fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹

Kad porastem biću Kengur, najbolji domaći film 21. veka?

Dok slavimo 20. rođendan ovog padavičarko-blejačkog klasika, pitamo se da li je postoji neki drugi „noviji" film koji se više utisnuo u savremenu pop kulturu

25. March 2024

Sećam se, kao da je bilo nekad, te 2004. godine sam prvi put video leteći tanjir. Ili barem mislim da sam ga video. Bilo je takvo vreme, nisam imao ni 18 godina, pa čudo da mi se nešto drugo nije priviđalo, nešto manje popularno u svetu. Mesec dana kasnije u bioskopu video sam da vanzemaljci postoje i za druge ljude u Beogradu, u filmu Kad porastem biću Kengur.

Krajem marta, tačnije 25. dana u trećem mesecu 2004. godine, održana je premijera pomenutog filma Kad porastem biću Kengur, možda i najboljeg domaćeg filma u 21. veku. Da, ove prethodne 23 i kusur godine nisu podarile neka velika obožavana imena domaće kinematografije. Bilo je uspeha, bilo je arty filmova koje je volela probrana ekipa i koja je bila ograničena na festivalsko voljenje (Moj jutarnji smeh, Otac, Vlažnost, Rekvijem za gospođu J.), i bili su veliki bioskopski hitovi kojima su probali da nas ubede u svoju veličinu skupim reklamama i pesmama iz filmova koje su ulazile u kafanu (gotovo sve iz Bjeline kuhinje).

I onda je bio tu Kengur, presek stanja prosečnog urbanog stanovnika Srbije, za potrebe filma sa Voždovca, koji usled nepostojanja organizovane države, razvijenog društva i sistema koji funkcioniše, svoj svakodnevni život svodi na cimanje, muvanje, završavanje i blejanje.

Film reditelja Raše Andrića i scenariste Miroslava Momčilovića je vrlo tačno i precizno preneo svakodnevicu ulice na platno. Ali to nije kriminalna ulica, iako mnogi rade mimo zakona, već komšiluk. Gledamo jedan nervni slom usled dejtovanja, jednu utakmicu u kladionici, i dramu Semjuela Beketa na beogradskom krovu. Od onih najzastupljenijih do onih koji prostatiraju u par scena, svaki lik je zaokružen i svakog od tih likova dovoljno poznaješ da skidaš autorima kapu zbog verodostojnosti, ali i dovoljne misterioznosti da želiš da pogledaš šta će sve biti s njima do kraja.

Mislim da stvarno ne moram da prepričavam ovaj film, jer svi smo ga gledali. Oni koji nisu, nisu ni kliknuli na ovaj link, jer su vešto dvadeset godina, iz samo njima poznatog razloga, izbegavali da to urade. Danas, kontam da se Kengur više i ne gleda. Više ide u pozadini sa nekog ekrana dok vi deklamujete rečenice koje znate napamet. Ovaj film je verovatno jedini u ovom veku koji može da izađe na crtu po citiranju svim onim teškašima kinematograifije iz sedamdesetih i osamdesetih, od Maratonaca do Ko to tamo peva. U stvari, možda se najveća vrednost ovog filma tu negde i krije. Ne u citatima, ali i oni pomažu, da. Andrićev film, iako je pravljen pod jasnim uticajem brze indie američke komedije devedesetih sa mnogo dijaloga, zbog svog komičnog tona kojim rešava i kojim se suočava sa ozbiljnim problemima društva i ljudi zaglavljenih u određenom prostor-vremenu, poprilično je lokalan. I kao takvog, mogli su mnogi da ga prepoznaju i zavole. I mi, koji smo ga zvali Kad porastem biću Kengur, ali i oni koji su ga preveli kao Kad narastem biću Klokan. (No zezofon, ovo je bio zvanični prevod za hrvatske bioskope, da ne kažem kina). 

Slušao sam u jednom podkastu (Mislim da je bila Kultur Kajgana) da su na nekom koledžu mladi Amerikanci bili frapirani Kengurom, jer kako je neko uspeo da napravi film bez ijednog pozitivnog lika? Mi bismo rekli da ovde niko nije zaista loš, osim Cileta i Gangule, što samo potvrđuje priču o dubokoj vezi sa lokalnim miljeom.

Tri priče su, na ovaj ili onaj način, povezane, ako ništa – sve su vozdignute voždovačkom okolinom ali, ipak i pre svega, onim jednim ortakom koji je uspeo – Kengurom. Golmanom izmišljenog premijerligaša Istviča, koji se verovatno bori za opstanak, i koji sve vreme igra sa Mančesterom i dobro se bori, a naš junoša pomaže i odmaže, ima uspone i padove, kao i svi ostali likovi u filmu. Kengur je, inače, omaž dvojici stvarnih fudbalera. Saši Iliću, golmanu Čarltona, koji je imao nadimak Kengur, ali ipak malo više Petru Boroti, jednom od najboljih golmana Čelzija svih vremena. Njega je krasila šašavost – kao, na primer, ona situacija da, kad odbrani penal, uđe u gol po kapu. To se zaista desilo njemu u stvarnom životu.

Pored Voždovca, blejanje je jedan od glavnih likova ili radnji ovog filma. I ona dvojica čekača Godoa na krovu, i ljudi u kladionici, pa i Braca koji dovlači manekenku u kraj na dejt da bi joj pokazao ono jedino što zna, a to je blejanje po štekićima i gledanje filmova u lokalnom bioskopu.

Dvojica likova koji sve vide jer se ne pomeraju, nemaju prihode, ali ni rashode – Avaks i Hibrid, donose na veliko platno tu ogromnu želju svakog mladog Srbina da bleji na krovu i tamo provodi dane. Dobro, da, videćemo posle da po raznim Bruklinima mladi hipsteri rade isto slaveći rođendane, ali ovde kod nas je oduvek delovalo da je šarenija ponuda. Mogao si da blejiš, kriješ se dok upražnjavaš nezakonite radnje, mokriš iz bunta ili iz dosade na prolaznike, uzvikuješ imena devojaka koje nikad nisi imao petlje da startuješ. Međutim, ako ćemo da budemo poetični, krovovi su možda najbliže što će ovakvi likovi ikad biti blizu vrha ili zvezda, i bukvalno i preneseno. Otud ta stalna težnja ka njima.

Težnja postoji i ka lakoj zaradi, bez mnogo fizičkog rada i truda, i ogleda se u kladionici. I samu je posećuju shady likovi i šaneri, ali i klinci koji, ako spoje tri prelaza neke strane lige, mogu da zarade dovoljno kinte da preguraju narednih mesec dana. Naravno, nema ‘leba bez motike, a nad jednim muljatorom uvek ima neko veći, iznad koga ima neko još veći i jači, kako nam to ovaj film pokaže, pa se sve na kraju uvek vrati na početak.

Postoji i težnja ka ljubavi. U prvoj priči Braca pokušava da smuva kako zna i ume Iris, manekenku iz centra, ali kompleksi, nastali kroz odrastanje, dovešće do toga da, umesto devojke, dobije nervni slom. Ipak, u poslednjoj poetskoj sceni, u kojoj padavičari uzvikuju ženska imena, vidimo da svako od njih želi više nego bilo šta da bude voljen i shvaćen, iako možda zbog svakog njihovog poteza do tog trenutka filma deluje kao da to nisu zaslužili. Ili je možda i ljubav ovde tretirana kao neka vrsta čuda koju svi oni čekaju i traže da se desi. A i kad se čudo desi, u vidu letećeg tanjira, niko ga ne primeti, osim Avaksa i Sretena Žujkića, što će naduvani Sumpor pokušati neuspešno da proda.

Dobro, ako želimo da tražimo zamerke, ženski likovi u ovom filmu gotovo da ne postoje, odnosno i kad postoje, one su ili majka ili nedostižni simboli koje ova gomila dripaca može samo da sanja. Mada, kapiram da su autori to hteli, i da je možda tako i bolje, nego da su probali da nam daju odgovor iz ženskog ugla. Nisam siguran koliko bi to bilo uspešno.

Ostaje nam brda citata, koji se danas koriste u svakodnevnom govoru. Od Bracinog mogli bismo da ja nisam klošar i ja imam nervni slom, preko Dujetovog Šta si uvadio i vi ste mene ladno popišali, do Sretena Žujkića koji je izmislio Balkan info pre Balkan infa i zapitao se šta ćemo sa neprijavljenim Kinezima koji samo kopaju rupe. Jezik ovog filma vremenom je postao ne toliko skriveno rukovanje obožavatelja filma i sjajan conversation i friendship starter.

Neću da pričam o glumcima, vremenom su mi svi postali sjajni i onakvi kakvi treba da budu i ne bih mogao da zamislim nikog drugog u tim ulogama. Raša Andrić je napravio svoj najbolji film (da, bolji od Munja), a Momčilović je potpisao svoj najbolji scenario. Prikazali su sve te ljude onakvima kakvi jesu, ali i dali im ipak novo svitanje na kraju filma i novu šansu da je iskoriste, da ne budu klošari (njihove reči, ne moje). Za 20. rođendan ovog filma, popijte nešto u tu čast, popnite se na krov zgrade, uzviknite Slađana, ili pogledajte neki film u nekom malom bioskopu. Američki, ne rumunski, naravno.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *