Pola veka Bijelog dugmeta je stvarno veliki broj i bitan datum, ne samo za muziku i rokenrol, već za čitavu muzičku industriju ili kako god da se zove ovo što se dešava kod nas paralelno sa ostatkom sveta, sa svojim zakonima i stremljenjima. Pre Dugmeta jesu postojali bendovi i izdanja, ali iz današnje perspektive su izgledali kao hirovi talentovanih entuzijasta. Bili su tu i Indexi i Pro arte, i Siluete i Pop mašina i Korni grupa, ali koliko pesama svih tih bendova je preživelo van fonoteke vašeg ludog strica, koji je celoga života čekao da ga pokupi auto-stopom kombi koji bi ga odvezao za Vudstok?
I svi će ovih dana pričati o temi 50 godina Bijelog dugmeta i sam Brega će preostale žive članove benda, koji mogu da podnesu jedni druge, povesti na turneju. Oblakoder se ipak oduvek trudi da promoviše i priča o mladim bendovima, pa ćemo se mi za potrebe ovog jubileja vratiti na sam početak, kada je bend tek kretao i dok je još uzletao ka Dugmemaniji.
A bend Bijelo dugme je nastao 1. janaura 1974. godine. Noć pre su svirali u Zenici kao bend Jutro, a u novu godinu su ušli sa novim imenom. Ali priča je krenula mnogo, mnogo ranije. U centru je oduvek, kao i danas, bio Goran Bregović, momak iz predgrađa Sarajeva, željan svega – života, dokazivanja, slave, para, lepih devojaka. Svega onoga što na istoj toj periferiji nije imao.
Prvo je trebalo uspeti u Sarajevu, ali Bregi to nije išlo. Svirao je u nekoliko bendova, upoznavao tu i tamo buduće saborce. Družio se i svađao se sa njima. Pored bendova, u biografiji mu piše da je u srednjoj školi počeo svirke u kafanama, svirajući narodnjake, a da je nastavio u striptiz klubovima. Videvši da se od rokenrola u Sarajevu neće leba najesti, odlaze kao deca u Napulj da sviraju. On, Milić Vukašinović, Zoran Redžić i Željko Bebek. Već tad kreće animozitet Bebeka i Brege koji traje, evo, do dana današnjeg.
Bebek je bio pevač, zvezda, video Bregovića u tim klinačkim nastupima i pozvao ga da svira sa njim u bendu Kodeksi. Verovatno je očekvao da je on glavni u toj vezi, prijateljstvu i konekciji. Ispostaviće se da nije. Bebek i Brega su poveli u Napulj na basu Zorana Redžića, člana grupe Čičci, a on je poveo svog ortaka i bubnjara Milića Vukašinovića.
Milić sa sobom donosi uticaj bendova Black Sabbath i Led Zeppelin, pa te svirke u Napulju nisu baš bile za hotelske terase i restorane. Bebek se popišmanio i vratio kući. Tad nastaje bend ingenioznog naziva – Mića, Goran i Zoran, koji svira obrade širom Napulja i snalazi se od dana do dana kako zna i može. E onda, u svim biografijama benda Bijelo dugme stoji moja omiljena rečenica: „Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući.“ To, valjda, treba da nam kaže koliko su oni, u stvari, bili deca i zamišljam situaciju gde ih u Jugoslaviju vraćaju sa sve vučom ušiju.
Ipak, sledeće, 1971, kad je Brega postao student, počinje da svira u bendu Jutro, a basista je već poznati Redžić. Čim su primirisali mogućnosti da snime svoje prve pesme, Brega zove Bebeka, iako godinu dana reč jedan drugom nisu rekli. Znao je da je to jedini pevač s kojim je želeo da radi. Tadašnji bubnjar nije bio zadovoljan u kom pravcu ide bend sa Breginim sve većim uplivima u folk, te on odlazi, kao i Ismet Arnatuovič, koji je smislio ime Jutro, pa je valjalo imati neko novo.
U svem tom natezanju sviralo se, ali i sa još nekoliko izlazaka i vraćanja kako Bebeka, tako i Redžića. Pesme su se pojavljivale. Hop cup, Na vrh brda vrba mrda, i Kad bih bio bijelo dugme, a ova poslednja je postala i nešto kao hit grupe Jutro, i dala im mogućnsot da se šire. U bend je došao i klavijaturista Vlado Pravdić, i time upotpunio prvu pravu postavku benda.
Počinju i druženje sa dizajnerom Draganom Stepanovićem, koji je bio zadužen za vizuelni identitet benda ali, na neki način, i za ime. Već pomenuta svirka u Zenici 31. decembra 1973. se završila, i u kombiju je upravo Stepanović izjavio da nije važno ime, već šta radiš, a ime može da bude i Bijelo dugme. I tako je 1. januara 1974. krenuo da postoji bend sa kojim se rađa muzika jugoslovenskih superstarova, muzika zbog koje ljudi kreću da vrište, skaču, lupaju kosu i beže od kuće ne bi li otišli na njihov koncert.
Tajni začin ovog benda je verovatno bio ono što je i najveće osporavanje za njihov rad. Ne, nisu plagijati, već približavanje rok muzike narodu. Brega je preveo rokenrol na jugoslovenski jezik naroda i narodnosti. Milić Vukašinović mu je možda napunio uši Cepelinima, ali on je mnogo pre Planta i Pejdža bio zatrovan narodnom muzikom, pa bi svaki put kad bi hard rok krenuo da izlazi iz njegovih prstiju, završio na šumadijskoj dvojci ili pusto turskom melosu. Ali kao što znamo, to je ovde oduvek prijalo većinskom stanovništvu i taj Turčin koji nam je svima upisan u DNK, bio je dobro hranjen njihovim ritmovima i melodijama.
Bend je šira publika čula u maju 1974. u Ljubljani na Bum festivalu, nakon čega je izašlo nekoliko singlova, da bi se pojavio i album na kom se nalazi par „narodnjaka“ (Patim evo deset dana, Sve ću da ti dam), par ubitačnih balada za stiskavce na rođendanima (Selma, Blues za bivšu dragu), i mažnjavanje Čaka Berija u Ne spavaj mala moja. Dovoljno da bend postane toliko veliki da kreće turneja od čak 300 svirajućih dana. Kako kažu, svirali su po dvaput dnevno – od 4, pa od 8. Svirali su u selima u koja jedva da je pre toga i struja kročila. Omot sa polugolim grudima koje izviruju iz košulje samo je golicao maštu i provocirao, kao i dugačke kose i rokenrol tog vremena generalno. Vojna lica su mrzela, njihova deca obožavala.
Jugoslavija je osetila, odnosno imala je svoju Bitlmaniju kod kuće. Ona će rasti i rasti, dok ne pukne kao balon. Kao i sama Jugoslavija. Početak i prva faza je gotova sledeće godine, kad izlazi taj krucijalni i veći album – Šta bi dao da si nam mom mestu, ali to je već druga priča…
Kritika ih je sahranila na početku. Dražen Vrdoljak izmislio je kovanicu pastirski rok, koji ih do danas prati, ali to mlade nije sprečilo da dođu u ogromnom broju na nastupe. Toliko dece je bilo na nastupima, da su morali šmrkovima i vodom da ih teraju. Sva sreća po vlast tada da su Dugmići bili dobri i uzorni momci, komunisti, bliski vlasti, i voleli celu tu Tito priču, jer da nisu, imali su mlade i mogli su da udare u temelje moći tadašnje vlasti. Sviraće posle Dugmići Titu, nekih pola minuta, dok on ne kaže da je to preglasno i dok ih ne upute da napuste binu.
Pedeset godina na binu će Brega i Redžić od preževilih iz tog perioda. Bebek se tužio sa ekipom od prošlog rijuniona i ne može očima da ih vidi. Jedna realna jugoslovenska priča, nema šta.
Šta se desilo posle:
Brega je, kad se raspala Jugoslavija, ostatku sveta prodao naš folk kao muziku za Svadbe i Sahrane. Prodao je i Igiju Popu ukradenu pesmu, a i Zimskim Olimpijskim Igrama zamalo dva puta istu stvar.
Zoran Redžić deluje kao da se najmanje pitao, da ga je bilo briga za svađe i probleme, i uvek je bio spreman da se odazove na poziv.
Ipe Ivandić je skočio sa sprata svoje sobe u Metropolu 1994. godine. Postoji priča i da je bio mesečar, te da je u snu samo odšetao.
Vlado Pravdić je bio u večnoj rotaciji sa Lazom Ristovskim i deluje da se nije mnogo cimao i uzbuđivao kad nije bio vezan za rad u bendu. Preminuo je 2023. godine.
Milić Vukašinović je svirao bubnjeve Bijelom dugmetu na rijunionu 2005. godine, ali tokom godina je umeo da potkači Bregu u svojim intervjuima, ali i u pesmama. U njegovom Vatrenom poljupcu pevao je pesmu Brat mi fura pank, koja je odgovor na Dugmetovu new wave fazu.
Željko Bebek je izašao iz benda 1983. a dva pevača koji su došli za njim – Tifa i Alen Islamović, su živeli u konstantnom strahu da će se on jednom vratiti. Nije se vratio, ali je u solo karijeri skrpio 2 hita i 356 dueta sa narodnim pevačima koji nikome nisu bili potrebni.
0 Comments