Sve je počelo kao fora, na tad još uvek mladom servisu, zvanom YouTube. Ljudi su kačili svašta nešto, i isprobavali neke nove stvari. Nešto se primilo, nešto ne. Negde u tom periodu oko 2008. na svet se pojavio snimak tipa uz gitaru, koji na niškom dijalektu peva pesmu iz perspektive malog Roma koji je želeo na svaki mogući način da upadne i da se okupa na bazenu čudnog imena za sve nas koji nismo iz Niša.
Pesma Vrežinski bazen je stekla kultno sledbeništvo širom zemlje, a evo 15 godina kasnije, Bokal oseća stvarnost svira i slavi joj rođendan. Sa jedne strane fanovi ovog benda kao i najvećeg im hita, na sam pomen imena uzbude se kao da je neko pustio neki najveći stadionski rok bend. Sa druge strane, one koje je bilo koji info o njima preskočio, ponašaće se kao da je ovo neki najmanji demo bend na svetu kojem zbog atipičnog imena neće posvetiti pažnju. Istina je kao i uvek negde tamo, ili između ova dva polja, pa smo o tome rešili da popričamo sa Miodragom Brankovićem, mastermaindom cele priče. Malo o bazenu, malo o prošlim vremenima, ali i budućim, kao i o svirci benda, koja će se desiti 26. avgusta, u Nišu, u Banovini, sa gostima, bendom Hazel i Dudom Buržujkom.
Da krenemo od početka, za ovu drugu polovinu, koja nikad nije čula za vas, ispričaj nam kako je sve počelo nekada davno?
Da krenem od početka… U vreme nastajanja pesme još sam se negde lovio što se tiče samog načina komunikacije koji želim da kroz muziku i tekstove promovišem kao autentičnom moj, tj. takav da najbliže predstavlja mene. Mnogo je tu bilo lutanja, kopiranja, blamiranja, tada toga nisam bio ni svestan, dok nisam zagrebao duboko u sebe i pustio da to jednostavno izađe. Pevaj kako govoriš i sviraj da ne razmišljaš, makar rizikovao tešku blamažu ili bio predmet ismevanja. Ali, izgleda da su ljudi u tom trenutku želeli baš to, tj. bili su isti kao i ja. Govore na isti način, ponašaju se na isti način. Imaju iste fore i, što je najvažnije isto jako ne žele da ih je zbog toga blam. Tada sam se zadesio u jednom studiju, a ta ideja mi se dugo vrtela po glavi. Uključili smo record. I to je bilo to. Nisam ni razmišljao o tome, poslao sam snimak prijatelju a on, teško đubre kakav jeste, mi je samo javio da je to dig’o gore na neki sajt. Da li sam tad znao šta je to, moćno sumnjam, ali odjednom sam sa svih strana počeo da dobijam razne informacije. Kako je ovaj poznati delio, pa onaj, na kraju dolazim do toga da imam 100 000 preslušavanja. I onda se stvar zahuktala, a ja brže bolje šta ću, inertan kakvim me je priroda napravila, a i nesvestan cele te pompe, novih tehnologija, neke male popularnosti, ukopam se i stanem. Iskren da budem, nisam ni znao šta tačno želim od toga i da li želim. Sve to je onda išlo nekim svojim tokom mimo mene. Pesma je zaživela toliko u narodu da je bukvalno postala starogradska, svira se na svadbama u kafanama i pod raznim šatorima.
Što se tiče toga da pola ljudi zna za nas, a pola ne…nije ni to tako loša varijanta. Znam samo da nas ti ljudi koji nas znaju, fanatično vole, znaju sve tekstove, doživljavaju kao svoje i jako smo ponosni na njih…to su tako pametni, mladi i interesantni ljudi, sa očima izvan svakog zla (hehe). A druga polovina će svakako jednom čuti, pa ako zagrizu super…ako ne, isto super. Je l’ da da je to bolje? Zoranu Pavić znaju svi, pa teško da će joj neko bude takav fan kao što su ovi naši šećeri, znači baklje na koncertu, suze, znoj, smeh!
Kako se dalje sve razvijalo?
Taj neki period je, što se sviranja tiče, takođe period lutanja…Pošto definitivno imam neki poremećaj pažnje, teško sam se zadržavao na jednom projektu. Sviralo se u par svojih autorskih, par tuđih autorskih bendova a bilo je čak i par tezgaroških varijanti. Znači potpun čorbast kupus, bez nekog plana, puno alkohola i ostalog… dobrih provoda i anegdota, što je za ceo naš krug tada bilo u prvom planu. Nekako je taj online svet bio još uvek nešto strano, pogotovo za moju generaciju, a i sam još uvek ne tako razvijen. Niti smo se mi nešto prilagođavali u pogledu toga. Takođe, niko ko je bio unutar industrije se nije interesovao za nas, mi smo ipak bili provincijalci, teški amateri. Takođe, znali smo da stvari odavno ne funkcionišu više tako – neko te primeti pa ti da šansu. Ruku na srce, cela tadašnja niška „scena” nije ni bila zrela niti sposobna za profesionalizam. Znam da smo jednom prilikom imali neku kratku turneju od par datuma, možda tri, četiri vezane svirke. Mislio sam da ćemo poslednjeg dana da se svi međusobno ispoubijamo ili će neko da umre, eto tako je to izgledalo. Ali se takve stvari pamte i prepričavaju i danas. Kakvih je likova tada bili na niškoj sceni da ne počinjem, mnogi više nisu sa nama, neki su se povukli, neki još rade, a priča i anegdota za tri filma.
Kolko je Bokal lokalna priča? Kako drugi delovi zemlje reaguju?
Sve više mi se javljaju ljudi iz Beograda, Novog Sada, Subotice… To je izgleda potvrda da tu i tamo ubodemo i kakvu keči melodijicu i harmonijicu, pa i da ne razumeju sleng ili lokalnu priču, mogu da isprate tu milozvučnost. Kao kad bi slušali pesme na engleskom ili nemačkom, niko na prvu ne shvati šta je ko hteo da kaže…Mada mnogima od njih je i tekst jasan samo se prave.
Kakav je trenutak za bavljenje muzikom danas, bolji ili gori?
Ne mogu da kažem da se bavim muzikom na onaj klasičan način. Znam samo da se muzikom bavim kako želim i koliko želim. Baš u svrhu toga da se ne bih prezasitio i izgubio filing da je to moj poziv. Ne znam kako bih uopšte čuo i prihvatao muziku kad bih se njome bavio svakog dana, kad bih svirao svako dana. Bolji ili gori trenutak za muziku ne postoji, stvar polazi od tebe i od toga koliko si ti spreman da joj daš i da joj dopustiš, a da ti ne škodi. Isto kao i u ljubavi (smeh). Taj odnos može da bude i opasan. Verovatno i ne znam o čemu pričam, jer mi nismo unutar neke mašinerije. Nemamo menadžment, PR i ostalo. Što reče veliki Pavle Vujisić: Ako mi režiser kaže da još jednom ponovim, ubiću ga. Da mi neko sad trtlja idi imaš intervju tu i tu. Idi tamo na promociju, idi tamo na radio, ovamo na TV… nikad ne reci nikad, ali ja sam trenutno daleko od te priče i ne želim da vodim takav život. Zato radimo sve sami, kako želimo, imamo našu agencijicu Los Bushos i učimo se.
Koji je najsmešniji komentar koji si dobio za Vrežinski bazen, a koji je najlepši ili najbolji, i da li ima neki koji te je povredio ili uvredio?
Komentara ima mnogo i 90% je lepih, sada, teško je od svih tih izabrati najbolji ali oni „ružni” su mi ostali. Tip je napisao nešto u smislu da pevam ko izdrkana kopija Tife. Umro sam od smeha…Tada sam i shvatio da je pesma stvarno ušla u mase. Čim krenu sa lošim komentarima i navuku se trolovi sa komentarima, Bog ih blagoslovio, pesma je uspeh.
Kad si poslednji put bio na Vrežinskom bazenu?
Imali smo plan da snimimo videospot, nešto malo posle izlaska pesme. Spot je trebalo da snima naš čuveni režiser Vladimir Paskaljević. Rešismo da odemo na razgovor direktno na mesto zločina. Onda nas je gospodin tamo uljudno primio u kancelariju. U tom trenutku nam je sinulo. Potpuno smo smetnuli sa uma da je Vrežinski bazen ustvari vojni bazen, tj. vojni objekat. Pošto smo već razložili o čemu se radi, gospodin je u jednom trenutku rekao: A vi ste ti momci! Ne znam kako su shvatili stihove pesme, izgleda ne baš afirmativno. Us*ali smo se. Pomislio sam da ćemo dobiti po metak u potiljak i ćao. Nije pomoglo da se opustimo ni kad je rekao: Došla maca na vratanca. Pa tražimo vas toliko dugo a vi sami došli. Na sreću su nas brzo pustili, kao naravno da ne možete da snimate u vojnom objektu, slepci. Šokovi…
Šta je popularnije na internetu – pesma Vrežinski bazen ili Bane iz Vrežinu, lik iz Familijo klipova?
Lele, nisam zapratio baš Baneta iz Vrežinu tako da ne znam o tome ništa. Familija je legenda, ljudi prosto otkidaju na njega. Ne znam da li može slobodno da se šeta gradom. Pomama! Zaista ne proveravam koliko ko ima pregleda niti cenim kvalitet po pregledima.
Moram da priznam da sam vremenom skoro pa i zaboravio na album Gde si video dedu od 2 metra, međutim evo sad ga slušam, i prisećam se, i zapevao sam par pesama. I njemu će uskoro 10 godina. Kako pamtiš to vreme izlaska? Koliko je album realno dobacio do ljudi?
Iz priča po gradu vidim da taj album ima neki mali kultni status. Vole ga i slušaju ljudi iz raznih miljea, raznih nivoa obrazovanja, raznih žanrovskih opredeljenja, na šta smo posebno ponosni. Vreme je da se na koncertu 26. avgusta u niškoj Banovini pokaže ta masa, pa da vidimo ko smo i šta smo. To vreme pamtim po tome da smo se malo osvestili što se tiče našega nastupa na internetu. Svakog meseca smo izbacivali po jednu pesmu, što je bila jako plodonosna taktika. Pregledi i popularnost je rasla iz meseca u mesec, a i imali smo materijala za promociju i kontinuitet za godinu dana, što se pokazalo ključno da ostanemo dugo aktuelni. Ali ipak, ništa od svega toga ne bi bilo da nisu pesmice simpatične, ja mislim, džabe sve ako si generična kopija dosadnog.
Čitao sam mnoge recenzije i komentare nekih manje ili više pametnih ljudi koji ne vole humor u muzici. Kako si se ti odlučio da se na taj način izražavaš?
E pa da vam izajakulirana kopija Tife kaže, nema šta da oni vole ili ne vole. Niko ih i ne pita. Ljudi nikako da shvate da muzika nije stvar racionalnog, niti stvar inteligencije i tome slično. Ako nije dotaklo neku tvoju žičku, onda nije i šlus. Ali, da siliš svoj neki ukus i da misliš da si zbog toga bolji, pametniji ili pošteniji, onda si definitivno ti taj koji si zatucan. Izađi iz svog kruga i upoznaj i neke druge ljude, sa nekim drugačijim pogledima, iznenadićeš se. Opet, ne bavim se previše matematikom, statistikom i time šta je korisno kad radim pesme. Pustim…neke su duhovite, neke manje. U muzici nemam neka tvrda ubeđenja. Oduvek sam pratio comedy scenu, od Ričarda Prajora do Šejna Gilisa sad, i divio im se. Ovako sam uklopio dve, možda, i nespojive stvari koje volim.
Pošto si storiteler tih malih priča, situacija i dijaloga, koje životne situacije bi voleo da pretvoriš u pesmu, a još nisi?
Možda bih hteo da uradim pesmu o tome kako se broj tršavih ljudi, ljudi sa tršavom kosom u gradu rapidno povećava. Kao i da oni svi izgleda masovno gube kosu. Do tog zaključka sam došao zbog toga što svaki put kad odem u neki javni WC, u pisoaru, ali svakom, ima po neka kovrdžava dlaka. Eto to mi je možda sledeća tema.
Šta radiš kad ne sviraš? Koliko sam shvatio sad živiš u Sloveniji?
Kad ne sviram, varim, varim pa rasturam, i to auspuhe, po TIG postupku. Argonsko varenje je u pitanju.
Kolko pratiš danasnju nišku muzičku scenu? Deluje da svake godine iskoče po 2,3 nova benda u prvi plan vredna pažnje?
I ne stignem da slušam nešto novu nišku scenu, ne zbog toga što nemam vremena, nego dok se nakanim da preslušam nešto, oni se već raspadnu… Moj unuk svira u Hazel, nisam ja nešto prestar nego je moja familija jako zanimljiva…da ne dužim. Izdvojio bih Dudu Buržujku, opičena je skroz, Bohemiju i naravno Stereo bananu. Ljudi su, posle Galije i Kerbera, znači posle 40 godina uspeli da dovedu 1000 ljudi na svoj koncert. Znači sami, znači niški bend, znači ne s*ri. Evo obećavam da ću da se posvetim proučavanju šire domaće scene, pa javim.
I za kraj, koja se priča krije iza imena Bokal oseća stvarnost?
Sedimo ja i moj tadašnji najbolji prijatelj, bubnjar, na času Opštetehničkog obrazovanja ili šta već, znam da smo nastavnika zvali Gargamel, jer je bio meden i imao je zube raščerupane k’o niško staro groblje. E, odlučimo ti mi, pošto je Gargamel bio jako zanimljiv, da smišljamo najgluplje moguće ime za bend. On je smislio Zbog sira se ni Libert oženio nije a ja smislim Bokal oseća stvarnost i tako i ostade. Sad se malo jedem, jer je ekstremno ne pamtljivo, ali šta je tu je, šećeri!
0 Comments