Interfejs društvene mreže X (nekada poznate i kao Tviter) sastoji se od dve glavne liste: one na kojoj vidite sadržaj koji kreiraju nalozi koje ste odabrali da pratite, i one naslovljene „for you’’, odnosno one na kojoj vidite sadržaj naloga za koje algoritam smatra da vas najviše zanima. Pored naloga koji svakodnevno objavljuju wholesome snimke i slike životinja ili nečega što više liči na sadržaj za TikTok, jedan od najpopularnijih naloga koji ćete naći na toj listi je Progress Bar koji na svakih nekoliko dana obaveštava koliko procenata tekuće godine je isteklo. Na istom je 16. januara objavljeno da je četiri odsto 2024. završeno.
U tih četiri odsto, odnosno u prvih malo više od dve nedelje ove godine, svedočili smo odjecima i nastavku kriza koje su započele napadom Rusije na Ukrajinu, a koji su dodatno eskalirali 7. oktobra 2023, kada su pripadnici Hamasa izvršili napad na južne izraelske kibuce, što je događaj koji je dodatno ubrzao preoblikovanje svetskog pax populi.
*Ovaj tekst ne pokušava da daje dublju analizu događaja i trenutne geopolitičke situacije, već stremi da predstavi određenu vrstu preseka stanja; uz smeštanje ljudi, događaja i pojava u kontekst.
Lenjinova nedelja
Lenjinova opaska o decenijama u kojima se ne događa ništa, da bi se onda desila nedelja ispunjena događajima dovoljnim za nekoliko decenija, u potpunosti opisuje početak ratnog sukoba koji, kako se slažu mnogi analitičari, nije viđen od Drugog svetskog rata. Sedmi oktobar, dan kada su pripadnici Hamasa probili visoku betonsku ogradu koja je do tada držala Pojas Gaze odsečenim od ostatka sveta, i njihov napad na obližnji muzički festival u Izraelu i kibuce u blizini Gaze, uzimanje talaca i potom povlačenje nazad u okvire pojasa Gaze, u budućim istorijskim knjigama uzimaće se kao jedan od ključnih, prekretničkih dana s početka XXI veka.
Jer od tada, svet nikako nije mogao biti isti. Kako bi odgovorila na napad i, kako je rečeno, „eliminisala Hamas’’, izraelska vojska prvo je zatvorila dotok vode i hrane, prvobitno na severni deo Pojasa Gaze i, potom svu svoju snagu usmerila na pronalaženje i uništenje Hamasovih boraca, što je dovelo do ogromnih gubitaka i stradanja Palestinaca koji su živeli u Pojasu Gaze. Ubijeno je na hiljade civila, od čega su većina bili žene i deca, ubijeno je više novinara nego u nekom drugom ratnom sukobu, a severni deo Pojasa Gaze, prema izveštajima Al Džazire, potpuno je sravnjen sa zemljom i praktično nenastanjiv. Interno raseljeni Palestinci lutaju gradovima južnog dela Gaze, scene kada kamion sa pomoći UN pristigne u izbeglički kamp posramljuju one snimke iz Srbije za vreme inflacije.
Kada je reč o brojevima: u trenutku nastajanja ovog teksta, od početka sukoba Hamasa i Izraela, odnosno napada Hamasa 7. oktobra, u Pojasu Gaze ubijeno je više od 26.422 Palestinaca, ranjeno više od 65.087, prema podacima Ministarstava zdravlja u toj palestinskoj enklavi, dok je ubijeno nešto više od 1.200 Izraelaca.
Kada je o Zapadnoj obali reč, ukupan broj Palestinaca koje su izraelske snage uhapsile na toj teritoriji od 7. oktobra iznosi 5.755, i uključuje 190 žena i 335 dece, a vojska ili izraelski naseljenici ubili su oko 320 Palesetinaca koji su živeli na toj teritoriji.
Sve je ovo, naravno, produžetak sukoba koji traje decenijama unazad, još od okončanja Drugog svetskog rata, međutim, borbe su se prelile i na južni Liban, odakle pripadnici militantne grupe Hezbolah vrše napade na severne Izraelske gradove, a izraelska vojska uzvraća. Slično je i sa napadima na Izrael sa teritorije susedne Sirije, a američka vojska je rasporedila, čini se – za sada – 1.500 vojnika u Siriju i Irak, navodno kako bi se borili protiv pripadnika Isamske države.
Poslednjih nedelja, kao vrstu odmazde zbog palestinskih žrtava, pobunjenička grupa Huti iz Jemena izvodi napade i zarobljava komercijalne brodove koji prolaze Crvenim morem, važnom transportnom rutom, što je navelo SAD i Veliku Britaniju da počnu da vrše vazdušne napade na položaje Hutija na teritoriji Jemena. Na samom početku sukoba, SAD su čak svoj nosač aviona USS Džerald Ford dovezle u neposrednu blizinu izraelske obale u Sredozemnom moru, ali je on nedavno vraćen preko Atlantika. Francuska, Španija i Italija odbile su da učestvuju u bombardovanju položaja Hutija.
Huti su poručili da će nastaviti sa sličnim akcijama, dok su američki i britanski zvaničnici, pre svih premijer Britanije Riši Sunak, odlučni u izjavama da će nastaviti da izvode udare na položaje u Jemenu.
Na samom početku rata Hamasa i Izraela, izraelski premijer Benjamin Netanijahu, kao i drugi izraelski visoki zvaničici, govorili su kako očekuju dugotrajan sukob, koji se može protegnuti tokom cele 2024. Uzimajući te izjave, kao i eskalacije kojima svedočimo iz nedelje u nedelju, sasvim je očekivano da deeskalaciju sukoba i zaustavljanje ratnih operacija nećemo videti u narednom periodu.
Ako ovo i bude inicijalna kapisla, ili neko od prvih poglavlja budućeg svetskog sukoba, istoričari u budućnosti pisaće o optužbi za genocid do koje je došlo nešto više od tri meseca nakon početka samog sukoba: Južnoafrička republika je pred Međunarodnim sudom pravde optužila državu Izrael za vršenje genocida nad Palestincima. Čuli smo uvodna izlaganja obe strane, a kako je to opisao BBC, obe strane su se dosta oslanjale na izazivanje emotivne reakcije svetske javnosti. Kao da je svet do sada čitav sukob posmatrao nestremice: 13. januar bio je samo jedan od datuma kada su se širom sveta održavali protesti kojima je traženo zaustavljanje sukoba, a u kojima je učestvovalo stotinu hiljada demonstranata. Uzgred, postoje najave iz Južnoafričke republike da će tim od blizu 50 advokata u toj zemlji pred Međunarodnim sudom pravde podići optužbe protiv SAD i Velike Britanije za saučesništvo u genocidu.
Godina izbora
Egzistencijalista Žan-Pol Sartr govorio je o slobodi kao obavezi, i unutar takvog koncepta, život predstavio kao niz izbora. U 2024, svedočićemo čitavoj jednoj nisci bisera izbora, i to onih za vlast – širom sveta. Građani SAD, Rusije, Evropske unije, Indije, Južne Afrike, Velike Britanije ili Azerbejdžana, možda nisu pred izborom da nešto učine ili ne učine, kako je to jednom rekao Jovan Ćirilov, kao osuđenik na smrtnu kaznu koji se našao pred puščanom cevi, ali činjenica je da će neke od najvećih zemalja sveta ili tvorevina poput EU doživeti velike političke promene tokom ove godine.
Glavni izbori koje ćemo posmatrati, i čija je predigra započela 15. januara sa Republikanskim kokusom u Ajovi, biće oni za predsednika SAD. Uprkos mnogim kandidatima dve glavne stranke – Demokratske i Republikanske – gotovo je izvesno da će glavni takmaci biti isti kao i 2020. Dakle, aktuelni predsednik Džozef Bajden, u trenutku pisanja ovog teksta i jedini zvanični kandidat Demokrata na unutarstranačkim izborima, i bivši predsednik i čovek koji prema svim relevantnim istraživanjima ubedljivo vodi u odnosu na ostale Republikance (prema pojedinim istraživanjima, i više od 50 odsto u odnosu na prvog sledećeg pratioca), Donald Tramp, uhvatiće se u izborni koštac po drugi put, u trenutku kada situacija unutar SAD ne nalikuje na neku uoči nekog od prethodnih izbora. Prema istraživačkoj kući Pew Research Center, teme koje najviše zanimaju glasače u SAD uoči ovih izbora su ekonomija, zdravstvena nega, obrazovanje i pitanje imigracija. Međutim, moguće je da se, kao i na nekim prethodnim izborima, pojavi neka dark horse tema: rat na Bliskom istoku, međunarodni ugled SAD, pitanja LGBTQ+ zajednice, ili neka druga. U takvim situacijama, presudnu ulogu igra situaciona inteligencija kandidata, a Donald Tramp je taj kandidat koji vrca od nje.
Rusiju takođe čekaju predsednički izbori, a za sada trojica ljudi istakla su svoje kandidature: zamenik predsednika državne Dume Vladislav Davankov, član Dume Nikolaj Haritonov, i lider ruske Liberalno-demokratske partije Leonid Slucki. Kako je aktuelni predsednik Vladimir Putin najavio kandidaturu i predao potrebne potpise i ostala dokumenta, jasno je da je on ponovo glavni favorit, dodatno osokoljen uspesima u onome što Rusija naziva „specijalnom vojnom operacijom u Ukrajini’’, odnosno uspešnim odbijanjem dugo najavljivane ukrajinske kontraofanzive. Ipak, kako je nedavno preneo Demostat, nije celo rusko društšvo sasvim oduševljeno ratom u Ukrajini. Naime, tokom tradicionalnog obraćanja ruskog predsednika narodu na kraju godine, tokom kojeg on odgovara na pitanja koja su mu građani postavljali telefonskim ili elektronskim putem, Putinovi saradnici su uočili da je veliki broj građana zanimalo kada će se rat završiti. A kako pokazuje analiza ruskog Levada centra, rat entuzijastično i aktivno podržava svega 10-15% ruskih građana.
Kada je reč o izborima za Evropski parlament (EP), građani EU će birati 720 poslanika za novi petogodišnji mandat, a mnogi te izbore vide kao ocenu popularnosti desničarskih, odnosno konzervativnih stranaka u Evropi, pogotovo nakon izbornih uspeha tih politika u pojedinačnim zemljama Evropske unije – najsvežiji primer, a potencijalno i putokaz kako bi mogli izgledati rezultati budućih izbora u EU je Holandija.
Kratak podsetnik: nakon neslaganja unutar vladajuće koalicije i vlade bivšeg premijera Marka Rutea, na prevremenim parlamentarnim izborima u novembru prošle godine, stranka krajnje desnice Gerta Vildersa osvojila je 37 od 150 poslaničkih mesta i tako po prvi put postala najsnažnija politička opcija u Holandiji, a stručnjaci ocenjuju da takvo političko iznenađenje nije viđeno još od Drugog svetskog rata.
Od oktobra 2022. u Italiji je na vlasti premijerka Đorđa Meloni iz konzervativne stranke koja naginje krajnjoj desnici Braća Italije, stranke koja je glavna perjanica grupacije unutar EP koja je najčešće opisivana kao evroskeptična, konzervativna i donekle čak i kao nacionalistička. U trenutnom sazivu EP, ta grupa – Evropski konzervativci i reformisti – drži 67 od 705 poslaničkih mesta.
Međutim, najveće šanse za dalji rast ima grupa desnog centra unutar EP – Partija evropskih naroda (EPP), čije su članice, pomenimo samo neke, Austrijska narodna partija (inače veoma bliska Srpskoj naprednoj stranci), nemačka Demohrišćanska, španska Narodna stranka (Partido popular) i hrvatski HDZ. U sadašnjem sazivu ova grupa ima 178 poslaničkih mesta.
Izbori za EP će, dakle, biti održani u svih 27 država članica EU i samim tim predstavljaju najveće transnacionalno glasanje na svetu. Poslanici u Evropskom parlamentu, jedinoj demokratski izabranoj instituciji bloka, predstavljaju 450 miliona ljudi koji žive u EU.
BRIKS+
Grupi Briks, koju su do sada činile Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika, prvog januara ove godine pristupilo je još pet zemalja, dve afričke, dve sa Arabijskog poluostrva i jedna iz Azije: Etiopija, Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), Saudijska Arabija i Iran.
Uprkos tome što je reč o, pre svega, ekonomskom savezu, a ne vojnom ili političkom, mnogi s pravom vide Briks kao najveću kontratežu zapadnim institucijama, poput NATO-a, EU, i drugih. Naime, po snazi bruto domaćeg proizvoda (BDP) članice Briksa nadmašile snagu zemalja G7 (koju čine SAD, Italija, Francuska, Kanada, Nemačka, Japan, EU i Velika Britanija) i to sa 31, 5% globalnog BDP-a. U zemljama Briksa sada živi gotovo polovina svetskog stanovništva, i proizvodi se oko 41% svetske nafte.
Razvoj događaja unutar Briksa ilustruje kako Kina polako, ali sigurno ostvaruje diplomatske pobede. Iran i Saudijska Arabija decenijama unazad bile su gotovo na ratnoj nozi, sve dok uz posredstvo Kine nisu ponovo uspostavile diplomatske odnose i potom đuture pristupile Briksu. Kineski uticaj u regionu sa najvećim izvorištima nafte u svetu tako se proširio i posledično izazvao tenzije unutar same SAD, pošto se ispostavilo da uprkos jakim vezama sa SAD, Saudijska Arabija sve više sledi sopstveni put iz zabrinutosti da je Vašington manje posvećen bezbednosti Persijskog zaliva nego u prošlosti.
Samo na prvi pogled paradoksalno, sve to donekle je olakšalo posao SAD na tom području – mnogo je lakše trgovati kada Iran i Saudijska Arabija nisu u sukobu. Ipak, u Vašingtonu je ostao gorak ukus u ustima što do takve diplomatske pobede nisu došli oni, već najveći izazivač SAD – Peking.
Godina Zmaja
Novu godinu po tradicionalnom kineskom kalendaru ove godine svet dočekuje 10. februara, tako što će napustiti godinu zeca i ući u godinu zmaja. Mnogi u ovome vide snažnu simboliku, čemu u prilog govore kineski potezi i sve veće prisustvo u svim ćoškovima sveta.
U kineskoj tradiciji, zmajevi su pretežno bića gospodari pokretnih voda i zbog toga su bili veoma poštovane figure u pretežno zemljoradničkoj Kini. Pored toga, zmaj simboliše ono jang iz jin-jang principa, odnosno sve ono što je pozitivno i aktivno, tačnije – na sunčanoj strani brda. I zaista, kineska diplomatija poput mitskog zmaja polako popunjava prostor, a država Kina je na početku 2024. već povukla nekoliko poteza koji pokazuju zašto ostaje jedini legitimni takmac SAD.
Indikativna su i nekoliko događaja uoči i na samom Svetskom ekonomskom forumu (SEF) koji je počeo 15. januara u Davosu u Švajcarskoj. Uoči samita, održan je sastanak šefova nacionalne bezbednosti nekoliko zemalja (ukupno preko 80 učesnika) o tome kako da se okonča rat u Ukrajini. Šef kabineta predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog Andrij Jermak pohvalio je tada prisustvo kineske delegacije, da bi nedugo zatim i sam predsednik Zelenski izjavio je da je ukrajinska strana zainteresovana za to da Kina učestvuje u „mirovnom samitu” o rešavanju sukoba u Ukrajini prema kijevskoj „mirovnoj formuli”.
Pored toga, Kina i Švajcarska su u Bernu potpisale sporazum o jačanju ekonomske saradnje dveju zemalja, odnosno o produbljivanju postojećeg sporazuma o slobodnoj trgovini. Podsećanja radi, iako je napustila kinesku inicijativu Pojas i put, italijanska vlada razmatra da takođe potpiše sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom, koji je daleko sveobuhvatniji od Pojasa i puta. Kao kruna januarske diplomatske inicijative Kine, došlo je obraćanje kineskog prmemijera Li Ćijanga na SEF-u, kada je izneo predloge za jačanje globalne ekonomske saradnje i istakao da je kineska ekonomija i dalje na putanji stabilnog rasta uprkos svetskim ekonomskim izazovima. Pozvao je i na jačanje saradnje na ekološkim pitanjima, što je bila ideja na koju je monopol imao Zapad, i istovremeno pozvao na proširenje saradnje između globalnog Severa i Juga da bi se izgradila „univerzalno korisna i inkluzivna svetska ekonomija’’.
Querida presencia
Buena vista social club pevao je o „dragom prisustvu’’ Ernesta Če Gevare, revolucionara rođenog u Argentini koji je, prema priči koju svi znaju, Južnu Ameriku obilazio motociklom i tako se upoznao sa njenom bedom u XX veku. Če je bio bolešljivo dete i patio je od astme, te su ga roditelji često vodili na more, kako bi udisao morski vazduh i lečio pluća.
U vreme dok je Če držao roditelje za ruke i šetao plažom, u argentinskoj prestonici rođen je dečak po imenu Horhe Mario Bergoljo, kojeg danas znamo kao Franju, Franciska, Frančeska – odnosno papu, vrhovnog poglavra rimokatoličke crkve, i čoveka kojeg je novoizabrani predsednik Argenitine Havijer Milei nazvao „imbecilom’’ koji podržava socijalnu pravdu i „predstavnikom zla na zemlji’’. Do tog incidenta došlo je u septembru mesecu prošle godine, nakon čega su sveštenici iz siromašnih četvrti Buenos Ajresa, papinog rodnog mesta, održali misu u odbranu Franje i osudili Mileijeve napade na njega. Strasti su se malo smirile nakon što su papa i Milei razgovarali telefonom u novembru, nakon što je Milei izabran za predsednika, a početkom januara, saopšteno je da je Milei pozvao 87-godišnjeg papu u posetu Argentini.
Papa je u nedavnom intervjuu za italijanske medije ocenio da argentinski narod pati, i da bi voleo da poseti svoju rodnu zemlju.
Narod zaista pati, pošto se Argentina suočava sa najgorom ekonomskom krizom u poslednjih nekoliko decenija, gde 4 od 10 ljudi živi u siromaštvu, a Milei je rekao da nema alternative oštrom i bolnom fiskalizacijom za popravljanje situacije.
I pored toga što su ga zbog ekscentričnih nastupa mnogi poredili sa Donaldom Trampom, Milei najpre nalikuje nekoj libertarijanskoj karikaturi, a među prvim odlukama koje je doneo kada je izabran bilo je odustajanje od napora da se Argentina pridruži Briksu.
U trenutku kada su u Brazilu, Venecueli, Boliviji, Čileu, Kolumbiji i drugim južnoameričkim zemljama na vlasti levičarski lideri i partije poput Lule da Silve, Madura i Borića, ovakav zakoret ka ekonomskoj i političkoj desnici u drugoj najvećoj zemlji na kontinentu je indikativan, pogotovo kada se uzme u obzir da je prvi potez koji je doneo da oslabi vrednost argentinskog pezosa za 50% u odnosu na američki dolar. Pored toga, argentinski predsednik je i ranije najavio da će prekinuti odnose sa „autoritarnim i komunističkim’’ zemljama, u koje spadaju Kina, Rusija i Brazil. Treba imati na umu da su Brazil i Kina daleko najvažniji trgovinski partneri Argentine, dok je Kina, nakon Međunarodnog monetarnog fonda, najveći kreditor te prezadužene zemlje.
Mileijevo prisustvo svakako je šok za zemlje latinske amerike, ali i za ceo svet – bilo da govorimo o globalnom jugu, zapadu ili severu. Uz velike političke promene koje očekuju SAD i Evropu, jačanje desnice na Zapadu, predviđenu eskalaciju ratnih sukoba na Bliskom istoku, osnaživanje Kine i postepeno povezivanje globalnog juga, svet kao da traži nekog čije će „drago prisustvo’’ uspeti da smanji tenzije i odalji čovečanstvo od scenarija koji bi u svom nazivu uključivao broj tri.
0 Comments