Period devedesetih bio je težak za odrastanje, kažu oni koji su tada bili tinejdžeri. Mladi Jovan Ginić tih godina nije bio rođen, ali je kroz ulogu Stefana kog tumači u filmu Lost Country imao priliku da barem na filmskom setu i kroz priču sa rediteljem Vladimirom Perišićem proživi neke deliće toga vremena. Jovanu je ovo prva uloga, a već je dobio dve prestižne nagrade, Srce Sarajeva za najbolju mušku ulogu i nagradu Otkrovenje na Kanskom festivalu. Nikada ranije se nije puno interesovao za glumu, već za sport, tako ga je reditelj Vladimir Perišić i pronašao na vaterpolo treningu, odakle odlazi na svoj prvi kasting.
Nakon domaće premijere na Festivalu autorskog filma i nakon što su se slegli utisci, sa Jovanom smo razgovarali o tome kako je izgledao proces pripreme za ulogu, kakvo je njegovo iskustvo rada na filmu i na koji način je ova uloga uticala na njegov svakodnevni život.
Jovane, kako si, kako se osećaš sada, nakon domaće premijere filma Lost Country?
Jovan Ginić: Premijera u Srbiji bila mi je jedna od najznačajnijih jer je to grad u kome se dešava radnja filma i grad u kome je sniman isti. Takođe, svi drugari su gledali film i videli šta sam radio zadnjih godinu dana.
Kakve su reakcije publike, posebno tvojih prijatelja i vršnjaka?
Svima se svideo film i to mi je posebno drago, bili su vrlo ponosni. Svima se svideo film i to mi je posebno drago, bili su vrlo ponosni. Nisam siguran da su ga svi moji vršnjaci razumeli u potpunosti, što je normalno, jer niko od nas nije bio ni rođen u vreme kada se radnja filma dešava. Film je svakako otvorio mnoga pitanja kod svih nas.
Šta je ono što nosiš kao glavni utisak sa snimanja? Kako je uopšte došlo do toga da se baš ti nađeš u filmu i dobiješ ovako zapaženu ulogu?
Na film dolazim iz bazena zajedno sa Miodragom (koji u filmu glumi mog najboljeg druga) i tada odlazimo na prvi kasting. Vremenom mi se svidelo tamo i posle puno druženja sa Vladom dobio sam ulogu. Moram da priznam da u tom trenutku nisam bio ni svestan šta to znači.
Kako su izgledale pripreme za ulogu, s obzirom na to da je Vladimir imao specifičan način rada sa vama?
Na tim kastinzima jedino pravilo je bilo – nema glume, jer niko od nas nije imao nikakvo znanje glume i veštine na koje može da se osloni. Imao sam sreću da sa mnom na filmu glume iskusni i sjajni glumci koji su mi nesebično pomagali svojim savetima.
Ovakve stvari ljudima često promene život, šta se sve kod tebe promenilo od kada si počeo sa snimanjem filma?
Završio sam muzičku školu, i dalje treniram vaterpolo, volim vaterpolo i treniram ga već deset godina. Dokle god mogu da uskladim sve što volim sa obavezama, radiću to.
Da li ti se čini da je tinejdžersko doba slično, bez obzira na period u kome odrastaš, koliko su ta neka unutrašnja previranja, možemo reći, univerzalna? Kako bi ti okarakterisao tvoju generaciju?
Svaka generacija nosi neku svoju revoluciju koju živi i proživljava na neki svoj način, ali smatram da je biti tinejdžer uvek bilo teško i lepo, ali značilo je da nosiš neki svoj bunt protiv svega što baca u neki šablon.
Kako je izgledalo raditi sa velikim glumcima poput Jasne Đuričić i Borisa Isakovića, jesi li dobio neki savet?
Bilo mi je posebno drago što sam radio sa Jasnom i Borisom koji su mi uvek pomagali kako da mislim i da se lakše snađem. Pored Jasne i Borisa, sa nama su bili i Pavle Čemerikić, zatim divni Duško Valentić u ulozi deke, Marija Škaričić i Helena Buljan. Fenomenalna ekipa. Uživao sam sa njima.
Dobio si dve jako važne nagrade – Srce Sarajeva i nagradu Otkrovenje u Kanu, jesi li ikada mogao da pretpostaviš da ćeš možda jednoga dana otići u smeru glume? Jesi li i ranije bio član glumačkih sekcija ili učestvovao u školskim predstavama?
Nikada ranije nisam glumio, niti me je to privlačilo kada bi me roditelji pitali. Sada mi gluma postaje jedna nova opcija o kojoj ću morati još dosta da razmislim, ali sam otkrio jedan novi lep i drugačiji svet.
Iako je možda još rano da pričamo o tome da li planiraš da nastaviš da se baviš glumom, za kraj nam reci koji su tvoji dalji planovi?
Sve ovo se izdešavalo jako brzo i moraću da uzmem još vremena da odlučim o svojoj budućnosti za koju sam još mlad da donesem odluku.
Naslovna fotografija: A.H./ATAImages
0 Comments