Ovog puta, u Manoniji je gostovao habkara (aka Ramzi Hazboun), palestinski umetnik sa beogradskom adresom, koji svoj rad razvija kroz film i zvuk. Kao DJ i selektor, njegov izraz oblikuje spoj elektronske, eksperimentalne i world muzike, često prožet field recordings elementima i intuitivnim odnosom prema prostoru i atmosferi.

U ovom izdanju predstavljamo njegov jednočasovni set i razgovor koji ga prati.

Kao DJ i selektor, kombinuješ elektronsku, eksperimentalnu i world muziku – šta vodi tvoj proces selekcije?

habkara: Elektronska muzika je bila moja početna tačka kada sam počeo da se bavim DJ-ingom u Palestini oko 2002. godine, uglavnom pod uticajem žurki. World i eksperimentalna muzika su više došli kroz slušanje, a kasnije sam počeo da ih uklapam u setove koji nisu u potpunosti namenjeni plesu, već odgovaraju različitim prilikama poput ove u Manoniji.

Uglavnom puštam ono što i sam volim da slušam, mešajući to na način koji mi deluje zanimljivo. Ponekad izlazim i van tih žanrova, ne postoje striktna pravila.

Prilikom selekcije traka obraćam pažnju na prostor i pokušavam da zamislim njegovu energiju, ponekad je povezujem čak i sa vremenom ili fazama Meseca, jednostavno pratim trenutni osećaj.

Na primer, u set za Manoniju sam ubacio eksperimentalne brass elemente jer prostor deluje pomalo zarđalo i eksperimentalno. Dodao sam i grčku buzuki muziku Lordanisa Tsomidesa, jer prostor ima i taj folk osećaj, kao pijaca, pa sam želeo da unesem nešto balkansko i sunčano, čak i po oblačnom, kišnom danu.

Koliko je kontekst – politički, društveni ili prostorni – važan u tvom radu?

Delimično je važan. Neke kontekste ne možeš izbeći, neki su dobri, neki ne. Za moj rad kao DJ-a i selektora, to je manje političko. Trudim se da izbegnem hajp oko toga što sam Palestinac koji je vezan za vesti i sliku žrtve. Istovremeno, prija mi kada sam pozvan na događaje zbog svog identiteta, jer to pokazuje širi osećaj solidarnosti, što poštujem.

Društveni kontekst mi je važniji, posebno u načinu na koji se uključujem u scenu i razumem lokalnu kulturu. Prostorni kontekst je verovatno najvažniji, kao što sam već pomenuo.

Može li zvuk biti oblik otpora? Kako se ti odnosiš prema toj ideji u svom radu?

Zavisi šta podrazumevaš pod otporom. Za mene DJ setovi napravljeni za zabavu baš i ne spadaju u to značenje. Oni mogu da stvore trenutke, da okupe ljude, ali zapravo ne menjaju duboke sisteme. Ipak, mislim da posvećeniji zajednički događaji mogu biti oblik solidarnosti i podrške ljudima pogođenim političkim i ratnim situacijama.

To jasnije vidim u muzici koja dolazi iz stvarnih konfliktnih područja, poput Zapadne Sahare, gde direktno podržava borbu. I u Palestini, posebno tokom Prve intifade, postojalo je mnogo snažne muzike otpora, pravljene sa pravom strašću. Danas, posle 30 godina, iz različitih razloga, to deluje ograničenije i ne uključuje sve kao ranije.

U svom radu retko koristim direktan politički materijal, poput Muslimgauze-a ili govora i pesama sa političkim temama. Ponekad ih ubacim da pokrenem određene misli o iskvarenim realnostima, ali imam osećaj da to više ostaje u podsvesti nego što stvara direktan efekat.

Kako tvoje palestinsko poreklo oblikuje tvoj umetnički izraz, posebno dok živiš i radiš u Beogradu?

Uvek sam osećao da je moj muzički izraz univerzalniji. Više sam fluidan i globalan, ne ograničen svojim poreklom. Istovremeno, biti Palestinac nije mentalno lako, pa nosim određeni šum i haos u sebi koji se odražava u mom izboru muzike i neobičnim kombinacijama žanrova. To je nešto što bih voleo dalje da razvijam.

Beograd mi deluje veoma otvoreno kada je muzika u pitanju, i lepo sam prihvaćen kroz svoj umetnički izraz.

Kako je beogradska scena uticala na tvoj rad?

Iako nisam istražio beogradsku muzičku scenu koliko bi trebalo, jer sam se preselio pre samo godinu dana i polovinu tog vremena proveo putujući, smatram da je kulturno veoma bogata, posvećena i aktivna. Istovremeno, veći klubovi često ponavljaju ista lokalna DJ imena, što mi deluje pomalo repetitivno i udaljilo me je od tog dela scene. Zato se osećam bliže underground kolektivima poput Sutra Cluba i Crvenilo Crew-a, koji donose raznovrsnije izvođače i više liče na zajednicu.

Pre selidbe u Beograd živeo sam u Novom Sadu 4 godine, ali sam iz nekog razloga već imao više prijatelja i konekcija ovde. Zahvaljujući kolektivu Za Slobodnu Palestinu, koji me je upoznao sa gradom na pravi način, povezao sam se sa ekipama poput Sutre i Crvenila, koji su me prihvatili kroz više događaja i pomogli mi da se osećam kao deo grada.

Što se tiče mog rada, ne mislim da je direktno pod uticajem. Više kružim oko svog univerzalnog tona i jezika. Ipak, učim od DJ-eva, izvođača i publike oko sebe, pokušavajući da razumem šta ovde funkcioniše, šta je popularno i gde se to preklapa sa onim što mene lično privlači.

Možeš li opisati film, stvaran ili zamišljen, za koji bi voleo da radiš soundtrack? Kako bi zvučao?

Ponekad muziku koju puštam zamišljam kao kosmički prostor, uglavnom mračan, sa skrivenim ili iznenadnim svetlim, šarenim, svetlucavim elementima. Zamišljam planete kao ljude, a ljude kao životinje i biljke, sve povezano i u pokretu, u različitim pravcima i oblicima. Prostor koji se stalno menja i otkriva.

Terenski snimci igraju važnu ulogu u tvom radu – šta te privlači toj praksi?

Još uvek sam relativno nov u korišćenju terenskih snimaka u svom radu, pa ne bih išao preduboko u to. Ali sam pokušavao da ih koristim u nekim setovima više zasnovanim na ideji, na festivalima, i sviđa mi se osećaj koji donose – kao da prvo čuješ i osetiš stvari bez instrumenata ili ritma, a zatim prelaziš u to. Dobro se uklapa sa eksperimentalnom stranom onoga što radim.

Uopšteno, svoj rad nekako delim na dva dela: neki setovi su više vođeni idejom, sa širokim miksom žanrova, a drugi su više party setovi, bliži tehnu i minimal tehnu, od kojih sam se u poslednje vreme malo udaljio, ali ih i dalje volim.

Tvoj rad kombinuje film i zvuk – kako doživljavaš odnos između ta dva medija u svojoj praksi?

Veoma snažan odnos, svakako. Zato obraćam mnogo pažnje na prostorni kontekst, kao što sam već pomenuo – stvari poput prostora, svetla, boja, tekstura, vremena, celokupne vizuelne strane. Takođe, zaista uživam u radu između vizuala i muzike, i ponekad radim live vizuale dok puštam muziku, što bih voleo još više da istražim.

Generalno je zanimljivo kako zvuk može da promeni sliku, i kako slika može da promeni zvuk. Tu postoji mnogo slojeva, i volim radove koji ih povezuju na jednostavan, ali smislen način – poput dobrog soundtracka za film, ili čak samo trenutka kada muzika doda još jedan sloj bojama horizonta.

Šta si želeo da preneseš setom koji smo snimili u Manoniji i kako bi ga opisao nekome ko ga prvi put sluša?

Samo malo zabave u zbunjujućim vremenima. Uglavnom elektronski, sa ponekim eksperimentalnim ili tradicionalnim instrumentalnim obrtima. Ništa preteško, uklapa se u atmosferu pijace.

Članak Habkara is playing in my shop se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovog puta, u Manoniji je gostovao Praktikal (FKA 7II), producent i DJ iz Beograda i dugogodišnji član SUTRA kolektiva. Njegovi setovi i produkcija kombinuju neortodoksne ritmove, različite tempe, klupske energije i žanrovsku dvosmislenost, balansirajući između intenziteta plesnog podijuma i zrelijeg pristupa zvuku, istovremeno zadržavajući spontanost i eksperimentalni duh.

U ovom izdanju predstavljamo jednočasovni set Praktikal-a i razgovor koji ga prati.

Kako si počeo da praviš muziku i šta te inspirisalo da postaneš producent?
Praktikal: Muziku sam počeo da produciram još u srednjoj školi, kao klinac sam non stop visio na netu pa sam u jednom trenutku popio zabranu, što je bilo super, jer mi je FL Studio postao glavni izvor zabave! Trebalo mi je dosta godina igranja i pronalaženja nove muzike da bih sebi mogao da dodelim titulu producenta, kao i par bitnih prijateljstava da bih se uopšte odlučio da svoju muziku podelim sa krugom ljudi koji je širi od mojih najbližih.

Kako kombinuješ DJ setove i sopstvenu produkciju kada nastupaš uživo?
Nije toliko česta pojava da puštam svoju muziku u klubu, naravno da se s vremena na vreme desi, ali je sve to poprilično spontano, jer je na kraju dana spontanost stvar koja me je privukla kod DJ-inga, i koju smatram neizostavnim delom mog pristupa istom.

Da li postoji žanr ili scena koja te trenutno najviše inspiriše, a da ljudi možda još uvek nisu dovoljno svesni nje?
Rekao bih Scratchclart i ceo njegov clique – ekipa koja radi mutacije raznih modernih afričkih stilova kroz UK Funky prizmu. Ruku na srce ta scena je daleko od neafirmisane, ali kod nas je još uvek relativno nezastupljena, s obzirom da se takav party desi jednom u par godina.

Nedavno si objavio EP Magenta, koliko dugo si radio na njemu i koliko se razlikuje od svega što si do sada objavio?
Magenta je projekat koji je jedno dve godine skupljao prašinu na mom hard disku i u početku je brojao dosta više traka od 3 za koje smo se odlučili. Primarna ideja bila je da to bude klupski EP koji zvukom odstupa od moja prva dva izdanja i prikaže malo zreliji pristup saund dizajnu, dok istovremeno zadržava žanrovsku dvosmislenost kojoj sam sklon.

Koliko je kontekst – politički, društveni ili prostorni – važan u tvom radu?
Vrlo malo. Trudim se da budem vrlo aktivan i svestan stvari koje se dešavaju svakodnevno u svetu, međutim smatram da politika često biva zloupotrebljena, predstavljajući čitavu suštinu nečijeg stvaralaštva. U isto vreme imperativ je biti izuzetno vokalan protiv rastućeg zapadnjačkog fašizma i imperijalizma, ali bih odvojio to od same muzike koju produciram, ako to ima smisla.

Deo si SUTRA kolektiva, kako si se pridružio SUTRA ekipi?
Ne mogu da se setim tačnog momenta ozvaničenja, ali ja smatram da je momenat kada je SAUD prokomentarisao traku od SEDVS / PEEL koju sam pustio kada smo testirali ozvučenje u klubu Gadost davne 2018. i spremali se za novu godinu rečima: „Uuuu najs matori SEDVS / PEEL” bila neformalna inicijacija u kolektiv. Tada sam još uvek bio u nekim konzervativnijim techno fazama sa tendencijom da odustanem od elektronske muzike, ali sva sreća Žare i Doki su mi otvorili čitav novi horizont, a kasnije Cuban Chamber Of Commerce pogurao da izdam prvu traku.

Radiš i Badniss žurke, koja ideja stoji iza toga i kako si došao na ideju da zajedno sa Mionom pokreneš taj serijal?
Miona (moja sestra) i ja smo se u jednom trenutku složili da je Badniss nešto što objektivno falilo na domaćoj sceni. Tropical Riddimz koji su Feloneezy i Regis radili se dešavao sve ređe, a mi smo hteli da dodamo naš mali spin na zvuk globalnog juga i približimo ga novijim generacijama koje su možda propustile neke od prethodnih club night-ova tog tipa.

Da li imaš rituale ili navike kada praviš muziku?
Na moju sreću (ili žalost) nemam navike kada je muzika u pitanju. Bilo kakav šablon u kreativnom procesu za mene je potpuna misterija!

Postoji li neka traka koju nikada ne planiraš unapred, ali uvek znaš kada je pravi trenutak da je pustiš?
To bi morala da bude DJ Plead – Ruby.

Pesma koju obožavaš, ali je nikada ne bi pustio u klubu?
Kod kuće najviše slušam ambijent, noise, klasiku i razne non-club friendly žanrove, tako da sigurno postoji više od jedne pesme, iako nekada pustim nešto od navedenog kao bridge. Sve ostalo što volim sam vrlo verovatno već pustio, jer najgore je kajati se zbog nečega što nisi probao/la/li/le, a to što još uvek nisam spremam već za sledeći gig!

Koji tvoj remix ili originalni track ti je najdraži i zašto?
Bez razmišljanja Missing A Shoe sa YES-a. Po mom mišljenju moja najkompletnija traka aranžmanski.

Šta si želeo da preneseš setom koji smo snimili u Manoniji i kako bi ga opisao nekome ko će ga prvi put slušati?
Peak-time set koji bih ja pustio na SUTRA rejvu. Intenzivno, brzo mixanje, puno DJ tool-ova.

Autorka intervjua: Marija Todorović

Članak Praktikal is playing in my shop se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovog puta, u Manoniji je gostovao autor čija se praksa kreće između DJ-inga, drone/noise performansa, istraživanja zvuka i kuriranja kroz Crvenilo kolektiv. Njegov set oslanja se na kodiranu muziku, terenske snimke, pronađene kasete i žive instrumentalne intervencije, brišući granice između strukture i improvizacije.

U ovom izdanju predstavljamo jednočasovni set Paše, aka P.AMIR-a – DJ-a, izvođača i istraživača u oblasti muzike – i razgovor koji ga prati.

Krećeš se između nekoliko uloga – DJ-a, drone/noise izvođača, istraživača zvuka i ko-kuratora Crvenilo crew-a. Kako se ti identiteti prepliću u tvojoj praksi?

P.AMIR: Rekao bih da su to sve opisi jednog te istog identiteta. Suština je prilično jednostavna – volim muziku i bavim se njome od detinjstva: četiri godine violine, pet godina klasične gitare, internet 2.0 muzički forumi kao tinejdžerski oblik socijalizacije, koncerti kao glavni vid razonode i tako dalje.

Danas sam fokusiran na kodiranu muziku i kasete, ali ko zna u kom će se obliku to razvijati u budućnosti. U jednom trenutku sam počeo da pišem o muzici – neke luckaste i nasumične recenzije black metala, punk-hardcore i ambijentalnih albuma na društvenim mrežama. Zatim sam počeo da snimam podkaste o eksperimentalnim elektronskim scenama širom sveta, pa su me ljudi počeli pozivati u radio emisije i na žurke – da pričam i da puštam muziku. Zapravo, samo da delim ono što volim.

Događaji sa Crvenilom imaju istu svrhu – zavolimo nekog muzičara, napišemo: „Hej, hoćeš da dođeš u Beograd?“ i podelimo iskustvo koncerta između nas, umetnika i naših prijatelja, odnosno publike.

Koliko je tvoj live nastup unapred strukturiran, a koliko je prepušten improvizaciji?

Trudim se da održim ravnotežu između improvizacije i strukture. Recimo da imam napisan i (donekle) funkcionalan sintisajzer, sa svim povezivanjima, filterima, efektima i semplerima – ali svim varijablama upravljam uživo tokom seta.

Polako i lenjo pravim izmene u manje-više dovršenim projektima, i pritom i dalje uspevam da se iznenadim nekim zvucima koje „sint“, zajedno sa mnom, može da proizvede.

Terenski snimci, pronađene kasete i živi instrumentalni zvukovi imaju važnu ulogu u tvom radu. Kako biraš i koristiš te materijale?

Iskreno, živi instrumenti nisu samo važan deo rada, već i deo mene kao bića. Kao što sam pomenuo, moj odnos sa gudačkim instrumentima traje dugo, a instrumenti sa dugim vratom pojavili su se u mom životu kada sam otkrio, recimo, njihov kreativni potencijal.

Koristio sam mnogo semplova u nekim numerama, svirao elektroakustične improvizovane setove uživo, i uvek se radilo o tome: „ovo je ono čemu verujem“.

Što se kaseta tiče, to je mnogo novija priča. Godinama sakupljam ploče i, znaš, u kontekstu vinila to je uvek Kolekcija, sa velikim „K“ – uredna, precizno složena, sa Discogs profilima gde štreberi pažljivo navode sva postojeća izdanja samo da bi ih dodali u svoju kolekciju (dobro… i ja sam to uradio par puta). To je lep, standardizovan način, ali mu nedostaje žar neočekivanog otkrića.

Pre nekoliko godina imao sam ludi period kada sam morao da promenim 11 stanova za samo 10 meseci, pa je nošenje teških kutija punih kilograma polivinil-hlorida postalo noćna mora – i tako sam otkrio da je selidba kaseta zapravo mnogo praktičnija.

Ali nije samo to – ako je ploča uglavnom industrijski proizvod, kaseta je često potomak podruma i kućnih bootleg studija. Na buvljacima i po nasumičnim radnjama pronašao sam toliko snimaka – ponekad čak i zvučne palimpseste sa slučajnim telefonskim razgovorom snimljenim preko muzike – i to donosi istinsku radost neznanja pri prvom slušanju.

Kasete su, dakle, ti objets trouvés, sa već ugrađenim nasumičnim terenskim snimcima, i možda ih sudbina jednostavno bira umesto mene.

Da li te više zanima fizička reakcija publike na tvoju muziku ili njihovo unutrašnje, introspektivno iskustvo?

Kao neko ko je više okrenut dron ambijentu, iskreno bih se iznenadio fizičkom reakcijom na muziku. Tako da je lično iskustvo, pretpostavljam, suština.

Zaista cenim kada nešto što podelim (uživo ili u setovima) rezonuje sa nekim na individualnom nivou, posebno kada nasumični semplovi ili „skrivene skit trake“ pokrenu talase ličnih uspomena vezanih za određeni audio zapis.

Kako danas vidiš poziciju drone i noise muzike – da li su i dalje marginalne ili pronalaze nove puteve ka široj publici?

To mi je nezgodno pitanje. Oduvek sam imao problem sa definisanjem toga šta je marginalno, a šta nije u muzici. Živimo u vremenu u kojem je „niša novi pop“, i nijedan žanr nije marginalizovan osim ako sam sebe ne pokušava da marginalizuje.

Prilično sam siguran da granica između noise/ambijentalne muzike i „zvučne umetnosti“ postoji uglavnom u statusu umetnika i njegovom odnosu prema institucijama.

Koliko je kontekst – politički, društveni ili prostorni – važan u tvom radu?

Važan je koliko i u svakom drugom aspektu života – drugim rečima, on je sve. Tekstovi i podkasti o muzici koje sam pisao i snimao mnogo su se više bavili kontekstom postojanja albuma, umetnika ili fenomena nego samim auditivnim strukturama.

Šta te trenutno najviše inspiriše i kako se to odražava u setu koji smo snimili u Manoniji?

Moje glavne inspiracije su spontani bljeskovi vrlo nasumičnih informacija ili narativa koji prolaze kroz neka mračna osećanja povodom trenutnog stanja naše planete – što je, opet, deo konteksta muzike.

Što se tiče snimka, glavni fokus bio je na mojim nedavnim otkrićima do kojih sam došao bežeći od ove hladne zime u svom ušuškanom prostoru.

Šta si želeo da preneseš setom koji smo snimili u Manoniji i kako bi ga opisao nekome ko će ga prvi put slušati?

„Zdravo, to sam ja i ovo sam ja i evo kako se danas osećam, svirajući u Manoniji.“

Autorka intervjua: Marija Todorović

Članak P.AMIR is playing in my shop se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prva gošća serijala bila je Ivana Babić, poznatija kao UBICA – DJ-ica čiji setovi istovremeno deluju kao alternativni filmski soundtrack, satkan od eksperimentalnih, ambijentalnih i neuhvatljivih zvukova. U ambijentu Manonije, između polica i komada odeće, UBICA je izvela jednočasovni miks koji je poslužio kao uvod u razgovor o tremi, žanrovima koji se opiru imenovanju, filmovima koji oblikuju njenu selekciju i radosti deljenja muzike sa drugima.

U nastavku sledi intervju koji prati taj set – kao produžetak njegove atmosfere i ulaz u UBICIN „dark secret world“.

Kako si počela da se baviš DJ-ingom i sećaš li se svog prvog seta?

UBICA: Na insistiranje mojih najboljih prijatelja! Iako sam u raznim prilikama bila zadužena za izbor muzike, nikad me nije zanimalo da se time bavim, da nastupam pred previše ljudi, a pogotovo ne da miksujem. Želela sam da pravim muziku. Sa druge strane, prevagnula je želja da muziku koju volim podelim sa ljudima koji se za nju iole zainteresuju. I dalje mi je najprijatnije da gosti dođu na kolače, a ja im puštam muziku kojom sam tih dana opsednuta. Prvog seta se jedva sećam jer sam bila van sebe od treme, ali se ta žurka i dalje prepričava!

Koji žanrovi ili zvukovi trenutno najviše oblikuju tvoje setove?

U nedostatku boljih termina (i preterane želje da je definišem), muzika koju najviše slušam i puštam u poslednje vreme mogla bi da se okarakteriše kao eksperimentalna i ambijentalna, ali tu ima previše varijacija u izdanjima koja kopam u beskraju Bandcamp-a i Soulseek-a… Možda bi Lacrimosa Low Jack-a, kompilacija Elders of the Begena: The Harp of David in Ethiopia i Op. 203 Mediterranean Music-Water Heninga Kristijansena mogli da budu trenutni favoriti i albumi koje sam najviše slušala u 2025. godini. Atmosfera filmova koje volim da gledam često se preliva u moje setove, pre svega plesni filmovi Tijerija de Meja, posebno Love Sonnets, Beau Travail Kler Deni, Cure Kijošija Kurosave, Lovers on the bridge Leosa Karaksa, filmovi Bi Gana, Hanekea, Fasbindera, Vonga Kar-Vaja… I, naravno, vanvremenska sabrana dela Nejtana Fildera i Bašar al-Asad Instagram reel-ovi.

Šta ti je oduvek bilo bitno da preneseš slušaocima kada puštaš muziku?

Bilo da vam direktno šaljem linkove u inbox, puštam u punom klubu ili na noise koncertu na koji je došlo 10 ljudi, nadam se da prenosim samo radost i lepotu koju sam ja osetila slušajući tu muziku.

Koji ti je najluđi set koji pamtiš, a koji najbizarniji?

EYE (Yamatsuka Eye) na Unsound festivalu najluđi DJ set, a svaki live nastup Autechre-a kom sam prisustovala je muzički nešto najbizarnije što sam doživela, kao da vam neko pokazuje unutrašnje organe svakog zvuka koji čujete (i to u potpunom mraku!). PRELEPO!

Imala si dosta setova u inostranstvu, postoji li neka razlika koju uočavaš kada je reč o publici ovde i u inostranstvu?

Nema, bar u mom slučaju. Promoteri koji me zovu znaju zašto baš mene zovu i to mi je super jer ne moram da se prilagođavam. Možda je u inostranstvu lakše da posegneš za najluđim trakama jer publika često nema predstavu šta da očekuje i super je kad vidiš da publika urla i pravi “bass face”, a nema tvoje ekipe i ta publika te vidi prvi put.

Deo si kolektiva SUTRA, koliko je to oblikovalo tvoj lični stil kao DJ-ice?

Ma ja sam njih oblikovala! Divno je kad si okružen ljudima koji vole iste stvari kao ti i imaju suludu energiju i entuzijazam i motivišu te da radiš ono što želiš.

Koliko muziku koju puštaš doživljavaš kao određeni statement i da li uopšte razmišljaš o tome kada biraš trake ili mesta gde ćeš nastupati?

Hm, ne bih to baš nazvala statement-om, smara me kad dj-evi sebe previše ozbiljno shvataju. Ako ti cilj nije da se neko dobro zeza ili uživa u muzici koju ti voliš, nešto radiš pogrešno. Jedino što tražim je da oprema radi, da je ozvučenje vrhunsko i da me niko ne smara, onda mi je lako da se razmašem, a kad je meni super i publici je super (smeh)!

Postoji li neko ime sa kim bi volela da radiš b2b, a još nisi imala priliku?

 Imala sam tu ludu sreću da nastupam sa mnogim svojim favoritima u planiranim i neplaniranim b2b-ovima. Saradnje koje najviše želim ipak se tiču muzičke produkcije, a tu već ne smem ništa da spojlujem.

Šta si želela da preneseš setom koji smo simiili u Manoniji i kako bi ga opisala nekome ko će tek da ga posluša?

Ustanovili smo da su ovakvi moji setovi zapravo alternativni soundtrack za 3. sezonu Twin Peaks-a. Idealni uslovi za slušanje su da se udobno smestite i pustite miks na dobrim slušalicama. Vodim vas u, kako Lutto Lento kaže, “Dark Secret World”. 

Autorka intervjua: Marija Todorović

Članak UBICA is playing in my shop se pojavljuje prvo na Oblakoder.