Filmmski – Kodak na snegu

Ko je blesav da sedi kod kuće

Piše: Oblakoder magazin

11. December 2023

Ja sam Nikola Štulić iz Pančeva. I Džoni mi nije ćale. Dobro je što je tako.

Prvi kontakt sa skijanjem sam imao 94. godine na Kopaoniku kada sam se između ćaletovih nogu spuštao niz Malo Jezero. Bilo mi je teško ali mi je ćale već tada ponavljao suštinu: „Mora prvo da ti bude teško da bi ti posle bilo lepo‘‘. Posle sam skontao da se ta rečenica može aplicirati na mnoge druge stvari. Godinu dana nakon toga sam progovorio.

Kopaonik je tih godina bio prazan i lep. Pamtim miris hlora na ulazu u Grand Hotel, veliki lobi sa tirkiznim kožnim foteljama i sto za stoni tenis. Tih godina si mogao da biraš tri prevoza do Pančićevog vrha, stari beli jednosed koji je večno vozio do gore, dvosed do kod si skijao pored potoka ispod žičare Malo Jezero i sidro koje je počinjalo na vrhu iste staze.

Ovo nije foto izveštaj sa Kopaonika ali je to logičan početak ovog teksta i moje ljubavi prema planini i skijanju. Svake godine mi je sve teže i teže da se vratim, ali ne brini, volim te, iako te sve ređe viđam.

Analogna fotografija i skijanje su u dobrom balansu:

Najviše fotografija nastaje tokom lepih sunčanih planinskih dana. Temperatura je tada obično malo viša i prsti na rukama imaju svoju funkciju, mogu da napune aparat filmom, fokusiraju tačno i okinu bez greške. Tada mi nije mrsko da na sred staze stanem, skinem rukavice i brile (cvikere), otkopčam gornju i donju kopču ranca, skinem ranac, odmotam aparat iz rezervnog mekanog duksera, smaram ortake da stanu i da gledaju u daljinu dok ih fokusiram par minuta i ako znam da su platili 800e tih 6 dana godišnje da ne stoje na sred staze i da pritom niko nema koristi od toga.

Ti lepi sunčani dani su ujedno i dani kada je skijanje najmanje zanimljivo, toliko ne zanimljivo da neki ortaci ne izlaze iz apartmana ako vide da nema novih padavina i da sija sunce. O čemu se radi?

Radi se fenomenu koji se zove white powder, powder ili samo pow. Verujem da svi imaju sličnu asocijaciju i mogu vam reći da je osećaj mnogo bolji, jedini problem je što takođe stvara zavisnost. Svako ko je jednom probao, verovatno je navučen. I svake godine želi još i još.

Powder skiing ili skijanje po dubokom snegu je lep san iz kog ne želiš da se probudiš i da odeš u školu. Obično traje kratko ali ga se sećaš ceo život. Teško mi je da prepričam osećaj ali nekako zamislite da lebdite po mekanim oblacima i da sa minimalno snage menjate smer kretanja, a da pritom nemate ograničenost u kretanju. Ako vam se ide levo idete levo, ako vam se sviđa jelka na drugom brdu možete do nje, imate utisak da sve može. Često se setim Mešine rečenice da čovek nije drvo i da je vezanost za jedno mesto njegova nesreća. Tako se očigledno oseća moj ortak kada mora da skija po stazi, ograničen je i definisano mu je gde treba da se spušta.

Problemi kod fotografisanja u ovakvim uslovima su različiti. Često je tokom padavina niža temperatura, ne osećam prste na rukama (o nogama neću ni da pričam), a i ako ih osećam ne želim nikada da skinem rukavice, magla otežava fokusiranje, vetar i padavine ubacuju sneg u ranac i uvek se plašim da ne probije neka kapljica u aparat. Takođe, problem je nestrpljenje, svestan činjenice da će već za sat vremena padina bez i jednog traga biti puna tuđih tragova me tera na razmišljanje da koristim maksimalno svaki trenutak, uživam u trenutku i da ne stajem, ne fotkam, ne razmišljam o planovima i o tome da li će Kempinski lanac hotela kupiti uramljene printove od mene.

Zato smatram da je skijanje i fotografisanje u dobrom odnosu, kada je sunčano i „lepo‘‘ vreme tada mi je najmanje zanimljivo da skijam ali barem imam priloku da fotkam i uživam u činjenici da sam tu gde jesam. Kada pada sneg i kada se skija powder tada je fotkanje otežano i cela suština se prebacuje na skijanje. Zato i imam najvise sunčanih fotografija, tada izlazim na stazu sa teškim rancem u kom su različiti foto aparati i imam ulogu fotografa.

(Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on ce počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametne uslove. Kuda i kako da ode?)

Svake godine se postavlja isto pitanje – Gde ćemo na skijanje?

Planiranja i whatsapp grupe kreću u septembru i uglavnom se svake godine ponavlja sličan scenario.

Kućica na Kopu se u drugoj polovini februara iznajmljuje na dve nedelje i na meni je da pratim prognozu i da izaberemo dane sa najviše padavina / Hvala Uglješinim roditeljima
Francuska/Austrija/Italija kao glavno skijanje svake godine krajem januara
U martu se ide na Divču/Staru Planinu/Kolašin/Jahorinu sa društvom koje tek uči da skija. Ide se na par dana i realno se više pije nego što se skija.