Valjda je današnje prokletstvo svih srednje i nisko budžetiranih filmova da, u vremenu kada se konzumira i distribuira vise medijskog sadržaja nego ikada, postaje sve teže doći do svojih gledalaca. Kao da se stvorio jaz između publike i samih filmova koji bivaju zatrpani u moru multipleks hitova. Ovako nekako bi bio formulisan moj uvod pre otvaranja 4. Festivala nezavisnog američkog filma, ali nakon provedenih sat i četrdeset minuta sa beogradskom publikom gledajući prvi film na repertoaru, ne preostaje mi ništa drugo nego da progutam svoje reči, pošto se taj jaz te večeri u Domu omladine apsolutno nije osetio.
Te festivalske večeri često deluju kao snobovski izgovori da se nekolicina ljudi iz branše okupi jednom u hiljadu godina, a filmovi nekako ispadnu prolazna stanica. Ovde to nije bio slučaj, jer ne samo da festival nije snobovski već je u vazduhu mogao da se oseti i izvestan improvizatorski duh. Nekome bi možda te improvizacije, poput izostanka prevodioca za Aleksandra Pejna, bile znak nespretnosti, ali bih ja pre rekao da se radi o dobrom poznavanju sopstevne publike. Poslednje što bi publika želela je prekidanje Aleksandra Pejna u pola improvizovanog govora, zarad jednoako imporovizovanog simultanog prevoda izjave koju su svi posetioci verovatno razumeli iz prve (da ne bude zabune, tokom Q&A sesije dva dana kasnije, prevoda jeste bilo, ali o tome u zasebnom članku). To poznavanje publike očigledno je i kroz sam program festivala, što se za vreme gledanja filma Loše obrazovanje Kameron Post (The Miseducation of Cameron Post) i osetilo.
Iako je festival aktivan zadnje četiri godine, poslednje dve postaje sve primetniji i ozbiljniji, a ove godine su se izrazitio potrudili. Prošle godine, imali smo nekoliko filmova koji su tematski vezani za ličnost Dejvid Linča, koji je predstavljen kao glavno lice festivala te godine. Ne znam je li to bilo namerno ili slučajno, ali je tajming tada bio pravi s obzirom da je u prostoru Kulturnog centra Beograda bila izložba Linčevih umetničkih dela, tako da su Beograđani bili izloženi jednom ozbiljnom ‘linčovanju’ te nedelje. Ove godine, lice festivala je Aleksandar Pejn pa su stoga, možda sasvim slučajno a možda i ne, selektori festivala napravili selekciju filmova koji se bave ljudima koji vode unutrašnje borbe sa sobom i nalaze se na društvenoj margini. Odlike koje takođe krase i neke od najboljih Pejnovih filmova. Prvi film kojim su nas častili nakon ceremonije otvaranja te večeri bio je već pomenuti Loše obrazovanje Kameron Post.
Adaptiran na osnovu književnog predloška istog imena, film je smešten u Sjedinjene države 1993. godine a u samoj srži filma je tematizacija religijskog ekstremizma, rodne disforije, stokholmskog sindroma i tinejdžerske zbunjenosti (nesigurnosti) generalno. Kloe Grejs Morec tumači glavnu protagonistkinju, Kameron, koja nakon što biva uhvačena kako se ljubi sa drugaticom (‘prom queen’ njihove maturske večeri) završava u religijskom kampu za lečenje homoseksualnosti. Kako je zadnjih par godina obračunavanje sa konzervativnim i patrijahalnim delovima društva postalo sve učestalije, ovaj film može delovati odbojno ali te predrasude treba ostaviti po strani, jer se pre svega radi o dosta autentičnom i poprilično neutralnom filmu. Ni jednog trenutka primat ne preuzima ideološko obračunavanje sa patrijarhatom, niti imamo momente teškog ekstremizma kao u Jesus camp-u iako smo komotno mogli s obzirm da su rane devedesete bile vrhunac neo-konzervativnih napada na sve one vrednosti koje se ne uklapaju u njihovo dualističko viđenje sveta. Taj aspekt priče je neizbežan, i uvijati te društvene nepravde u oblande bilo bi krajnje ne korektno, ali je umesto direktnih osuda priča fokusirana na detinju perspektivu cele stvari, pa su stoga gledaoci ostavljeni na miru da sami donesu sud o celoj stvari. Umesto akcentovanja ekstremnih mera koje su primenjivane u tim kampovima, film se odlučuje za atmosferični prikaz događaja koji gledaoca stavlja u poziciju mlade tinejdžerke. Ovo se najbolje odslikava kroz prve kadrove filma gde akcenat nije na dramaturškom naglašavanju govora koji drži učitelj veronauke već kroz krupne kadrove iznova doživljavamo dosadu srednje škole… uvijanje ćoškova ishabanog udžbenika, škrabanje po mraginama, skeniranje cele učionice pogledom… Ovaj film je prepun takvih autentičnih trenutaka koji su kao iz života, ali ni jednog trenutka ne deluju dosadno ili usiljeno, već krajnje autentično. Autorska ekipa je sa dosta pažnje pristupila periodu, od detalja u odabiru odeće, dekora enterijera i eksterijera (što je znatno olakšano time što je film smešten većinski na izolovanoj lokaciji) i naravno, religijskog propagandnog materijala koji zapravo jeste autentičan iz tog perioda i koji je cheesy na sve najbolje načine kako to samo ‘straight to VHS’ filmovi devedesetih mogu da pruže. Film nije i bez svojih mana naravno, činjenica da se autorska ekipa toliko fokusirala na autentičnom iznošenju doživljaja iz kampova dovodi do toga da je dramaturška struktura žrtvovana a što je rezultiralo radnjom koja se odmotava presporo. Samim tim, deonice koje bi se po nekim industrijskim standardima desile znatno ranije, ovde se odigravaju nakon što je 2/3 filma već iza nas. Na sreću, glumačka ekipa zrači dobrom harizmom i ima dovoljno hemije u njihovom međusobnom odnosu da to može da prođe i onog trenutka kada se gledalac naštima na ritam filma, ta čudna struktura može čak i da proradi ali kod svakog na nepredvidiljive načine jer namera nije otvoreno izrečena. Ovo ne mora nužno biti zamerka, ali je svakako čudan osećaj da kada film prikazuje scenu koja bi trebalo da bude puna emotivnog naboja i oslobađajuća za glavne likove, vi umesto toga imate osećaj nelagode jer znate kontekst i da bi posledice mogle da budu ozbiljne po likove, dok se sa druge strane ostatak sale smeje. Postoje legitimni osnovi za sve tri interpretacije događaja, ali kada se pomešaju u isto vreme i neko pored vas drugačije na neke stvari reaguje, to vas automatski izbacuje iz filma. Na samom početku filma imamo nekoliko montažnih sekvenci uz muzičku podlogu, postupak koji odstupa od ostatka filma koji više poseća na neku ublaženu verziju estetičkog pristupa Lejn Remzi. Kada se sve sabere imamo jednu dosta dobru tinejdžersku dramu, sa povremenim elementima Hjuzovog Breakfast club-a. Film nam pruža glaeriju dosta zanimljivih likova koji su, manje više, svi razrađeni i predstavljeni bev ikakve osude, dok nas sa druge strane subjektivna perspektiva gradi osećaj napetosti jer ni u jednom trenutku nismo sigurni da li Kameron sanja seksulani odnos sa nekom od devojaka ili postoji šansa da svakog trenutka bude uhvaćena na delu i snosi još gore posledice.
Sledećeg dana na repertoaru imali smo dva fima, Kosooki (Gook) i Ingrid ide na zapad (Ingrid goes to west). Kosooki (uvreda na rasnoj osnovi koja vuče korene iz Vijetnamskog rata) kao backdrop svoje priče koristi Rodni King nemire koji su se dogodili 1992. godine u Los Anđelesu nakon prekomerne upotrebe sile policije u obračunu sa afro-američkim taksistom, Rodnijem Kingom. Ovaj film se ne bavi direktno Rodni King nemirima, već se radnja ovog filma odigrava uporedo sa dešavanjima u južno-centralnom delu Los Anđelesa 90ih godina.Glavni akteri filma su braća azijati Ilaj i Danijel, vlasnici prodavnice obuće, a radnja filma se vrti oko njihovog odnosa sa afro-američkom devojčicom po imeni Kamila. Ono šta mi je pre svega interesantno kod ovog filma, gledajući crno-beli ambijent devedesetih u Los Anđelesu, je kako se nezavisni filmovi i način pristupa margini menja iz godine u godinu… Početkom devedesetih imali smo dostav vrcavi i jak Falling down, sada već omraženog Džol Šumahera, gde je glavni lik rasistički belac, pripadnik gornje srednje klase koji, zaglavljen u saobraćajnom zastoju, ima potpuni prebačaj i ide da se bori za svoju pravdu. Iako ovaj film svog protagonistu tretira kritički, idalje su ugroženi ljudi na margini, ali se vremenom to menja i deset godina kasnije postaje sve normalnije snimati filmove iz druge vizure. Tako je Crash, na Oskarima 2005. Godine, na iznenađenje svih filmskih radnika i šire javnosti, pokupio glavnu nagradu a sve na konto priče rasne netrpeljivosti i smeštanjem priče na društvenu marginu. Nešto što danas deluje smešno kada pogledamo jedan ovakav film, gde su afro-amerikanci tretirani kao rasistički antagonisti, a azijati koji pokušavaju da održavaju svoje male radnjice u geto predelima Los Anđelesa su žrtve. U tom smislu nam autori pružaju šansu da rekontekstualizujemo istoriju rasne netrpeljivosti i ekranizaciju iste kroz filmove u zadnjih dvadeset i kusur godina. Crno-bela fotografija dodaje na osećaju beznadežnosti i sivila koje vlada u životima ovih ljudi, a takođe je interesantno i kada se uporedi sa kratkim trendom indie filmova koje su pokrenuli Stranger than paradise i Clerks koji iako se bave srednjim slojem, idalje nemaju dovoljno petlje da se time bave na ovakav način. Ali ukoliko bismo ovde povukli crtu i probalid a pričamo o drugim kvalitetima filma, vidimo da je film u ozbiljnom deficitu tih kvaliteta. Crno-bela fotografija čini da budžet, koji sigurno nije bio velik, ne utiče na doživljaj, ali način na koji je to izvedeno posle izvesnog vremena postaje izuzetno naporan jer je kamera previše drmusava. U njednom momentu na samom početku imamo i neka estetska rešenja koja su prosto čudna i više bi odgovarala nekoj web seriji nego bioskopskom filmu (upoznavanje sa Kamilom). Scene tuča su većinski realizovane poprilično traljavo. Iako je kamera konstantno u pokretu i drmusava, idalje je previše očigledno da nikakvi udarci nisu naneti, a u nekim trenucima glumci reaguju na udace koje uopšte nisu ni zadobili u tom predelu. Na visokobudžetnim filmovima koji imaju dosta dešavanja u sva tri plana, je ovakav propust moguće prevideti, ali sve što je ovde bilo potrebno je snimiti još koji kadar kojim bi se te greške mogle pokriti, ali je ta reakcija izostala. Da li iz lenjosti ili zbog toga što nisu želeli da seku momente koji su njima bili emotivno jaki, samo oni znaju. Gluma je kroz film uglavnom na nivou, sa povremenim preglumljivanjem, ali nije do te mere kritično. Sve ovo bi se dalo tolerisati da je scenaristički priča izneta bolje, ali se do samog kraja film sveo na klasično moralizirajuće opšte mesto. Ne bih da ispadne kao da preterano kudim ovaj film, jer imao on i svojih dobrih momentata, dizajn scenografije je poprilično dobar i veoma autentičan za taj period, a hemija troje glavnih junaka je veoma dobra i zanimljivi su za gledati… Šteta je što nisu bili u barem malo boljem filmu.
Poslednji film u ovom preseku je Ingrid ide na zapad, karakterna studija o uhođenju putem društvenih mreža i generalno kritički osvrt na čitav taj fenomen kao takav. Ja lično, ne pamtim kada sam se ovako dobro ismejao uz jedan film. Iako se ne radi o čistoj komediji, niti film treba gledati na taj način, situacije u koje su likovi smešteni kao i izvedba svih tih situacija čine ga u isto vreme i jednim od legitimno najjezivijih, a u isto vreme i najsmešnijih filmova godine. Glavna protagonistkinja filma je Ingrid Torburn (tumači je Odri Plaza), koja na samom početku besno i uplakano upada na svadbu svoje “prijateljice” kojoj prska biber-sprej u luce iz osvete što nije pozvana. Njihovo prijateljstvo je namerno pod znacima navoda jer se ispostavlja da se njih dve jedva poznaju ustvari. Ingrid je samo bila njen opsesivni Instaram pratilac, koja ne zna da povuče granice između internet reprezentacije nečijeg života i odnosa, i stvarnog stanja stvari. Kada dobija otpusnu listu sa klinike za duševne poremećaje, Ingrid putem instagrama pronalazi svoju novu žrtvu koju će uhoditi. Podiže sav novac koji joj je majka ostavila nakon smrti u testamentu i odlazi za Kaliforniju kako bi se upoznala sa njenom novom “najboljom prijateljicom”, Tajler. Pre svega, suzdržao bih se od detaljnijeg opisa zapleta i radnji tokom ovog filma jer se zaista radio o izvanrednoj dekonstrukciji fenomena koji, iako postaje sve prisutniji na filmu, kao da do sada nije imao pravi tretman na filmskom platnu. Do pre par godina reprezentacija društvenih mreža u filmovima bila je tu čisto kao dramaturška alatka koja treba da potpomogne dalji razvoj priče. Niti su te društvene mreže bile integrisane u živote tih ljudi na način na koji su u stvarnom životu (što je razumljivo jer tvitovanje nije nešto naručito filmična radnja), i obavezno bi to bile neke smešne kopije web stranica koje su do relativno skoro izgledale kao da su ostale zakucane u ranim dvehiljaditima. Otprilike sa pojavom filma Unfriended (2014) se stvari menjaju u onom smislu da te platforme za komunikaciju napokon izgledaju normalno, ali to ne moenja činjenicu da se radi o jeftinom hororu. Zadnjih par godina sa druge strane napokon dobijamo filmove koji se ovim fenomenom bave znatno ozbiljnije, od malo više mejnstrim hitova poput filma Colossal ili ovogodišnjeg Searching, pa sve do arthouse velikana poput Hanekea i ovogodišnjeg Ingrid goes to west. U principu je svaki aspekt ovog filma odlično sproveden u delo. Tematski film u mnogome podseća na Skorsezeove filmove Taksista (1976) i Kralj komedije (1982), s tim što sama postavka ovog filma, kao i fantastična interpretacija Odri Plaze u ovom filmu, čine da na trenutke bude neverovatno komičan, što mračne trenutke čini toliko mračnijim. Iako sama priča ima nekoliko momenata koji koji možda nisu jednako uverljivi, oni ne bodu oči gledaocu do te mere jer su likovi toliko dobro postavljeni i odigrani da je prosto uživanje gledati ih. Kako bi za jednu ozbiljniju analizu ovog filma bilo potrebno znatno više prostora i vremena zaustavio bih se ovde, ali je poenta svakako jasna. Radi se o filmu koji nagrađuje gledaoca u svakom smislu, oni koji su spremi da zarone dubolje i obrate pažnju na male sugestije kroz čitav film imaće o čemu da mućnu glavom, dok u isto vreme film nije naporan niti se trudi da ispravlja krive drine u ljudski međusobnim odnosima. Vrlo lako je većina ovih likova mogla da ispadne dvodimenzionalna i plitka, ali su dobar predložak i još bolja i ubedljivija postava uspeli da taj predlozak jednako dobro i realizuju.
Autor teksta: Nikola Jović
0 Comments