Ne znam da li vi imate te popodnevne izlaske i bleje u prirodi, velikim baštama, i dvorištima sa velikom količinom bliskih i ne tako bliskih prijatelja? Možda je to rezervisano ipak za 30+ ili 35+ ljude koji ne mogu baš do kasno da glave u gradu, jer obaveze, godine, ili deca. Možda i ne. Elem, ja nisam tako čest u tim blejama, ali nisam ni toliko mlad. Međutim, na jednoj od poslednjih na kojoj sam, eto, bio, čuo sam da će gomila mojih prijatelja i poznanika u julu put Zagreba na koncert Khrunagbina, teksaške thai funk, psihodelik, skoro pa instrumentalne, senzacije. Ja neću ići. Ne zato što ih ne volim, već zato što imam neke druge planove, ali već sam ih jednom slušao, i lepo se proveo, i svakako preporučujem da se to doživi i vidi. Mislim, nekada, ovo u Zagrebu vam je sad kasno jer je koncert rasprodat, ima tome već nekoliko meseci.
Sama činjenica da je ovakav bend rasprodao koncert na Balkanu, pa čak i u Hrvatskoj, koja poslovično ima bolju kulturu odlazaka na koncerte, ipak je ravna čudu, jer oni nemaju izrazite hitove, gotovo pa i da nemaju vokale u većini pesama, a i pesme im se međusobno ne razlikuju baš uvek. Čak ima i to nerazumljivo ime prepuno samoglasnika koji idu jedni preko drugih, pa još više zbunjuju. Da se vratimo na moju popodnevnu bleju sa prijateljima – mnogi od njih nisu ni uboli kako se bend zove. Jedni su ih zvali Cucumber, drugi skrmb skrmb, treći su se potrudli, pa su rekli nešto kao Krangbin.
Bend se izgovara gotovo pa kako se i piše, Khruangbin, samo izbacite h. U prevodu na tajlandski to znači avion, odnosno bukvalnije – leteći motor. Naravno, niko od ovo troje junaka iz benda koji sviraju ovu muziku ne dolazi iz Azije. Stacionirani su u Teksasu Lora Li Očoa, Mark Spir i bubnjar najboljeg imena, DJ Džonson.
Njihova priča je krajnje jednostavna. Spir i Džonson su drndali i svirali po raznim bendovima. Onda je Spir upoznao Loru Li. Skontali su se u ljubavi prema muzici dalekih prostora, poput Bliskog istoka i Indije. Krenuo je da je uči da svira, i čim je naučila par osnova na basu, napravili su bend, a Džonsona su pozvali da im svira bubanj. S obzirom na činjenicu da mu to nije bio primarni instrument, tražio je od njega da samo nauči da drži ritam. Deset godina kasnije, i dalje to dobro radi.
Lora Li je učila i natucala tajlandski, pa je dala ime bendu Khrunagbin. U imenu se najbolje čitalo koliko nisu bili ozbliljni, niti su očekivali da će bilo šta ozbiljnije izroditi iz njihvog sviranja. Spir će kasnije izjavljivati da, da je znao da će sve ovo ovoliko odjeknuti, svakako ne bi dao ovakvo ime bendu. Doduše, sa druge strane, pitanje je da li bi ikad i došlo do ove eksplozije da nije bilo egzotičnog imena. Spir i Očoa su za potrebe scenskog nastupa stavili perike sa šiškama na glavu. Samo jednim pogledom na sliku DJ Džonsona budete svesni da niko nije smeo ni da ga pita da stavlja nešto na glavu.
Jedan od likova koji su zaslužni za probijanje benda je svakako britanski elektronski producent Bonobo, koji je njihovu pesmu Calf Born In Winter uvrstio u kompilaciju Late Night Tales. Nakon toga su mnogi želeli da ih vide i čuju zbog tog njihovog lounge i chill raspoloženja. Prvi album iz 2015. je bio potvrda te priče, a korak dalje su otišli 2018. sa Con todo el mundo, drugim albumom koji je u svom naslovu nosio posvetu Očinom dedi. To je odgovor na pitanje koliko me voliš – Con todo el mundo ili kao ceo svet. Ipak, naredno izdanje, Mordechai 2020. je upravo ono kojim su skrenuli pažnju celog sveta.
Njihove insturmentalne pasaže, koji mogu da ozvuče prostor prerija centralne i latinske Ameirke, vrlo lako možete da zamislite i u dalekim prostranstvima Azije. Kod ovog benda se ne lepi odrednica world music da bi se skratilo opisivanje žanrova i guralo sve u u neku imaginarnu fioku. Muzika ovoga benda je ceo svet. Psihodelično iskustvo je ta srednja vrednost, kojom vrlo lako prelaze granicu surf roka i postaju thai funk. Najbolji opis koji sam čuo za njih je da je to muzika koja se čuje iz lava lampe. Kad zapevaju, zapevaju retko, ali te reči postaju parole, a ne poezija.
Pesma Time, verovanto najveći hit benda, u nekom momentu nabraja na jezicima sveta that’s life, pa tako dođu i do ovih naših slovenskih, pa možemo lepo i jasno čujemo i ovo je život, između portugalskog e a vida i mađarskog ez az elet. Ovo je taj život i taj veliki svet u kom je sve to moguće.
Kad nisu radili solo albume, imali su saradnje, jednu sa Leonom Bridgisom, i album Texas sun, gde su sa komšijom iz Džordžije ispitivali muziku svojih domaćih predela, dok su sa Ali Farka Tureom isptivali kako njihov zvuk leži sa poetikom Severne Afrike. Imaju i novi album, ali on, nažalost, nije dobar. Izgubila se razgiranost i zaplesanost, i deluje da je bend na nekom autopilotu bez gruva isporučio album A la sala. Verujem da će se onima koji su tek od pre koju nedelju ili mesec stigli u tabor fanova Khruangbina, album A la sala svideti. Nama ostalima sad već deluje kao već viđeno i ništa novo.
Ipak, bend je na vrhuncu svoje popularnosti. Pojavili su se neki drugi bendovi koji zvuče kao oni (Glass beams, Surprise Chiefs), a njihov zvuk se opisuje krajnje komplikovanom rečju – kruangbinast. Neki od njih su baš dobri, neki baš i ne, ali su očigledno uspeli da ukače duh vremena koji je bend Khruangbin prvi namirisao.
Nisam bez veze počeo tekst pričom o grupnim blejama, jer Khruangbin je upravo to. Druženje sa prijateljima na suncu i u hladu. Muzika koja ne smeta i koja postaje saundtrek dok se tračari, smeje, i uživa. Koja tutnji u pozadini i naglašava da tu negde sede neki dobri ljudi sa dobrim ukusom. Ipak, to je mač sa dve oštrice. Dolazimo u situaciju da ovakva muzika radi lošu reklamu za muziku kao umetnost i kao nešto veće od života (a sama muzika to mora da bude). Postoji opravdan strah da guranjem u pozadinu, ovaj zvuk može da postane ponižavanje muzike kao takve, u kojoj je svrstavamo kao i svaku drugu potrošnu robu i fototapet koji se samo presijava na suncu.
Voleo bih da mislim da Khruangbin ipak nije to. Da svojom fascinacijom novim svetovima, ispitivanjem zvuka i vožnjom gruva poštuju muziku kao takvu. Voleo bih da mislim da bi, kada bi atmosfera bila muzika, zvučala kao Khruangbin.
0 Comments