Martina Kuzmanović poeziju je počela da piše na prvoj godini studija građevine, a prva napisana pesma, koju još uvek čuva, je bila upravo o Beogradu. Govori nam da većina njenih pesama nastaje u trenucima kada oseća neizmernu potrebu da nešto kaže i zabeleži određenu misao ili emociju. U šali kaže da su joj ranije ideje za pesme najčešće nastajale u kadi, a da ih sada beleži u svojoj Google beležnici u toku vožnje metroom ili pred spavanje… Iako trenutno živi i radi u Varšavi, za sada piše samo na maternjem jeziku, jer, kako kaže, magično je da je neke reči nemoguće prevesti sa srpskog na poljski i obrnuto. Ističe da je kod pisanja važno da su pesme iskrene, a sebi često dozvoljava da zamišlja živote ljudi, kako izgleda njihov dan i šta rade u svojim stanovima.
Sa Martinom smo razgovarali o tome kako nastaju zbirke pesama, koliko je važna podrška starijih kolega, naročito kada se izdaje prva zbirka, kao i o položaju mladih pesnika u Srbiji.
Kada si počela da pišeš poeziju? Da li se sećaš šta te je, na samom početku, podstaklo da pišeš?
Martina: Samu poeziju za vreme prve godine studija. Međutim, moja ljubav prema književnosti započela je nešto ranije, u srednjoj školi, prilikom analiziranja lektire na časovima srpskog jezika. Književnost nam je predavala divna profesorka, koja nam je dala ogromnu slobodu interpretacije dela koja smo obrađivali, uz, naravno, određene smernice. Sa 16, 17 godina pohađala sam amatersku školu glume u Dadovu i profesor dikcije mi je kao zadatak dodelio pesmu Milene Marković – Šikam. Tada sam se zaljubila u poeziju i ubrzo počela i da pišem.
Završila si građevinu, koja nije toliko bliska pisanju, da li je to bila prednost ili mana, kada sagledaš stvari iz sadašnje situacije?
Rekla bih i jedno i drugo. Počela sam intenzivno da pišem upravo tokom studiranja. Kao što možeš da pretpostaviš, literatura na Građevinskom fakultetu uglavnom je vezana za matematiku, statiku, fiziku, teorije konstrukcija, upravljenje projektima. Stoga sam nekako po sopstvenom nahođenju ili preporuci birala knjige koje su mi u tom trenutku bile interesantne u knjižarama i bibliotekama. U tom periodu najviše sam čitala, recimo, Fantea, Erlenda Lua, gore pomenutu Milenu Marković, Marka Tomaša, Srđana Valjarevića. Svakako, dosta kaskam za nekim ko je imao formalno obrazovanje iz oblasti filologije, književnosti ili društvenih nauka.
Sa druge strane, moje obrazovanje dalo mi je svest da se uvek trudim da budem koncizna, tačna, konkretna, što samo po sebi valjda nekako ide uz poeziju. Uz to, možda je primetno da se u Hotelu pojavljuje dosta brojeva u vidu merenja protoka ili prolaznosti vremena, broju objekata na stolu, tačnog iznosa novca ili datuma, pretpostavljam da je to nesvesno uticaj studija, potreba za kvantifikovanjem. Svakako, ne mislim da jedno isključuje drugo, interesovanje za priorodne nauke ne isključuje interesovanje za književnost. Nezavisno od pisanja, verujem da spoj umetnosti, programiranja, matematike i jezika može da stvori jedno malo savršenstvo i da te grane ne bi trebalo uvek posmatrati kao nužno odvojene, već u nekoj sintezi.
Autorka fotografije: Zora Kuzmanović
Sećaš li se svojih prvih napisanih stihova ili ih, možda, još uvek čuvaš?
Mislim da je to bila neka pesma o Beogradu. Vrlo verovatno loše napisana, ali sećam se nekih zanimljivih detalja, uglavnom vezanih za semafore, pešačke prelaze i jedan stari par na platou Hrama Svetog Save. Čuvam ih.
A šta si poslednje napisala?
Pesmu inspirisanu izložbom pod nazivom „Volim i ja tebe“ jedne poljske umetnice koja obuhvata retrospektivu njenih radova u poslednje dve decenije. Jednu od tema karakteriše koncept promene ženskog tela usled raka dojke. Neposrednost i iskrenost te žene pokrenula je lavinu emocija u meni. Čeka me još dosta rada na toj pesmi, videćemo.
Da li zaista zbirke nastaju kao u tvojoj pesmi Tako nastaju zbirke? U kojim trenucima najčešće pišeš? Šta ti obično bude povod?
U stanu gde trenutno živim nemam kadu, tako da su pesme napisane u proteklih godinu dana nastale malo drugačije. Šalu na stranu, većina mojih pesma nastaje prevashodno u trenicima kada osećam neopisivu potrebu da nešto kažem, zabeležim određenu sliku, emociju, detalj, misao. Opisala bih to kao neku malu opsesiju. Ponekad mi se određeni stih kotlja u glavi nedeljama, mesecima dok ga ne smestim na odgovarujuće mesto. Ideje ugavnom zapisujem u Gugl beleške, tokom vožnje metroom, vozom, šetnje, pred spavanje, rano ujutru, a kasnije dosta radim na svakoj od pesama, štreberski, za stolom.
Koliko su važni saveti i podrška iskusnih kolega?
Mnogo! Meni je ovo bilo neizmerno važno, jer ponekad umem da budem jako nesigurna po pitanju svog rada i potrebno mi je mišljenje kolega. Mislim da je zdravo imati ideju o tome kako neko vidi tvoj rad, inače se lako zapletemo u svoje zamisli, što ume da bude ograničavajuće. Kada sam odlučila da pokušam da objavim zbirku, igrom slučaja upoznala sam, sada već prijatelja i kolegu, Vladana Krečkovića koji je pročitao nekoliko mojih pesama i zatim me uputio na radionicu kreativnog pisanja kod Zvonka Karanovića. Zvonko i ja smo mesecima radili zajedno na mojim pesmama. Dobar deo pesama koje se nalaze u zbirci „Ovo telo je hotel“ upravo je rezultat naše saradnje. Svaki njegov komentar i smernica bili su dragoceni. Ne samo da sam naučila dosta toga na radionici, već je tokom celog tog procesa Zvonko bio moj veliki oslonac i podrška, prijatelj. Isto važi i za sve ostale članove „Enklave“. Kao epilog, „Enklava“ je izdala moju zbirku, kao i zbirke Vladana Krečkovića i Nikole Đurice u oktobru prošle godine i nas troje imali smo promociju istog dana. Ne mislim da je to puka slučajnost.
Jesi li se kolebala pri izdavanju prve zbirke pesama? Koliko je to izazovno za mlade pisce?
Kolebala sam se deset godina pre nego izdavanja zbirke da uopšte podelim svoje pesme sa nekim. S vremena na vreme, čitala bih na pesničkim događajima poput ARGH-a i Pet minuta pažnje i to preporučujem svima koji počinju, jer je energija neverovatna. Kada sam konačno odlučila da želim da uobličim prethodno napisane pesme, vrata su polako počela da se otvaraju. Krečko i Zvonko su mi bili ogromna podrška. Preispitivanje je normalna stvar, to valjda znači da težimo nečemu većem, boljem. Svakako je bilo izazovno, zahtevalo je dosta rada, ali u isto vreme to mi je davalo nekakav smisao i sa uživanjem sam pisala, dopisivala, izbacivala stihove, korigovala ili potpuno menjala poente pesama. Svim mladim piscima želim da poručim da se kreću, osluškuju, razgovaraju sa ljudima sličnih inklinacija, razmenjuju ideje, čitaju, prate šta se dešava na sceni, krenu na radionicu pisanja i da se ne plaše svojih ne-tako-dobrih stihova. Sve se nekako složi na kraju.
U zbirci pesama Ovo telo je hotel u par pesama pominješ oca, da li je to za tebe neka vrsta isceljenja, olakšanja?
Verovatno, nesvesno. Te dve pesme u kojima spominjem oca nastale su pre mnogo godina, ali su dobile svoj završni oblik tokom rada na zbirci. Jednostavno, predstavljaju neke epizode, životne slike i imala sam potrebu da ih ispričam. Sada, dok ih neko drugi čita te pesme, nadam se, u toj osobi bude određenu emociju, ti događaji su konačno smešteni u prošlost, prevazilaze moju perspektivu onoga što se desilo. Desilo se (i) drugome. Mislim da poezija poseduje razne moći, a jedna od njih je moć terapeutskog svojstva i, na kraju, isceljenja.
Koliko je za pesnika važno da ima iskren odnos prema sebi?
Nekako verujem da bi trebalo pisati o onome što nam je poznato. Ne mora nužno u pitanju da bude stvaran događaj, ali meni je važno da pišem o nečemu što mi je iskustveno poznato, inače bih se osećala kao da lažem sebe. Nije uvek lako suočavati se iz dana u dan iznova sa svojim odrazom u ogledalu, ali mislim da se oseti prilikom čitanja da li je neko zaista iskren ili ne.
Da li u pisanju ima i segmenata fikcije ili želje da se neke od stvari o kojima pišeš zapravo dese i u stvarnosti?
Važno je da su iskrene, ne moraju biti objektivne. Ima tu dosta eskapizma, pa i fikcije. Volim da razmišljam o životima drugih ljudi na osnovu proizvoda koji kupuju na pijaci ili toga kakve zavese imaju na prozorima i pitam se šta rade u svojim stanovima, kako izgleda jedan njihov dan. Dozvoljavam sebi da izmaštam njihovu rutinu ili neke nepredvidljive stvari koje bi mogle da im se dese.
Trenutno živiš u Varšavi, da li pratiš njihovu književnost, poeziju? Po čemu se razlikuje od naše?
Živim u Varšavi, čini mi se predugo ili vrlo kratko, ne mogu nikako da se odlučim. Da budem iskrena, nisam bila toliko upoznata sa poljskom književnom i, uopšte, umetničkom scenom, dok se nisam preselila ovde. Preseljenje u Varšavu otvorilo mi je put ka poeziji Vislave Šimborske, Andržeja Burse, Marćina Švjetlickog, Adama Zagajevskog, kao i kratkim pričama i romanima Olge Tokarčuk, i beskrajno sam srećna zbog toga. Neverovatno mi je da sada mogu da čitam istu tu poeziju na poljskom jeziku, pre tri godine tako nešto ne bih mogla ni da zamislim. Obožavam univerzalnost poezije Šimborske, a sa druge strane volim sve te apsurdne boemske epizode Švjetlickog i Burse. Teško mi je da navedem konkretne sličnosti i razlike. Poljsku, kao i Srbiju, odlikuje neverovatno bogata i jaka, odvažna umetnička scena, i imam teoriju da je to jednim delom vezano i za određene represije sa kojim se susrećemo u političkim sistemima, ostavlja dosta prostora za borbu i maštu.
Da li možda planiraš da pišeš na poljskom/engleskom ili je, ipak, poezija najiskrenija na maternjem jeziku?
Za sada bih se držala maternjeg jezika, s obzirom da ne umem jednako dobro da se izrazim (ili izaberem odgovarajuću reč) na poljskom ili engleskom kao na sprskom, a da se ne ponavljam. Magično je kako se ponekad neka reč ne može prevesti sa srpskog na poljski (i obratno), a da se ne iskoristi čitava rečenica, to mi je jako zanimljivo. Volela bih da moje pesme budu prevedene i na engleski i na poljski jezik, nadam se da će se to jednog dana desiti. Do sada, jedna carica, Kruna Petrić, prevela je nekoliko pesama iz zbirke na engleski i druga carica, Marija Luković, prevela je pesmu „Ovo telo je hotel“ na poljski jezik. Radujem se svim narednim prevodima.
Kakva je pozicija mladih pisaca, da li to može da postane legitimna profesija od koje se zarađuje za svakodnevni život ili je kod nas, ipak, jedna vrsta hobija?
Llično sam isuviše pragmatična i pomalo nesigurna da bih uopšte pomislila tako nešto, ali naravno da je moguće, postoji mnogo pisaca koji žive od pisanja, odlaze na razne umetničke rezidencije, bave se uređivanjem tekstova i tako dalje. Mislim da je pozicija mladih pisaca u Srbiji u usponu poslednjih nekoliko godina i tek će biti. Postoji pregršt radionica kreativnog pisanja, što verujem da nije bio slučaj pre, recimo, dvadesetak godina.
Autor fotografija: Željko Blažić
Šta ti najviše voliš da čitaš kada si u Beogradu, a šta u Varšavi?
U Beogradu poeziju i kratke priče s nogu, jer uglavnom dolazim na kratko, pa sam uvek u žurbi. Vreme u Beogradu koristim da pokupujem knjige, a onda ih u Varšavi čitam.
Preporuči nam tri knjige za ove hladne jesenje dane.
Bantustan – Lazar Pašćanović, Uroš Krčadinac, Marko Đedović
Svi mi – Rejmond Karver
Kintsugi tijela – Senka Marić
…a pošto posle jeseni dolazi zima, mali bonus:
Paris, Teksas – Vladan Krečković
Šar planina – Milica Špadijer
Adam Hazlet – Vi ovde niste stranac (pozajmljena knjiga koju nikada nisam vratila)
Za kraj, reci nam šta pripremaš u budućnosti? Da li možemo da očekujemo novu zbirku pesama već početkom godine?
Napisala sam dosta novih pesama koje s vremena na vreme izađu u ponekom književnom časopisu, zborniku ili na internet portalu. Osmislila sam koncept i naslov zbirke, ali potrebno je da uložim još truda u dopunjivanje, sažimanje, sređivanje pesama i, naravno, da nastavim sa pisanjem. Pokušavam da izazovem sebe i obuhvatim neke druge teme, koje nisu našle svoje mesto u prethodnoj zbirci. Početak godine je jako blizu, tako da ne verujem da će se to desiti do tada, ali svakako bih volela da u toku sledeće godine zbirka bude gotova.
Naslovna fotografija: Zora Kuzmanović
0 Comments