F.fm: Moda je bila i ostala ogledalo društva 

Dunja Jovanović i Marija Radaković su modne novinarke i autorke podkasta F.fm – o modi, ali ozbiljno koji se emituje na RadioAparatu. Nekoliko godina unazad pišu modne kolumne za različite domaće i nekoliko stranih online i štampanih magazina, a u fokusu njihovog interesovanja je održivost modne industrije koja podrazumeva transparentnost u nabavci sirovih materijala, efikasniju upotrebu vode, hemikalija i energije, obezbeđivanje radnih prava i dostojanstvenih uslova za radnice i radnike, razvijanje novih, održivih materjala koji ne zagađuju okolinu, recikliranje i odgovorni potrošački pristup modi. 

Ove godine su organizovale i Dan održive mode u okviru kog je bilo reči o društvenim i ekonomskim aspektima modne industrije u Srbiji.

Za Oblakoder magazin su govorile o brzoj i sporoj modi, reciklaži tekstila u Srbiji, uticaju i praksama influensera, modnih časopisa i marketinga, a ponudile su i pet saveta za odgovornije ponašanje prema odeći koju kupujemo i nosimo.

Marija: Dunja i ja već nekoliko godina pišemo zajedničke kolumne u kojima se bavimo modom kroz društvenu i ekonomsku prizmu. Naše istraživanje održivosti u poslovanju modnih kompanija počelo je kroz tekst objavljen na portalu Milica magazin. Nakon toga nam je Milica Laufer, urednica portala, predložila da zajedno organizujemo tribinu Ko nam pravi odeću. Ova tribina održana je u okviru zvaničnog programa Beogradske nedelje mode i okupila je oko 200 ljudi. Taj panel je bio uvod u problem sistema brze mode i razgovor o održivosti, kao alternativi tom sistemu.

Potom je krenulo emitovanje F.fm podkasta na RadioAparatu gde smo dobile priliku da seciramo temu. U isto vreme, počele smo da se bavimo organizacijom raznih događaja kako bismo proširile priču i došle do šire publike. U poslednjih godinu dana smo organizovale 4 tribine koje su se fokusirale na različite stavke koje spadaju pod održivost u poslovanju modnih kompanija – o pravima radnica i radnika unutar industrije i uticaju modnog marketinga na naše šoping navike. Takođe, inicirale smo i Dan održive mode sa koleginicom Natašom Gligorijević iz Centra za održivi razvoj Srbije. Ove godine organizovale smo dva Dana održive mode, a ona su ubrajala brojna predavanja, razgovore i sajmove domaćih održivih brendova.

Dunja: U poslednjih nekoliko meseci stekle smo pratioce na Instagramu. Upravo od njih dobijamo najrazličitije interesantne informacije, sarađujemo i edukujemo se o ovoj temi zajedno. Dosta ljudi iz Hrvatske nam se javilo i zovu nas da dođemo i snimimo neku priču o njihovoj modnoj industriji. To nas baš raduje. Na naš instagram profil često kačimo korisne informacije, tako da se oni koji ne dolaze na panele, nisu čitali naše tekstove ili poslušali podkast, mogu informisati o temi održivosti modne industrije preko ove društvene mreže.

Marija: U početku nam je veliki izazov bio da pronađemo sagovornike za F.fm jer čak i brojni eko i društveni aktivisti nisu istraživali modu u ovom kontekstu. Danas je već drugačija situacija, a ono što nam je posebno drago jeste da sve veći broj posebno mladih ljudi koji slušaju F.fm počinje da istražuje ovu temu i da o njoj govori. 

 

Kada ste prvi put ukucale na guglu sustainability in fashion, šta vas je najviše alarmiralo? Kakvo je stanje u svetu?

Dunja: To je tema koja je i dalje nova. U svetu se ona pominje tokom poslednjih pet, šest godina. Ključni momenat je bila 2013. godina kada se urušila tekstilna fabrika u Bangladešu u kojoj je nastradalo oko 1200, a preko 2000 ljudi je povređeno. Svi ti ljudi šili su odeću za razne velike modne brendove, na primer – na Vikipediji se navode sledeći: Beneton, Monsun aksesoari, Mango, Prada, Guči, Versaći, Primark…

Dakle, uslovi u kojima se za te brendove šilo bili su do te mere loši – da se cela fabrika sama od sebe srušila. Vest je odjeknula i podstakla velike aktivističke organizacije da se uključe i počnu da govore glasno o problemima u modnoj industriji. Sećam se još nekoliko podataka na koje smo naišle u početku – vest da je modna kuća Burberry spalila neprodatu garderobu u vrednosti od 30 miliona funti kako bi zaštitila ugled brenda. To je zaista nečuveno obzirom na rad, trud i sirovine koje su uložene u proizvodnju te odeće. Ili podatak da se za proizvodnju jednih farmerki utroši 7000 litara vode, a to je količina koju prosečan čovek popije u periodu od 5-7 godina. Godišnje se proizvede nekoliko desetina miliona pari. Tu je i emisija ugljen dioksida – modna industrija zagađuje vazduh više nego celokupna transportna industrija…

Marija: Pored toga, bilo nam je važno da temu lokalizujemo i istražimo kakvo je stanje kod nas. Zanimalo nas je da li i koje se aktivističke organizacije bave modom lokalno. I tu smo otkrile da zapravo dve velike organizacije – Clean Clothes Campaign i Fashion Revolution imaju svoje predstavnike u Beogradu.

Odmah smo sa njima stupile u kontakt. Sa Clean Clothes Campaign imamo odličnu saradnju. Reč je o međunarodnoj organizaciji koja se bavi uslovima rada u tekstilnoj industriji, a prisutna je i u Srbiji, što je značajno jer su u Nemačkoj centrali svi informisani o tome šta se događa ovde. Oni su jedina aktivistička organizacija koja je izvršila istraživanje na ovim prostorima – išli su u subvencionisane tekstilne fabrike po Srbiji i napravili su publikaciju sa rezultatima. To istraživanje nas je iznenadilo i otvorilo nam oči o današnjoj tekstilnoj industriji u Srbiji – odnosno stanju u tim fabrikama i kršenju radnih, ali i ljudskih prava.  

Šta se događa u subvencionisanim fabrikama u Srbiji? 

Dunja: Iz Clean Clothes Campaign istaživanja saznale smo kako rade neke subvencionisane fabrike kod nas, tj. kakvi su uslovi i kolike su plate za radnice i radnike. Onda smo još malo istraživale i naišle na podatke na sajtu transparentnost.org.rs na kom se precizno vide cifre, tj. naš novac uložen u izgradnju fabrika inostranih brendova koji posluju u Srbiji. 

Marija: Čini mi se da ljudi ovde najviše znaju o situaciji u Geoks fabrici. 

Podsetimo naše čitaoce, šta se dogašalo u fabrici Geoks?

Dunja: Geoks je brend iz Italije, ali ima svoju fabriku u Srbiji. Ne iznajmljuje prostor, već ima svoju fabriku ovde. Oni su među brendovima koji su primili zaista veliku količinu novca od države kako bi se fabrika otvorila. Dakle, svi mi smo uložili u Geoks. Skandal se dogodio kada je otkriveno da zaposleni rade za minimalac, a uslovi su bili takvi da im je predlagano da nose pelene kako ne bi gubili vreme na odlazak u toalet. Ova vest se potom pominjala u svim domaćim magazinima i na portalima. Međutim, mnoge slične nikada nisu pomenute u medijima.

Marija: Geoks je možda najpoznatiji i najekstremniji primer, ali je važno reći da ovo nije izuzetak. Mnogi strani brendovi dobijaju različite vidove podrške kao npr. besplatno zemljište i struju, proizvodne hale, određene poreske i carinske olakšice, a neretko i direktne novčane subvencije. Ako se osvrnemo unazad, u nekadašnjoj SFRJ tekstilna industrija je bila druga po važnosti privredna grana u državi. Posle toga, devedesetih, potpuno je urušena zbog rata i sankcija, čime su tekstilni giganti poput Jugoeksporta ili Centrotekstila bili onemogućeni da izvoze.

Međutim, poslednjih deset godina imamo pokušaje oživljavanja, ali velika razlika u odnosu na nekadašnju industriju jeste vlasništvo i način fukcionisanja tih fabrika danas. U Srbiji postoji 1800 registrovanih fabrika, a veći broj njih se bavi uslužnom proizvodnjom za strane brendove. Kod nas se proizvodi odeća za neke street brendove, ali i za luksuzne brendove kao što su Prada ili Guči. U prilog tome – od skoro na etiketama Zarine odeće stoji Made in Serbia. Eto i nas, pored Maroka, Bangladeša, Kine… 

Kako je moguće da se uspešno sakrivaju svi ovi podaci? 

Marija: Reč je o nedostatku tržišne inspekcije. 

Dunja: Ne bih rekla da se kriju. Na primer, pomenuti sajt transparentnost.org.rs je svima dostupan. Takođe, istraživanje organizacije Clean Clothes Campaign je online i svi ga mogu pročitati. Pre mi se čini da nije postojalo interesovanje. Želimo da verujemo da smo kroz aktivnosti koje radimo malo doprinele da se ta situacija preokrene. 

Da li su pritisci svetskih aktivističkih organizacija urodili plodom? 

Dunja: Da, neke stvari su se promenile na bolje – plate su malo više, jače su kontrole, bezbednosni uslovi…

Marija: Ako pogledamo primer tekstilne industrije na Istoku, jedan od pomaka jeste to da su i sindikati u azijskim fabrikama ojačali. Organizovali su se i bore se za svoja prava. Kod nas je malo drugačija priča – sindikati postoje, ali nemaju tu jačinu. Ako ne postoji sindikat ne postoji zajednica koja se bori za svoja prava. 

Dan održive mode

Kako tačno definišemo brzu modu? 

Marija: To je sistem proizvodnje koji omogućava da ono što danas vidimo na modnoj reviji već za nedelju dana ugledamo u novoj kolekciji u radnjama. Zara sada izbacuje novu kolekciju na svake dve nedelje. Sve se konstantno ubrzava. Dakle, brzo se proizvodi, brzo se kupuje, a još brže odbacuje.

Dunja: Celom tom sistemu pomaže marketing – modni magazini, reklame, influenseri. To je jedan začaran krug iz kog je veoma teško izaći.

Kad smo već kod marketinga – jedna od najglasnih kampanja za reciklažu odeće je ona koju godinama sprovodi H&M. Tu je i njihova čuvena conscious linija. Koliko je uspešan ili neuspešan ovaj projekat H&M-a? Šta se krije iza njega? 

Marija: Njihova akcija za reciklažu odeće je jednostavna – kupci donesu staru garderobu, a potom dobiju kupon za popust od 15%. I zaista jesu najglasniji – što s jedne strane može biti i promocija reciklaže. Sa druge strane, H&M je godinama na tepetu svih aktivističkih organizacija – pre svega zato što se pre dve godine javno obavezao da će podići plate radnicima na dostojanstveni nivo. To su čak objavili i na svom sajtu. Rok je bio godinu dana, do kraja 2018. Međutim, dva meseca pred kraj te godine, objava je povučena sa njihovog sajta, a nadnice nisu povećane. Tada je krenula javna kampanja protiv njih.

Dunja: Kada se pogleda šira slika, upitno je koliko su te njihove akcije održive. Njima treba 12 godina da recikliraju odeću koju proizvedu za dva dana (izvor Guardian). Najveći problem sa fast fashion kompanijama je ogromna količina proizvedene odeće. Roba koju proizvedu je lošeg kvaliteta, uglavnom od poliestera. Poliesterskoj odeći treba isto vremena da se razgradi koliko i plastičnoj kesi (od 500 do 1000 godina), ali niko to tako ne doživljava. Aktuelna je kampanja za izbacivanje plastičnih kesa iz upotrebe, a zašto nemamo i kampanju protiv poliesterske odeće koja je apsolutno ista stvar?

Marija: Concious kolekcija obično ima komade koji jesu od boljih materijala, ali to je jako mala količina – ni 1% od njihove ukupne proizvodnje. Mnogo bi veći efekat postigli da, recimo, 30% svoje celokupne proizvodnje učine održivijom. Imaju ogroman kapital. Da im je zaista stalo do prikupljanja i recikliranja tekstilnog otpada mogli bi da rade samo to – bez nuđenja kupona sa popustom od 15%, čime stimulišu novu kupovinu. Ovako, to više deluje kao tipičan green washing – akcija usmerena na dodatno sticanje profita.

Govorimo o H&M-u kao o primeru fast fashion brenda, ali verujem da tih primera ima mnogo. 

Dunja: Pominjemo H&M jer je veom glasan u promociji svojih održivih principa. Prosto, sami daju povoda za ispitivanje i priču. Ali naravno, sve velike kompanije posluju na isti način. Dakle, Zara, Primark, Uniqlo… Takve kompanije su sistem brze mode uvele u industriju, a danas je upravo taj način poslovanja dominantan među svim brendovima – i jeftinim i onim skupim.

Marija: Fast fashion brendovi su najzaslužniji za raspostranjenost ovog koncepta. Kada je počela globalizacija tržišta devedesetih, te kompanije su prebacile proizvodnju u zemlje u kojima je radna snaga jeftina. U početku je to bila Azija, danas i Afrika, Istočna Evropa. Jednostavan sistem – povećanje količine kako bi cena proizvodnje padala. Tako smo stigli do hiperprodukcije. 

A šta se događa sa reciklažom tekstila kod nas? Gde možemo reciklirati garderobu? 

Dunja: Reciklaža tekstila u Srbiji je ogroman problem. Nemamo puno opcija. Nekada su postojali kontejneri JKP-a namenjeni reciklaži tekstila, ali je promocija te akcije bila do te mere loša da niko nije znao gde su ti kontejneri. Osim ako slučajno ne naletiš na njih. Sada su sklonjeni. Postoje sjajne alternative koje su individualne. Recimo, reciklažni centar Retex u Užicu, ali problem je sistemski. Ljudi ne znaju gde da idu, kome da se obrate, a, naravno, nemaju novca ili vremena da idu do Užica kada god žele da recikliraju staru garderobu. To bi trebalo da je potpuno uobičajena praksa, kao i reciklaža uopšte.

Marija: Saradnja sa Natašom Gligorijević, direktorkom Centra za održivi razvoj Srbije, podstakla nas je da se fokusiramo i na značaj javnih politika u oblasti tekstilne industrije. U okviru drugog Dana održive mode okupili smo predstavnike nadležnih institucija, modne industrije i Privredne komore Srbije, a razgovarali smo o najvećim problemima modne i tekstilne industrije. Odmah se nametnulo pitanje klasifikacije i upravljanja tekstilnim otpadom.

Dunja: Tekstilni otpad ne bi trebalo ni da postoji jer je sasvim reciklabilan. Sav otpad koji ostane tokom proizvodnje nekog komada odeće bi trebalo da se posmatra kao potproizvod. Dakle, od toga mogu da se naprave izolacioni materijali, kanapi, krpe, a ne da se baci.

Postoji li neki svetli primer kada je reč o velikim imenima ili brendovima? 

Marija: Dobar primer je genijalni Martin Margiela, jedan od prvih dizajnera koji je svoje kolekcije bazirao na reciklaži – njegove kreacije bile su redizajn starih komada garderobe.

Dunja: Stela Mekartni je dizajnerka koja radi na istraživanju novih materijala. Ona je uvela ovu temu u modnu industriju (u komercijalnom smislu). Ne radi održivo u potpunosti, ali važno je istaći njen trud u patentiranju novih materijala i izradnji cirkularnih komada odeće i obuće.

Šta znači cirkularni?

Dunja: Cirkularni u smislu da se mogu rasklopiti na reciklabilne delove. Jako je teško reciklirati komad od mešavine materijala, naročito kad je obuća u pitanju. Međutim , ukoliko se on unapred dizajnira tako da se kasnije svi materijali mogu razdvojiti i reciklirati, to znači da se od tih resursa može napraviti novi komad. To je suština. Modna industrija funkcioniše po linearnom sistemu koji podrazumeva sledeće: proizvedi, obuci ili obuj, odbaci. Neophodno je uvesti sistem cirkularne ekonomije: proizvedi tako da je reciklaža moguća, obuci ili obuj, recikliraj, ponovo proizvedi. 

Veliki modni brendovi nikada ne mogu biti održivi? 

Marija: Ne mogu sasvim, zbog obima proizvodnje – koriste ogromne količine prirodnih resursa. Ali mogu biti održiviji. Modna industrija je u samom vrhu najvećih zagađivača. Ako uporedimo sa drugim industrijama zagađivačima, na primer – naftna industrija se vrlo teško može prebaciti na alternativnije izvore energije, ali modna industrija ima brojne mogućnosti –  smanjenje količine ili lokalizacija proizvodnje, manja upotreba štetnih hemikalija, dostojanstveni nivo zarada. 

Dan održive mode

A kada je reč o manjim brendovima? Oni posluju drugačije? 

Marija: Njihova prednost u smislu održivosti jeste da su im serije proizvodnje male. Tako – oni ne mogu trošiti značajne količine resursa. Baš tako posluju mali brendovi i dizajneri kod nas, a nekolicina njih ozbiljno promišlja svaki aspekt svoje proizvodnje – od nabavke materijala, načina izrade pa sve do pakovanja. Već smo pomenule da naša modna industrija pretežno funkcioniše kao uslužna, ali postoje i veće domaće fabrike u kojima su uslovi rada pristojni. To su na primer Legend, Jasmil, IVKO, Mona, Nicola’s…

Čini se da, ipak, nedovoljno ljudi kupuje od domaćih dizajnera ili brendova. 

Marija: Tako je. Ljudi ovde imaju predrasude. Često misle da su svi domaći dizajneri skupi, prodaja i promocija se obavljaju uglavnom putem društvenih mreža gde ne postoji dovoljna transparentnost. 

Dunja: Mi smo u okviru Dana održive mode organizovale sajam održivih brendova, a imale smo tri kriterijuma – korišćenje organskih materijala, male serije i etički uslovi proizvodnje. Sakupile smo značajan broj ljudi koji kod nas proizvode sasvim održivo i vrlo su otvoreni da razgovaraju o svakom aspektu proizvodnje. Takođe, cene nekih od njih su dosta niže nego u nama dostupnim lancima brze mode – za koje se kupci najpre odlučuju.

Nameće se i pitanje marketinga. Koliko su ti brendovi vidljivi? 

Dunja: Nedovoljno. Imamo mnogo sjajnih domaćih brendova koji nisu skupi, a ostaju nepoznati zao što je tržišna bitka takva. Takmiče se sa brendovima iz Švedske, Španije, Italije ili Amerike koji ogromne količine novca ulažu u reklamu. Ne možeš nikako da budeš vidljiviji od njih. Veliku ulogu igraju i modni magazini koji umesto da pokrivaju domaće tržište, zbog novca za reklamu daju prednost inostranim lancima. Naravno, postoje izuzetci. Na primer, u novom broju magazina Elle Srbija je editorijal sa odećom domaćih mladih dizajnera. 

Marija: Bilo gde u inostranstvu kupci će pre odabrati domaću proizvodnju ili nešto autentično za šta znaju da je unikatno ili drugačije. To se ceni više. U Srbiji je postojala akcija kupujmo domaće za prehrambene proizvode, a isto tako bi trebalo da postoji i za garderobu. Devedesetih smo cenili domaću kvalitetnu konfekciju, sada se ta svest skoro u potpunosti izgubila. 

Koji su predlozi za povećanje vidljivosti? Ima li ih, a da ne iziskuju ogroman novac? 

Marija: Društvene mreže su promenile dosta toga. U svetu su se mnogi mali brendovi probili zahvaljujući Instagramu. Ali i ta scena je u međuvremenu porasla, a manji domaći brendovi uglavnom nemaju novačne kapacitete kako bi platili nekoga da se profesionalno bavi time.

Dunja: I to je alat u koji moraš da uložiš novac.

Marija: Ali moraš da probaš. Na Instagramu je, takođe, neophodna transparentnost – pre svega kada su cene u pitanju. Kod nas dizajneri umesto da odmah stave cenu nekog komada, često ne odgovaraju na to pitanje, čak i kada im je postavljeno u komentarima… Ili upućuju ljude na dm, kao da pričamo o nekoj velikoj tajni. I onda, sve deluje sumnjivo. A upravo je transparentnost glavni preduslov održivosti. Uz to, bitno je jasno istaći gde ljudi mogu da kupe ili probaju tu garderobu. 

Dakle, moraš da serviraš sve informacije odmah jer ljudi gube interesovanje. 

Marija: Naravno. Ne postoji nikakva sistemska podrška koja stimuliše domaću proizvodnju, nemaju konstantnu podršku većine magazina, nemaju novca. Dakle, društvene mreže su jedini kanal koje moraju iskoristiti na što bolji način.

Da li je moguće uključiti influensere u taj proces veće vidljvosti? 

Marija: Influenseri promovišu pre svega za novac. Oni svoje profile posmatraju kao biznis platforme. Retko kad se dogodi da neko promoviše brend iz dobre volje.

Dunja: Ima nekoliko influensera koji promovišu, ali opet ne stavljaju to u kontekst. Nikada neće reći svojim pratiocima da kupuju domaće. Čini se da je opet reč o novcu. Ne smeju dati prednost jednom klijentu u odnosu na drugog. Influensere smo na početku doživljavali kao preporuku od usta do usta, kao da ti prijatelj preporučuje da kupiš nešto jer mu se iskreno dopada. Postojalo je veliko poverenje. Sad i taj uticaj opada, jer ne treba mnogo vremena kako bismo shvatili da je svaka objava plaćena. Uz to, influenseri su uveli hešteg #ootd koji, između ostalog, ukazuje na to da se jedna kombinacija nosi samo jednom, a potom je sramota da se ponovo slika – što je dodanto ubrzalo prodaju i kupovinu odeće.

Marija: U svetu je sve više influensera koji govore o održivoj modi ili promovišu vintage, a kod nas ih ima nekoliko, i to ne modnih već pre svega lifestyle. Izokrenuo se fokus – umesto da se insistira na stilu, da se predlaže kako da uvek izgledaš drugačije u istim stvarima, oni prikazuju šta su novo kupili ili dobili. Tako je najlakše, za to nije potreban stil.

Dunja: Jedno od naših ubeđenja jeste da su fast fashion brendovi toliko popularni jer ljudi žele da izgledaju isto, a čini mi se da je upravo to razlog i popularnosti influensera. Dakle, videće outfit kod influenserke, otrčati u radnju i kupiti sve isto, bez razmišljanja da li to nešto odgovara njihovoj građi, da li se u tome dobro osećaju, šta odgovara njihovom karakteru… 

To nas dovodi do pitanja šta je uopšte moda danas? 

Marija: Moda je bila i ostala ogledalo društva. Danas je, čini se, potpuno banalizovana. Meni je smešno kad ljudi kažu – to je samo odeća, kao da je to nešto nebitno, a svi provode vreme razmišljajući šta će da obuku za posao ili za izlazak vikendom. Ko god rekao da ga ne interesuje kako izgleda, ja mu ne verujem. 

Tokom našeg razgovora sve vreme preispitujem svoje odluke u vezi sa kupovinom. Često sebi kupim nove famerke ili haljinu kada sam neraspložena ili kada ubedim sebe u to da nemam šta da obučem. 

Marija: Cela ova naša inicijativa je bila transformativna i za nas. Pokrenula je nas na razmišljanje – kako kupujemo, pod kojim uticajem. Marketing nas konstantno ubeđuje – ako se osetimo loše – kupovina će nam popraviti raspoloženje. A svi imamo faze da smo nekad neraspoloženi, pa odemo da sebi kupimo nešto. Problem nastaje kada stalno radiš tako nešto bez razmišljanja. I mi se stalno preispitujemo.

Dunja: Neko me je u jednom intervjuu pitao da li nekad zgrešim, pa kupim nešto u fast fashion brendu. Pa, naravno da kupim! Uđem u radnju zato što mi nešto treba, recimo, crni blejzer. Blejzeri su uglavnom skuplji u dizajnerskim radnjama. Poenta je da uzmeš nešto što znaš da ćeš da nosiš. U idealnom slučaju – barem 30 puta.

Marija: Pitanje koje smo često dobijali jeste koliko mi kao pojedinici možemo da utičemo na sistem? Činjenica je da bi mnogo veći uticaj bio da kompanije modifikuju načine svog poslovanja, ali ja iskreno verujem da i mi možemo da imamo uticaj. Brojne organizacije su pokrenule i kampanje na društvenim mrežama. Fashion Revolution je imao akciju da se taguju brendovi i postavi pitanje #whomademyclothes? To stvara pritisak.

Dunja: Klikom na taj hešteg možeš da otkriješ da li brend od kog kupuješ posluje fer ili ne.

Marija: Svi fast fashion brendovi veoma vode računa o svom imidžu. Neće se sami promeniti bez pritiska sa naše strane. Zaista možemo da utičemo, bar zbog naše brojnosti. 

Zamolili smo Mariju i Dunju da izdvoje jednostavne savete za naše čitaoce: kako da kupuju i, uopšte razmišljaju, održivije kada je reč o odeći. 

1. Kupujte manje – samo ono što vam zaista treba i kada vam treba.
2. Razmišljajte kako da stvari koje imate uklopite na novi način. Vreme koje biste proveli u haranju prodavnicama provedite ispred ormana.
3. Razvijajte odnos prema odeći koju kupujete. Kupite jednu skuplju stvar koja vam zaista treba i koja vam se zaista dopada, umesto pet komada samo zato što su jeftinije.
4. Kupujte vintidž odeću. Istražujte i kupujte od domaćih brendova.
5. Razmišljajte šta radite sa garderobom koja vam više nije potrebna. 

Fotografije: Danica Đurović, Dušan Milnković