I koliko je konzumiraju?
Nema sumnje da je sloboda govora i izražavanja (a time i satira kao nesumnjivo važan žanr) danas u nekoj vrsti limba. S jedne strane, Ustav nam garantuje pravo da se slobodno izražavamo i iznosimo mišljenja ma o kome, dok sa druge strane, slon u prostoriji predstavlja prisustvo cenzure i autoenzure, marginalizacija nepoželjnih glasova i mišljenja koja ne odgovaraju sadašnjim vlastima.
Ovakva pojava zaista nije ništa novo. Razni režimi kroz istoriju, a i sadašnjost, diskretno ili indiskretno žele da u najmanju ruku utišaju kritičare. U tom smislu, javno mnjenje u Srbiji ne suočava se sa ovakvom pojavom po prvi put u istoriji.
Najglasniji među utišanima uvek su bili komičari odnosno najčešće satiričari. Bavili se literarnom formom, karikaturama, ili TV žanrovima ili pozorišnim komadima, svi oni su bivali izduvni ventil potlačenima, za koje vlast nema sluha. Treba li da idemo dalje od Nušića?
Međutim, čini se da je u današnje vreme javnost u Srbiji suočena zaista sa velikim brojem satiričara, odnosno, slikara stvarnosti u ogledalu. Ma koliko snažno i dugotrajno njihovo delovanje bilo, utisak je da je aktuelna vlast (ili nešto drugo?) uspela da i tu i takvu satiričarsku oštricu deobrano otupi.
Pitali smo mlade u Beogradu za mišljenje: Koliko je relevantna satira u današnje vreme? Da li prate određene satiričare? Da li misle da je satira smešna, ako je primenjena u savremenim formatima? Može li, na kraju, satira da bude izazivač ili katalizator društvenih promena?
Aleksa, 24
Kao i većina stvari danas, zbog interneta i ogromne dostupnosti informacija, satira je jako raznolika. Kada kažem raznolika, podrazumevam da skoro za svakog moze da se nađe nešto što “ima smisla” i što je duhovito. Neki satriričari koji su jednoj grupi ljudi urnebesno smešni i zanimljivi, za druge su potpuno nekreativni i banalni. Tako da sve zavisi od tipa humora koji neko voli i društvenih tema koje pojedijnca zanimaju… Mislim da je veliki problem satire (tačnije publike satiricara) to što ako ja imam zajednički stav sa nekim satiričarem, ja automatski njega smatram duhovitim i inteligentinim. Bitnije je postalo to šta neko kaže od samog formata na koji je to rekao, a smatram da je za satiru jako bitno da bude i lepo upakovana. Pa čak i ako se ne slažem sa njom. Najbolji primer za to mi je Kesić, u kome dosta ljudi vidi “svetionik u medijskom mraku Srbije”, sa mnogo smešnim forama, samo zato što su fore većinom okrenute protiv vlasti, a generalno najčešće su govno.
Od satire pratim The Books of Knjige, Državni posao, Njuz.net…
Mislim da satira može da se primeni u današnjim formatima i da je delotvorna da zasmeje publiku, ili na jedan drugačiji način prikaže stanje stvari. Problem je što u velikom broju loših satira teško pronaći neku koja valja, ali to ne znači da ta koja valja ne postoji ili da ne može da se nađe. Humor postoji, ali je prekriven gomilom neukusa.
Mislim da satira ne može da pokrene velike društvene promene, ali može malo da uzdrma ljude. Na primer Beli, koji koliko god možda nekome nije smešan ili da neko misli da takve stvari nisu za zajebanciju, naterao je skoro 10% ljudi da glasa za njega na izborima.
Milan, 26
Smatram da nije relevantna, jer je celokupna socijalna klima kod nas u stvari jedna satira. Zbog toga i ne pratim satiričare. Primer Aleksandra Čotrića, poslanika vladajuće koalicije u parlamentu, a u isto vreme i satiričara samo ovo potvrđuje. Satira može biti smešna u određenim formatima i može biti katalizator društvenih promena, ali je osnovni uslov da publika to prepozna i shvati. Mi nažalost trenutno nismo na tom nivou.
Mina, 23
Mislim da je veoma relevantna i da predstavlja utočište za sve normalne ljude, kojima je teško da prihvate ovako bolesnu realnost u kojoj živimo. Može se reći da pratim satiru, redovno gledam Kesića i pratim Naky (nekrunisana kraljica humora, za one koji ne znaju). Tužno je što je situacija u našoj zemlji neizmerni izvor inspiracije svima koji se bave satirom. Lepo je što u ovom haosu postoji neko ko može da nas nasmeje. Može, videli smo to na primeru Belog na izborima. Neću da ulazim u to kako se ta priča završila, ali čovek je uspeo da pokrene ljude koji nisu izlazili na izbore godinama, upravo uz pomoć satire.
Nikola, 27
Mislim da se ne može govoriti o satiri u globalu, sve zavisi od projekta do projekta, od osobe do osobe. Ali iskreno gledano, osim South Parka baš i ne vidim nešto što je preterano relevantno u sadašnje vreme. Mnogo mi je bolji izvor te vrste kritike, ali i te vrste zabave na društvenim mrežama, gde sasvim obični ljudi znaju da budu fenomenalni. Što se tiče domaćih satiričnih emisija, jako su šablonske i ideološki obojene, smatram da je Zoran Kesić prilično mlak i slažem se sa stanovištem Zorana Ćirjakovića (obavezno pročitajte tekst o Kesiću na njegovom blogu), a Slaviša Lekić kao i ostatak te “pristojnity” elite nije ništa bolji od strane protiv koje se bori. Previše je tu lične involviranosti, previše staljinističkog ubeđenja da si na pravoj strani da bi to zapravo bilo smešno. Satira, umetnost, muzika ne može biti katalizator društvenih promena, niti je ikada to mogla biti. To je zabluda koja se sada razotkriva i drago mi je da su ljudi prezreli idiotske ideje o “formiranju tviter stranaka” i okupljanju oko takvih projekata koji bi onda mogli kao nešto promeniti.
Natalija, 23
Smatram da satira sama po sebi ne postaje relevantna na osnovu toga što je vreme u kome se piše pogodno za nju, a svako vreme zahteva neku vrstu satire, samo je pitanje da li ona relevantno opisuje svoje vreme. Pre bih rekla da je danas satira primećenija. Ne pratim nikoga od satiričara nešto posebno. Mislim da se satira lepo prilagodila današnjim formatima, ali nije da satira kao takva treba da prati neka kanonska pravila oko svoje forme. Satira je tu da prati društvene promene, bar kako ja to vidim. Može da ukazuje na neke stvari, ali ne mislim da može da pokrene revoluciju. Sve u svemu, ozbiljnije društvene promene imaju uzroke u nejednakim položajima i društvenim odnosima, satira ih mozda identifikuje, ali ne bih rekla da ih pokreće ili ubrzava.
Igor, 28
Satira je uvek relevantna i neophodna. Problem je to što uglavnom ostaje u krugu istomišljenika. Ja ne pratim satiričare direktno, ali satirični sadržaj gotovo svakodnevno nađe svoj put do mene. Satira je u načelu tragikomična. Uglavnom toliko ubada u srž, da je normala reakcija plač od smeha, sa par gorkih suza na kraju, nezavisno od formata u kom dolazi/se konzumira. Ona je uvek društveno potentna, u smislu da i dalje ima moć da natera čoveka da razmišlja. Može biti okidač za formiranje stavova, ali mislim da je danas potrebno mnogo više za pokretanje anseteziranog, ravnodušnog, prosečnog savremenog čoveka. Danas imamo i primer gde davanje medijskog prostora blago satiričnom programu, kakav je Kesićeva emisija, gotovo ide u korist upravo onima koji su emisiji redovne mete kritike, jer se tumači kao dokaz očuvanja slobode medija.
Anja, 25
Za mene satira i nije toliko relevantna, ali čini mi se da je za šire društvo jeste. Izuzetno cenim Dušana Kovačevića i pratim njegov rad, smatram da je on vrlo inteligentan umetnik, a i to je najbliže satiri što ću se ja približiti. Mislim da je savremena satira kič, i to loš, pretenciozan, uglavnom mi izaziva nelagodu. Ne zahvaljujući formatu, nego autorima. Moderne mogućnosti izražavanja su fantastične, ali izgleda da niko nema ništa zanimljivo da kaže. A da li satira može pokrenuti društvenu promenu… Ne, naprotiv, mislim da satira služi kao buržujski, civilizovan način da se narod isprazni od nagomilanih frustracija i gneva, umesto da se ta energija usmeri u direktnu akciju. To je vrsta impotentne društvene kritike koju u određenoj meri pozdravlja i dopušta svaka vlast – naročito ona najgora.
0 Comments