fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Deset hiljada koraka: Nevidljivi svet

Nova kratka priča Filipa Grujića je tu!
Piše: Filip Grujić

4. March 2024

U autobusu za Smederevo, gde je trebalo da održim književno veče, počeo sam strahovito da se znojim, a na sebi sam imao opeglanu belu košulju. Pomislio sam da umirem i opipao puls. Izgleda da je sve bilo u redu. Odjednom sam osetio da se užasna toplota probija iz ventilacija koja se protezala čitavom dužinom autobusa, a nesrećnim slučajem, išla je tik uz moju nogu. Pomislio sam da je samo meni toplo, kako to obično i biva, kad sam upitao nepoznatog saputnika pored mene da li i on misli da je pretoplo. 

„Ne mogu uopšte da razmišljam”, odgovorio mi je i namrštio se. „Strašno me boli glava.” 

„Mora da je od toplote”, pokušao sam da ga navedem da se pobunimo. 

„Od čega god da je, nije dobro”, rekao mi je i opet zagnjurio glavu u šake. „Ako hoćeš, možemo da se zamenimo”; dodao je. „Ja sam svakako loše.”

Pogledao sam u njega i shvatio da ne mogu da ispadnem baš takav mlakonja, iako sam više od svega želeo da nekako pobegnem od te toplote. 

„Hvala ti, ali ne bih voleo da te nosim na duši”, rekao sam mu. 

Shvatio sam da od njega nema vajde, pa sam nastavio da se osvrćem oko sebe, sve se više znojeći. 

Konačno je neko bio hrabriji i glasniji od mene. Junak iz drugog reda. 

„Majstore, pomresmo ovde, ugasi to grejanje.”

Tišina. Svi smo bili u iščekivanju. 

„Ne mogu”, konačno se čuo glas vozača. „Pokvario se taster. Ako ugasim, neću moći da upalim.”

Vidno iznuren, proveo sam narednih sat vremena u kucanju poruka, proklinjući dan kad sam odlučio da ne obnovim registraciju kola, kad sam prihvatio poziv za Smederevo i u tom nekom izlomljenom psiho-fizičkom stanju stigao sam na destinaciju. Razmišljao sam zbog čega jedan dan sebi ne dopustim da ležim u krevetu i gledam reel-ove na Jutjubu satima dok ne zaspim. 

Književno veče je trebalo da počne u 7, a voditelj programa Dragan me je zamolio da pre odlaska u biblioteku posetimo „Udruženje MNRO Smederevo”, odnosno Udruženje za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Smederevu. Iako sam unapred bio obavešten o takvom rasporedu, nisam previše razmišljao kako će taj dan izgledati. Ali čim sam stigao, shvatio sam da u svojoj glavi odlažem posetu udruženju. Priznao sam sebi, osećao sam strah od posete, a da toga nisam ni bio svestan. Nisam znao kako treba da se ponašam, niti šta se od mene očekuje. Osećao sam se da radim nešto sasvim van mog domašaja. Ali više nije bilo odustajanja. To bi bilo još gore nego da sam zamenio mesta u autobusu sa onim nesrećnim čovekom prepunim glavobolje. 

Dragan me je dočekao i mi smo otišli u udruženje. Puštao sam ga da ide ispred mene, a on je očigledno mislio da ja veoma sporo šetam, pa smo se faktički vukli do tamo. Zbunjeno sam ušao u tu prostoriju, a tamo je u jednoj sobi bilo desetak članova sa pedagogom, a u drugoj prostoriji osnivačice udruženja, hraniteljke i očevi i majke članova udruženja. Prvo su me sproveli u tu sobu sa osnivačima, gde smo pričali o udruženju, ali i mom radu, a ja sam sve više shvatao da ne znam kako da se ponašam.

Nisam bio siguran ni šta da pitam, niti koje su granice pristojnosti, niti koji su termini danas u upotrebi za bolesti sa kojim se njihova deca suočavaju. Iako su učinili sve da se osećam prijatno, i iako sam se trudio svim silama da pokažem da znam šta treba da kažem, uglavnom sam ostajao nem na sve što se kaže, ponavljajući neke ustaljene fraze. Nikada tako jasno nisam video svoju zbunjenost, a mogao sam i da joj nađem uzrok. Zaista me je jezik izdao – nisam znao kako se razgovara o tome. Kao da su odjednom reči dobile drugo značenje. Nisam znao da li se uopšte kaže bolest za to stanje ili ne. Postao sam rob sopstvenog jezika i neznanja, ali i rob sopstvenog straha od nepoznatog. 

A koliko god da se busam u prsa da sam otvorenih shvatanja i da mi ništa nije strano, činjenica je – nemam nikakvog dodira sa ljudima sa Daunovim sindromom ili drugim mentalno nedovoljno razvijenim osobama. I sada, dok pišem o ovome, ne znam kako da pišem, ali se teram da se suočim s tom nelagodom. I to sam shvatio opet zbog jezika. Evo i kako. 

Nakon dvadesetominutnog upoznavanja sa roditeljima, pozvali su me da sednem u prostoriju sa polaznicima udruženja. Domaćin me je pitao da li hoću da pročitam odlomak iz svog romana, a ja sam to nekako izbegao. Rekli su mi: 

„Pričaj sa njima kao sa ljudima. Normalnim ljudima. Postavljaj im pitanja i slušaj odgovore. Kao sa normalnim ljudima.” 

„Naravno”, odgovorio sam, strahujući da ne uradim nešto glupo. 

Seo sam za sto i pedagoškinja me je najavila, a onda su redom počeli da se predstavljaju, kao u školi. Ljudi od 18 do 50 godina. Govorili su kako se zovu, koga imaju u kući, koliko imaju godina, a kad bi nekog člana porodice zaboravili, pedagoškinja ih je, kao malu decu, podsećala da imaju i sestru i brata, a onda bi se oni obradovali i ponovili ime zaboravljenog ukućana. Ispitivao sam ih za ukućane, gde žive, šta rade, a oni su ponosno odgovarali i dodavali šta su tih dana radili, radosno pričajući kako umeju da skuvaju kafu ili otvore pivo. A onda je došao na red program koji spremaju za 8. mart. Radili su sa njihovom pedagoškinjom na pesmicama koje će recitovati mamama. Odlučili su da mi ih pokažu. Jedna devojka je recitovala, sve vreme gledajući u pedagoškinju koja joj je pomagala kad zapne – i taj pogled me je sasvim poremetio. Pogled pun poverenja. Čistog poverenja, bez trunke sumnje. Dugo nisam video takav pogled, osim kod starih ljudi kada ti se sasvim prepuste jer ne mogu više. 

Zatim je jedan dečko recitovao drugu pesmu, a na kraju je momak sa Daunovim sindromom čitao pesmu sa papira. I tad sam prvi put u životu obratio pažnju na njegov govor. Imao je smederevski akcenat. Slušao sam malo duže. Da, sasvim sam jasno čuo smederevski akcenat. Odjednom me je ta misao sasvim izbezumila. Ne znam šta sam očekivao, ali nisam očekivao smederevski akcenat. Nisam očekivao da je i ljude sa Daunovim sindromom neki lokalitet oblikovao. Nisam razmišljao da su i oni negde odrasli. Nisam očekivao da i oni imaju omiljenu pekaru, vic, da su i oni na nekim pričama grada ili sela odrasli. U mojoj glavi sve je stalo u isti koš – svi ljudi sa Daunovim sindromom u jednu grupu, zato što nikad zaista nisam obratio pažnju. Svi su imali smederevski akcenat, ali su svi imali osobene nijanse u glasu. Neki su zamuckivali, kao i ja. Neki su se smejali tiše, neki glasnije. Nisu bili grupa, bili su ljudi sa imenom i prezimenom. I smederevskim akcentom. Nisam o tome razmišljao jer, uprkos svemu, neki ljudi jesu nevidljivi. 

Nakon svake recitacije, usledio je veliki aplauz. Nema zavisti, nema cinizma, samo čista, neiskvarena podrška jedno drugom. Deljeni trenutak nepatvorene sreće, toliko često nedostižan za druge. Toliko često nedostižan za mene. 

Kroz nepuna dva sata, dobio sam i ja aplauz u biblioteci nakon književne večeri. Samo što je moj bio uslovljen društvenom normom. 

Završilo se književno veče, pozdravio sam se sa svojim domaćinom i seo na poslednji autobus za Beograd. Nije mi bilo toplo i nisam razmišljao o registraciji kola. Nisam više bio ni nervozan. Gledao sam u svetla kako se smenjuju i pokušavao da brojim sekunde između dve svetiljke na putu. Nisam uspevao. Nešto mi se stalno vraćalo u misli i prekidalo brojanje. A brojanje nije nebitno, tu je kad ne mogu da zaspim, tu je kad upadnem u paniku, tu je kad iščekujem poruku. Shvatio sam da mi je ostalo nešto nedorečeno u Smederevu. Znao sam, i taj osećaj će da prođe. I ta poseta udruženju će da ispari. I ta spoznaja, koju iznova i iznova spoznajem, da postoji nevidljivi svet, i ona će da prođe. 

Jedino, ako zapišem, tada postoji šansa da počnem drugačije da posmatram stvari. Otuda i ova kolumna. Kao pokušaj. 

Pa da vidimo šta dalje. 

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *