Ukoliko ste zakoračili u sobe 15, 16, 17 i 18 Hotela Beograd, na trenutak ste mogli da se vratite u detinjstvo i prisetite se čuvene dečje igre – školice, a možda i da se zapitate šta ste sve radili u minut do dvanaest. U ovim sobama izloženi su radovi mladih umetnika Pavla Ćurčića i Jovane Blagojević, koji su na ovogodišnjem Art Weekend-u, pored radova, predstavili i svoj zanimljivi performans Wireless. Ipak, školice nisu bile njihova krajnja ideja, već je cilj performansa uspostavljanje telepatije uz pomoć ustaljenih koraka koje ovi mladi umetnici prave u zidom odvojenim, ogledalskim sobama. Nakon svakog koraka, svoje kretanje crtaju na podu i obeležavaju brojem, te je mnoge upravo to asociralo na pomenutu igru. Nakon dvadeset i jedne runde, cilj je da se mesta u prostorijama što više poklope, kako bi se utvrdilo da li je, u toku performansa, ovo dvoje umetnika uspostavilo konekciju uz pomoć intuicije.
Razgovarali smo sa umetnicom Jovanom Blagojević koja nam je govorila o nastanku ideje za performans Wireless, uspostavljanju konekcije sa Pavlom, ali i prisutnom publikom, kao i o značaju Art Weekend-a za mlade stvaraoce.
Kako je nastala ideja za performans Wireless, koji ove godine izvodiš sa mladim umetnikom, Pavlom Ćurčićem, na Art Weekend-u?
Sve je počelo još letos, mejlom koji smo dobili od En, kustoskinje ove izložbe. Najpre sam sa Pavlom došla da vidimo prostor. Sobe koje smo odabrali su nas očarale, dopala nam se ta pozicija, ugao, svetlo. Imali smo ideju da povežemo sobe, ali sa spoljne strane, da imamo neku intervenciju. Kako se izložba približavala, bilo je i vreme za fokus, ko će šta da uradi. Zatim se desio i prvi susret sa kustoskinjom En, početkom oktobra. Ona nas je malo vratila na nulu pri tom prvom susretu. Nije joj se dopala ideja da nekako istaknemo radove sa spoljne strane zgrade, a da nam unutar soba radovi budu nepovezani. Zapravo, super nas je fokusirala da možemo da uradimo nešto iznutra objedinjeno, jer su sobe kao ogledalska slika jedna u odnosu na drugu.
Autor fotografija: Bata Jovanović
Šta se dešava nakon toga, kako se dalje razvijala ideja?
Ostali smo u neznanju tog popodneva, šetali napeto po sobama. Malo nam je i En izvršila pritisak kako smo dobili najlepše sobe, na dobrom mestu, te da treba da sijamo na toj poziciji. To sijanje jeste bilo paradoksalno naspram nemanja struje, niti sredstava za produkciju. Razmatrali smo jedan moj video rad i da li ima šanse da se on emituje na telefonu, da se od nekog sprovede još malo struje za punjenje… Ali, bilo je tehnički prekomplikovano, sav strujni kapacitet već je bio popunjen. Taj napor oko struje definitivno je inspirisao bazičnu ideju našeg rada. Kada smo se malo opustili i krenuli da pričamo o drugim stvarima, Pavle je na izlasku iz zgrade dobio ideju o stvaranju naelektrisanja uz pomoć balona. Takođe, odmah je uveo i intuiciju u igru, odnosno taj pokušaj povezivanja i stvaranja simetrije.
Na koji način ste to i realizovali?
Najpre smo proveravali da li to sa balonima stvarno i radi. Ispostavljalo se da isti baloni u kućnim uslovima ostaju na plafonu satima, a u hotelu ni tren. U probe su se uključili i prijateji. To je dovelo do učenja fizike, iznova. Šta je u stvari statički elektricitet, kako i kad radi. Ta teškoća u apliciranju balona na plafon hotela promenila nam je fokus. Shvatili smo da simetriju nećemo moći da pratimo putem slike koju stvaraju baloni na plafonu, tako da smo počeli da računamo svaki pokušaj i svaku poziciju dok pokušavamo.
Jeste li saznali zbog čega balon nije hteo da stoji dovoljno dugo na plafonu?
Mislim da je jedan od glavnih razloga vlaga i to što u hotelu nema grejanja. Kod kuće grejanje isušuje vazduh, a vlaga (voda) je provodnik. Ono što mi izazivamo je statički elektricitet kada nema lakog protoka, nego se stvaraju veći disbalansi elektrona na površinama i oni teže da se oslobode. Ima tu još dosta faktora koji su se razjašnjavali u danima uoči izložbe. Na primer, veče pred otvaranje Pavle je primetio da pomaže ako malo zadržiš balon, on onda stigne da se priljubi uz plafon.
Šta bi bila glavna stvar vašeg performansa?
Glavna stvar je taj pokušaj uspostavljanja konekcije sa njim uz pomoć telepatije, intuicije. Dok elektrišemo te balone i lepimo ih, da pokušamo da se krećemo simetrično kroz postor u odnosu na zajednički zid. Meni je to najzanimljiviji deo eksperimenta.
Koliko je zahtevno osetiti i uspostaviti tu konekciju?
Shvatila sam da mi uopšte nije lako da osetim tu konekciju kad stvar krene i kada se soba ispuni ljudima i razgovorima. Postane mi izazovno i sebe da oslušnem, a morala sam da se podsećam da je Pavle sa druge strane zida, i da on radi to isto.
Na koji način ste uspostavili pravila, kako se krećete u prostoru? Kako ti se čini, da li uspevate da se zaista konektujete?
Utvrđen je tajming koji nas vodi da bismo se sinhronizovali. Kada krene novi minut, prvu polovinu minuta biraš poziciju u prostoru, intuitivno, potom jedan minut elektrišeš balon trljanjem o glavu i brzo ga naslanjaš na plafon. Nakon toga, silaziš, opcrtavaš mesto gde si stajao/la i numerišeš. Tako igramo dvadeset i jednu rundu. U suštini, ti tragovi koji ostaju su svedočanstva o tome koliko smo ili nismo bili sinhronizovani u kretanju. Još uvek smo preplavljeni tim iskustvom. U narednim danima ćemo analizirati fotografije tih pozicija i videti kakav nam je progres kroz dane.
Sobe na prvi pogled podsećaju na dečje igralište ili igricu školice koju smo svi igrali kao mali. Da li ste možda razmišljali o tome kada ste radili ili se samo tako nametnulo?
Zapravo, mislili smo da će taj crtež koji beleži simetriju biti na plafonu, ali smo shvatili da je vrlo izazovno naelektrisati balon i da crtež koji nas zanima može da se prati na podu. Zato smo krenuli da opcrtavamo, a onda to sa brojevima i sa pravoguaonicima liči na školice. To mi je bilo jedno od zanimljivih zapažanja kada smo završili performans prvog dana. Videla sam da su ljudi ulazili unutra i pokušavali da skoče od broja do broja. Mislili su da je u tome fora. Pitali su se zašto je 16 ovde, a 15 na drugom kraju.
Zanimljiva je i velika slika na ulazu u njegovu sobu. Na njoj je sat koji otkucava minut do ponoći. Koliko su ova i ostale slike povezane sa performansom?
Ta slika minut do dvanaest se uklopila zato što je sat, označava vreme, a možda i atmosferu kako je ovaj rad razvijan. Ona je pomalo i iskaz tenzije. Svaka slika koju smo odabrali, značenjski nam se prožimala sa performansom. Pavlov grom kao pražnjenje, muška i ženska figura na njegovoj slici, čišćenje refleksije na mom autoportretu…
Kako ti se čini reakcija ljudi na performans, da li zadrži njhovu pažnju? Da li se intersuju da sazanju o čemu se radi ili često ostanu zbunjeni?
Meni je to vrlo zanimljivo. Bilo je dosta komunikacije za vreme performansa, neki ljudi uđu i odmah pitaju šta se dešava. Kada čuju ili pročitaju ideju, uglavnom se ozare. Mnogi su ostajali da probaju i sami nekoliko rundi nakon našeg izvođenja. Neki ljudi budu zbunjeni i brzo odlaze. Pogotovo kada se ne odigrava performans. Neke zainteresuje i taj „prazan prostor“. Pokušaju da igraju školice, potpisuju se kredama ili dobacuju balonima. Ima i onih, koji dolaze i u tišini posmatraju performans neko vreme, nekad deluju i zabrinuto da će nešto poremetiti ako savim uđu u prostoriju. Bilo je i vrlo zainteresovanih koji su brzo išli iz sobe u sobu i hteli odmah da vide da li se podudaramo, da li stvar radi.
Koliko vremenski traje performans?
Svaki dan odigramo 21 rundu. Jedna runda, po tim našim pravilima, traje dva minuta, tako da to ispadne četrdeset i dva minuta. Dešavalo se da neko završi ranije. Da li sam ja promašila jedan krug, da li je on krenuo ranije… Zahteva fokus.
Je l’ ti ovo prvi performans?
Prvi namerni. Desilo mi se spontano, imala sam viziju u glavi da hoću da snimim video. To sam organizovala, ali je spontano postao i performans, jer su se ljudi okupili okolo, pa sam tada malo osetila to iskustvo. Ovo je prvi put da smo rekli: radimo performans.
Koliko se razlikuje u odnosu na ostale stvari koje si radila, delom, možda, jer je ličniji, s obzirom na to da si ti, na neki način, to delo?
Izložen si, kao neka vrsta nastupa je. Dolaziš sa nekom namerom, planom, ali u stvari ima dosta prostora za nepredviđenosti. Zapravo, dolaziš po to nepoznato. Mi smo zamišljali kako će to da bude, ali onda dođeš i stvar krene da se dešava. Verujem da i ljudi koji imaju uvežbane koreografije imaju taj element neočekivanog. Izazovno je biti tu, direktno pred ljudima.
Autor fotografije: Bata Jovanović
Kako ti se čini AWB, koliko je to važno i značajno za mlade umetnike?
Raskošno je iskustvo i rada i susreta. Kroz nekoliko dana, susrela sam se i upoznala sa mnogo ljudi. Posvećenost je ogromna, čak i u neočekivanim terminima (izložba je otvorena za posete od 12h do 17h). Dobro je bilo šta što okupi toliko ljudi gde oni izvrše intenzivnu razmenu u vezi sa stvarima koje ih zanimaju. Sa druge strane, nije odvojen budžet za produkciju ili umetničke honorare. Mora da se istake i ta strana.
Kakakv je položaj mladih umetnika? Koliko ima pravog prostora za mlade, da zapravo cene to što radite, bez neplaćenog rada koji si pomenula?
Sa jedne strane, vidim da, kad god uzmemo nešto da radimo, postoji interesovanje, bude propraćeno, ima sa kim da se radi i ima sa kim da se deli. Bijenale mladih je jedna nova struja koja se baš borila za normalizovanje sredstava za produkciju i za honorare, potrebni su nam takvi prostori.
Šta planiraš dalje, da li, možda, pripremaš još neki performans?
Planiramo da konkurišemo za jednu zajedničku izložbu sa grupom prijatelja i kolega sa faksa, desetak nas. Imamo taj projekat Soba, koji je realizovan dva puta u 2021. Sada je u priči Soba 3.0. O tome razmišljamo i počinjemo da planiramo. Započela sam master studije, imam ideju za jednu sliku. U tim najskorijim planovima nema performansa, ali otvorena sam za to.
Fotografije: Privatna arhiva Jovane Blagojević
Naslovna fotografija: Bata Jovanović
0 Comments