Vratimo se tridesetak godina unazad – u period rata, inflacije, nestabilne političke situacije, tradicionalnog sistema vrednosti… Međutim, za ljubav ipak nema prepreke, barem je to slučaj u filmu Čuvam te, mlade rediteljke Mimi Vlaović koji nas upravo vraća u ozloglašenu ’92 godinu i prikazuje jednu takvu priču o ljubavi, odlučnosti, porodici, slobodi. Ideja za ovaj kratki film nastala je nakon što je rediteljka i sama poželela da se u svojim dvadesetim godinama odseli. Tada je, kako kaže, osetila otpor nekih članova porodice i saznala da su i njeni roditelji baš te 1992. godine želeli da urade nešto slično. Tada je polako počela da se razvija ideja za ovaj film koji je Mimi nadograđivala kroz razgovore sa članovima porodice, ali su i glumci uneli svoj deo priče.
Čuvam te nas upoznaje sa glavnom junakinjom koja želi da krene put ljubavi i da se, nakon što je diplomirala na ekonomskom fakultetu, zajedno sa dečkom odseli iz zemlje. Međutim, roditelji imaju druge planove za nju i čini se da joj oni planiraju život. Ponekad preterana želja roditelja da sačuvaju svoju decu od poteza sličnih njihovim uskraćuje slobodu mladih. Ipak, više nego što mislimo, živimo transgeneracijske šablone.
Sa rediteljkom kratkometražnog filma Čuvam te razgovarali smo o tome da li je ljubav tada bila iskrenija ili ishitrenija, kako ona posmatra balkansku porodicu i odnose unutar nje, o tome koliko su transgeneracijski šabloni zaista realni i koliko se situacija u društvu zapravo promenila nakon tri decenije.
Film će po drugi put na ovogodišnjem FEST-u biti prikazan 3. marta u Domu omladine Beograda.
Da započnemo ovaj razgovor malo drugačije, od kraja filma koji si posvetila roditeljima, da li su možda oni prošli kroz nešto slično, te si bila inspirisana baš tom pričom ili je ipak inspiracija došla iz nekog drugog ugla?
Mimi: Da, moja porodica je apsolutna inspiracija za ovaj film, ali događaji iz pravog života se nisu baš tako odvijali. Ja sam imala izuzetan poriv da se odvojim od svojih i odem negde daleko kad sam postala punoletna. To je nailazilo na otpor nekih članova porodice, i onda sam saznala da su isti poriv imali moji roditelji u istim godinama, ali mnogo nestabilnijim vremenima, 1992. godine. Tu sam shvatila da postoji transgeneracijski šablon koji me je baš zaintrigirao.
Zašto ti je bilo važno da prikažeš baš ovu temu u filmu?
Ceo taj događaj sam čula iz tri perspektive – mamine, tatine i dedine, i to je, kao neki rašomon, delovalo kao tri različite priče. Ipak, jedno mi je bilo jasno – na Balkanu, u ranim dvadesetim svi (do nasumičnog prolaznika) misle da imaju ideju kakva osoba ti treba da postaneš, da te sačuvaju svojih grešaka (odatle i naslov Čuvam te). Tu je nekad gotovo nemoguće čuti i prepoznati šta je tvoje. Meni je bilo bitno da svojoj junakinji dam barem začetak pronalaska čuvara svog unutrašnjeg glasa.
Čini se da je ljubav glavni motiv u filmu, šta za tebe predstavlja ljubav, da li je nalik na onu koju si prikazala u filmu, slobodna i bezuslovna?
Ja nekako svake godine dobijem neku novu percepciju ljubavi, tako da mi je baš teško da odgovorim na ovo pitanje. Za mene je ljubav sad biti tu, uzimati i davati prostor za lični razvitak (u svim godinama), i ne nametati svoja rešenja. Reći iskreno mišljenje je uvek bitno, dok god se to predstavlja upravo kao mišljenje – a ne jedini ispravan stav. Volimo otvoreno i empatično!
Film je kratkometražni, iako priča pruža materijal i za dugometražni film, zašto si se odlučila da ovu priču predstaviš u kratkoj formi?
Priča je stvarno velika i scenario je od početka bio mnogo duži od ovoga što smo snimili. Film je kratak zato što je to moj master rad za London Film School i želela sam da ga završim u roku, a svi znamo koliko nekad traje prikupljanje sredstava i podrške za dugometražni film. Ipak, scenario za dugometražni film „Čuvam te” je sada u razvitku i nadam se da ćemo ga poslati na konkurs već ove godine!
Kako si gradila likove, čime si se tu vodila?
Kroz proces pisanja sam definitivno još bolje upoznala svoju porodicu i pronalazila sve te delove njih u sebi. Pored razgovora, dragoceni su mi bili snimci iz tog vremena, gde sam ih videla u drugačijem svetlu od onih verzija sebe koje su mi prepričavali. U građenju likova su mi mnogo značili i moji fantastični glumci koji su svi imali svoje lične povezanosti sa ovom pričom.
Kako je došlo do odabira baš ove glumačke ekipe?
Sa Sonjom Kolačarić sam radila na prethodnom filmu i ona mi je, uz moje producente i direktora fotografije, puno pomogla oko opcija za kasting. Za mene nema boljih glumaca od ovih sa kojima sam imala sreću da radim. Za mlađe uloge bilo je stvarno fantastičnih kandidata, ali kad sam se upitala ko ima kvalitet da nosi ceo film – to je ubedljivo bila Iva Ilinčić. A Petar Đurđević kao da je doputovao kroz vreme direktno iz ‘92 i odmah se uklopio.
Iako se radnja filma odvija pre 30 godina, da li ti se čini da se situacija nije mnogo promenila ni danas?
Što se tiče porodičnih odnosa, definitivno i dalje ima sličnih modela, upravo jer su ti transgeneracijski šabloni užasno jaki. Mnogo je bitno da roditelji prenesu svoja iskustva svojoj deci, da bismo bolje razumeli sami sebe. Zato nas pozivam na razgovore, introspekciju i razbijanje onih negativnih šablona! Kada govorimo o odlasku iz doma, mislim da je zaista bitno živeti na drugom mestu od onog na kom si rođen barem mesec dana zbog širine vidika. Iako je Beograd predivan, mladi se i danas kod nas bore na pravo za normalan život, što nam potvrđuju i protesti na arhitektonskom ovih dana.
Školovala si se u Londonu i imala si priliku da vidiš kako funkcionišu odnosi tamo, posebno odnosi dece i rodjitelja koji su u filmu prikazani, da li ti se čini da je to ipak univerzalna stvar ili više balkanski način bliskosti i povezanosti karakterističan samo nama?
Primetila sam da je ovakav tip porodice karakterističan za kolektivističke kulture, gde je porodica baza svega, a ne individua (većinom bivše komunističke/socijalističke zemlje). Britanci su na neki svoj način osetili i jako dobro prihvatili ovaj film ali, na primer, neka od pitanja koja sam dobila su: zašto deca u tom periodu još žive s roditeljima, kako to kum njoj samo nudi posao… Takođe su im bili zanimljivi naši običaji, jer za njih praznici dosta gube religijsku konotaciju (glavno obeležje Božića i Uskrsa u Londonu je čokolada). Moj momak je Englez i volela bih da napišem film samo o našim kulturnim razlikama, pogotovo jer je to oduvek jedna od mojih omiljenih tema.
Da li misliš da su tada, devedesetih, ljudi bili mnogo spremniji da se žrtvuju za ljubav nego danas?
Muzika 80-ih uz koju su moji roditelji odrastali toliko poziva na romantiku, da sam stoprocentno sigurna u to. Taj zanos zaljubljivanja, bez granica, neslušanje razuma, nego samo srca, krasi oba moja roditelja (iako su razvedeni već dugo), i ja to obožavam kod njih. Mi smo malo „sebičnija” generacija, ali to ne mora da bude loše jer time ipak možemo da postavljamo zdrave granice uz koje možemo, nadam se, bolje funkcionisati. Za mene je kod nas problem strašno poređenje kroz društvene mreže, iz kog ide i konstantni osećaj nedovoljnosti i zamenjivosti.
Da li je to bilo iskrenije ili samo ishitrenije?
Ja bih rekla oba. Iskreno ishitreno.
Posebno je dirljiva situacija na samom kraju, da li prava ljubav i sloboda znači žrtvovati neke stvari u životu?
Meni je bilo mnogo bitno da kroz film pokažem da je moguće imati i zdravu vezu i blagoslov porodice i pronalaziti sebe uz to. Ja se svojim radom borim za srećne krajeve koji publici daju nadu.
Da li je u filmu prikazan i motiv ponavljanja, ono čuveno da previše ličimo na svoje roditelje i idemo njihovim stopama, da li deca zaista ponavljaju paterne svojih roditelja, iako to možda ne primećuju?
Definitivno smo satkani od toliko tih transgeneracijskih šablona, ko zna još otkad! Glavna junakinja Mina svog oca svesno ili nesvesno užasno podseća na samog sebe i on se toga i plaši. Zna koje je muke zbog toga prošao i ne želi joj istu torturu, a to joj ne kaže i ne objasni… On ne shvata da će, ako ona ne posluša svoju intuiciju, početi da gubi svoje boje, postati providna. Tako ja bar prepoznajem kad nisam u skladu sa sobom.
Roditeljska želja da kreiraju živote svoje dece tada je bila „društveno prihvatljiva”; ipak, u flimu se prikazuje zrelost junakinje koja je u tim godinama bila spremna da krene put ljubavi, da li ti se čini da, iako danas mladi imaju veću slobodu i samostalnost, i dalje teže donose takve odluke?
Danas je toliko teško doneti bilo koju odluku jer je izbora milijardu i svi su nam naizgled dostupni, a onda, kad se zagrebe, deluju kilometrima daleko i znamo sve moguće dobre i loše posledice, preplavljeni smo informacijama i onda nam se ništa ne odlučuje, tako da, iako smo naizgled oslobođeni trase: dobar đak, svadba, beba, beba 2, penzija… opet nije lako prepoznati šta je naše kad čujemo stotinu glasova i iskustava dnevno na društvenim mrežama.
Kada si ti odlučila da želiš da se baviš režijom?
Sa četiri godine sam rekla da ću praviti crtane filmove kad porastem, a posle se to proširilo i na igrane. Nikad nisam imala opciju B, ali svesna sam da je to jer imam veliku sreću da me porodica zaista maksimalno podržala u ostvarenju tog sna.
Između ostalog, u mladosti si volontirala na FEST-u, kakav je osećaj da sada imaš priliku da premijerno prikažeš svoje ostvarenje upravo tu?
Nestvaran, FEST mi znači više od svih svetskih festivala. Stvarno sam uz njega odrasla i najslađe pamtim projekcije koje sam gledala sa stepenica Sava centra.
Očekuju li se premijere i u inostranstvu?
Svetska premijera bila je u Britanskom filmskom institutu u Londonu, zatim smo dobili nagrade u Parizu i Los Anđelesu, a u petak posle Fest projekcije letim nazad za Englesku jer u subotu imamo dodelu nagrada na festivalu u Kembridžu. Čeka nas još destinacija i to me čini presrećnom! Oduvek mi je cilj bio da Srbiju predstavim u jednom drugom svetlu, jer nas po svetskim filmovima uglavnom gledamo kao ćelave kriminalce. Nadam se da ću doprineti bar malo promeni tog imidža.
Da li spremaš nešto novo u narednom periodu?
Pored dugometražne verzije „Čuvam te”, pišem i jedan lep animirani film – nešto kao balkansku Dizni princezu modernih stavova.
0 Comments