„Predveče na ostrvu Egini. Leto je. Sediš na našoj terasi, zagledana u crveno sunce koje tone u more. Da sam tad došao i počeo da ti pričam o nekoj svojoj besmislici, naljutila bi se što ti kvarim trenutak. Iste večeri, nešto kasnije, večerali smo sa prijatelijma. Tvoj drug Paris je inspirisan – svi se smejemo njegovim vicevima.
A onda kapetan Kostas, koji pristaje svojim čamcem, moli te za uslugu. „Ne bilo ti zapoveđeno’’, kaže on: „a pošto znam koliko voliš da roniš, da li bi zaronila i zakačila moje sidro za ovo uže? Sam bih to uradio, ali ova reuma me danas ubija’’. „Naravno’’, odgovaraš mu i sva ponosna skačeš u more.
Ovako počinje drugo poglavlje knjige Moji razgovori s ćerkom o ekonomiji bivšeg Grčkog ministra finansija, Janisa Varufakisa naslovljeno Cena naspram vrednosti. Ovim primerima on pokušava da objasni nekome ko ulazi u svet odraslih pojam dobra:
Zalazak sunca. Parisovi vicevi. Radost što si zaronila kako bi učinila uslugu kapetanu Kostasu. Tri stvari tbog kojih se lepo osećaš. Tri dobra. Koja je razlika između dobra i robe? Roba jesu dobra (kao na primer tvoj iPad), ali dobra nisu obavezno i i roba. Tri dobra koja smo naveli nisu ponuđena na prodaju.
Šta je to što fudbal prodaje? Jesu li to ulaznice, dresovi, šalovi, suveniri? Jesu li to fudbaleri i njihovi profesionalni ugovori? Jesu li to golovi i svi oni momenti ezgaltacije koje vidimo na reklami za MasterCard uz potpis – Neke stvari se ne mogu kupiti novcem?
Pitajmo se, takođe, i ovo – šta je to što u fubalu nema cenu i ne može se kupiti ili prodati?
O ovim i drugim pitanjima navijači širom sveta dumaju poslednjih decenija, u eri agresivne komercijalizacije fudbala. Međutim, tek je zbog nedavne odluke 12 najbogatijih timova Evrope da pokrenu sopstveno takmičenje, kakvo do sad nije viđeno, prvi put progovoreno i o tim tabuima.
Kada su 18. aprila, u redovnom terminu Engleske Premijer Lige, šuškanja o osnivanju Evropske fudbalske Superlige (u daljem tekstu ESL) došla do Gerija Nevila, bivšeg fudbalera Mančester Junajteda, sa sigurnošću možemo reći da se on nije setio Varufakisovih primera, pre svega zato što ne postoji engleski prevod te knjige. Ali, ipak je vođen intuicijom, Nevil osuo paljbu po 12 evropskih timova koji su odlučili da osnuju ESL. Nazvavši u direktnom prenosu svoj bivši klub „odvratnim’’, i „pohlepnim do srži’’, zahtevao je oduzimanje bodova svim inkriminisanim klubovima, kao i još žešće kazne.
Inkriminsani timovi bili su Real Madrid, Barselona i Atletiko Madrid iz Španije, Mančester Junajted, Mančester Siti, Liverpul, Arsenal, Čelsi i Totenhem iz Engleske, i Juventus, Inter i Milan iz Italije.
Cinik bi verovatno podsetio Nevila na enormnu platu koju je zarađivao tokom dvadesetogodišnje karijere na Old Trafordu, ali činjenica je da je Nevilova izjava sve osim pogrešna. Najbogatiji timovi sveta uključeni u projekat ESL zapravo su među timovima koji su i najzaduženiji u fudbalu, i zahvaljujući dodatnim dugovima koje su stvorili uslovi igranja mečeva bez publike tokom pandemije virusa COVID-19, pokušali su da odmetanjem od krovne organizaije evropskog fudbala UEFA i Lige šampiona, ne u cilju poboljšanja fudbala (šta god to značilo – kako nam i poručuje Miloš Janković u ovom tekstu), već iz čiste pohlepe i još veće zarade.
U najkraćem, ESL bila je zamišljena tako da 12 najbogatijih timova igra sredinom nedelje međusobno u ligaškom sistemu, bez opcije da ispadnu. Pobednici bi nastupali u plej ofu, i onda bi se igralo finale. Još tri tima učestvovalo bi svake sezone putem vajld-kard pozivnice. Bilo je predviđeno da američka investiciona banka JP Morgan uloži 4,5 milijarde evra i finansira ovo takmičenje. Amazonov striming servis bi prenosio te mečeve uživo za pretplatnike.
Tog 18. aprila, predsednik UEFA, Aleksandar Čeferin, bio je prepun gneva.
U medijima se pojavila informacija da je vlasnik Juventusa i predsednik Zajednice Evropskih klubova, Andrea Anjeli, napustio tu poziciju i objavljeno je kako je on sada jedan od potpredsednika ESL, zajedno sa amerikancima Džoelom Glejzerom (jednim od vlasnika Mančester Junajteda), Džonom Henrijem (jednim od vlasnika Liverpula) i Stenom Krenkeom (jednim od vlasnika Arsenala). Za predsednika bio je izabran Florentino Perez, izvršni direktor Real Madrida i vlasnik grupe ACS (Actividades de Construccion y Servicios S.A.) koja se bavi inžinjeringom i svim vrstama telekomunikacija.
Čeferin je imao razloga za bes. UEFA je nastavila dugogodišnju praksu da maksimalno izlazi u susret najbogatijim timovima, oblikujući kontinentalna takmičenja tako da najbogatiji maltene uopšte ne ispaštaju. Najrecentniji korak bilo je objavljivanje novog formata Lige Šampiona, prema kojem bi najbogatiji timovi zauvek opstali kao članovi, bez obzira na pozicije u domaćim šampionatima.
„Nismo znali da gajimo zmije u svojoj blizini’’ – Čeferinova izjava zazvučala je veoma živopisno. Dovoljno da se fanovi širom sveta zahuktaju i da od ponedeljka, 19. aprila, stadioni bogatih timova budu zatrpani ogorčenim porukama protiv ESL, kao i da osvanu grafiti sa sličnim ostrašćenim izjavama. Među najzanimljivijim komentarima navijača bili su oni koji predviđaju „sokerizaciju’’ i „amerikanizaciju’’ fudbala, predviđajući prekide na svakih desetak minuta za još jedan Bijonsin koncert u međuvremenu.
Činjenica je, ipak, i da Čeferin ne vodi bitku protiv ESL da bi „spasio fudbal’’, već zato što bi cene TV prava na prenose izgubile na vrednosti ako najbolji timovi istupe. U mnoštvu analiza kojima imamo pristup, negde se provlači ovaj podatak – UEFA zadržava oko 30 posto ukupnog profita od svake sezone LŠ, dok timovi učesnici dele ostatak novca prema zaslugama. Najbogatiji su smatrali da su tako zakinuti za ogroman deo kolača i odlučili da iseku posrednika, odnosno UEFA.
Evo kako je prethodne sezone izgledao sistem nagrađivanja u Uefinoj Ligi Šampiona.
Svaki tim koji se domogne grupne faze, odnosno uopšte učestvuje, dobija 15 miliona evra.
Za svaku pobedu tokom grupne faze, tim dobija blizu 3 miliona, a oko jedan milion za nerešen rezultat.
Napredak u nok-aut fazu donosi 9,5 miliona evra. Četvrtfinalisti inkasiraju 11 miliona, a polufinalisti još 12. Ulazak u finale donosi još 15 miliona, a pobeda u finalu još 4. Dakle, šampion može da zaradi minimum 75 miliona evra.
Ali, najveći deo para klubovi dobijaju kroz sistem UEFA koeficijenata – dakle, na osnovu rezultata u prethodnih deset godina. Takoreći, na staru slavu. Tako je, na primer, u sezoni 2018/19, Liverpul, kao Šampion Evrope, zaradio manje od Barselone koja je ispala u polufinalu.
Prisećajući se na koliko očiju je zažmurio kada su u pitanju bogataši, Čeferin je sutradan izjavio: „Gospodo, napravili ste ogromnu grešku, ali još uvek ima vremena da promenite mišljenje’’. Uprkos snažnim izjavama Anjelija i Pereza kako „nema nazad’’, do javnosti su stidljivo dopirale vesti poput ove: na Zoom sastanku vlasnika italijanskih prvoligaša, predsednik Torina Urbano Kairo je, u jednom momentu, zaurlao na Anjelija, nazivajući ga izdajnikom.
U predvečerje tog utorka, sve više su se čuli disonantni glasovi. Svi kapiteni engleskih premijerligaša izjavili su da su protiv ESL, a čak je i trener Mančester Sitija, Pep Gvardiola, rekao da „nema smisla takmičiti se ako ne možeš da izgubiš’’.
Postepeno, suočeni sa protivljenjima navijača, najavama drakonskih kazni od UEFA poput izbacivanja iz domaćih prvenstava i potmulog režanja britanskog premijera, Borisa Džonsona, bogati klubovi, jedan po jedan, istupali su iz ESL. Prvi Čelsi, a potom i ostali, dok nisu ostali samo Barselona i Real Madrid. Na kraju je, makar privremeno, odustao i Florentino Perez. „Evropka Super Liga će jednom ugledati svetlost dana’’, obećao je.
UEFA je možda dobila bitku, ali deluje da se tek zahuktava ratno stanje. Uostalom, UEFA ne nudi efikasno rešenje da najveći, ali istovremeno i najzaduženiji klubovi smanje svoje dugove. Primera radi, Real Madrid i Juventus, najgrlatiji u pokušaju uspostavljanja ESL, dužni su 337 miliona funti i 147 miliona funti, tim redom. Uopšte, svi osnivači ESL ukupno duguju 2,4 milijarde funti. Jedino se Čelsi nalazi u plusu, na oko 16 miliona.
Hajde da pretpostavimo da Real i Barselona bankrotiraju, ili makar dospeju u situaciju da ne mogu da plaćaju svoje igrače. Oni će i dalje na tržištu moći da unovče svoj talenat, iako po nešto nižim platama. Na primer, Luka Modrić neće više igrati za 10 miliona evra godišnje, već za nekih 5 ili 6, u nekom manjem timu, gde će imati i veći sportski motiv da pruža bolje partije. A gde je još 7 od 50 najboljih igrača sveta iz Reala (prema novinaru Vladimiru Novakoviću)?
Vratimo se onda na pitanje – čemu uopšte fudbal, ako bude postao totalni zombi tržišta?
Odgovor možda nudi ovaj odlomak iz Varufakisove knjige:
U našem društvu postoji tendencija da se dobra pobrkaju s robom i da se smatra kako će, što je veća cena nekog dobra, neko radije poželeti da ga ponudi na prodaju. Ali nije tako. To važi za robu: Što smo mi spremniji više da platimo kako bismo kupili iPad, to je Apple spreminiji da proizvede veći broj iPadova. Ali to ne važi po svaku cenu za Parisove viceve.
Kao što ne važi ni za međusobne utakmice vrhunskih timova. Ono što svako finale i borbu za isto čini životno vrednim upravo je nepredvidivost: ta borba koja traje čitavu sezonu, kao i saznanje da, ako ne dostigneš slavu, prestiž i mesto u fudbalskoj istoriji, možeš da pokušaš ponovo tek sledeće sezone. I to samo ako si među najimućnijima. A gde je mesto za snove svih onih drugih miliona klubova? Zašto se navijači Steaue i Zvezde, jedinih timova istočne Evrope koji su osvajači Lige Šampiona, toliko ponosni na tu činjenicu da su osvajači? Zato što se upravo to pamti, a ne ko je bio najskuplje prodat igrač na zapadu ili koliku je platu tamo imao.
U redovnoj epizodi fudbalskog podkasta Piramida radosti na Sportklubu, novinari Darko Plavišić i već pomenuti Vladimir Novaković zauzeli su svoje pozicije za i protiv ESL. Plavšić je napomenuo: „Meni nije zanimljivo da svaki dan gledam Real i Barsu, što će ovo takmičenje i doneti…’’
Novaković je upitao: „A da li svaki dan želiš da gledaš Barsu i Hetafe (osrednji tim u Španiji, prim.aut.)?’’
P: „Ali, vidi, svakako je već previše utakmica u kalendaru.’’
N: „Ja mislim da je ESL pravi put ka tome da ih bude manje. Da ostanu samo one najznačajnije.’’
Kako tačno merimo najzančajnije? Ako gledamo isključivo prema profitu, ne bi trebalo uopšte da postoje navijači timova van inkriminisanih 12. Ostali treba da postanu neka vrsta čistilišta i fabrike za fudbalere koji će nastupati u nekom od poluvremena oko nastupa Due Lipe.
Međutim, ona vrsta vrednosti koja okuplja navijače oko timova širom planete jeste životna vrednost, odnosno onaj deo koji nema cenu. Ništa ne može da se poredi sa jednostavnim iskustvom odlaska na utakmicu sa prijateljima, neizvesnošću rezultata do samog kraja i nade da, ako ste slabiji, savladate najjačeg. Uostalom, Zvezdina pobeda iz 2018. nad ESL osnivačem Liverpulom, aktuelnim vicešampionom i budućim šampionom Evrope nema možda finansijsku vrednost, ali to je ono o čemu se i dan – danas priča i razlog je zašto neisplativi, neperspektivni napadač Milan Pavkov veća legenda od skupo prodanog Nemanje Radonjića za navijače Zvezde.
Životna vrednost jednog odlaska na meč, slavlja zbog postignutog gola, tuge i besa zbog poraza, nešto je sasvim različito od njihove cene.
Te dve vrste vrednosti – životna i razmenska – ne bi mogle, u suštini, biti više različita jedna od druge. U današnjim društvima, međutim, vrlo se često sve vrednosti mere kao da jesu razmenske. Postoji težnja da se sve što nema cenu, sve ono što se ne može prodati uz dobit – smatra bezvrednim, i obrnuto.
Imajući ovo u vidu, pitanje ESL jeste nešto oko čega morate zauzeti jasan stav. Jeste li za ili protiv?
Iluzorno bi bilo misliti da je otkazivanje ESL pobeda romantike nad profitom, jer naprosto nije. Vrhunski fudbal se igra, a jaz se i dalje proširuje samo jer se tako isplati moćnicima, a šizma, ako se dogodi, dogodiće se samo jer nečija pohlepa nije zadovoljena.
Do tada, ako zaista volite fudbal, počnite da navijate i podržavate svoj lokalni tim umesto onaj koji troši tuđi novac, a kada i njega nestane, traži još tuđeg novca da taj nedostatak nadomesti.
0 Comments