Krajem prošle nedelje gotovo četiri dana živela sam na nudlama i jela ih sa mnogooo majoneza. Za četiri dana pojela sam osam pakovanja nudli, tačnije, jela sam dva pakovanja na dan, uglavnom za ručak i za večeru. Između ta dva, nazovimo, obroka, neprestano sam imala potrebu da nešto grickam. Evidentno je da sam bila poprilično nervozna. Razlog što sam se tako hranila možda leži u tome da sam posle gotovo godinu dana odlučila da je vreme da se pozabavim fakultetom i da ga konačno završim. Ponovni susret sa knjigom i celodnevno učenje u meni su stvarali užasnu nervozu i dovodili do gotovo blagih anksioznih napada. Pokušavala sam to da suzbijem tako što sam neprestano nešto grickala, malo kikiriki, čips, pa plazma kocke sa kokosom. Ipak, nudle su mi tih dana stvarale najveći comfort osećaj.
Zanimljivo je to da mi se odavno ovako nešto nije desilo, čak jako dugo uopšte nisam kupovala nudle i jela majonez. Već dve godine ne jedem meso i trudim se da se hranim zdravo. Međutim, primećujem da često u malo stresnijim situacijama prvo posegnem za nezdravom hranom, a već nakon par dana postaje mi teško da se oduprem tome i sa time prestanem.
Zatim ulazim u novi krug preispitivanja koji dovodi do osećaja krivice, jer vrlo brzo primećujem loše posledice te ishrane. Pre svega, umor, razdražljivost, nervozu, nove bubuljice i par kilograma više.
Stid, krivica i loša ishrana
Taj čuveni osećaj krivice pokrenuo je u meni brojne i do dan-danas neobjašnjive poteze. Ali me ništa toliko ne pomera iz težišta koliko moja samopopustljivost da usred noći pojedem sve nezdravo što imam u stanu.
Konzumiranje hrane može biti povezano sa samoregulacijom i neutralizacijom neprijatnih osećanja, objašnjava prim dr Marija Đurović, psihijatar i subspecijalista psihoterapije i dodaje da se tada radi o jednoj vrsti neprilagođenog samolečenja.
„Uteha u hrani i prejedanje dovode do osećanja stida i krivice, te osoba pokušava da redukuje svoju ishranu što potencijalno može voditi kompulzivnom uzimanju hrane. I tako ulazi u začarani krug. Javlja se osećaj bespomoćnosti u vezi sa situacijom zbog hrane koja, u stvari, predstavlja premeštanje osećaja bespomoćnosti sa neke druge životne situacije – lakše je osećati se bespomoćno zbog hrane nego zbog životnih potreba. Tako da, uteha u hrani i premeštanje osećanja na hranu može biti pokušaj da se neprijatna osećanja i konflikti premeste na nešto što osoba misli da može lakše da kontroliše”, navodi ona.
Nakon što sam i sama uvidela da moj odnos sa hranom ima velike veze sa mojim (ne)kontrolisanjem emocija u određenim situacijama, o ovoj temi razgovarala sam i sa ljudima iz mog okruženja. Najčešće do promena u načinu ishrane dolazi u nekim neuobičajenim situacijama, vrlo često u stresnim situacijama, te tada različito reagujemo. Pojedinci veoma slabo jedu, gotovo da izgube apetit, dok drugi preteruju sa hranom, uglavnom onom nezdravom.
Povezanost hrane sa emocijama pokazuje da ona ima uticaj na naše mentalno stanje, o čemu detaljnije govori i prim dr Marija Đurović. Ipak, ne mora svaka oscilacija u načinu ishrane da znači da smo u nekoj vrsti problema, već razlog za to može biti umor ili stres.
„Potreba za prejedanjem ili potpunim odbijanjem hrane je uvek simptom psihičkog stanja (bolesti) ili telesne bolesti. Kod ljudi koji imaju problem da adekvatno prepoznaju emocije i adekvatno odgovore na iste, koji nemaju sposobnost samoumirenja, konzumiraju hranu bez stvarnog osećaja gladi kako bi se osećali bolje. Međutim, do prejedanja dolazi i u stanjima dosade ili umora. Sa druge strane, do potpunog odbijanja hrane dolazi u situacija težih mentalnih poremećaja – teške depresivne epizode, anoreksije, nervoze, somatoformnih poremećaja, stanja izrađene anksioznosti, psihoza bolesti kod kojih postoji disbalans na nivou neurotransmitera – serotonina, noradrenalina, dopamina”, objašnjava Prim dr Đurović.
Odnos prema hrani se formira još u ranom detinjstvu
Ja želim da verujem da je moj razlog za konzumiranje nezdrave hrane umor i dosada, ali pre nego što sam počela da malo dublje razmišljam o ovome, pokušavala sam da vratim film u neko ranije detinjstvo.
Na to me je navelo objašnjenje dr Đurović o kome ranije nisam razmišljala. Ona govori da proces hranjenja u najranijem uzrastu, mnogo više nego vrsta hrane, utiče na naš odnos prema hrani, ali i prema sebi i drugim osobama.
Kako su me roditelji hranili u najranijem detinjstvu, toga se sigurno ne sećam, ali se sećam priče koju moja mama ponavlja čim je iznerviram, a ona glasi otprilike ovako: Ti kad si bila beba, plakala si po ceo dan, još tad se videlo da će se teško sa tobom. Nismo mogli da te smirimo ni tad, ni sad.
Svaki put kada pomenemo tu priču, mama pomene da baš i nisam htela da jedem, a vrlo česta zabluda je da bebe plaču kada su gladne. Međutim, prim dr Marija Đurović kaže da se plakanje u prvim mesecima ne javlja zbog gladi, ali da ne može uvek lako da se obuzda, te da prekomerna briga može dovesti do kompulzivnog hranjenja u pokušaju da se dete smiri.
„Hranjenje je često odgovor na emotivne potrebe roditelja, a ne glad deteta. Ovaj odnos će uticati u značajnoj meri na sposobnost da osoba prepozna osećanja, kao i na to kako će reagovati na razlitičite neprijatnosti u životu. Kao rezultat neadekvatnog hranjenja, dete neće razviti kapacitet da prepozna svoje emocije i da odgovori na njih adekvatno, što dovodi do toga da će u odraslom dobu te osobe u stresnim periodima pribegavati oralnim zadovoljstvima kao što su pušenje, sisanje palca, piće i prekomerno jedenje”, navodi ona.
U kojoj meri su moji roditelji insistirali da me hrane ili možda preteruju u tim situacijama mog neverovatnog plača, ne mogu sa sigurnošću da znam, ali ono čega se ja sećam jeste da sam kao mala baš slabo jela, u jednom periodu sam bila poprilično mršava za svoj uzrast. Roditelji su se trudili da me na razne načine ubede da treba malo više da jedem, a onda sam već oko petog razreda osnovne škole zavolela da jedem, ali one pogrešne stvari – mesne prerađevine. Obožavala sam paštete i viršle, a roditelji su na sve načine pokušavali da mi objasne kako nije zdravo za ručak jesti viršle sa kečapom i majonezom, i to više puta nedeljno. Dugo nisam želela da probam supu i ostala kuvana jela, ali bih u svakoj prilici kupla picu ili neko pecivo iz pekare.
Uprkos naporima da ja konačno krenem da jedem normalne obroke kao što svi u kući rade, ja sam terala po svome, sve dok u jednom trenutku nisam osvestila da mi je taj način ishrane doneo desetak kilograma više.
U adolescenciji to može da predstavlja veliki problem, što je bio slučaj i kod mene. Počela sam da obraćam veću pažnju na to kako izgledam i nije mi se dopadalo. A vrlo je jasno kako se to u tom periodu rešava – rigoroznom dijetom.
Naravno, u srednjoj školi počinjemo više da se brinemo o svom izgledu, te ne čudi zašto se baš u tom periodu vrlo često razvijaju poremećaji u ishrani. Tada, usled nedovoljno informisanja, dolazi i do zabluda ili pribegavanja rigoroznim dijetama samo kako bi se što pre videli rezultati.
U tom periodu znala sam da za ručak pojedem jedan dvopek i pomorandžu, što mi sada, iz ove perspektive, apsolutno nema smisla. Sećam se da sam svakodnevno brojala kalorije i opterećivala se time i izbegavala da večeram, vodeći se onom čuvenom „samo prestani da jedeš posle 19h i videćeš rezultate”. Međutim, sve ovo su pogrešni i nezdravi odnosi koje sam stvarala prema hrani.
„Postoje brojne zablude o hrani koje se često šire, a koje mogu dovesti do pogrešnih navika u ishrani”, objašnjava nam nutricionstkinja Ivana Mišić i izdvaja neke od njih:
„Niskomasna hrana je uvek zdravija”: Ovo je jedna od najraširenijih zabluda. Neki proizvodi sa smanjenim sadržajem masti mogu sadržati više šećera i aditiva kako bi poboljšali ukus. Ponekad, prirodne masti iz hrane, poput onih u orašastim plodovima, avokadu i maslinovom ulju, mogu biti zdrave i važne za ishranu.
„Preskakanje obroka pomaže mršavljenju”: Preskakanje obroka može dovesti do prejedanja kasnije tokom dana i smanjiti nivo energije. Redovni obroci održavaju stabilan nivo šećera u krvi i pomažu u održavanju energije.
„Mršavljenje je samo pitanje kalorija”: Kvalitet hrane je jednako važan kao i količina. Ishrana bogata hranljivim sastojcima važna je za opšte zdravlje, ne samo za kontrolu težine.
„Vegetarijanska ili veganska ishrana je automatski zdravija”: Iako ova vrsta ishrane može biti vrlo zdrava, nije automatski garantovano da je bez zdravstvenih problema. Važno je i dalje pravilno planirati obroke kako bi se zadovoljile sve nutritivne potrebe.
Navedene zablude smo mnogo puta čuli, a nekima smo se i vodili. Nije uvek jednostavno prekinuti sa određenim uverenjima, koja u prvi mah možda i donose rezultate, ali kasnije mogu ostaviti dublje posledice i stvoriti loše obrasce po naše fizičko i mentalno zdravlje.
Umerenost je ključ
Iako zvuči kao previše puta upotrebljena floskula, ključ za uspostavljanje zdravog odnosa prema hrani je balans. Vrlo je jednostavno. Da li je u redu da pojedem jedno pakovanje nudili za period od nedelju dana? Sigurna sam da jeste i da neće previše škoditi. Osam pakovanja, svakako nije.
„Generalno, ne postoji zdrava i nezdrava hrana, dobra ili loša hrana – hrana je moralno neutralna! Važno je konzumirati sve namirnice, ali biti umeren u svemu. Ishrana mora biti raznovrsna, nikako jednolična. Čovek ne živi da bi jeo zdravo, već jede da bi bio zdrav i funkcionalan. Pored raznovrsne ishrane, fizička aktivnost i druženje su takođe faktori koji doprinose dobrom mentalnom zdravlju”, zaključuje prim pr Marija Đurović, psihijatar, subspecijalista psihoterapije.
Stručnjaci naglašavaju da ne postoji hrana koja je loša, ili koja u velikoj meri utiče na naše mentalno zdravlje, već do loših posledica može doći ukoliko na pogrešan način konzumiramo određene namirnice. Ne kaže se tek tako: Ono si što jedeš, a ja baš ne bih želela da budem nudla, a verujem da ne biste ni vi.
Ilustracije: Maša Avramović
0 Comments