Beogradska izdavačka kuća Kontrast izdavaštvo nedavno je objavila roman Estoril Dejana Tiaga-Stankovića u prevodu na španski jezik. Prevodilac je Miguel Rodrigez.
Dejan Tiago Stanković (1965) je mladi autor – ne zbog godine rođenja, već zato što se tek nekoliko godina pisanjem, iako više od dvadeset godina živi na relaciji Portugalija–Srbija i prevodi srpsku književnost na portugalski. Njegova prva knjiga Odakle sam bila, više nisam, zbirka priča i beleški iz svakodnevnog života u Lisabonu, bila je veoma dobro prihvaćena od strane čitalačke publike i književne kritike u Srbiji. Estoril je roman čiji je podnaslov –„ratni roman“ – naoko varljiv: u knjizi nema mirisa baruta. Radnja se odvija između 1941. i 1945. godine, ali sve se dešava daleko od fronta, u neutralnoj Portugaliji, tačnije u primorskom letovalištu Estoril, a još tačnije, u legendarnom hotelu „Palasio“ na obali Atlantskog okeana. Tokom rata, u hotelu „Palasio“ boravila je bogata klijentela, uglavnom pod lažnim imenima, koja je izbegla iz okupiranih zemalja Evrope. Ovde su čekali svoje vize i priliku da putuju u Englesku i Ameriku. Tokom ovih godina, Lisabon je bio jedina luka na Atlantiku iz koje se moglo putovati u ove zemlje. Hodnicima ovog luksuznog hotela tumaraju, kao i kroz stranice knjige, članovi porodice Rotšild, kraljevi i premijeri, umetnici, pisci, nacisti, i naravno špijuni, a sve se to događa pod budnim okom portugalske tajne policije, otelotvorene u ličnosti inspektora Kardoza. Među upečatljivim ličnostima nastanjenim kako u hotelu, tako i u samom romanu su i diplomate i pisci iz okupirane i raskomadane Jugoslavije, Miloš Crnjanski i Jovan Dučić – prvi na putu za London, a drugi na putu za Ameriku, vojvoda i vojvotkinja od Vindzora, obespravljeni rumunski kralj sa ljubavnicom Elenom Popesku, bivši poljski predsednik Paderevski, klavirski virtuoz, koji je svoj poslednji koncert održao u hotelu„Palasio“, svetski šampion u šahu Aleksandar Aljehin i, naravno, britanski pisac Ijan Fleming, koji je u hotelu upoznao legendarnog britansko-nemačkog dvostrukog agenta Duška Popova, koji mu je poslužio kao uzor za lik Džejmsa Bonda. Hotelski bar, koji se tokom rata zvao „engleski bar“, danas se u njihovu čast naziva „Bar špijuna“. Tu je i desetogodišnji Gabi, potomak hasidske porodice trgovaca dijamantima, koji živi u hotelu bez roditelja, ali sa većim delom porodičnog bogatstva i nada se da će jednog dana njegovi roditelji, koji su ostali u okupiranoj Francuskoj, ipak doći. U međuvremenu će se o njemu brinuti osoblje hotela i gosti.
Ovaj znatiželjni „siromašni mali bogataš“ svima je drag, zbog čega sa lakoćom savladava socijalne i druge prepreke. Gabi takođe igra ulogu vodiča kroz hotelske lavirinte i on je karika koja povezuje sve ostale protagoniste. Drugi glavni protagonista je Duško Popov, koji je opisan verodostojno i sa hvale vrednom analitičkom preciznošću i književnim umećem. Autor je očigledno mnogo istraživao u arhivima i poznato je da je od ovog legendarnog špijuna dobio i neke lične predmete. Popov je bio Srbin, rođen u Titelu, odrastao u Dubrovniku, i umro 1981. godine na Azurnoj obali. Njegov život ženskaroša, kockara i dvostrukog agenta nije lako opisati bez upotrebe klišea, ali autor je uspeo da učini upravo to. Njegov Popov je šarmantan, okretan i elegantan, baš kao što je verovatno bio.
Na kraju krajeva, Estoril nije samo roman o stvarnim i izmišljenim ljudima. Ovaj roman govori o nečem vrlo suptilnom: o procesu stvaranja književnosti, jer su dva glavna junaka, Gabi i Duško Popov, modeli za čuvena i uzorna književna dela – roman Mali princ i serijal o Džejmsu Bondu. Ovaj proces, a ne hotel i njegovi gosti, glavna je tema ovog romana.
Naslovna fotografija: Ema Bednarž
Podržano od strane programa Kreativna Evropa
0 Comments