Jedna karijera iz foldera „najvećih’’ završena je ovog juna, ne tako gromoglasno kako se činilo da će biti. Ali tako vam je to sa zvezdama: kada padaju, one odu u fade-out, ali nikad ne budu zaboravljene.
„Ovamo, sve ih pozovi ovamo’’, rekao je visoki, plećati čovek sa frizurom samuraja i nosem kao sa profila renesansne italijanske slike. Navukao je crveno-crni dres na pruge i održao govor u kojem je zahvalio saigračima na upravo osvojenoj tituli, momcima i po 20 godina mlađim od njega, koji su ozareni i znojavi jedva čekali da skinu čep sa flaši šampanjca. Međutim, dok je govorio, u prepunoj svlačionici vladao je tajac, i tek kada je Zlatan Ibrahimović obznanio kako je AC Milan te sezone pokorio Italiju i osvojio titulu prvi put posle decenije, i tek nakon što je Zlatan prevrnuo sto sa pićem, euforija je eksplodirala i slavlje na ulicama grada mode moglo je zaista da počne.
Iako smo tada u dubini duše svi znali da je to najverovatnije poslednji Zlatanov trofej, i da nakon ovoga više ništa neće biti isto, kako tačno zamisliti fudbal nakon Ibre?
Zlatan Ibrahimović među poslednjim je primercima fudbalske, ali i sportske svetske zvezde stare škole, u kojoj su vladale drugačije, rudimentarnije, ali i poštenije zakonitosti nego danas. Neke stvari ostaju iste, neke napreduju, pa tako kažu da danas fudbal nikada nije bio brži, lepši na oko, popularniji i pristupačniji. S druge strane, fudbal danas nije mesto za heroje poput Ibre: koji su došli ružni, kaljavi, bedni, na teren u getu u Malmeu, Sao Paolu, Napulju, Akri, Abidžanu, Rosariju, Kairu, samo sa talentom i nagonom, životnom potrebom da uspeju. Po pravilu, njihovo mesto zauzeli su momčići iz srednjoklasnih sredina koji su birali između fudbala, školice glume ili profesionalnog gejminga.
Naravno, uvek će u sportu biti dece koja prolaze onaj famozni Cobijev put Bisera iz blata, ali u novom fudbalu na naftni pogon, oni ne mogu biti ničiji heroji.
Pored toga, Zlatan je i među poslednjim Jugovićima. Iako reprezentativac Švedske, niko u XXI veku nije predstavnik i sin Jugoslavije kao što je to Zlatan Ibrahimović: egocentrik, bučan, često bandoglav, razgoropađen, ali i otvoren, iskren, često i na svoju štetu.
O njemu je Zabranjeno pušenje napisalo pesmu kada je imao svega četiri godine, autobigrafiju je napisao 2011, deset godina kasnije je objavio odabrane delove svog dnevnika, sa Sinišom Mihajlovićem je zajedno pevao na sceni u Sanremu, a onda zaplesao dok mu je Nada Topčagić na istom mestu otpevala Bella ciao i Jutro je.
U svojoj profesionalnoj karijeri Zlatan je osvojio 34 trofeja, postigao više od 570 golova, rekao Pepu Gvardioli da ide u p.m, potukao se sa više suparnika i saigrača, rekao Žozeu Murinju da će poginuti zbog njega, dobio crni pojas u tekvondou, oženio devojku iz detinjstva, pojavio se u filmu o Asteriksu, a na glavnom zidu svoje vile u Malmeu okačio je gigantsku fotografiju svojih stopala.
Priču o Zlatanovim počecima mogao je komotno i napisati mladi Ice Cube, kada bi geto Saut Centrala i Komptona transponovao na sever Evrope:
„Živjeli smo u Rosengardu, predgrađu Malmea. Naselje je bilo puno Somalijaca, Turaka, Jugovića, Poljaka, svih mogućih useljenika, ali i Šveđana. (…) Nitko nije pitao: ’Kako ti je danas bilo u školi, mali Zlatane?’. Niko od odraslih nije nam pomagao sa domaćim zadaćama. Bio si prisiljen sve rješavati sam’’, napisao je u svojoj autobiografiji „Ja sam Zlatan’’.
Ovde kratka digresija. U originalnom, švedskom izdanju, ta knjiga nosi naslov „Ja sam Zlatan Ibrahimović’’ (Jag är Zlatan Ibrahimović), ali je izdavačka kuća Buybook upotrebila naslov samo sa ličnim imenom, što je svakako poetičnije i na našem jeziku valorizuje sasvim jedinstveno značenje.
Zlatan je rođen 1981. u Malmeu. Dete je Bošnjaka Šefika ibrahimovića, koji je iz Bijeljine izbegao u Švedsku, i Hrvatice Jurke Gavrić. Kao dete, doživeo pravo jugoslovensko vaspitanje: kada je jednom (ne)zgodom pao sa krova vrtića, otrčao je kući, majci, od koje je dobio šamar:
„Jednog dana se dobro sećam. Bacio sam komad cigle na vrtić, ali on je nekako pogodio prozorsko staklo i razbio ga. Kada je to mama čula, počela je njena luda igra. Sve što je značilo plaćanje, nju je izluđivalo. Tukla me onim drvenim kloferom. Možda je ponovo pukao, ne znam.”
U ranoj mladosti često je bio neuhranjen i provodio je vreme na realciji između majčinog i očevog stana, a kako je bivao stariji, postepeno se preselio kod oca Šefika, koji je bio domar i radio je na brzim stambenim intervencijama. Zlatan se seća kako je na stolu i po podu bilo puno praznih limenki piva, koje je sakupljao i potom prodavao za nekoliko kruna.
„Često je stavljao slušalice na uši i slušao narodnu muziku iz Jugoslavije. Lud je za tom muzikom i sam je snimio nekoliko kaseta’’, piše Zlatan, i ističe da je rat u bivšoj Jugoslaviji ostavio velike posledice na Šefika, da im je stan često bio prazan, i da je najčešće prazan bio frižider.
Zakonitosti geta, gde se tako lako može uočiti beda sile i silina bede, kalili su i oblikovali Ibrahimovića, koji izlaz od gladi nalazi u fudbalu, te inspirisan Brazilcem Ronaldom zadivljuje lovce na talente u Malmeu i dospeva do prvog tima lokalnog kluba, prolazi omladinske uzraste reprezentacije Švedske, a nakon toga, oko njega počinju da se otimaju najveći timovi Evrope.
Kako rekosmo, Ibrahimovićev fudbalski idol bio je Ronaldo, starinska devetka koja pleše Sambu, te je i sam Zlatan kopirao njegove driblinge, biciklice i lažnjake. Svi pamte onaj gol koji je postigao za Ajaks, nakon što je lažnjacima iz upotrebe izbacio petoricu protivničkih igrača i golmana. Kao u pesmi Ibro dirka: „Kad počne dernek i on zasvira/Ne bi stigo reći ni Bismillah”.
Zaista, postoji neka zaumna crta, ono što englezi zovu silver lining, u tome da je Zlatan, kao dete oca koji sluša jugoslovensku muziku, nekako dospeo u posed kasete Zabranjenog pušenja sa albumom Dok čekaš sabah sa šejtanom, i da je čuo pesmu o Ibri, čiji potezi leče dušu i zbog kojeg fudbalski agenti njuškaju po našoj mahali, da svaki Ibri piće plaća/svaki deset prsta Ibrinih hvali.
Međutim, za vreme dok je bio u Ajaksu, Zlatan je prvi put zadobio pažnju medija zbog nečega što nije imalo veze s fudbalom; naime, između njega i kapitena, Holanđanina Rafaela van der Varta, izbio je sukob zbog jednog faula na meču između Švedske i Holandije, nakon čega je potonji Zlatana, prema njegovoj priči, „bušio’’, i navodno pokušao da otera iz Ajaksa. Zlatan je na to odgovorio tako što je novinarima rekao da, ako tako stoje stvari, onda će on stvarno svom kapitenu slomiti noge.
„Bio je Holanđanin. A, ja sam bio bad boy. I uz to, stranac.”
Slično je bilo i u njegovim pokušajima da šarmira svoju sadašnju suprugu Helenu.
„Za nju sam bio tipični vražji Jugović, sa zlatnim satom, otvorenim autom, jakom muzikom, definitivno netko ko nije bio za nju. (…) Dolazila je iz familije u kojima se jedni drugima obraćaju: ’Mili, budi tako dobar i dodaj mi mlijeko’, dok smo se mi u našoj obitelji svađali preko stola i galamili jedni na druge.”
Ibrahimović nikad neće moći da se otrese tog osećaja neadekvatnosti i da mu je mesto među sličnima. Zato je i navodio da se najlepše oseća među igračima koji su došli iz Južne Amerike: „Dobro sam se osjećao u društvu crnih momaka i Južnoamerikanaca, smatrao sam da su opušteniji, zabavniji i ne tako zavidni.”
Nakon Ajaksa, Zlatan prelazi u italijanski Juventus, u zemlju u kojoj će se najduže zadržati i u kojoj će nakon fudbalske karijere i ostati.
Tamo nastavlja da pomera sportske granice i oduševljava i najstrože fanove. U zemlji u kojoj je prvo i neprikosnoveno pravilo u fudbalu da se ne primi gol, Zlatan se transformisao u napadača svetske klase, elitnog golgetera očvrslog u duelima sa takvim gladijatorima poput Japa Stama, Sandra Neste, Siniše Mihajlovića, Fernanda Kouta, Đenara Gatuza… Jednog Del Pjera je poslao na klupu, a nakon skandala Kalčopoli, prvi put prelazi u Milano, doduše u Inter, gde uspostavlja saradnju i prijateljstvo sa Sinišom Miuhajlovićem.
Kada ga je novinar Nebojša Petrović pitao za njihovo to, Zlatan je s osmehom rekao: „On je više od trenera za mene. On je prijatelj. Svaki dan mi pomaže, puno pričamo, zajebavamo se. Imamo isti mentalitet, ja i on, sve ćemo da uradimo da pobedimo.”
U svojoj autobiografiji napisao je za njega: „Ja uživam s ratnicima, a Miha je heroj (…)”.
Rekao je: „Idemo u Parmu maznuti Scudetto?’
„Pokušat ću.”
„Ne pokušavaj. Donesi ga!”, rekao je, „i već smo se uskoro zajedno vozili u busu.’’
Kakva sportska psihologija na dlanu! Da se pobedi, dovoljno je, dakle – biti Balkanac.
Nakon dve godine u Interu, stigla je ponuda koja se ne odbija, ali bez konjske glave u posteljini: Barselona, sa generacijom koju mnogi smatraju najboljom u istoriji fudbala, želela je da Zlatanu da svoj dres sa brojem devet.
Nije tajna kako se to završilo. Nakon sjajnog početka, ponovo je do izražaja došao Zlatanov karakter individualca i čoveka koji ne ume drugačije od toga da se bori za sebe.
„Fudbaleri Barselone su kao đaci. Prate slepo sve što im trener kaže, dok sam ja uvek postavljao pitanje ’zašto’. Volim ljude koji voze kroz crveno svetlo i koji ne poštuju pravila. Bio sam preterano fin, ali nisam dozvolio da izgubim svoj temperament. Barsinim igračima nije dozvoljeno da dolaze na trening sportskim automobilima, a ja sam smatrao da je to glupost’’, opisao je Ibrahimović tim u kojem su, pored ostalih, igrali i Mesi, Inijesta, Ćavi, Pujol, Jaja Ture, i drugi.
Nakon nesuglasica sa Gvardiolom koju je pokrenuo upravo Mesi, Ibrahimović je tražio da razgovara sa katalonskim stručnjakom, koji ga je sve vreme izbegavao, a tačka pucanja došla je nakon što je Murinjov Inter izbacio Barselonu iz polufinala Lige Šampiona.
Zlatan je čekao Gvardiolu u svlačionici.
„Pep je gledao u mene i izgubio sam se. Pomislio sam: Eno ga moj neprijatelj, češka svoju ćelavu glavu. Viknuo sam mu: „Ti nemaš m…! Usereš se pred Murinjom! Idi u p… m…!“ Verovatno i mnogo gore stvari.“
Dobri đaci i Jugovićki bandit iz predgrađa, nova epizoda. Nije funkcionisalo, i Zlatan se vratio u Italiju.
Tokom putešestvija koja su usledilia i koja su ga vodila od Pariza, preko Mančestera i Los Anđelesa nazad u Milano, Zlatan je i marketinški utvrdio svoj status. Objave na njegovim nalozima na mrežama obiluju sadržajima u kojima se poredi sa lavovima, govori o sebi u trećem licu i slično: kao Muhamed Ali u trećem milenijumu, postao je najveća ličnost u svetu sporta koja taj sport nadilazi.
U eri fudbala koja će ostati zapamćena kao poečtak velikih brojki i decenije koju je obeležio rivalitet Mesija i Ronalda, Zlatan je ostao van te dileme, boreći se isključivo za sebe i svoj status. Driblingom, tučom, nosem, „tekvondo’’ pogocima.
Koautor njegove biografije istakao je u jednom intervjuu da je „složenost – reč koja ga najbolje opisuje’’.
„Na njegovom mestu, 99 momaka od njih 100 bi posrnulo, ali on je koristio svoj bes kako bi postao bolji. Rekao mi je: „Davide, ja moram da budem besan da bih igrao dobro’’. Kada se igrao s decom iz srednje klase, osećao se inferiornim jer je nosio polovnu odeću i nije imao novca, pa je rekao sebi: „Jednog dana ću im pokazati!’”
Sličan utisak imao je i Gijom Kane, reditelj poslednjeg filma o Asteriksu, u kojem Zlatan igra gladijatora Gaja Antivirusa: „Hteo sam borca, gladijatora. Mislim da je savršen za tu ulogu, što se i vidi u sceni kada ulazi u arenu. On je gladijator.’’
Zlatan se 2021. kao gost pojavio na italijanskom muičkom festival Sanremo, gde je izabrao da mu muzička gošća bude upravo Nada Topčagić koja mu je otpevala „Jutro je’’, a nakon čega je, zajedno sa Sinišom Mihajlovićem, otpevao pesmu „Io Vagabondo (Che non sono altro)’’, odnosno, „Ja, lutalica (nisam ništa drugo)’’, a Miha je odabrao da otepvaju baš tu pesmu jer su obojica „stalno po belom svetu’’.
I onda, petog juna, Zlatan je u suzama u katedrali fudbala, stadionu San Siro, rekao da je dosta.
Strogo fudbalski posmatrano, njegova karijera je u poslednje tri ili četiri godine bila ispresecana povredama i stagnacijom, i bilo je pravo iznenađenje što je i bio aktivan fudbaler u 41. godini, što je bio poslednji izraz borbe do kraja i neodustajanja.
Jedna karijera iz foldera „najvećih’’ se završila, i delovalo je da je, pored sve siline koja ju je pratila, bila gotova nekako tiho i gotovo stidljivo. Ali tako vam je to sa zvezdama: kada padaju, one odlaze fadeout-om, ali nikad ne budu zaboravljene.
0 Comments