Most koji ne želim da pređem
Ženski Petrarka u meni
ne želi da mi uđeš u sobu
sručiš se na usne, kažeš
sutra doručkijemo zajedno.
Ne želim da me vidiš golu,
ni do grla obučenu,
a ni da maženjem
kotiš pruge kojima sam išarana.
Sve što bih da dišem je
ogledanje u tvojim pesma.
Ti u mojima već jesi,
zakopčavam ih iznova
kao bordo sandale pred izlazak.
Ostajem u odajama zamišljanja tebe
kako puštaš slavinu za prvu jutarnju kafu,
voda teče po uvek toploj šaci, i u sveće
urezujem molitve da budeš dobro.
Jana Andrić rođena u Beogradu 2000 god. odrastala je uz balet, padobransku brigadu, velike pse i slatko od kupina. Prve pesme napisala je u osnovnoj školi ali se poeziji okrenula po završetku srednje škole kada je počela da pohađa časove u slikarskom ateljeu. Danas studira modni dizajn, putuje u sunčane zemlje, sadi cveće i piše. Nastupala je u okviru poetskih večeri koje organizuju C4, Vazda bilo, Ponekad u 8, Stvaralački eho, i pesme su joj objavljenje u okviru zbornika PPM Enklave „Sunčana strana ulice“, u časpisu Bludni stih i bila je finalistkinja na festivalima poezije u Vrbasu i Zaječaru 2023 god.
Ilustracija: Marija Ognjanov
Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: [email protected]
0 Comments