U izdanju PPM Enklave pojavila se nova zbirka poezije – Kroz visoku travu. Pojavilo se i jedno ime, koje bi trebalo da zapamtimo – Maša Živković.
Na koricama zbirke piše kako je ona pesnikinja koja primećuje i beleži kako paukovi šire posteljinu, mrznu dlanovi bilja, porfirni talasi beže od kljuna broda; ona piše pisma, pisma-pesme, lekovito uznemirujuće u jednom trenutku, u drugom one koje lišavaju strepnje od prolaznosti jednostavnim podsećanjem na to da smo privremeno dobro / i privremeno ovde.
Ona beleži jednostavne prizore i usađuje u njih priče. Nenametljivo i nežno ali upečatljivo.
Pre nego što se sama predstavi, ukratko i formalno o njoj:
Maša Živković (1994, Beograd) završila je Filološku gimnaziju, a trenutno je studentkinja Filozofskog fakulteta na Odeljenju za klasične nauke. Učestvovala je na 34. Festivalu mladih pesnika Dani poezije u Zaječaru i Festivalu kulture Slovo Gorčina u Stocu. Dobitnica je druge nagrade Mak Dizdar za 2019. godinu. Pesme su joj objavljene u pančevačkim Rukopisima 43, časopisu za kratke književne forme Fragment, onlajn časopisu za poeziju Enklava, na veb portalu Astronaut, u multimedijalnoj zbirci Plima i u Oblakoderu. Jedna je od organizatorki poetskih večeri Mladi i zeleni.
Iako je tvoja poezija živela na internetu jedno vreme, bila objavljivana i nagrađivana, danas možemo da čitamo tvoju prvu zbirku. Kakav je osećaj kada se kreativni rad zaokruži u celinu?
Mnogo je lep osećaj jer pesme konačno pripadaju svima koji to žele. S jedne strane malo sam u čudu kad vidim sve te pesme u knjizi, a s druge deluje mi kao nešto sasvim očekivano i prirodno jer je postepeno dolazilo do toga da se zaokruži u celinu, kao najobičniji rezultat nekog rada, kao na primer dobijena ocena s nekog pismenog zadatka.
Koliko dugo su nastajale pesme?
Tri godine su nastajale, menjale i neprestano se dopunjalvale.
Koja ti je prva asocijacija na pomen tvoje zbirke Kroz visoku travu?
Tišina i nepregledna polja obrasla visokom travom kroz koju se vrlo brzo kreće neka životinjica, jež ili miš, svakako nešto što ne mogu da otkrijem šta je tačno, a izaziva znatiželju.
Posveta i jedna pesma iz zbirke upućuju na istu osobu. Koliko je važno imati kraj sebe mentora prilikom stvaranja?
Presudno je, bar za mene. Mentor-prijatelj koji će uvek biti tu kao podrška puna nežne ali i stroge ljubavi, potrebne da bi se štićenik trgao, izašao iz ljušture samodestruktivnosti i strahova, samodovoljnosti, neko ko će usmeriti ogledalo pravo u lice štićenika, naučiti ga introspekciji i podnošenju sveta, opstanku u njemu, hrabrosti i dobroti, podsticati ga u autentičnosti, ohrabrivati i pre svega razumeti, saosetiti s njim. Verujem da je najteže mentoru u svim ti procesima jer iznova proživljava sve kroz šta je i sam prošao, a nije da ne boli.
Ljubavno pismo mentorki
usamljeno mesto u čitaonici
šire je od prostora teskobe
u bezbednom domu
olovke koje si mi poklonila
obrasta lišaj na stolu
ništa ne shvataj ozbiljno sem rada
manje izgovora
više doslednosti i posvećenosti
čvrstina autoriteta
stroga ljubav
zareze, tačke, niz malih slova
tvojih poruka i pesama
zapisujem na papirima
napamet učim, podvlačim crvenim
pratim kao uputstva
praveći sebi mape, spiskove
tvoja brižnost je jutarnje sunce
na obrazima
umilnost pasje dlake
na dlanovima, čelu
hrabrost, razum, samoodržanje
da si ptica bila bi plamenac
raskošno narandžaste boje
s jednom nogom na zemlji
drugom uvučenom u perje
Stihovima iz svoje zbirke slikaš prizore iz svakodnevice. Malo reči stvara mnoštvo pesničkih slika i značenja. Kako bi ti opisala svoj odnos prema stvaranju? Kada je nastajala inspiracija za ove pesme?
Svoj odnos prema stvaranju bih opisala kao opsesivan, zabavan, ali i kao nešto prema čemu se ima odgovornost. Taj otkriveni dar obavezuje na promišljanje i čitanje, saznavanje i na rast ličnosti, neodustajanje od zapisivanja misli koje će se kasnije pretvarati u pesme. Inspiracija za ove pesme nastajala je u trenucima u kojima sam najmanje razmišljala o poeziji, a koji su se kasnije u retrospekciji pokazali dragocenima.
Stiče se utisak da su ove pesme izuzetno intimne, iako su lišene subjektivnog doživljaja i patosa. Kako pronaći pravu meru?
Upornim radom i sređivanjem i brisanjem napisanog, čitanjem dobre poezije i konsultovanje s ostalim pesnicima.
Kada si znala da će naslov zbirke da glasi Kroz visoku travu? U kakvom je odnosu naslov sa pesmama iz zbirke?
Nisam znala za naslov sve do poslednjeg trenutka kad je trebalo odlučiti. Naslov je prilično u figurativnom odnosu sa pesmama, kao kretanje junaka kroz gustiš osećanja i odnosa sa ljudima, bez saznanja o odredištu, a opet je delom i u bukvalnoj vezi s pesmama u kojima često iskrsne neki detalj iz divljeg prirodnog okruženja, neka biljka, životinja.
Kakve promene su se desile u tvom pisanju od početka do nastanka prve zbirke?
Od nekomunikativnih i samodovoljnih pesama sa kojima se i nije moglo baš poistovetiti do pesama koje su sasvim jasne i otvorene, ne izgubivši ništa od autentičnosti.
Rođendanska čestitka
u prepunoj sali pred koncert
trčim da te zagrlim
kao da te vidim među spasenima
posle nesreće
Da li preporučuješ mladim pesnicima radionice poezije? Zašto misliš da su važne?
Išla sam na tri serije radionica kod Ognjenke Lakićević, a potom i na jednu seriju radionica kod Zvonka Karanovića da radimo na pesmama iz zbirke. Radionice preporučujem najviše od svega. Tamo dolazi do otvaranja, do iskoraka iz zone udobnosti, do rasta i shvatanja kako nas drugi vide. Prelepo je, čudnovato, pomalo i uznemirujuće, ali na radostan način. Tamo se otvara celokupan svet, pored sveta književnosti. Važne su još i zato što se tamo upoznaje mentor, najveća ljubav u životu.
Jedna si od oragnizatorki poetskih večeri Mladi i zeleni. Koliko su pesničke večeri značajne? Čiju poeziju voliš da slušaš?
Značajne su pesničke večeri da bi poezija došla do što većeg broja ljudi, da bi se ljubitelji poezije upoznavali, družili i razmenjivali iskustva. Volim da slušam poeziju Marije Dragnić, mnogo lepo čita i piše i često nas obraduje svojim dolaskom. Takođe i poeziju Ognjenke Lakićević koja tako prijatno čita kao da razgovara, tako da ne možeš a da ne čuješ, razumeš i uživaš.
Koje pesnike si volela i koje voliš danas?
Pre nego što sam došla na radionice kod Ognjenke, nisam znala ništa o savemenoj poeziji, uopšte o savremenoj književnosti, toliko bogatstvo mi je promicalo sve te godine. Do tada sam volela fragmentarno sačuvanu poeziju antičke pesnikinje Sapfo, zatim Alkeja, Remboa, Federika Garsija Lorku, T. S. Eliota, Rabindranata Tagora, Branka Miljkovića, Ivana V. Lalića, Miloša Crnjanskog. Danas volim najviše poeziju Ognjenke Lakićević i Zvonka Karanovića, pa Marka Pogačara, Tanju Stupar Trifunović, Zbignjeva Herberta, Vislavu Šimborsku, Silviju Plat, En Karson, En Sekston, Rejmonda Karvera, Pentija Sarikoskog, zatim poeziju svojih kolega radioničara Kristine Milosavljević, Vladana Krečkovića, Dejana Kanazira, Radmilu Petrović, zatim kolega iz regiona Vernesa Subašića, Nikole Ćorca. Ima ih baš dosta.
Šta te trenutno inspiriše i pišeš li?
Trenutno me sve inspiriše, ali ne pišem (smeh).
Nesreća na putu
auto ubrzava
pod hipnozom
isprekidane linije
autoputa
da smo u Malholand drajvu
bile bismo ona banda
koja se zakucala u limuzinu
vičeš na mene
ne pratim mapu kako treba
idemo u pogrešnom smeru
zaustavljam pogled
na modricama tvojih nogu,
omekšalom voću
koje bih zgrabila da izgrizem
autobus na dva sprata ide nam u susret
mimoilazi nas
sve manje vremena mi je potrebno
da se oporavim od grubosti ljudi
koje volim najviše
0 Comments