Aleksandar Atanasović Molder: Pank je negde između

Veliki odmor u Zemunskoj gimnaziji, godina startna, prva smena. Jednolični čopori mališana koji mirišu na Kosili kreće u borbu za mesto u redu za 300 grama fornetija sa šunkom i sirom. Proći će barem još godina kada će krenuti da svoj novac ulažu u Marlboro desetku čiji se miris uvlači duboko ispod noktiju i tera ih na konstatno pranje ruku čim pređu kućni prag. Sve još izleda nevino, kao mustaći koji se ne briju zbog priče da će ti nakon prvog skidanja brkovi brže rasti. Međutim, tog dana Kosili idilu kvari jedan prizor. Gost sa Bežanije, dete sa dvolitrom u rukama, pada preko klupe dok priča nepovezano. Kažu da mu je to druga od jutros. Đaci ga gledaju u strahu da mu priđu jer sem ćaleta verovatno nikad nisu videli pijanog čoveka na delu. I dok gost odlazi da se izbljuva pored crkve i pokazuje im srednji prst, među decom kruži šapat: „To je Molder, basista benda Topalović.“

Aleksandar Atanasović Molder dobio je nadimak još kao dete, naravno od starijih iz kraja. Kaže da mu ne smeta i da ga čak profesori sa fakluteta nazivaju tako. Nadimak je otišao toliko daleko da mu je postao alter ego koji hrani, Mister Hajd doktoru Džekilu. Samo što mladom Moldiju doktor Džekil gotovo da nije dolazio do izražaja. On je prvi beogradski panker generacije ’92. i jedan od prvih koji je probio taboo alkohola i pokazao kako ga najbolje zloupotrebiti.

„Ja se uvek predstavljam ljudima kao Aleksandar, jer kad ljudi kažu Molder i ja sam pomislim to je onaj ludi lik. Da nisam dobio taj nadimak pitanje je da li bih uopšte krenuo u istom pravcu. Na primer, Saša je niži saradnik u firmi, Aca je basic batica. Molder je ipak Molder.“

U bend Topalovići ulazi sa nepunih 14 godina, nalazeći se sa daleko starijim ljudima preko pank foruma, koji se danas čini kao relikvija prošlosti. U razgovoru sa bubnjarem Grobom završava na praznoj gajbi, gde nastaje kostur budućeg legendarnog benda. Ostaje do pola noći i plaši svoje matorce do srži, jer nije uhvatio poslednji dnevni bas, već se na Bežaniju vratio peške. To mu je ujedno bilo i prvo izbacivanje iz autobusa u životu, jer je pokušao da uhvati noćni, a nije znao da se u njemu plaća karta. Izbacivanja je bilo još mnogo, ali Molder je uvek probijao led na sopstveni način. Izbezumljenim roditeljima nije želeo da prizna da je završio kod nepoznatog čoveka u  stanu i iz tog razloga, da bi se opravdao, govori im da je bio u Akademiji. Jedino što tada nije znao da to u očima matoraca nije baš SANU, već najgore mesto u kojem je mogao da provede noć.

Početke u bendu su iskoristili za kristalizaciju članova, pošto po prvi put u životu nije više bitno ko ti je drug, nego šta taj prijatelj sluša. Imali su problem sa vokalom koji je bio teški metalac i trebalo im je vremena da mu objasne da ne mora da growl-uje sve vreme. Tada Topalovići dobijaju formu hardcore punk-a koju nastavaljaju da predstavljaju do samog kraja. Za to vreme članovi koji su daleko stariji od Moldera počinju da ne izlaze na ispite jer u umetničkom zanosu razmišljaju samo o bendu. Međutim, to njemu ne predstavlja prepreku jer, za razliku od njih, on je prva godina srednje. Sa druge strane, publici Topalovića sačinjenoj od srednjoškolaca problem predstavlja što često nisu mogli da dočekaju svirke, s obzirom na to da je njihov bend izlazio na binu tek nakon ponoći.

„Prvu svirku imali smo u Livingroom-u i delili smo binu sa mnogim metal bendovima. Pred publiku smo izašli tek oko pola jedan posle ponoći. Od naše cele ekipe ostao je samo jedan čovek, svi ostali zapalilii su na poslednji dnevni. Možda ih je oterao i tribute bend Megadeath-a koji je davio sat vremena sa solažama od po minut. To veče sam zamrzeo metal.“

Uprkos nedostatku političnosti benda, imali su frke i često na gostovanjima bili pod tenzijom upravo iz suprotnih razloga. Naime, jedna od sad već čuvenih pesama Molderovog benda bila je Ratko Mladić svira u mom bendu koja je bila dobra satira same potere nad srpskim generalom u to vreme. Zbog toga na nekim mestima nisu mogli da sviraju, a ponekad bi im nacisti klicali za vreme svirki jer su bili uvereni da je tekst nacionalističkog karaktera. Kao sve u Beogradu, i scena je bila precepljenja na pola u muzici i u politici, šutke su delili tamne horde Mordora i sinovi visoko podignutog srednjeg prsta, a tuče fašisti i antifašisti. Molder je morao da se opredeli. Izabrao je samo pank bez politike.

„Naravno, ja sam na početku bio anarhista, liberal, kao svaki klinac koji u sedmom razredu krene da sluša pank. Posle sam skapirao da nemam ja šta mnogo da serem o tome, jer jednostavno ne znam dovoljno i da svako treba da izabere stranu iz sopstvenog iskustva.“

Međutim, iako politika nije bila problem svim organizatorima svirki, alkohol u koji su polako ulazili Topalovići predstavljao je sve veću muku. Moldija i ekipu su krenuli da izbacuju sa nastupa jer nisu mogli da stoje uprkos tome što su samo hteli da odsviraju Nazi Punk Fuck Off i pokažu muda svim „političarima“ u publici. I nisu ih samo smarali organizatori, već i drugi bendovi. Najapsurdniji momenat u Molderovoj karijeri bio je kad su likovi iz benda pod imenom Mamurluk pokušali da mu objasne da je suviše pijan da bi izašao na binu.

Klinac koji je sa svega 12, 13 godina počeo da kupuje unučiće na trafici postajao je sinonim za neumerenost. Na raznim mestima širom našeg Beograda mogli ste naći čudniju verziju Dejvida Duhovnog kako kontuzovan leži i odmara svoju napaćenu dušu. Samo jutarnji autobusi znaju koliko je krugova prespavao u njima. Jednom su ga čak našli u kućici na drvetu u istom stanju. Kako se tamo popeo ni danas ne zna. Najgora nedelja mu je ipak bila kada je u istoj sedmici dva puta završio na infuziji na VMA. Seća se da su ga poslali po flašu vinjaka, a da se bez iste vratio. Sledeća scena bila mu je buđenje u bolnici. Molder definitivno prelazi u Dosije Iks paranormalnog alkoholizma.

„Sve su to bile smešne situacije do trenutka kada sam počeo druge da uvlačim u to. Drugari su me donosili kući, roditelji zaticali ispovraćanog. Nije baš dobar trip kada keva dolazi po tebe u bolnicu…“

Pošto je shvatao da ga ljudi sve teže podnose otišao je u izolaciju na Bežaniju i svoje društvo smanjio na par ljudi kojima je mogao da veruje i koji mu neće zameriti ako im bude pretio pijan. Uprkos tome, legenda o njemu raste i on postaje duh kojim plaše dobru decu ako ne žele da urade domaći. Za loše klince, sa druge strane, on postaje idol. Totemu koji polako grade dodaju na listu i drogu, jer Molder kao takav izgleda usporen i zbunjen. Na svirkama počinje da spava dubokim snom, a pred nastupe se često napija i odlazi sa nepoznatim ljudima na svoju stranu. Sa gostovanja u Šapcu vraća se bez svoje verne bas gitare jer je istu negde u magli izgubio. Vreme Topalovića polako prolazi zbog razlike u godinama, a Molder sticajem okolnosti upisuje Geografski fakultet. Tada se sve menja. On dobija novi oblik, ali ne i nadimak.

„Upisao sam faks, imao dobar prosek, počeo da primam stipendiju. To me dovelo u situaciju da počnem malo da brinem o sebi. Kao da sam pobegao iz nekog nihilzma, dugo vremena me je boleo kurac za sve, a ponajviše za sebe samog. Ali shvatio sam da piće dolazi iz nezadovoljstva, a ja sam počeo da budem zadovoljan. Moj alter ego je dostigao vrhunac, ali tek u tom trenutku sam krenuo da radim na egu i osetio da i taj deo mene može da bude dobar lik.“

Danas Aleksandar Atanasović živi normalan život, ali nije odustao od panka, samo je promenio oblik njegovog iskazivanja. Pank za današnjeg Moldija je da živi kao i svi ostali. Preko nedelje svira u sad već čuvenom duetu Molder i Skali, a vikendom sa novim bendom za koji će grad tek čuti. Smatra da je kulminacija njegove trezvenosti to što mora da brine i o drugom biću, a ne samo o sebi. Možete ga sresti po gradu kako šeta pse sa svojom devojkom, ali ako se dobro zagledate, negde u pozadini videćete duha koji se tetura i recituje stihove pesme Šmeker u kojoj opisuje groznog fensera. Zahvaljući Molderu, prošao je kroz sijaset stvari na vreme i izneo oluju za 2 minuta i 30 sekundi, koliko traje jedna prava pank pesma. Nikad nije postao fenser, niti nacista, otišao je u legendu.

„Jako je teško sebe naterati da budeš dobar čovek. Naterati se da pružiš maksimum. Evo sada sam dobio posao na mesec dana i, iskreno, nije da ga nešto volim, ali moram da ga radim. Ako neću ja, naći će nekog ko hoće. Možda sam pružio najviše u pogrešnim stvarima, ali u budućnosti želim da to uradim i sa pravim.“

I dok doktor Džekil izgovara ove reči, onaj klinac koji bljuje iza crkve zna da je u pravu. Samo mu to nikad ne bi priznao. Kao što današnji Molder to ne bi priznao svojoj mladoj verziji. I kao što je u Dosijeu Iks istina negde tamo, pank je negde između. Dreka protiv izvesnog. Srednji prst drugoj strani. I na kraju će, kao što kaže pesma I Fought the Law, obe strane napisati knjigu i zaraditi milion. Beograd jedva čeka taj roman.