za jutrošnju intervenciju.

Članak Studenti izbačeni iz SKC-a nakon legitimisanja i ispitivanja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kolektiv BUNT, koji čine više od četrdeset muzičkih izvođača, DJ-eva i umetnika koji podržavaju studentske proteste pozvali su na bojkot muzičkih festivala u Srbiji. Kako navode, ti festivali su pod partijskom kontrolom, a svaka kupljena karta zapravo je finansijska podrška vladajućoj stranci i njenim kampanjama. U nekoliko rečenica objasnili su šta je sporno: monopol nad ozvučenjem, binom, prostorom i, kako tvrde, čitavim kulturnim sektorom.

Najzapaženije kritike direktno su usmerene ka EXIT festivalu, koji ove godine puni 25 godina. Festival koji se dičio time što je iznikao iz studentskog otpora, festival koji je nekada bio simbol građanske svesti i političkog buđenja, danas je, čini se, simbol oportunizma. BUNT piše kako im posebno smeta to što se EXIT oglasio tek kad je postalo jasno da publike, umetnika i novca nestaje. „U prvim, najtežim mesecima, to su bili jedva poneki diplomatski storiji i sedenje na dve stolice“, piše u objavi BUNT-a, koja ukazuje na to da su organizatori dali mlaku i zakasnelu podršku protestima.

Sa druge strane, iz Exit-a kažu da možda neće biti još jednog izdanja, jer su, kako tvrde, kažnjeni uskraćivanjem javnog sufinansiranja zbog podrške studentima. Poručuju da je festival doneo brend Srbiji i Novi Sad stavio na svetsku mapu.

Da je između izvođača i festivala došlo do raskola, govori i činjenica da su oni koji su bili uz EXIT u njegovim ranim danima, sada među njegovim najoštrijim kritičarima. Među njima je i DJ Marko Nastić. U svom ranijem saopštenju objavljenom u januaru 2025. godine naveo je da EXIT više ne stoji uz one zbog kojih je i nastao.

„Ako niste uzeli zastavu Exit-a i zaboli je u kampus i rekli ‘tu smo’, to nije dovoljno“, napisao je tada Nastić. Pozvao je i osnivača festivala, Dušana Kovačevića, da podnese ostavku. EXIT mu je odgovorio – optužili su ga da vodi lični rat jer nije bio angažovan prošle godine i odbacio je sve optužbe, uz skrinšotove na kojima se, po njihovom mišljenju, vidi da jesu pružili podršku, te su rekli da se više neće oglašavati.

BUNT se takođe obratio i izvođačima koji na festivalima nastupaju, a posebno lokalnim DJ-evima i muzičarima. Jer, u trenutku kada je kultura pod partijskom kontrolom, nema neutralnosti. Svaki nastup je politička odluka. Od muzike se ne odustaje, već se pokušava odvojiti ono što je lično i umetničko od onoga što je PR alat. Stoga BUNT iskazuje jasnu želju ne za gašenjem festivala, nego za njihovim oslobađanjem i povratkom umetnosti onima kojima i pripada – umetnicima i zajednici.

Ove godine EXIT će, kako stvari stoje, još jednom biti održan na Petrovaradinu. I dok organizatori nagoveštavaju da bi ovo moglo biti „poslednje izdanje u ovakvoj Srbiji“, kritičari ukazuju na to da EXIT poslednjih nekoliko godina stalno koristi istu rečenicu kada prodaja karata krene loše. Pitanje koje se nameće, međutim, nije da li će festival biti održan, ono glasi da li EXIT i dalje ima isti značaj ili je izgubio poverenje kako posetilaca, tako i izvođača?

Naslovna fotografija: Exit festival

Članak Da li je EXIT izgubio poverenje? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U danima koji su usledili, raskrsnica je postala mesto otpora. Postavljeni su šatori, metalne barijere, informativni punktovi, a blokadi su se priključili i zborovi više beogradskih opština, kao i brojne visokoškolske ustanove.

Protest, nazvan „Fakulteti na raskrsnici”, prerastao je tako u nešto što je više od puke blokade saobraćaja. „Fakulteti na raskrsnici”, zapravo, predstavljaju javnu platformu za zahteve akademske zajednice.

Ti zahtevi su jasni i javno izneti i sastoje se u rasformiravanju Radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju, povlačenju spornih izmena Uredbe o standardima univerziteta i usvajanju budžetskih kvota za upis na fakultete najkasnije do kraja juna. Iako je Vlada Republike Srbije 11. juna najavila da odustaje od formiranja Radne grupe, učesnici protesta poručuju da se blokada nastavlja dok se svi zahtevi ne ispune.

Protest podržavaju akademske zajednice iz raznih gradova Srbije – Novog Sada, Kragujevca, Niša, Novog Pazara, ali i Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Među okupljenima se nalaze profesori, asistenti, studenti raznih fakulteta, od Filozofskog i Filološkog, preko Elektrotehničkog i Arhitektonskog, do umetničkih akademija. Na raskrsnici se svakodnevno smenjuju ljudi, održavaju se tribine, pišu poruke, a često se organizuju i kulturni događaji.

I dok s jedne strane u pojedinim medijima dominira narativ o saobraćajnom zastoju i neopravdanosti ovakve akcije, protest ostaje nenasilan, organizovan i istrajan. Uprkos izjavama predstavnika vlasti da „blokada nije način”, akademska zajednica poručuje da će ostati tu jer za njih nazad nema. U zemlji u kojoj su institucije sve više pod pritiskom političkih odluka, ova blokada predstavlja pokušaj da se vrati autonomija univerzitetima, dostojanstvo profesorima i nada studentima.

Dok vlasti ponavljaju da su spremne na dijalog, učesnici protesta insistiraju na transparentnosti i učešću svih zainteresovanih strana u procesu donošenja odluka.

Nekoliko ulica dalje, u Pionirskom parku, još od marta stoje podignuti šatori. U njima se nalaze Studenti 2.0 koji „samo žele da uče”. Ove dve slike Beograda, udaljene tek nekoliko minuta hoda, ogledalo su društva u kome živimo.

„Fakulteti na raskrsnici” istrajavaju na istom mestu, svakog dana, i ukazuju na to da obrazovanje ne bi trebalo da stoji po strani, nego da jasno zauzme prostor koji mu se uporno oduzima. Da li će zahtevi biti ispunjeni i da li će blokada uroditi plodom, za sada je neizvesno.

Dok kolone automobila traže alternativne pravce, profesori i studenti ne traže prečice. Oni ostaju na raskrsnici, do ispunjenja zahteva.

Naslovna fotografija: Vesna Lalić, izvor: Nova.rs

Članak Preko preče, naokolo bliže se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pretnje upućene Brankici Stanković počele su 2009. godine, tokom serijala Insajdera o neregulisanom nasilju na stadionima, nakon ubistva Brisa Tatona. Tada se sa tribina čulo skandiranje: „Otrovna si kao zmija, proći ćeš ko Ćuruvija“.

I dok se u javnosti, kao i na različitim konferencijama govori o bezbednosti novinara, u Štark Areni se bezbednost iste te novinarke pretvara u praznu frazu. Zapravo se šalje poruka mnogo šira od samih reči sa tribina: može vam se, i neće vam biti ništa.

Međutim, Brankica Stanković nije jedina novinarka kojoj se preti. Regionalna mreža Bezbedni novinari (SafeJournalists) u poslenje vreme oglašavala se više puta kako bi osudila incidente i pretnje koje su sve učestalije.

U nastavku teksta slede samo neki od napada i pritisaka na novinare koji su se dogodili u prethodnih sedam dana, a koji su dospeli u javnost.

Dva napada na Gavrila Andrića

Napadi na fotoreportera Gavrila Andrića dogodili su se dva puta u razmaku od samo dva dana, dok je izveštavao o događajima od javnog interesa.

Prvi incident zabeležen je 8. juna u Kosjeriću, na dan lokalnih izbora, kada je funkcioner vladajuće stranke i direktor Turističke organizacije Kosjerić, Dragan Tripković, fizički napao Andrića ispred policijske stanice. Kada je novinar pokušao da zvanično prijavi napad, policajci su ga uputili da to učini kasnije. Iako je prijava na kraju ipak podneta, dežurni tužilac je ocenio da u ovom slučaju nema elemenata krivičnog dela. Umesto zaštite, Andrić je dobio savet da eventualno podnese privatnu tužbu.

Drugi napad dogodio se 10. juna u Beogradu, ispred Sava centra, tokom studentskog protesta u okviru skupa u vezi sa planiranjem EXPO-a. Kada su studenti pokušali da razviju transparent „Exposed – Isti lopovi, veća scena”, policija je intervenisala. Andrić je pokušao da dokumentuje događaj, ali su ga dva policajca u tome sprečila. Iako je pokazao novinarsku legitimaciju, od njega je zatraženo da napusti mesto događaja.

Samo mesec dana ranije, 16. maja, Andrić je priveden u Novom Sadu tokom građanskog protesta, iako je posedovao ličnu kartu. Nakon utvrđivanja identiteta, pušten je bez pokretanja postupka.

Oštećen auto Tijane Stanić

Studenti u blokadi Fakulteta političkih nauka oglasili su se povodom napada na svoju koleginicu Tijanu Stanić, novinarku nedeljnika Vreme, koja je tokom lokalnih izbora u Kosjeriću ostala bez retrovizora i sa prerezanim gumama na svom automobilu.

Do incidenta je došlo ubrzo nakon što je Tijana Stanić izveštavala o neregularnostima na biračkim mestima u tom gradu i bila uočena od strane pristalica vlasti, koji su videli u koji automobil ulazi. U trenutku kada je Tijana primetila oštećenje na automobilu, na terenu je već bila prisutna policija, angažovana zbog pokušaja uklanjanja građanske blokade.

Sutradan je Tijana podnela krivičnu prijavu, a iako je policija sprovela uviđaj, rečeno joj je da su izgledi za pronalaženje odgovornih veoma mali. Studenti FPN su istakli da napad na njihovu koleginicu doživljavaju kao napad na čitavu zajednicu studenata i mladih novinara.

Poručili su da ovakvi postupci nisu puka materijalna šteta, već poruka zastrašivanja, upućena svima koji žele da izveštavaju o onome što se dešava u društvu.

Hapšenje Darka Gligorijevića

Novinar omladinskog portala Zoomer i student Darko Gligorijević priveden je tokom izveštavanja iz Studentskog grada, gde se tokom protesta dogodio incident. Policija ga je privela pod sumnjom da je vikom i galamom narušavao javni red i mir, dok je snimao trenutak u kojem je napadnut student Miloš Pavlović. Gligorijević je sutradan pušten oko 11 časova iz pritvora u policijskoj stanici „29. novembar“, gde su ga ispred zgrade dočekali studenti i građani skandirajući „pustite ih sve”.

Po izlasku iz pritvora, Gligorijević je rekao da optužbe protiv njega nemaju osnov, jer je u trenutku incidenta snimao telefonom, a da bi eventualna galama bila jasno zabeležena na snimku, što nije slučaj.

Njegova advokatica je navela da je snimak dokaz da Gligorijević nije ulazio u bilo kakav ni verbalni, ali ni fizički sukob, ocenivši da je njegovo privođenje primer zloupotrebe policijskih ovlašćenja i pokušaja pritiska na novinare.

Napadi na novinare nikada nisu samo napadi na pojedince — oni su napad na pravo svih nas da znamo šta se u ovoj zemlji dešava. Svaki put kada se novinaru preti, kada ga sklanjaju sa lica mesta, kada mu oduzimaju telefon ili kada ga vode u maricu, to je poruka svima nama. Ali novinarstvo znači postavljati pitanja. Beležiti stvarnost. Deliti je sa drugima. U društvu gde se to kažnjava, niko od nas nije slobodan. Zato o ovim napadima moramo govoriti i moramo ih pamtiti. Tišina nikada nije bila dobar odgovor na nasilje.

Naslovna fotografija: ATA Images, izvor: Direktno.rs

Članak Prerezane gume, hapšenja i skandiranje sa tribina se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na istoj lokaciji nalazi se i spomenik romskim žrtvama balkanskih ratova, Prvog svetskog rata i nacističke racije 1941. godine. Iako su svetilište i spomen-obeležje pod institucionalnom zaštitom, i Vlada Republike Srbije je još ranije ovu lokaciju proglasila prostorno-kulturno istorijskom celinom, ona se sada nalazi pod pritiskom da ustupi mesto nekoj budućoj gradnji. Prema saznanjima Unije Roma Srbije, investitorski interesi i pritisci mogli bi dovesti do njihovog premeštanja u naselje Marinkova bara – prostor na marginama i van svakodnevne vidljivosti.

Unija Roma Srbije stoga je pozvala građane da potpišu peticiju za očuvanje svetilišta na njegovoj autentičnoj lokaciji. Njihov zahtev je jasan: zaustaviti pokušaj izmene statusa, isključenja romske zajednice iz procesa odlučivanja, kao i, kako navode, simboličkog brisanja prisustva Roma iz centra grada.

Maja Simić, studentkinja Fakulteta političkih nauka i aktivistkinja, smatra da bi premeštanje svetilišta predstavljalo poništavanje višegeneracijskog prisustva Roma u javnom prostoru.

„To mesto nije samo fizički prostor, jer ono ima duhovno i kulturno značenje. Pored toga, nalazi se u centru grada, na vidljivom i pristupačnom mestu. Smatram da je i to važno jer pokazuje da smo i mi, Romi, prisutni deo ovog društva, da živimo ovde, doprinosimo zajednici i da smo građani ovog grada. Takođe, na samom objektu postoji spomenik palim borcima romske nacionalnosti iz Prvog svetskog rata. Znamo da su kroz istoriju Srbi i Romi koračali zajedno i da bi izmeštanje jednog ovakvog spomenika oskrnavilo zajednički deo istorije“, objašnjava ona.

Marinkova bara, dodaje, za zajednicu ne znači samo fizičko udaljavanje – već poruku da njihova tradicija treba da bude sklonjena u stranu.

„Kao da se poručuje da nismo dostojni da budemo prisutni u javnom prostoru, u centru grada, tamo gde se svi vide i okupljaju. Umesto toga, smeštaju nas na margine, u naselja gde nas većinski deo društva ne vidi, kao da naše običaje treba sakriti, udaljiti, gurnuti sa strane. To šalje poruku da naša tradicija nije dovoljno važna da bi bila priznata, da nismo ravnopravni građani ovog grada. U pitanju nije samo fizičko pomeranje, to je pokušaj da se naše prisustvo simbolički i doslovno potisne. A mi jesmo tu, oduvek. Imamo pravo da budemo poštovani i prisutni u javnom prostoru, kao i svi drugi”, ističe Simić.

Predsednik Unije Roma Srbije, Miloš Mihajlović, navodi da iz ove organizacije sumnjaju na to da su građani, mahom iz romskih naselja, dovođeni u zabludu i da su njihovi potpisi za drugu peticiju koja je prethodila aktuelnoj – peticiju izmeštanja svetilišta prikupljani pod izgovorima upisa dece u vrtiće ili ostvarivanja socijalnih prava, što su objavili u vidu saopštenja.

„Nakon što smo objavili saopštenje, usledio je niz incidenata – katanac na kapiji svetilišta Tetkice Bibije je nasilno razbijen, i to od strane istih lica koja su prethodno prikupljala sporne potpise za premeštanje kako svetilišta, tako i spomen-obeležja posvećenih stradalim Romima i romskim borcima iz balkanskih ratova, Prvog svetskog rata i žrtvama nacističke racije u Beogradu 1941. godine. Navedena lica su više puta neovlašćeno ulazila u prostor svetilišta, snimajući i objavljujući video materijale u kojima tvrde da može doći do prinudnog rušenja svetilišta od strane investitora ili nepoznatih lica. Takve poruke, plasirane u javnost od strane pojedinaca koji nemaju nikakav legitimitet niti ovlašćenje da odlučuju o istorijskom i kulturnom dobru Roma, ozbiljno su uznemirile zajednicu, naročito imajući u vidu da se svetilište nalazi na istoj lokaciji od 1921. godine i ima duboko ukorenjeno značenje za duhovni i kulturni identitet romskog naroda u Beogradu i Srbiji”, navodi Mihajlović.

Ovaj slučaj su odmah prijavili nadležnoj policijskoj stanici, ali do danas nisu dobili povratnu informaciju o daljem postupanju.

Posebno ga zabrinjava što deo romskih udruženja podržava ideju o premeštanju, i to što su ta udruženja, kako kaže, vođeni ličnim interesima i interesima investitora, te javno zagovaraju premeštanje svetilišta u izolovano romsko naselje u Marinkovoj bari.

U tom slučaju, smatra Mihajlović, dolazi do svojevrsne getoizacije i uklanjanja romske kulture sa javne mape Beograda.

„Unija Roma Srbije ostaje čvrsto pri stavu da se svetilište Tetkice Bibije ne sme instrumentalizovati u cilju privatnih ili investitorskih interesa. To je mesto kolektivnog pamćenja, vere i identiteta, i kao takvo mora ostati javno dostupno i zaštićeno, u skladu sa vrednostima multikulturalnosti i ravnopravnosti. Ukoliko dođe do daljih pokušaja manipulacije ili ugrožavanja svetilišta, koristićemo sve zakonom predviđene mehanizme kako bismo zaštitili prava romske zajednice i očuvali njeno kulturno nasleđe.Unija Roma Srbije ostaje dosledna stavu da svetilište Tetkice Bibije mora ostati dostupno svim građanima, na mestu koje ima višedecenijski kontinuitet i značaj za duhovni i kulturni identitet Roma. Ukoliko se trend manipulacija i pritisaka nastavi, koristićemo sve zakonske mehanizme kako bismo zaštitili ovo mesto od komercijalizacije i ponižavanja”, napominje Mihajlović.

Unija Roma Srbije je uputila i zvaničan zahtev za sastanak sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda, ali, kako navode, odgovor još uvek nije stigao.

Ono što je izvesno jeste da se borba za ostanak Tetkice Bibije ne vodi samo oko jedne kapelice i jednog spomenika. U pitanju je borba za pravo na pamćenje. Borba protiv ideje da se duhovna i istorijska prisutnost jednog naroda može preseliti, zameniti, skloniti. Jer ako se svetilište koje stoji na istom mestu od 1921. godine – uz svečane liturgije, paljene sveće i spomenik poginulim borcima – može neopaženo izmeštati na periferiju, šta to govori o našem odnosu prema kulturnom nasleđu uopšte? I gde će sutra biti granica između „uređenja prostora“ i brisanja tragova?

Na svetilištu Tetkice Bibije ne gradi se samo deo romskog identiteta – ono je svojevrstan podsetnik da identiteti ne bi smeli biti podložni planovima premeštanja. Ako Beograd želi da bude grad svih svojih građana, onda mora sačuvati i njihovo kulturno nasleđe u javnom prostoru, tamo gde i pripada.

Naslovna fotografija: Konstantin Novaković, izvor: Boom93

Peticiju možete potpisati na ovom linku.

Članak Peticija protiv zaborava se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Bio je jul 2016. godine.

Tatjana Aničić, samohrana majka, sedela je za trpezarijskim stolom i doručkovala sa trogodišnjim sinom Boromirom. Stan na trećem spratu u Ulici Visokog Stevana u Beogradu bio je tih tog jutra — jutra koje će kasnije pamtiti po zvonu na vratima.

„Kroz špijunku sam ugledala dvojicu muškaraca u pratnji dvojice policajaca,” priseća se Tatjana.

Jedan od njih bio je javni izvršitelj. Drugi advokat. U rukama su držali rešenje koje je zahtevalo da stan bude ispražnjen od lica i stvari — odmah.

Misao koja joj je tada prošla kroz glavu je da nije vratila knjigu koju je uzela iz biblioteke, a rok za vraćanje je davno prošao.

Ali bila je to pogrešna misao. Ubrzo će saznati da stan koji je uredno kupila i u kome godinama živi — pravno ipak nije njen.

Realnost koju zakon ne vidi

Čitava zbrka, ispostaviće se, nastala je zbog dogovora koji je prethodni vlasnik stana imao sa investitorom, a koji se ticao i Tatjane.

Ona je stan kupila 2007. godine. Plaćen je gotovinom. Prodavac je bio Srđan Jončić, investitor Željko Subošić. Ugovor su overili svi zajedno u sudu.

„Vidi se tačno po zavodnim brojevima. Znači, svi smo u istom trenutku bili tamo,” kaže Tatjana.

Prvi vlasnik, Jončić, tada potpisuje i overava izjavu kojom se dodatno odriče prava na stan. Kao zamenu trebalo je da dobije stan u drugoj zgradi čiji je investitor takođe bio Subošić.

„Ja sam smatrala da sam ja tu obezbeđena i da sam, kako se to kaže… savestan kupac,” objašnjava ona.

Međutim, 2009. godine, Jončić traži poništenje ugovora koji je imao sa Subošićem i zahteva da mu se stan vrati jer do razmene nekretnina ipak nije došlo. Sud 2013. godine donosi presudu u Jončićevu korist, ali Tatjana ne zna ništa o ovom sudskom postupku. Apelacija zatim, na zahtev Subošića, traži da se Tatjana uključi u proces, budući da je stan u njenom vlasništvu.

Međutim, Prvi Osnovni sud ignoriše odluku Apelacionog suda i 2015. godine donosi odluku istovetnu prvoj, kojom se stan vraća Jončiću. Tada dolazi i odluka o izvršenju prema kojoj Tatjana mora da napusti stan.

„E, ja tek tada, kad mi zakucaju na vrata, saznajem da sam u problemu i onda kreće pakao,” prisetila se.

Presude se nižu, pokušaji iseljenja takođe. A bilo ih je toliko da je u jednom momentu prestala i da ih broji.

Tatjana se seća i prvog susreta s kamionom i socijalnom službom. Imala je spreman kofer, a Boromir je ispred vrata postavio igračke-kamione — kao barikadu.

„Skoro sam bila na poslu, mali me zove i kaže: mama, neka policija je ispred zgrade, ispred našeg ulaza. Ja sam se sledila u momentu. Stalno sam tripovala, baš sam upala u neke paranoje, teške,” priznaje Tatjana.

Inače, ona je dva puta pokušala da dođe do vansudskog rešenja, zbog čega je kontaktirala sa Jovčićem. On je to odbio.

Slučaj trećeg lica

Mehanizam izvršenja u Srbiji složen je i često nevidljiv javnosti, sve dok se ne dogodi slučaj poput Tatjaninog.

Prema zakonu, izvršitelji postupaju onda kada rešenje postane pravnosnažno, objašnjava Vujadin Masnikosa, zamenik predsednika Komore javnih izvršitelja.

„Javni izvršitelji ne tumače pravo, već sprovode odluke suda,“ kaže on.

Kako Masnikosa objašnjava, Republika Srbija je uvela u sistem javne izvršitelje 2012. godine zbog velikog broja prestavki pred Evropskim sudom za ljudska prava od strane građana i advokata. Oni su se žalili da ne mogu da realizuju svoje, primera radi, pravo na stan, zato što sud ne iseljava nekog ko tu bespravno živi.

Ako neko tvrdi da poseduje pravo koje može da spreči izvršenje, mora to da dokaže, i to u posebnom postupku koji se vodi paralelno. Takva treća lica, kako ih zakon definiše, nisu stranke u izvršnom postupku. Oni često ne dobijaju nikakvo obaveštenje o tome da je proces uopšte pokrenut.

„U javnosti vrlo često neke društvene organizacije manipulišu stanjem u kom se taj građanin desi. Nasuprot tome, mi imamo slučajeve gde zaista neki ljudi jesu prevareni od investitora. Problem je što sve to na kraju ispliva u izvršnom postupku, u kom ta pitanja ne bi trebalo ni da postoje, nego bi trebalo prethodno da se reše pred sudom,” navodi on.

Masnikosa ističe i da „živimo u zemlji u kojoj postoji više nelegalnih objekata nego legalnih“, pa tako faktička situacija vrlo često ne prati onu pravnu.

Upravo u toj sivoj zoni nalaze se ljudske priče koje sistem ne vidi.

Statistika iza vrata

U teoriji, Tatjanin slučaj je izuzetak. U praksi, ti izuzeci ostavljaju velike posledice.

Tokom 2024. godine, u Srbiji su aktivna bila 1.817.242 izvršna predmeta. Samo 8.288 završena su prodajom nepokretnosti, a svega 79 iseljenjem.

Prosečno, tokom poslednjih pet godina, svega 0,004% izvršnih predmeta uključuje prodaju nepokretnosti. Broj prisilnih iseljenja je u padu — 286 ih je bilo 2020. godine, a gotovo četiri puta manje 2024. Ali taj broj ne obuhvata sve. Koliko trećih lica, poput Tatjane, bude pogođeno — nije poznato. Podaci nisu odvojeni, kažu iz Komore izvršitelja.

Mnoga izvršenja se ne sprovedu do kraja – dugovi se izmire ili strane postignu dogovor pre nego što dođe do prodaje ili iseljenja.

„Izvršenje je otprilike kao ogledalo. Tu se vide sve bore na licu nekog čoveka i tu se vidi čitav pravni sistem,” zaključuje Masnikosa.

Kolektivna borba za dom

Odluka da iz stana neće izaći ni po koju cenu Tatjanu je navela da se obrati Združenoj akciji Krov nad glavom. U pitanju su aktivisti koji se bore za pravo na dom i za ukidanje privatnih izvršitelja. U praksi, to znači da se pojavljuju na adresama na kojima su zakazana iseljenja i fizički pokušavaju da ih spreče.

Ivana Anđelković iz ZA Krov nad glavom kaže da ju je iskustvo života u Milanu naučilo kako izgledaju kolektivne krize stanovanja.

„Tamo su čitavi blokovi zgrada u istom problemu i onda je to kolektivni problem,” objašnjava Ivana.

Srbija, međutim, nije Italija. Iako su borbe za pravo na dom slične.

„Košta sud, koštaju advokati i vi sve to morate da platite. Većina ljudi sa današnjim primanjima to ne može sebi da priušti. Ovakav sistem doprinosi tome da ljude gura u sve veće siromaštvo,” dodaje Ivana.

Zbog toga je ZA Krov nad glavom 2021. godine podnela Ustavnom sudu inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Njime se, kako su naveli, krši pravo građana na dom, zagarantovano Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Odgovor i dalje nisu dobili.

Ipak, nastavili su da sprečavaju iseljenja. A dobili su još jednu članicu. Tatjanu. Želja da pomogne onima koji su u sličnoj situaciji motivisala je da se im se pridruži.

„Da sam ja, na primer, izašla iz stana, on bi bio prodat i ja ne bih imala ništa od toga,” napominje Tatjana.

Umesto toga, ona je izabrala samoorganizovanje. Na zboru u parku Manjež 30. marta 2025. godine pojavila se kao redarka.

Tog dana je okupljenima saopšteno da je Apelacioni sud zabranio njeno iseljenje. Međutim, ni posle 9 godina borbe ništa još uvek nije gotovo jer parnica za vlasništvo tek predstoji, ali za sada, bar, zna da niko neće ponovo pokucati na vrata s kamionom i nalogom.

„I puž ima kućicu, kuca ima kućicu, prirodno je. Mislim, tako bi trebalo,” zaključuje Tatjana.

Autorka ilustracija: Nataša Mihailović

Mentorska podrška za pisanje teksta: Stefan Marković

Tekst je kreiran u okviru programa Akademija novinarstva u organizaciji Beogradske otvorene škole

Članak Kad dom postane teret se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Upravo to bi mogla biti realnost manifestacije EXPO najavljene za 2027. godinu u Beogradu.

Bageri gotovo neprestano rade, a temelji za paviljone niču uz Savu. Za to vreme, Vlada Srbije pokušava da po drugi put „progura” izmene zakona koje bi praksu gradnje bez prethodne provere bezbednosti i uticaja na životnu sredinu učinile legalnom.

Predlog zakona je bez javne rasprave ponovo upućen u parlamentarnu proceduru 16. maja 2025. godine – i to u trenutku kada su institucije suočene sa ozbiljnim krizama legitimiteta, i prema kojima građani sve više izražavaju nepoverenje.

Dok radovi uveliko traju, RERI (Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu) u saopštenju za javnost postavlja pitanje: „Mogu li potvrde bezbednosti i zdravlja učesnika da pričekaju?’’

Manifestacija svetskog formata, bez lokalnih garancija

Predlog zakona predviđa mogućnost da investitor koristi objekte bez upotrebne dozvole, dok se potvrđivanje da je objekat bezbedan za korišćenje faktički odlaže do kraja manifestacije.

„Imajući u vidu da je tokom izložbe EXPO 2027 procenjeno više od 3,5 miliona poseta, ovakav pristup direktno zanemaruje osnovne standarde bezbednosti”, smatraju iz RERI.

Kako se navodi dalje u saopštenju, inicijativa dolazi u trenutku kada dugotrajna društveno-politička kriza ne pokazuje znake razrešenja, a javnost se svakodnevno suočava sa dubokim problemima u funkcionisanju institucija i vladavine prava. U takvim okolnostima, predlaganje zakona koji sadrži niz odredbi kojima se ugrožava pravna sigurnost i dovodi u pitanje bezbednost objekata, zaštite zdravlja ljudi i očuvanja životne sredine – predstavlja svojevrstan rizik po javni interes.

Prema rečima Dragomira Ristanovića, savetnika za javne politike RERI, upotrebna dozvola predstavlja garant ispunjenosti uslova da se određeni objekat može smatrati bezbednim i podobnim za upotrebu. Bez upotrebne dozvole, niko od nadležnih organa ne proverava tehničku dokumentaciju i ne garantuje da je objekat podoban za upotrebu, a samim tim ne preuzima ni odgovornost ukoliko se ispostavi da nije bezbedan.

„Puštanjem u rad objekta samo na osnovu izveštaja tehničke komisije koju obrazuje investitor stvara se rizik po zdravlje i bezbednost ljudi. Imajući u vidu da se radi o objektima namenjenim održavanju manifestacija i okupljanju velikog broja ljudi, bezbednost objekata dodatno dobija na značaju. Prema navodima glavnog gradskog urbaniste Marka Stojčića, reč je o događaju koji je po broju posetilaca uporediv sa Evropskim ili čak Svetskim prvenstvom. Očekivani prosečan broj posetilaca u jednom danu bio bi 40.000 ljudi, a tokom tri meseca trajanja izložbe očekuje se i preko 3.5 miliona poseta”, objašnjava Ristanović.

Uslov za bezbednost tako postaje stvar dobre volje, a ne zakona.

Zaboravljeno vodoizvorište, zatrpana odgovornost

Čitav kompleks EXPO gradi se u osetljivoj zoni vodoizvorišta Beograda. Iako su istraživanja Rudarskog instituta pokazala da su podzemne vode ranjivije nego što se mislilo, nadležne institucije (Ministarstvo finansija, Ministarstvo građevinarstva i Ministarstvo zaštite životne sredine) odlučile su da gradnji pristupe – bez prethodne procene uticaja na životnu sredinu.

„Preko 10 građevinskih dozvola već je izdato, velika površina zemlje je zasuta, a postavljeno je preko 2.500 dubokih armirano-betonskih šipova. Uticaji samih konstrukcija, prisustva ogromne količine građevinskih materijala i mehanizacije i izvođenja samih radova nisu uopšte razmatrani, niti ih ima smisla naknadno
razmatrati izradom studije. Studija procene uticaja na životnu sredinu preventivni je mehanizam i stoga je neophodno da ona prethodi ili prati izradu projektne dokumentacije, kako bi mere prevencije i ublažavanja negativnih uticaja mogle biti sprovedene pre izvođenja radova”, napominje Ristanović.

Kad su šipovi već postavljeni, naknadna analiza bi bila samo puko ispunjavanje forme.

Privremeni objekti sa trajnim posledicama

Kako iz RERI navode, ukidanjem obaveze procene uticaja na životnu sredinu pre izgradnje i puštanja objekata u
rad, isključuje se jedan od najvažnijih zakonskih mehanizama zaštite životne sredine i zdravlja stanovništva.

Razumno je da se projekti od nacionalnog značaja sprovode efikasno i da nadležni organi daju prednost njihovoj realizaciji, posebno kada postoji međunarodna obaveza poput EXPO 2027. Ipak, kada je reč o izdavanju upotrebne dozvole i proceni uticaja na životnu sredinu, takvi postupci ne smeju biti zaobiđeni ili odloženi.

Procenjivanje bezbednosti objekata i njihovog uticaja na zdravlje ljudi i životnu sredinu mora ostati osnovna obaveza svakog ozbiljnog projekta, pogotovo ako se u obzir uzme činjenica da većina izgrađenih objekata nije privremenog karaktera.

„Nakon završetka izložbe, smeštajni kapaciteti biti transformisani u naselje za približno 4.500 stanovnika, osnovne škole kapaciteta 600 učenika, predškolske ustanove kapaciteta oko 315–337 dece i vrtića za 60-70 dece. Intenzivna dinamika realizacije projekta, za posledicu je imala izradu planske dokumentacije veoma šture sadržine, lišene potrebnog nivoa detaljnosti najpre grafičkih priloga a potom i teksta. Takvi detalji prepušteni su razradi na nivou budućih urbanističkih projekta i druge tehničke dokumentacije”, ističe Ristanović.

Posledica ovakvog pristupa pre svega će se odraziti u kvalitetu koncepcije prostora na širem planu.

Čiji je „nacionalni interes”?

U ovom slučaju, izuzeci iz zakonske procedure ne izgledaju kao nužnost, već kao pogodan izgovor za minimizaciju odgovornosti. Ako se jednom dozvoli da se zakon selektivno primenjuje, pitanje je samo kada će to postati pravilo. I u čiju korist?

S obzirom na to da predmet zakona predstavlja značajnu izmenu pravnog režima i odnosi se na pitanja od nesumnjivog interesa za javnost, propuštanje sprovođenja javne rasprave predstavlja ozbiljno kršenje procedura usvajanja propisa.

U skladu sa prethodim, RERI:

• Zahteva poštovanje zakonskih procedura i uključivanje javnosti u odlučivanje o projektima
  ovakvih razmera i posledica.
• Zahteva da se sporni zakon bez odlaganja povuče iz procedure.
• Poziva narodne poslanike da ne podrže predložene izmene zakona.
• Poziva stručnu javnost i građane da podrže zahtev za povlačenje ovih zakona iz procedure
  usvajanja.

Nepoštovanje zakona i Ustava, improvizacija procedura i nedosledna primena propisa, prema Ristanovićevim rečima, svakako ostavljaju dubok trag u vladavini prava i pravnoj sigurnosti u Republici Srbiji. Posebno je zabrinjavajuće kada se nezakonitosti sprovode upravo od strane institucija koje predstavljaju ,,prvu liniju odbrane’’ javnog interesa.

„Epilog je najčešće tržišno-orjentisani razvoj, propraćen favorizovanjem privatnih interesa investitora nad opštim interesom javnosti. Najčešća posledica takvog postupanja ogleda se u trajnom gubitku javnih dobara i prostora. Mada bi se neko opravdanje moglo bezuspešno objasniti ekonomskom računicom- jednom zagađeno vodoizvorište ne može se povratiti, jednom srušena hala Beogradskog sajma ili zgrada Generalštaba ne mogu se poništiti, a izgledi da se povrate zelene površine zauzete „preprojektovanim’’ objektima zanemarljivo su mali”, zaključuje Ristanović.

Na kraju, on ističe i to da su sve češći primeri protesta stručne i šire javnosti koji prate realizaciju projekata ,,od nacionalnog značaja’’ jasan pokazatelj dubokog neslaganja javnosti i institucija u razumevanju pojma „javni interes’’.

Kako iz RERI napominju, kao trajno podsećanje na tragične posledice odsustva kontrole i institucionalne odgovornosti u građevinskim projektima stoji slučaj železničke stanice u Novom Sadu, u kojem je 16 osoba izgubilo život usled pada nadstrešnice. Uloge i odgovornosti za tadašnje ubrzavanje procedura, pod pritiskom politički diktiranih rokova, još uvek se razmatraju u okviru sudskog postupka.

Članak Šta je sporno u izmenama i dopunama zakona o EXPO 2027? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U tom istorijskom trenutku, Sjedinjene Američke Države bile su potpuno polarizovane oko pitanja ropstva. Na severu su jačali abolicionistički pokreti, dok je jug zavisio od robovlasničke ekonomije. Istovremeno, američka vlada je vodila rat s Meksikom, koji su mnogi intelektualci, uključujući i Toroa, smatrali imperijalističkim i moralno neprihvatljivim. Nacionalizam je rastao, ali s njim i netrpeljivost prema kritikama vlasti.

U takvim okolnostima, odbijanje plaćanja poreza nije bilo samo lični čin bunta — bilo je to odbijanje da se učestvuje u sistemu koji legalizuje nepravdu. Iz tog iskustva nastalo je delo „Građanska neposlušnost” u kom Toro poručuje: „Ako zakon natera čoveka da postane instrument nepravde prema drugom, onda kršenje tog zakona postaje moralna obaveza.“

Esej „Građanska neposlušnost” decenijama kasnije inspirisao je Martina Lutera Kinga i pomogao mu je u oblikovanju njegove filozofije nenasilnog otpora.

Na Svetski dan pisma, prisećamo se onih pisama koja nisu tražila odgovore, već su postavljala pitanja celom društvu.

Pismo iz Birmingema: Martin Luter King

Među pismima koja su menjala svet, jedno se posebno izdvaja – ono koje je Martin Luter King napisao iz zatvora u Birmingemu.

Kao jedan od najistaknutijih boraca za građanska prava u SAD, Martin Luter King Mlađi uhapšen je 1963. godine zbog učešća u nenasilnim demonstracijama protiv rasne segregacije. Protesti su organizovani kao odgovor na uporno odbijanje lokalnih vlasti da omoguće Afroamerikancima osnovna građanska prava.

Dok je bio u zatvoru, King je dobio primerak otvorenog pisma koje su lokalni beli sveštenici objavili u novinama. U njemu su kritikovali proteste, nazivajući ih „nepravovremenim“, „preterano konfrontirajućim“ i „štetnim po društveni poredak“.

Pismo iz zatvora u Birmingemu nastaje bez unapred osmišljenog plana, delimično napisano na marginama novina, na parčićima papira koje je Kingu donosio njegov advokat. Bilo je to pismo poziva na delanje, na neposlušnost i na odbijanje da se ignoriše nepravda. „Nepravda bilo gde je pretnja pravdi svuda.“ To je početak jednog od najvažnijih dokumenata savremene američke istorije.

Leci Bele ruže

Nekoliko studenata i jedan profesor sa Univerziteta Ludvig Maksimilijan u Minhenu okupljaju se 1942. godine oko zajedničke ideje: pružiti makar simboličan otpor nacističkom režimu. Tako nastaje Bela ruža (Die Weiße Rose).

Glavne figure pokreta su Hans i Sofi Šol, brat i sestra, studenti medicine i biologije. Pre toga su, kao i većina mladih tada, bili deo Hitlerove omladine. Ali vremenom, kroz čitanje zabranjenih knjiga, razgovore sa kolegama i suočavanje sa stvarnošću rata, dolaze do drugačijih uverenja.

Pridružuje im se i profesor filozofije Kurt Huber, koji učestvuje u pisanju pojedinih letaka. Neki su pisani na pisaćoj mašini, drugi prepisivani rukom, u više primeraka. Ostavljani su u hodnicima univerziteta, u poštanskim sandučićima, na klupama u parkovima.

Od juna 1942. do februara 1943. Bela ruža uspeva da napravi i distribuira šest letaka.

U februaru 1943, Hans i Sofi pokušavaju da ostave više letaka u velikoj svečanoj sali univerziteta. Sofi ih pušta s galerije da se razlete, ali ih domar vidi i poziva Gestapo. Suđenje traje manje od jednog dana. Presuda – smrtna kazna. Pogubljeni su giljotinom četiri dana kasnije.

Leci, međutim, nisu nestali. Letak broj 6, poznat kao Manifest studenata iz Minhena, prebačen je iz Nemačke u Ujedinjeno Kraljevstvo, a britanska Kraljevska avijacija štampala je nekoliko stotina hiljada primeraka i bacila ih iz aviona iznad nemačkih gradova, kako bi širili poruku otpora nacističkom režimu.

Danas u Minhenu, ispred ulaza u univerzitet Ludvig Maksimilijan, postoji spomenik posvećen Beloj ruži. Pored toga, unutar univerziteta nalazi se i memorijalni muzej koji čuva uspomenu na njihovu hrabrost i otpor. Ali ono što je ostalo važnije od spomenika su pitanja koja su postavili. i činjenica da su ih uopšte postavili – u vremenu kada je to bilo sve osim bezbednog.

„J’accuse” Emila Zole

U jeku političkog skandala u Francuskoj 1898. godine poznatog kao Drajfusova afera, Emil Zola, već afirmisani pisac i javna ličnost, odlučuje da ne ćuti. U januaru te godine, objavljuje tekst pod naslovom „J’accuse…!“ (Optužujem..!) u dnevnom listu L’Aurore. Iako je formalno upućeno predsedniku Republike, pismo je napisano kao direktna optužnica celom državnom aparatu.

Zola u tom pismu, na četiri novinske strane, optužuje vojne, političke i pravosudne vlasti za sistemsku nepravdu učinjenu Alfredu Drajfusu, jevrejskom kapetanu francuske vojske koji je osuđen za špijunažu. Drajfus je bio osuđen bez dokaza, na osnovu falsifikovanih dokumenata i uz očiglednu dozu antisemitizma koji je u to vreme bio duboko prisutan u svim slojevima francuskog društva.

Zolina rečenica „J’accuse le général X…“ (Optužujem generala X…) ponavlja se kao mantra kroz ceo tekst — kao da želi da istinu učini nemogućom za ignorisanje. Objavljivanje pisma izazvalo je haos. Novine su rasprodate u rekordnom roku, a Francuska je bila podeljena — jedni su stali uz Zolu, verujući u pravdu i istinu, dok su ga drugi videli kao izdajnika i provokatora. Zola je ubrzo optužen za klevetu i osuđen je na godinu dana zatvora, ali je pre izdržavanja kazne pobegao u Englesku.

Ono što njegovo pismo čini posebno značajnim jeste to što ono nije bilo samo u službi jedne lične pravde. Zola je svesno koristio svoj javni položaj kako bi rasvetlio dublji problem — instrumentalizaciju zakona i institucija u korist moći.

„Moja dužnost je da govorim, ne želim da budem saučesnik“, napisao je Zola u obrazloženju zašto je objavio tekst. Drajfus je godinama kasnije rehabilitovan. Zola se vratio u Francusku, ali mu politička cena tog čina nikada nije do kraja oproštena.

Pismo 34

U Poljskoj 1964. godine, zemlji pod čvrstom kontrolom komunističke partije, grupa od 34 pisca, naučnika i umetnika odlučuje da javno izrazi neslaganje sa sve intenzivnijom cenzurom i suzbijanjem slobode govora. Tako nastaje Pismo 34 — kratak, konkretan tekst upućen premijeru Juzefu Cirankjeviču. Pobunjeni traže više papira za izdavaštvo i manje uplitanja države u sadržaj knjiga i novina.

Pismo ne izlazi u medijima. Umesto toga, umnožava se pisaćom mašinom, kopira u nekoliko primeraka, i deli od ruke do ruke, među ljudima od poverenja. U sistemu u kojem nije postojala slobodna štampa, svaki pokušaj da se nešto kaže van kontrole režima već je bio oblik otpora.

Među potpisnicima se nalaze neka od najvažnijih imena tadašnje poljske kulture, od kojih su neki već su ranije pokazivali znake neslaganja sa zvaničnom partijskom linijom, ali ovo je prvi put da se formalno i zajednički oglašavaju.

U sadržaju pisma nema parola, nema poziva na rušenje režima. Sve je svedeno na zahteve za osnovnim intelektualnim i kulturnim slobodama – u dve rečenice. Ali vlast reaguje burno. Neki od potpisnika bivaju ispitivani, dobijaju zabrane objavljivanja, gube profesorska mesta. Režim se, po običaju, trudi da pismo minimizuje, ali ne uspeva da ga potpuno uguši.

Pismo 34 ne izaziva revoluciju, ali ostaje važan dokument kao znak da i unutar „prihvatljivih“ krugova tinja neslaganje. A za sistem koji je tražio apsolutnu lojalnost — to je bila pretnja. U godinama koje slede, poljska opozicija će jačati, a pismo je, uprkos pokušajima zataškavanja, završilo u inostranstvu, prevedeno i objavljeno u nezavisnim medijima. Za ljude koji su ga potpisali, to nije bilo pitanje karijere ili ideologije, već savesti.

Deklaracija iz Arbroata

U malom manastiru u mestu Arbroat, severno od današnjeg Dandija, u Škotskoj 1320. godine okuplja se grupa škotskih plemića kako bi sastavila jedno od najvažnijih političkih pisama u istoriji Britanskih ostrva.

U pozadini ovog pisma nalazi se višegodišnji konflikt između Škotske i Engleske, koji je počeo krajem 13. veka. Deklaracija iz Arbroata napisana je u trenutku kada se borba za nezavisnost ne vodi samo na bojnom polju, već i diplomatski. Pismo papi predstavlja pokušaj da se Škotska međunarodno prizna kao nezavisna država, a da se Robert Brus legitimizuje kao njen zakoniti vladar. Tekst deklaracije ne potpisuje samo kralj, već 51 škotski plemić.

U tekstu se pominje i uslovna lojalnost Robertu Brusu: ako on odustane od borbe za nezavisnost, narod zadržava pravo da ga zameni nekim drugim vladarom. To čini ovu deklaraciju ne samo borbom protiv strane dominacije, već i ranim izrazom ideje da vlast mora imati legitimitet koji dolazi odozdo.

Pismo je, kako se veruje, poslato papi, mada original ne postoji — sačuvane su četiri verzije dokumenta koje su kružile širom Evrope. Iako Vatikan nije odmah priznao škotsku nezavisnost, pismo je imalo ogroman simbolički značaj.

Više od sedam vekova kasnije, Deklaracija iz Arbroata ostaje duboko prisutna u škotskoj političkoj svesti. Mnogi je smatraju direktnim pretečom kasnijih dokumenata poput američke Deklaracije nezavisnosti, a moderna škotska vanstranačka kampanja i danas se na nju poziva — ne kao na mit, već kao na jasan istorijski argument.

Pisma iz zatvora Nelsona Mandele

U betonskoj ćeliji na južnoafričkom ostrvu, Nelson Mandela provodi 18 godina — od ukupno 27 koje će proživeti u zatvoru. Iako izolovan, pod neprekidnim nadzorom i podvrgnut režimu koji je imao cilj da ga slomi, Mandela piše supruzi Vini, deci, prijateljima, saborcima iz Afričkog nacionalnog kongresa, pa i političkim protivnicima.

Uslovi slanja i primanja pisama bili su strogi. Cenzura je bila standardna praksa. Zatvorska uprava je dozvoljavala svega dve posete godišnje i ograničen broj pisama, koja su se često zadržavala, kasnila ili uopšte nisu stizala. Mnoge stranice su bile redigovane, iscepane ili vraćene. Pa ipak, Mandela je pisao redovno. Pismima je održavao kontakt sa porodicom, ali i sa idejom da sloboda ne počinje izlaskom iz zatvora, nego odbijanjem da unutra postaneš ono što od tebe žele.

Mandela je uspeo da godinama, kroz razgovore, dostojanstveno ponašanje i odbijanje nasilja, utiče čak i na čuvare. Neki su kasnije posvedočili da su zahvaljujući njemu promenili pogled na aparthejd.

Pisma iz zatvora kasnije su objedinjena u knjizi The Prison Letters of Nelson Mandela, koja sadrži više od 250 pisama, od onih najličnijih, u kojima izražava bol zbog toga što ne gleda kako mu deca odrastaju, do političkih refleksija o pravdi i jednakosti.

U vremenu zabrana, Mandela je pisao. I to je, možda, bilo njegovo najupornije odbijanje da bude slomljen.

Danas u Srbiji studenti ponovo pišu. Predaju pisma tužiteljki. Pišu edikte. Voze do Strazbura da bi predali dopis. Papir nije mrtav, samo se drugačije koristi.

U vremenu kad se komentari brišu, storiji nestaju, a postove guta brzina algoritma – pismo ostaje. Možda nije viralno, ali ono što sada deluje samo kao papir, sutra može postati temelj nečije slobode.

Članak Otpor u koverti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prethodnih godina, Prvi maj je gotovo u potpunosti izgubio svoj politički naboj. Sindikati, sve slabiji i podeljeniji, organizovali su simbolične šetnje koje su retko privlačile pažnju javnosti.

U većini medija, fokus je bio na temama poput onih „gde roštiljati”, „kakvo će vreme biti”, ili „koliko će trajati gužve na izlazima iz gradova”. Takva depolitizacija Prvog maja nije slučajna – ona odražava dublju pasivizaciju društva u kojem su prava zamenjena snalažljivošću, a solidarnost individualizmom.

Retko ko se danas seti da je Prvi maj proistekao iz protesta u Čikagu 1886. godine, kada su radnici zahtevali osmočasovno radno vreme.

Na našim prostorima, obeležavanje Prvog maja počinje krajem 19. veka, pod uticajem evropskog radničkog pokreta. Prva proslava dogodila se 1893. godine u Beogradu i Kragujevcu, a već tada vlasti su bile sumnjičave prema okupljanjima radnika.

Tokom socijalističke Jugoslavije, Prvi maj je bio institucionalizovan i pretvoren u svečanost: mitinge, povorke, parade, ali i masovne izlete i „prvomajske uranke”. Iako je država time pokušala da kooptira radničku borbu, sindikati su bili masovni i barem nominalno povezani sa odlučivanjem. Padom socijalizma i tranzicijom 90-ih godina označen je kraj tog modela i početak praznovanja sa nedovoljnim učešćem politike.

Ipak, nešto se menja. Ovog Prvog maja, ulice postaju prostor borbe. A Prvi maj ponovo dobija svoje značenje. U tom kontekstu, studentski protesti koji su počeli u novembru 2024. godine donose izvestan preokret.

Uz studente je stalo i pet najvećih sindikalnih organizacija u Srbiji koje su najavile svoje učešće na prvomajskom protestu koji će biti održan ispred zgrade Vlade.

Na jučerašnjem sastanku, održanom na Pravnom fakultetu u Beogradu, u utorak, 29. aprila, predstavnici Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ i Konfederacije slobodnih sindikata razgovarali su sa studentima.

View this post on Instagram

A post shared by Samoorganizovana grupa studenata – Blokada (@studenti_u_blokadi)

Uspostavljen je dogovor o uzajamnom poštovanju, boljoj koordinaciji i nastavku solidarne borbe. U zajedničkom saopštenju, sindikati su uputili poziv svim građanima da 1. maja prisustvom na protestu podrže i radničke i studentske zahteve koje smatraju potpuno opravdanim.

Da bi Prvi maj ponovo imao politički značaj, mora se vratiti svojoj suštini – ideji solidarnosti među različitim društvenim grupama. Zato neka ovaj Prvi maj protekne u znaku stvaranja savezništava među onima koji znaju da se prava ne dobijaju, već osvajaju.

Fotografije: Muzej Jugoslavije
Naslovna fotografija: Leksikon YU mitologije

Članak Prvi maj na ulici se pojavljuje prvo na Oblakoder.

I to je sve što je javnost trebalo da zna o ovom slučaju. Međutim, izveštavanje u medijima, kao i mnogo puta do sada, pokazalo je brojne primere kršenja smernica mreže Novinarke protiv nasilja, koje imaju za cilj odgovorno i etičko izveštavanje o slučajevima femicida.​

Primeri kršenja smernica u medijskom izveštavanju

1. Senzacionalistički naslovi i detalji: Naslovi poput „Pijan iskasapio ženu!” i „Nevenčani suprug iskasapio je u stanu” koriste senzacionalistički jezik koji dodatno traumatizuje javnost i porodicu žrtve, umesto da informišu na odgovoran način.
   
   
2. Detaljno opisivanje nasilja: U više tekstova se navode eksplicitni detalji o načinu izvršenja zločina, kao što su „naneo više ubodnih rana” i „ubio ženu pred detetom”, što može imati retraumatizujući efekat na porodicu i javnost.
   
   
3. Objavljivanje identiteta i fotografija žrtve: Objavljene su fotografije žrtve preuzete sa društvenih mreža, bez jasnog pristanka porodice, što predstavlja kršenje prava na privatnost i dostojanstvo žrtve.
   
   
4. Nedostatak konteksta o femicidu: Većina medijskih izveštaja ne koristi termin „femicid”, niti pruža širi kontekst o rodno zasnovanom nasilju, čime se propušta prilika da se javnost edukuje o ovom ozbiljnom društvenom problemu.
   
   
5. Neodgovarajući fokus na počinioca: Pojedini članci detaljno opisuju ponašanje osumnjičenog prilikom hapšenja, što može doprineti njegovoj humanizaciji i skretanju fokusa sa žrtve i ozbiljnosti zločina.
   
   
6. Izjave komšija koje relativizuju nasilje: U pojedinim izveštajima prenete su izjave komšija koje sugerišu da je žrtva „često ulazila u sukobe” ili da su „oboje pili”, što može implicirati da je žrtva na neki način doprinela nasilju, čime se dodatno viktimizuje.

Ovaj slučaj nije samo još jedna tragična vest – on je još jedan dokaz da femicid nije izolovan događaj, već deo šire, sistemske slike nasilja koje se nad ženama svakodnevno dešava. Mediji, kao ključni faktor javnog informisanja, imaju ogromnu moć da oblikuju način na koji društvo razume i reaguje na ovakve zločine.

Kada novinari koriste senzacionalističke izraze, objavljuju neproverene ili privatne informacije, daju prostor izjavama koje relativizuju nasilje ili ignorišu širi kontekst rodno zasnovanog nasilja, oni ne samo da propuštaju da informišu – oni doprinose normalizaciji tog nasilja. Svaka reč koja minimizira, banalizuje ili zamagljuje femicid, čini nevidljivim stvarne uzroke i odgovornost.

Smernice koje su razvile Novinarke protiv nasilja ne postoje kao ograničenje, već kao alat za bolje novinarstvo – za pravednije, savesnije i dublje razumevanje društva u kojem živimo.

Grupa „Žene za promene” najavila je protestnu akciju zbog sedmog slučaja femicida u Srbiji u 2025. godini
u Novom Sadu na Trgu slobode u četvrtak u 18 časova.

Članak Sedmi slučaj femicida u Srbiji u 2025. godini se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Studenti koji su pre deset dana krenuli biciklima u Strazbur, i dalje su vozili svoju rutu, a na društvenim mrežama viralna je postala izjava predsednice Narodne skupštine Srbije Ane Brnabić „ko se lača mati”… uglavnom, ne moram da objašnjavam, sigurno ste već videli.

Utisci od prethodnih dana nisu se još uvek slegli kada je sinoć u 22h na Instagram profilu brojnih fakuleta objavljeno: „SVI NA RTS!”

View this post on Instagram

A post shared by Fvm Blokade (@fvm_blokade)

„Javni medijski servis radi protiv svih nas. Kako regulator elektronskih medija (REM) ne postoji – niko ih ne može ukrotiti. Protest traje dok se ne raspiše novi konkurs za REM ili dok se RTS ne ugasi”, navedeno je u pomenutoj objavi.

Studenti u blokadi na ovaj način najavili su da će biti blokirana zgrada RTS-a u Takovskoj ulici, ali i ona na Košutnjaku.

Paralelno sa ovim blokadama počela je i blokada RTV u Novom Sadu zbog načina na koji javni servis izveštava o studentskim protestima i studentima biciklistima koji voze turu do Strazbura.

Prema pisanju portala N1, pripadnici Interventne jedinice i Žandarmerije su rano jutros, nešto posle 4.30h, stigle do zgrade RTV-a na Mišeluku, a studenti i građani su ubrzo potisnuti sa glavnog ulaza zgrade javnog servisa Vojvodine sve do pešačke staze, koja se nalazi na dnu stepenica ispred zgrade.

Međutim, pomenuti razlozi samo su kulminacija medijske polarizacije kojoj svedočimo, čini se, otkad znamo za sebe, zbog čega studenti insistiraju na slobodnim medijima.

Studenti su, u prethodnom navratu, takođe organizovali dvadeset dvočasovnu blokadu kao reakciju na izjavu voditeljke RTS-a koja ih je u programu nazvala „ruljom” (ubrzo se ogradivši da nije mislila na njih), što je dodatno podstaklo njihovu odluku da blokiraju ulaz u zgradu RTS-a. Slična akcija tada takođe je održana i u Novom Sadu, gde su studenti blokirali zgradu Radio-televizije Vojvodine (RTV) u znak solidarnosti sa kolegama iz Beograda.

View this post on Instagram

A post shared by Kreni – Promeni Niš (@kreni.promeni.nis)

Prilikom pomenute prethodne blokade dogodio se i incident u kome je policajca u civilu Lazara Baćića, sudeći po snimku koji se pojavio na društvenim mrežama, povredila Žandarmerija dok se pela Abardarevom ulicom ka RTS-u. Podsećanja radi, Baćiću je tada povređeno oko, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić je za napad na policajca u civilu optužio studente.

View this post on Instagram

A post shared by Bez Cenzure (@bezcenzure.rs)

Studenti Fakulteta dramskih umetnosti osvrnuli su se na ovaj događaj, čime su ukazali na činjenicu koja je svima već uveliko jasna – da nije postojao snimak, krivica za učinjeno delo bila bi pripisana upravo studentima. Jer ono što mediji prećute, postaje društveno nepostojeće.

Mole se pripadnici žandarmerije da se ovaj put ne tuku među sobom, hvala 💚

— FDU u blokadi (@sviublokade_fdu) April 14, 2025

I tu dolazimo do ključnog problema: kada medijska scena postaje sve više kontrolisana, ono što nam ostaje su rilsevi i storiji sa lica mesta da nam pokažu kako stvarno izgledaju Beograd i Novi Sad u ponedeljak uveče, kako izgledaju protesti u Sandžaku, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, i još važnije – kako izgledaju protesti u malim mestima sa svega nekoliko hiljada ili čak stotina stanovnika.

Sve bi to prošlo ispod radara. A ne bi trebalo da je tako. Ne bi trebalo da je normalno da gledamo storije umesto vesti. Ne bi trebalo da nam snimci sa protesta prvo stižu preko TikToka, pa tek onda (ako uopšte) dođu do informativnih emisija. I ne, društvene mreže nisu rešenje. One su refleks, odgovor na to što sistem ne funkcioniše. Ali ne mogu da zamene ozbiljno i odgovorno novinarstvo.

Društvene mreže su nas možda spasile da ne ostanemo potpuno u mraku, ali nisu izlaz. Izlaz je jasan: odgovorni mediji. A odgovorni mediji počinju od onih koji imaju najveću odgovornost – od javnog servisa. Njih ne plaćamo da ćute. Plaćamo ih da govore – i to tačno, pravovremeno i u javnom interesu.

Naslovna fotografija: Vesna Lalić

Članak RTS je od sinoć blokiran se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svaka epizoda donosi analizu jednog književnog dela kroz razgovor sa stručnjacima – profesorima, prevodiocima, književnim kritičarima – uz voditeljku Saru Arsenović, koja svojim pitanjima vodi slušaoce kroz bogat svet literature. U vremenu kada se čini da kultura gubi prostor u medijima, ovaj podkast dokaz je da interesovanje za knjige i dalje postoji, samo ga treba usmeriti na pravi način. Kako je sve počelo i zašto su ovakve priče danas potrebnije nego ikada, ali i koja je budućnost ovog podkasta – saznaćemo upravo od Sare.

Sara Arsenović

Kako birate književna dela i autore o kojima ćete razgovarati u podkastu? 

Sara: Najpre hvala mom Oblakoderu na prilici da nešto kažem o ovom projektu, uvek mi je beskrajno drago kada sam u nekom vidu na ovom sajtu. Zanimljivo je da pišem ove odgovore u susret snimanju malog jubileja – 20. epizode podkasta. Prošlo je oko godinu dana otkako me je Vlada Manigoda, direktor Kontrast izdavaštva, pozvao da radimo podkast. Njegova ideja da ne predstavljamo samo Kontrastova izdanja mi je bila od starta ohrabrujuća. Od tog prvog sastanka do danas zajednički biramo goste i teme, a naše interesovanje je prevashodno usmereno na književne klasike kao što su Sto godina samoće, Gorski vijenac, Grobnica za Borisa Davidoviča ili U potrazi za izgubljenim vremenom.

Ideja je da pravimo razgovore koji će svoju aktuelnost zadržati i za pet ili deset godina. Sa druge strane, kada je reč o gostima – pozivamo stručnjake za određene pisce ili romane, odnosno, one najpozvanije da o određenoj temi govore – profesore, književne kritičare, teoretičare, istoričare i prevodioce. Pokušavamo da napravimo sat vremena gustog sadržaja sa jasnim fokusom na knjigu zbog koje smo se našli da razgovaramo. 

Koliko su gostovanja stručnjaka oblikovala tvoje razumevanje književnosti i na koji način su te možda inspirisala za dalje epizode? 

Nekad imam utisak da me svaka emisija koju radim – bilo na radiju ili za podkast – makar za trunčicu promeni. Takav utisak se, naravno, intenzivira kada slušate kompetentnog sagovornika koji sa strašću govori o onome što proučava decenijama unazad. Ne znam koliko suvislo zvuči, ali to me inspiriše – dugotrajan rad, doslednost, kompetencija i, naposletku, strast. 

Kako prilagođavaš teme i ton epizoda za publiku koja možda nije upoznata sa književnim delom o kojem govorite? S tim u vezi, koliko je važno podkastima poput ovog da ostanu edukativni, a pritom dovoljno interesantni da zadrže pažnju, i kako uspevaš da održiš tu ravnotežu? 

Hvala ako misliš da je tako! Prilagođavanje tona smatram jednim od najvažnih zadataka, uz težnju da izbegnem banalizaciju. Mislim da mi u tom delu pripreme mnogo pomaže moje radijsko iskustvo – zamišljanje nekoga ko te sluša i svest o tome da se tokom snimanja sve vreme obraćaš nekome kome moraš da učiniš razmljivim i zanimljivim ono o čemu se govori. Trudim se da mi pitanja budu konkretna i kratka, kako bih ostavila što više prostora gostima za odgovor. Ipak, i to je izazovno, pa zato pamtim da mi je jednom gost rekao to su odlična pitanja, ali isto tako nepregledna, na šta sam se od srca nasmejala.

Samo postavljanje pitanja u meni stvara asocijativne nizove koje se silno trudim da obuzdam, ali nekada ne uspem. Izbegavam small talk, koji i van javnog prostora umara. Čini mi se da sam izbor tema objasnila u prvom odgovoru, ali da dodam i ovo, suštinsko – trudimo se da biramo teme koje će biti zanimljive svima onima koji istinski vole i uživaju u književnosti. 

Koje je najizazovnije književno delo o kojem si do sada imala prilike da razgovaraš i šta te je najviše fasciniralo u pripremi za tu epizodu? 

Čini mi se da sam zaista provela mnogo vremena sa Prustom, kako zbog obima njegovog romana U potrazi za izgubljenim vremenom, tako i zbog kompleksnosti Prustovog viđenja sveta i čoveka u tom svetu. Čini mi se da ću uvek pamtiti susret sa Kombreom, mitskom zemljom detinjstva. A tu je i toliko drugih trenutaka. Primat intuincije nad inteligencijom. Pitanje završetka romana. Sećanje. Voajerizam. Prustova ljubav. Sad mi se čini kao da sam o svemu ovome makar jednom dnevno pomislila otkako sam čitala Prusta.

Ali nepravedno bi bilo ne pomenuti i Estravena, junaka Ursule le Gvin iz romana Leva ruka tame, rečenicu ne dajte se pasjim sinovima, Borise Davidoviču kod Kiša, san Vuka Mandušića, princezu Ateh kod Pavića, Vorena Smita u Gospođi Dalovej, priznanje Sanča Panse da voli Don Kihota kao svoja dva oka, zvuk kostiju u vreći koju Markesova junakinja Rebeka donosi u Makondo… Verovatno ne vredi nabrajati. Svaka epizoda je bila užitak za sebe, a svaka od ovih knjiga je u meni, kao i u svakom čitaocu, ostavila traga. 

Kolika je uloga društvenih mreža, poput Instagrama i TikToka, u promociji podkasta, čini se i da ljudi na mrežama dobro reaguju? 

Ogromna – kako zbog promocije, tako i zbog komunikacije sa publikom. Zaista obraćamo pažnju na komentare i pratimo koji bi sagovornici i koja dela bila zanimljiva za gledanje i slušanje. Uloga društvene mreže jeste jedan digest razgovora, privući pažnju i dobiti poverenje za vreme koje će provesti sa nama. Naravno, mreže otvaraju prostor i za neizbežne polemike 

Postoje li planovi za 2025. za naredne epizode?

Najlepša stvar kod ovog podkasta, a čega sam postala svesna u nekom tenutku jeste da on može da traje koliko god da smatramo da treba, jer su teme nepresušne. Planiramo da se bavimo delima Dostojevskog, Basare, Ruždija, Kafke, Rastka Petrovića, Bulgakova, Gorana Petrovića…

Iskoristiću ovo pitanje da najavim i jedan mali projekat unutar podkasta koji će nositi naziv svete knjige, a kroz koje ćemo se baviti predstavljanjem Biblije, Kurana, Tore i Talmuda, Mahabharate, Ramajane… Nadamo se da će i za to postojati interesovanje, kao što je i za knjige koje smo do sada predstavljali. Neki dalji planovi bi predstavljali širenje podkasta ka sferama filma i muzike. Do tada ostajemo posvećeni književnosti.

Fotografije: promo Vredno priče

Članak Književnost na klik – podkast Vredno priče se pojavljuje prvo na Oblakoder.