fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹

Mala preterivanja: Mala zadovoljstva

Sasvim nasumično sam čitala članke iz kulturne rubrike jednog američkog magazina kada sam videla da se preporučuje (za ponovno ili premijerno čitanje) roman „Vašington skver” Henrija Džejmsa, britanskog pisca američkog porekla sa kraja 19. veka

15. April 2022

Zapitala sam se – zašto? Za ime tog autora sam čula negde, nekada, nisam pročitala nijednu njegovu knjigu i nisam bila potpuno sigurna kada je živeo i stvarao. I to je, možda, moja sramota. Ipak, posle kratke pretrage na Guglu, saznala sam da Džejmsa nazivaju jednim od najboljih anglosaksonskih autora 19. veka i da je kod nas prevođen (i to nedavno), ali njegovu knjigu Vašington Skver nije niko u skorije vreme pominjao. Posebno mi je privukla pažnju priča o njegovoj bliskosti i prijateljstvu sa Idit Vorton, kao i njihova prepiska, pa i sama važnost tog Vašington Skvera za oba autora. Želela sam da što pre pronađem tu knjigu.

Prošlo je pola dva, a ja sam od neobaveznog skrolovanja po društvenim mrežama pred spavanje, došla do treće cigare u polumraku dnevne sobe, pokušavajući da se setim šifre za Kupindo. Neki čovek – Dušan sa Miljakovca – u svojoj kolekciji ima knjigu Vašington skver, a ja moram da je naručim još večeras i da je, ako je moguće, čitam već sutra pred spavanje. Košta nekoliko stotina dinara, ali ni to mi sad nije važno, samo da se setim one šifre i back up mejla koji sam ukucala kada sam pravila svoj nalog pre nekoliko godina. Osnovne informacije o Vašington Skveru su sledeće: knjigu je 1968. godine objavilo izdavačko preduzeće Rad iz Beograda, u prevodu Josipa Torbarine, a sa pogovorom Svetozara Brkića. Oči su mi prešle preko tih informacija hiljadu puta dok sam ponovo učitavala mejl i sajt, proveravajući da li je stigla nekakva autentifikacija moje šifre, mejla, virtuelnog postojanja na Kupindu.

Negde oko pola tri sam bila spremna da napravim novi mejl i nalog, kad se odjednom pojavila poruka na ekranu – porudžbina je primljena. Sa mnom će kontaktirati Dušan sa Miljakovca. Uzbudila me je ideja da ću možda već sutra čitati Vašington Skver, da ću iz pogovora saznati nešto više o Henriju Džejmsu, koji je drugovao sa Idit Vorton i da ću, možda, konačno odgledati film Naslednica sa Olivijom de Hevilend u glavnoj ulozi, a koji je, kako sam te večeri saznala, snimljen upravo po ovoj knjzi.

Džejmsov roman nije stigao sutradan, već posle nekoliko dana, a nakon obavljenog posla, Dušan i ja smo, kako internet pristojnost nalaže, jedno drugom dali petice za saradnju. Iako me Vašington Skver nije razočarao, naprotiv – još samo nekoliko dana mi je trebalo da tu knjigu završim, ovu epizodu sam zapisala kao primer nečega drugog što mi okupira misli ove nedelje – malih zadovoljstava. Neobično sam bila uzbuđena tokom naručivanja knjige koja, tako mi se činilo, baš nikoga u tom trenutku ne zanima. Jedna takva potraga je, izgleda, moje novo malo zadovoljstvo; osećala sam se kao detektiv na zadatku koji na osnovu jednog traga započinje istraživanje i nailazi na prepreke, ali ga ipak uspešno završava. Zapitala sam se da li samo ja čitam Vašington Skver tih dana u Zemunu ili u Beogradu, da li je još neko pročitao onaj članak, pa pokušao da pronađe izdanje koje je objavljeno pre više od pedeset godina? Odmah posle sam se setila pisca koji je napisao knjigu o pohodima na pijace i buvljake, na njegovo oduševljenje kada pronađe nešto što je retko ili skrajnuto, a što ga, kao po pravilu, odvede dalje, do otkrivanja novog sloja neke zaboravljene priče. Preporučujem vam i nju, mislim da je nije teško pronaći, zove se Ništa nije ničije.

Možda sam tokom dve pandemijske godine, kad su mahom otkazivane prilike za ono što bismo mogli nazvati velikim zadovoljstvima, kao što su putovanja, venčanja, proslave, dodala značenja i pronašla vreme za ona koja bismo mogli nazvati malim. Volela bih da verujem da mi za takva zadovoljstva nije potreban veliki novac. Vašington Skver je, naposletku, koštao 275 dinara, sa sve poštarinom. A kad smo već kod para – čini mi se da je sasvim drugačiji tip zadovoljstva onaj koji ide niz dlaku treat yourself kulture, osmišljene da trošimo kako bismo se osećali bolje. I tome, kao i većina, robujem – nekad svesno, nekad nesvesno.

A šta su još, recimo, ta mala zadovoljstva? Čim operem sve sudove, uzimam čašu u jednu ruku, krpu u drugu i posvećeno brišem ono malo vode što je ostalo, kako se kasnije na njima ne bi video trag osušenih kapljica koje nisu skliznule na dole. Ako osetim da mi je koža na rukama suva, dugo i strpljivo u nju utrljavam kremu, zamišljam kako mast ulazi u svaku poru, kako je regeneriše, da bi postala rastegljivija i sjajnija. Koncentrišem se na zvuk mrvica koje usisivač uvlači u sebe, pa u tepihu više nema mrvica od kikirikija ili semenki koje smo sinoć grickali uz seriju ili film. Volim da moju mačku, posle njene višesatne dremke, uhvatim ispod prednjih šapa i proteglim na gore, tada se rasteže njeno gipko telo, a crne dlake koje ga pokrivaju ujednačeno trepere nekoliko sekundi.

Malo zadovoljstvo je i prvi gutljaj piva, kompletniji od svakog sledećeg. Uostalom, o tome je pisao onaj francuski pisac, Filip Delerm, čiju knjigu ne mogu da nađem, čak ni u PDF-u. Tome ću se posvetiti kad odgledam Naslednicu i zaokružim priču o Vašington Skveru. Skinula sam torent sinoć, pa da kažem i to – moje malo zadovoljstvo je gledanje u one procente na ekranu tokom ilegalnog skidanja sadržaja sa intereneta, tada zamišljam memorijski prostor kompjutera koji se popunjava iz sekunde u sekund i navijam da se završi što pre. Znam da u tome nisam usamljena. Nisam, je l’ da?

Preporučeni tekstovi

40 godina davljenja

40 godina davljenja

Ovih dana slavimo bitan jubilej najbolje komedije strave i užasa sa ovih prostora – Davitelj protiv davitelja

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *