fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹

Potrebno je dozvoliti dosadi da pokuca na vrata

U susret predstojećoj izložbi Under The Thick Skin u Kuli razgovarali smo sa umetnikom Sinišom Janjićem

15. April 2024

Nagomilane emocije, užurbani život u gradu i burnout, samo su neki od motiva koji se provlače kroz novu seriju radova umetnika Siniše Janjića, koju ćemo imati prilike da vidimo na njegovoj novoj izložbi Under The Thick Skin koja će biti otvorena u sredu, 17. aprila u Kuli. Za razliku od prethodnih serija, sada ćemo po prvi put videti velike formate na kojima je Siniša radio u prethodnih godinu dana, kao i dominantno roze boju, koja prednjači na njima, a koja nije bila svojstvena prethodnim delima ovog umetnika. Kao najveću inspiraciju za radove nastale u proteklih godinu dana, ovaj umetnik ističe život u gradu i nemogućnost da svi kolektivno predahnemo, usporimo i doživimo i čari dokolice, dosade i odmora, a ne samo žurbe i prezasićenosti različitim informacijama i nadražajima kojima smo okruženi u urbanoj sredini.

Na novim radovima Siniša je radio u svom ateljeu u Jugošpedu, gde smo ga ovom prilikom posetili i razgovarali o svemu što nam predstoji i što ćemo imati prilike da vidimo na izložbi u art habu Kula.

Slikarstvom se baviš od 2013. godine, koliko si se ti kao umetnik promenio za ovih 11 godina? Koliko ti se sam stil menjao? Kada si osetio da si izgradio stil koji je tebi svojstven i prepoznatljiv?

Siniša Janjić: Od 2013. do 2016. sam aktivno slikao i izlagao. Međutim, malo kasnije ulazim u grafičku industriju i počinjem da radim kao ilustrator i ponekad dizajner. Stil nikad nisam ni jurio. Radio sam u industriji gde se više traži da budeš kameleon u stilu, ali imao sam prepoznatljiv senzibilitet koji se provlačio kroz radove. Milslim da umetnik treba da izađe iz svoje zone komfora i već naučenog i ustaljenog i nastavi da eksperimentiše, da se inspiriše i nadograđuje. Nisam baš siguran da imam neki prepoznatljiv stil, ali ljudi kažu da mogu da prepoznaju moj rad, što mi, naravno, puno znači.

Koliko dugo su nastajali radovi za ovu izložbu? Kako je tekao stvaralački proces?

Radovi su nastajali punu jednu godinu, možda čak i malo više.

Tih prvih nekoliko radova, koji su podsećali na moj stvaralački opus iz 2013-2016. su nastajali na podu stana u dnevnoj sobi, dok u junu 2023. nisam počeo da delim atelje u Juspošpedu sa divnim Janom Gligorijević i Bojanom Aleksijević koje su i same umetnice, tačnije vajarke. Tu zapravo kreće igra, veliki formati, drugačiji vizuelni jezik koji je nadogradnja na stari, inspirisan mladim apstraktnim i savremenim slikarima poput Thai Mainhard, Daissy Parris, Lance de los Reyes, Sune Christiansen, ali i majstorima kao što su Henri Mur, Elsvort Kelly, Joan Mitchel i drugi. Taj atelje mi je dozvolio da seckam velika platna, razmazujem boje špatulama i nekonvencionalnim alatkama, da razvlačim platno  na podu, slikam preko njega, pa ga zakucam za zid i nastavim da radim. Drugim rečima, osetio sam šta znači sloboda u vizuelnom izražavanju. Smatram da je imati atelje jedna od krucijalnih stvari za svakog umetnika, ili bar neki prostor gde može da se osami i isključi iz svakodnevice. 



Naslov izložbe je Under The Thick Skin – reci mi nešto više o tome?

Da, kao ljudska bića, svoj emotivni korpus gradimo u slojevima, zaboravljajući šta smo sve u sebi naslagali. Emocije su poput boja koje nanosimo na svoje telo (platno). Jedna drugu gutaju, prekrivaju i sakrivaju. Špatula je oštro sredstvo, gotovo sečivo, koje postaje moj jedinstveni alat i radi kao saveznik mog instinkta. Zajedno me vode u razotkrivanje onoga što je ispod površine boja (emocija).

Platno tako postaje moje ogledalo u društvu. Otvaram svet koji je bogat bojom, konturama i kontrastima. Umetnik, kao i posmatrač, shvataju da taj kompleksan svet živi nezavisno od nas. Kao slikara i umetnika, zanima me da taj svet otvorim, kako sebi, tako i onima koji ne umeju da ga opišu, verbalizuju, ali ga snažno osećaju.

Burnout i prezasićenje su neki od glavnih motiva u ovoj seriji, kako ti danas gledaš na te fenomene? Koliko su zastupljeni i koliko imamo vremena za odmor i onda kada ga imamo da li zaista ,,odmaramo’’ i možemo li da se distanciramo od prevelikog broja informacija i nadražaja koji nas okružuju?

Mislim da je stres najveći neprijatelj u gradu i da mnogi nisu ni svesni koliko su pod stresom. Tek kad dostignu nivo burnout-a shvate da nešto nije u redu. Smatram da je jako bitno imati odmor od svega, od društvenih mreža, poslova, misli, ali da je za to potrebna čelična volja, jer smo na stres naviknuti. Potrebno je dozvoliti dosadi da pokuca na vrata. Odlazak u prirodu ili negde van grada barem jednom nedeljno su neophodni za rasterećeniju glavu.

Još jedna od ideja koja se provlači kroz ovu seriju je akumuliranje emocija, sa osvrtom na život u urbanoj gradskoj sredini – šta ti je tu bila inspiracija? Koja zapažanja si hteo kroz radove da preneseš?

Na primer, „Bold bruise’’ je slika koja je nastala iz nakupljenih negativnih emocija koje su se nagomilale usled samo jednog od brojnih odlazaka u atelje. Zamisli da se šetas ulicom dok svi trube, ulaziš u autobus gde ti se neko nakači na vrat, izlaziš iz autobusa, a ljudi ulaze bez da te puste da izađeš. Budeš besan na sve te doživljaje, dođe ti da nekog zavališ u glavu, i same takve misli te isisaju. Tako sam rešio da to sve prenesem na platno.

Tehnikom grebanja i guljenja boje sa određenih delova platna umetnik asocira na terapeutski čin stvaranja i suočavanja sa duboko zakopanim emocijama – ovom tehnikom si se ti služio u radovima, ali kada misliš da u savremenom društvu čovek počinje da grebe po takvim, duboko zakopanim, emocijama? 

Iako mislim da smo danas, više nego ranije, svesni šta osećamo i o tome lakše pričamo, svako od nas kreće da grebe po sebi tek kada je u problemu. Moj ekspresivni proces je odgovaranje na pitanja sa kojima dolazim pred platno i kroz metaforu grebanja platna špaklom pokušavam da otvorim ta pitanja i sebi i drugima, kako bismo zagrebali svoje odgovore i pre nego sto dođemo do stanja burnout-a i preopterećenja.

Zašto je roze boja dominantna u ovoj seriji radova?

Obično gradim svoje slike u slojevima. Crtam, nanosim boje špaklom, čekam da se to malo osuši ili ne, pa onda neku drugu boju nabacim, nakon toga malo žvrljam pastelima – dosta je sve to ekspresivno. Tek kad dobijem neku formu koju sam tražio ili koja je mene pronašla, prekrijem ostatak roze bojom, poslednjim lejerom kao omaž ljudskoj koži ili tom lepom roze filteru koji svi nakačimo kad izađemo iz kuće.

Koje bi još boje izdvojio kao svoju paletu (bilo za ovu seriju, bilo inače), osim roze?

U poslednje vreme volim plavu i, naravno, toplu žutu za koju sam rekao još pre 10 godina da bih mogao da je pojedem, a i dalje stojim iza toga. Koristim i druge boje, ali tek kad dobijem nešto s čim vizuelno kliknem, počinjem da oblikujem i razmišljam u kom pravcu želim dalje da idem i koje boje želim da dodajem. Nadam se da ću u budućnosti imati hrabrosti da koristim boje koje uopšte nisu komplementarne jedna sa drugom.

Imena radova i izložbe su na engleskom jeziku, zašto? Da li ti je lakše da se na taj način verbalno izraziš, zvučnije ili nešto treće?

Hmm, pa mislim da je samo dostupnije svetu, ali podržavam umetnike koji za imena radova stavljaju maternji jezik.

Šta je tebi generalno neophodno da neki rad ima kako bi izazvao emociju kod tebe?

S obzirom da sam oduvek mislio da moje forme zaslužuju veće formate, i nakon ispunjenja te ideje, shvatio sam da format jeste bitan. Takođe, sklop boja, potezi alatima, ritam i ta neka doza naivnosti, u smislu da mogu da prepoznam dete u umetniku. U poslednje vreme baš volim nešto što izlazi iz okova pravila i čim rad ima tako nešto, baš me pomeri i ostanem duže sa njim, kao što je uradio Danny Gretchen sa slikom „The Spirit never fails’’.

Kako se i sam baviš temom odmora i provlačiš je – kako izgleda tvoje savršeno mesto i savršen dan za odmor?

Odmor je dalje od grada. Sreća pa mogu da pobegnem u selo, gde dan traje duplo duže, pa sebi mogu da priuštim i dosadu. Moj idealan odmor je u hemoku na plaži, ALI u hladovini među borovima.

Kada bi jednom pesmom morao da opišeš ovu seriju radova – koja bi to pesma bila?

Jako mi je teško da jednom pesmom opišem čitavu seriju. Doduše, ponekad igram dok slikam. Zato, naravno, volim da slikam sam. Često imam slušalice u ušima i tu se nađu Kendrik Lamar, Nirvana, Ron Ayers, Thundercat, The Blaze, Air, Apherx Twin, Rival Consoles, Snapped Ankless, Yuseff Dayes… zapravo, sad si mi dala dobru ideju jer nisam imao predstavu šta cu puštati kao muzičku podlogu za vreme izložbe, mogu muziku koju slušam dok slikam. Hvala!

Fotografije: Ilya Daesque

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *