fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Novi The National album probudiće tužnog 40-godišnjaka u vama (za koga niste ni znali da postoji)

„Sad dads” su se vratili sa svojim najkompletnijim albumom posle dugo vremena

11. May 2023

Postoji taj momenat kad ostanem baš dugo u izlasku, predugo za svoje godine, i kad mi ostane poslednja obaveza pre nego legnem i pod uticajem previše piva polu-zaboravim prethodnih nekoliko sati života, a to je da prošetam psa. U tih poslednjih pola sata dana za mene postoji plejlista koja se gotovo nikad ne menja i koja je paralela onoj kad tip sedi sam u kafani i sluša Sinana. Na toj listi nema Sinana, mnogo je „uljudnija“, ali neću sad otkriti šta se sve nalazi na njoj, jer ti što ovo čitaš i ja nismo baš toliko dobri.

Ipak, mogu da otkrijem da će se u narednim danima na njoj naći nekoliko pesama sa albuma „First Two Pages of Frankenstein“ omiljenog nam benda The National.

Pre nego što su objavili ovo poslednje izdanje, i pre nego što su zagolicali pažnju najavnim singlovima, The National su izbacili Spotify plejlistu pod imenom Sad Dads, poigravajući se kako i sa svojim imidžom, tako i sa, hajde da ga nazivemo žanrom, dad rock, koji je toliko rabljen prethodnih desetak godina, da više ništa i ne znači. Niti znate ko su ti očevi koji ga slušaju, ni šta je taj rok.

Ipak, zadržaćemo se na bendu koji je prozvao sebe, svoju muziku, ali i svoje fanove tužnim očevima, naravno – držeći se dobrog starog cinizma i ironije. Šta je zajedničko za sve njih tužne (bend i fanove)? Pa, da su prihvatljivo neraspoloženi, cvrcnuti ili pripiti, ali gotovo uvek sa stavom da je nekad bilo bolje, i to samo zato što su čvrsto rešili da zaborave na sve ružno iz prošlosti. Jer, kao što kaže jedna od boljih sa albuma, „New order T Shirt“ – I keep what I can of you, pa onda kad zažmuri zamišlja šta već sve ne.

„Sad dads“ je, naravno, socijalni konstrukt i apsolutno nema problema da tužan otac bude i ostavljena ili u srećnoj vezi osamnaestogodišnja devojka u haljini na tufne. Taj konstrukt je bend probao da progura posebno na ovom, iako je započeo na prošlom, albumu.

I taj prošli album, „I Am Easy to Find“ je prvi koji nije u potpunosti komunicirao sa mnom i nakon kog sam mislio da ovaj bend i ja krećemo odvojenim putevima kroz život. Najavni singl „Tropic Morning News“ je podgrejao to verovanje. Kasnije sam naučio da volim ovu pesmu. Ovaj bend je bio jedan od bitnih oslonaca u muzičkom iskustvu kroz život, i u mom životu je doživeo apsolutni vrhunac kroz album „High Violet“, ali i priznaću da je za to krivo više lično iskustvo, nego sam kvalitet, i svestan sam da imaju bolja izdanja. Nakon toga, sve je krenulo korak napred – nazad i polako su mi se udaljavali iz vidokruga, ako ne računamo nekoliko hodočašća do Zagreba radi slušanja (i raspadanja) uživo.

Sve sumnje su otklonjene već nakon prvih nekoliko sekundi slušanja albuma. Bend je u potrazi za inspiracijom zazvučao celovito, tako da te uvodnim taktovima klavira na „Once Upon a Poolside“ ščepa za kragnu i uvuče (ponovo) u njihov život, razmišljanje, glavu, ali i druženje na četrdesetak minuta, nakon čega želiš još.

U već pomenutoj uvodnoj pesmi referišu na bazen, koji je zajedno sa prostranim dvorištem iza kuće postao svojevrstan totem srednje klase koja imitira visoku, a oko kog se okupljaju ljudi željni sreće i međusobne potvrde ljubavi. Za njih je sve počelo pored bazena, na omotu istoimenog im albuma, nakon čega se pitaju šta se i koliko promenilo u prethodnih dvadeset godina, kada postaju jedan od najvećih bendova na planeti u svom žanru. Pritom, na ovoj pesmi peva i maše svojim krilima Sufjan Stevens.

On je gost, kao i danas nezaobilazna Phoebe Brigers. Statiraju na par pesama, više kao odavanje poštovanja jedni drugima, ali sa druge strane kao i uvođenje neke druge publike u sam rad benda. Nikad nije rano da nekog svog Gen Z-ja upoznate sa opusom ove grupe. Ipak, za razliku od statiranja ovo dvoje, tu je i Taylor Swift koja se trudi da kidnapuje pesmu „Alcott“, koja će, gotovo je sigurno, postati najveći hit samo zbog miliona Sviftija koji će ovu pesmu vrteti na ripit. Taylor i jedan od vođa benda Aaron Dessner blisko rade i prave pesme za nju već godinama, pa je ova saradnja danas potpuno normalna situacija, iako to pre nekih petnaestak godina, dok je bend rastao sa što više slušanja albuma „Boxer“, nije bilo zamislivo.

„The Boxer“-a se namerno prisećamo, jer bend, čini se, još od tad nije vezao takve dve pesme koji su udarac u glavu, stomak, osećanja i šta još ne kao što su sad uradili sa „Eucalyptus“ i „New order“. U prvoj se bave materijalnim stvarima koje ostaju posle raskida i šta one zaista znače bez konteksta i smisla, dok druga pesma prevazilazi materijalno i čuva trenutke koji ostaju na neurađenoj fotografiji i razmotanom filmu iza zatvorenog oka. Ako ste pravi fan i duboko u ovoj priči, prelaz sa jedne na drugu pesmu pocepaće vas kao srednjoškolac udžbenik na kraju godine.

Pesme poput „This Isn’t Helping“ i „Alien“ će sa svakim novim slušanjem postati još veći hit, dok je u hitičnoj ekipi već sad još jedna saradnja sa Phoebe, „Your Mind Is Not Your Friend“ pesma jako važna za ceo album.

Jeff Tweedy je jednom rekao da, kad imaš autorsku krizu ili blokadu i ne znaš o čemu da pišeš, otvori prve dve strane neke knjige i počni da pevaš i pišeš te rečenice. Matt Berninger, pevač i tekstopisac se našao upravo u toj situaciji, u kojoj nije više znao ni kako, ni zašto. Između toga da bend zauvek završi sa svojim postojanjem, ali i želje da do toga ne dođe, otvorio je prve strane kultne knjige Meri Šeli o Frankenštajnu, doktoru, ali i njegovom čudovištu, i našao kako inspiraciju, tako i simboliku.

Kapirate već – novi život, oživljavanje i uvođenje iskre života u već izanđali leš (od benda). Berninger je na početku i pričao o depresiji koja ga je vozila, ali i kako mu je postalo muka i da priča o tome i kako bi voleo da je zamenio par slova, te i da je pomenuo umesto danas rasprostranjene mentalne bolesti – dijareju. 

I, da – njegov vokal jeste možda najviše pretrpeo promena u odnosu na sve ono što nas očekuje od ovog benda. Nije više onako topao, dosta je rezervisan i ne troši se kao ranije, što će mnoge odbiti. Ali i takav deluje da ima svrhu, jer zvuči kao da je na nekoj vrsti terapije, gde pokušava da pobroji sve ono što mu se desilo, trudeći se da sve ono ružno ostavi iza sebe.

Za kraj, da se vratimo priči o tužnim očevima. Već su se upalile lampice današnjeg woke osuđivačkog sveta, u kojem se bend napada da ohrabruje gluposti krize srednjih godina prosečnog muškarca, ali postoji i činjenica da je, pored thirty i forty something muškaraca, na koncertima National-a isto tako i jako veliki broj mladih devojaka.

Ponekad sredovečni muškarci i post-tinejdžerke imaju nešto zajedničko u sebi, a to je pronalaženje kako sebe, tako i dolazak u pravu vezu sa emocijama koje su dugo gurali pod tepih, koje konačno sa ovim bendom izlaze napolje u vidu pevanja, suza, ili bezočnog urlanja. I ovo nisam rekao ja, već dobra drugarica benda i više puta pomenuta u ovom tekstu Phoebe Bridgers, ali potpisujem sve, barem sa ove muške strane, jer ovaj album upravo tera na terapeutsko preispitivanje i izbacivanje iz sebe svega onog davno uguranog.   

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *