Rad SKEENS mlade umetnice Elise Kveste preispituje tragove koje ostavljamo na društvenim mrežama, otkriva naše digitalne otiske i prikazuje naše identitete nastale u virtuelnom svetu.
Elisa Kvesta dolazi iz oblasti dizajnerskog inženjeringa, koliko i umetnosti. „Oba interesovanja su mi uvek bila na raspolaganju, pa kad sam odlučila da umetničku znatiželju stavim na prvo mesto, nisam imala izbora nego da to učinim posredstvom svojih dizajnerskih veština“, objašnjava ova umetnica.
Izložba Elise Kveste je deo manifestacije art+science Centra za promociju nauke, koja će zvanično biti otvorena 23. septembra u Muzeju nauke i tehnike. Izložbe i prateći programi mogu se posetiti do 23. oktobra, a deo izložbe nalazi se u Institutu Servantes. Ovaj događaj je ujedno i bio povod da razgovaramo sa Elisom koja nam je otkrila detalje o samoj izložbi, ali i načine na koje ona posmatra umetnost.
Kako bi opisala svoj umetnički izraz?
To je proceduralna vrsta posla koja se odvija u obliku dugoročnog istraživanja o načinu na koji digitalne tehnologije utiču na društvo, politiku, ekonomiju i sve više na prirodu.
Kako izgleda tvoj kreativni proces?
Dugo posmatram svet, pokušavajući da shvatim smisao ugrađene logike koja me zabrinjava. Krećem se kroz teme kao što su vrednost podataka, informaciona infrastruktura, sistemi kontrole ili figura dijagrama kao alat za spekulacije i generisanje znanja. Često sam opsednuta određenim situacijama, poput moj digitalnog otiska na Fejsbuku, Amazonovog distributivnog postrojenja koje stiže u zaostalo područje ili drevne infrastrukture za vodu. Da bih istražila ove višeslojne pojmove, koristim mnogo pretraživača, izrađenih objekata, artefakata podataka, algoritama, satelitskih snimaka i drugih medija koji bi mi mogli biti korisni, koje zatim sastavljam u obliku instalacija ili samostalnih radova.
Šta radiš u nedostatku inspiracije?
U nedostatku inspiracije, šetam, idem na slučajno izabrane izložbe ili samo ležim na sofi i odmaram se.
Da li umetnost mora da bude lepa? Koja estetika je tebi najzanimljivija?
Umetnost može biti lepa, ali ne mora sva umetnost da bude takva. Lepota je stvar kompozicije, ali i ukusa i normativnosti, kao što je estetika pokazala kroz istoriju umetnosti. Zainteresovana sam za estetiku koju stvaraju tehnologije satelita i veštačkog vida. Takođe volim mape, dijagrame i druge sisteme predstavljanja znanja i prirode. Obe oblasti predstavljaju krajnje kontroverznu estetiku, jer što više komuniciramo sa svetom preko ekrana i slika, to oni dobijaju na snazi i zahtevaju pažljivije ispitivanje, a naročito reviziju ukorenjenih kolonijalnih pristrasnosti.
Koja ideja se krije iza izložbe „Skeens”?
Pokušala sam da učinim opipljivim nešto što većinom ostaje nevidljivo, pa samim tim i neshvatljivo: digitalni otisak korisnika društvenih medija. Kao i mnogi pripadnici moje generacije, odrastala sam sa više naloga na različitim društvenim medijima, koji su generisali neobjašnjive količine podataka, kojima nikada nisam pridavala veliki značaj. Nakon što je procurio skandal Kembridž analitike, postale su evidentne političke posledice zloupotrebe privatnih podataka. Više se nije radilo samo o lajkovima i marketingu, pa sam odlučila da započnem sopstveno istraživanje kako bih shvatila šta bi ti podaci mogli značiti za mene na subjektivnom nivou, mimo analitičkih ili komercijalnih standarda privatnih kompanija.
Šta znače radovi koji su predstavljeni na izložbi?
Na izložbi možete pronaći 4 rada, od kojih se svi poigravaju različitim prevodima i utelovljenjima mog digitalnog otiska na Fejsbuku koji je nastao između 2009. i 2019. godine. U Muzeju nauke i tehnike, knjiga i laserski ugravirana tapiserija sadrže sve masovne podatke prevedenog uvoda uputstva za pletenje. Drugi rad prikuplja sve moje interakcije sa drugim korisnicima Fejsbuka u obliku pamučnih niti koje unose dužinu svakog razgovora milimetar po milimetar. Svi moji samoizdavački podaci su oličeni u tentakularnom pletenom komadu od 7 metara napravljenom od moje reciklirane odeće ili odeće moje porodice, prijatelja i ljubavnika. Na kraju, digitalno animirani komad koristi jedan od najčešćih servisa za meku analizu podataka za generisanje tela koje mutira tokom vremena, zajedno sa osobinama ličnosti pomoću kojih aplikacija klasifikuje svoje
korisnike. Ova tri dela se mogu pogledati na Institutu Servantes.
Koju tehniku si koristila pri izradi radova i zašto si baš nju odabrala?
Izbor materijala i tehnika iz tekstilne tradicije nije bio slučajan. S jedne strane, tekstil je oduvek bio povezan sa izražavanjem individualnih i grupnih identiteta. Kroz odeću biramo način na koji želimo da se predstavimo svetu, koliko i način na koji postojimo na društvenim medijima. S druge strane, tekstilna industrija i računarska industrija imaju zajedničko poreklo: bušilice koje su se koristile za ubrzavanje proizvodnje uzoraka i tkanina u prvim automatizovanim razbojima iz XVIII veka ubrzo su korišćene za prve računarske mašine. Danas se obe industrije temelje na neodrživim proizvodnim modelima koji će se revidirati, pa se iz tog razloga osvrćem na pletenje, predenje i druge tekstilne zanate, koji se smatraju neproduktivnima i tradicionalno vode anonimne žene. Na kraju krajeva, prvi programer je takođe bila žena (Ejda Lavlejs).
Zašto si se posebno zainteresovala za tehnologiju i uticaj koji ona ima na ljude?
U poslednjih sto godina, brzina kojom tehnologija funkcioniše eksponencijalno se povećala. Sa (delimičnom) demokratizacijom digitalnih tehnologija i pristupom internetu, vreme i prostor se više ne ponašaju onako kako su se ponašali milenijumima. Sada su sveprisutnost i hiperprisutnost nove koordinate. Ovo može imati neverovatno velike prednosti, ali, kao telesnim bićima, i dalje su nam potrebne poznate fizičke i psihičke reference za kretanje po našem svetu. Način na koji se većina digitalnih tehnologija razvila, doveo je do sve individualnijih života, varljivo odvojenih od sveta, ali ne treba zanemariti koliko smo međusobno zavisni od drugih ljudi, živih bića, supstanci, pa čak i same tehnologije.
Koliko dugo danas osoba može da živi i postoji izvan digitalnog sveta?
U zapadnim zemljama to je postalo gotovo nemoguće, budući da ste od trenutka kada ste rođeni upisani u spisak stanovništva; ako želite da se lečite, glasate, osigurate se, upišete fakultet, otvorite bankovni račun… morate biti registrovani. Ali, to nije svuda slučaj. Još uvek postoji mnogo ljudi koji postoje izvan digitalnog sveta, za dobro, loše i sve između.
Kakav je položaj umetnika u Španiji – da li možeš da ga uporediš sa statusom umetnika u Srbiji?
U Španiji se lik umetnika sve više profesionalizovao (javne i privatne institucije oslanjaju se na prisustvo umetnika u svojim kulturnim programima), ali se istovremeno prekarizacija umetničkog posla podrazumeva: postoji mnogo izložbi, festivala, radionica, konferencija, ali većina njih je slabo plaćena. Naročito otkad je počela pandemija, mnogi umetnici pate od teške anksioznosti i izgaranja, a to je pomoglo da se sagleda paradoks umetničkog sistema. Na institucionalnom nivou, netransparentnost i političko uplitanje takođe zabrinjavajuće rastu u svetu umetnosti. Čini se da je to simptom polarizacije koja postaje norma širom Evrope. Možda to nije najbolji trenutak za umetnike, ali umetnost ima sposobnost da pretvori nelagodu u veoma generativno sredstvo.
Kakvi su tvoji budući planovi?
Za sada završavam master studije. Nakon toga, videćemo.
Fotografije: Ivan Zupanc
0 Comments