Predstava „Urednik” je novi projekat u okviru produkcije Reflektor teatra. Reditelj Vojkan Arsić i dramaturškinja Sara Radojković problematizuju aktuelnu temu medijske manipulacije. U središtu priče je junakinja Vera, autorka analitičko-političke emisije, koja se opire ideji da bude na strani medija koji se služe manipulacijom i plasiranjem lažnih vesti. Drama prati rad u okviru jedne televizijske redakcije, koju čine urednici, novinari , voditelji i direktor televizije. Njihovo viđenje istine uslovljeno je profesionalnim zaduženjem. Poput publike kojoj plasiraju vesti, i oni samo prividno razumeju i tumače informacije do kojih dolaze.
Pred premijerno izvođenje predstave Urednik, 6. marta 2020. u 20 časova u Dorćol platz-u, razgovarali smo sa rediteljem Vojkanom Arsićem i glumicom Majom Šušom, koja tumači lik Nevene u predstavi.
Šta je bio okidač da problematizujete ovu temu u predstavi?
Vojkan: Ja kad završim pozorišni projekat moram da odlučim koji će biti sledeći. S obzirom na to da se ne bavim pozorištem u institucionalnom smislu, ja isključivo radim svoje projekte. Razmišljanje je najčešće na temu toga šta me uznemiruje u društvu i šta je problem s kojim mogu da se uhvatim u koštac zajedno sa ekipom u pozorištu. Ovog puta je to bila borba protiv lažnih vesti i medijske manipulacije jer mislim da je Srbija na tu temu prešla igricu. Mislim da je pitanje slobode medija, stanja medija, kompletne manipulacije njima, kompletne okupacije medija u Srbiji doseglo granicu ludila. To je ono što je mene dovoljno uznemirilo da donesem odluku da je to sledeći projekat koji ću raditi.
S obzirom na to da je ključno pitanje koje predstava otvara odnos prema lažnim vestima koje mediji plasiraju. Šta mislite, kakav je status istine danas? Da li olako pristajemo na laži?
Maja: Ja dolazim do toga da ne znam šta je istina. Uopšte nisam sigurna kada pročitam neku informaciju, ili kada dobijem neku informaciju, da li je ona tačna. Čini mi se da sam sklonija tome da kažem — „ma to nije istina” nego što poverujem u neki naslov koji pročitam ili informaciju koju dobijem. Čini mi se da stalno dolaze najrazličitije informacije do nas. Mislim da smo već naviknuti da, kada pročitamo neki tekst, jasno uočavamo šta je nadogradnja i šta je osnova. Ti šabloni već mogu da se prepoznaju.
Vojkan: Istina više ne postoji – to je rečenica koja je meni jedan od okidača za rad na ovoj predstavi. Moji je ne vole. Ne volim je ni ja, ali volim njome da provociram. Međutim, ne slažem se sa tim. Mislim da istina mora da postoji i da je to jedina stvar koja nas čini živima, normalnima i koja održava civilizaciju. Nemoguće je da istina ne postoji, ako možemo to filozofski da posmatramo. Plašim se da je vreme u kome sada živimo, a koje se može nazvati postistinom, doba u kome je istina sklonjena kao relevantan faktor. Danas je mnogo važnije apelovanje na nečije emocije i ubeđenja od proverenih i tačnih činjenica. To je nešto što je problem čitavog sveta, civilizacijski problem, a što je izazvalo pomamu lažnih vesti. Mi u Srbiji smo pobednici u tome. Ova vlast je prepoznala tu manjkavost društva u ovom trenutku pa to maksimalno i genijalno sprovodi. To je ono što je oslikano i u ovoj predstavi.
Šta za vas znači biti informisan? Ako povučemo poznatu paralelu „nekad i sad”- kako ste se informisali i kako se informišete danas?
Vojkan: Nekada je bilo mnogo lakše informisati se, jer smo gledali nekoliko kanala preko kojih se informišemo. Danas, u kakofoniji informacija u kojoj živimo, običan građanin mora da bude ekspert iz teme informisanja. Mislim da je to veliki problem jer se od ljudi očekuje nešto što je praktično nemoguće. Kada čitam neki tekst ja moram da znam ko ga je objavio i da onda, kada vidim koji je medij, odmah učitam šta to treba da znači. Nije ni to dovoljno, moram da vidim ko je potpisan kao novinar i utvrdim da li je taj novinar relevantan i da li ću mu verovati ili neću. Na kraju moram da proverim opšte stvari koje je Maja upravo pomenula, a to je — koja je to matrica po kojoj možeš da prepoznaš da je nešto laž. Ja mislim da ja to uspevam da uradim. Plašim se da veliki deo građana to ne može i plašim se da su posledice ozbiljne. Na osnovu laži koje čitamo i koje nam sipaju brzinom munje u lice, mi kreiramo svoje stavove i ponašanje. Mi smo kao društvo izgubili kontakt sa realnošću zahvaljujući svemu tome, a kada neko nema kontakt sa realnošću onda on ima čak i psihijatrijsku dijagnozu.
Maja: Nekada, dok sam bila mlađa, mislila sam da biti informisan znači da si gledao televiziju, da si čitao novine ili da moji roditelji znaju šta je tačna informacija, jer su oni to negde videli. Ne znam da li to ima veze sa tim što sam ja bila mlađa ili je to zaista tako funkcionisalo. Sada, kada sam mnogo više zainteresovana za to da budem upućena u ono što se dešava, ja uopšte ne mogu da kažem za sebe da li sam informisana. Naravno da čitam i pratim. Siguno da sam dobro informisana oko nekih stvari koje me baš interesuju. Međutim, sve ove različite informacije koje dolaze do mene vrlo često zaobilazim i ne proveravam da li su one istinite, ako to nije nešto što me se direktno tiče. Ne mogu da pristupim nečemu što sam usput čula kao pravoj informaciji.
Vojkan: Nekada je važilo — „Pa istina je, bilo je na televiziji.”
Maja: A sada gledaš na televiziji kako čovek glumi kako daje izjavu. Nalik na ono što mi imamo u predstavi kada slučajni prolaznik izgovara nešto kao da su činjenice, a jasno se vidi da je čovek statista sa zadatkom.
Vojkan: Mislim da, kako se društvo razvija u svim segmentima, a ekonomski je možda jedan od glavnih, tako manipulacija postaje važnija, jer je sve trgovina. Nekada, kada smo gledali vesti na televiziji i verovali tim vestima, verovatno je i to bilo daleko od istine (govorimo o vremenu Tita i Miloševića), ali manji je ulog bio. Danas je laganje i manipulacija u svačijem interesu – od onog što prodaje šećer do onog koji hoće da ostane na vlasti zauvek.
Vera predstavlja onu stranu koja se još uvek bori za istinu. Pred kojim dilemama se ona nalazi, a pred kojim se nalaze ostali likovi u predstavi?
Maja: Vera je već iskusna novinarka. Ona ima dileme kako da se izbori upravo sa ovom razlikom o kojoj smo govorili – kako je bilo nekada, a kako je sada. Posmatramo kako se ona snalazi u toj promeni. Ona nailazi na probleme sa urednikom, na probleme sa blokadom njenog dotadašnjeg rada. To je nešto sa čime se svi novinari susreću – sa dilemom da li da naprave kompromis ili da nastave po svome. To je ono što nam se dešava danas. Da li ćeš, ako ti ne odgovara, da odeš na drugu televiziju koja možda nema nacionalnu frekvenciju i da radiš. To je ono što se desilo sa Kesićem , Oljom Bećković, Ivanom Ivanovićem. Oni sad rade ono što su želeli, ali nemaju nacionalnu frekvenciju. Ja verujem da svako ko to želi treba da ima svoj format emisije u bilo kojim okvirima. Međutim, nije uvek dostupno svima – moji baba i deda nemaju kablovsku, a u mojoj kući se, odkad sam se rodila gledao Utisak nedelje. Oni sad ne gledaju Utisak nedelje već dnevnik na televiziji sa nacionalnom frekvencijom.
Ja tumačim lik Nevene. Ona doživljava najveću transfomaciju tokom predstave. Njen problem je neinformisanost i to što ona na početku ima sliku stvarnosti koju ona sebi obezbeđuje, a koju dobija gledanjem nekvalitetnog sadržaja — rijalitija, jutjuba i čitanjem nekih tekstova koji apsolutno nemaju veze sa političkom situacijom. Ona može da deluje kao neko ko je glup i neobrazovan, a ja sam odlučila da je branim, jer mislim da je ona samo neinformisana i nezainteresovana. U trenutku kada dopušta da određene informacije dođu do nje, onda kada se događaji u predstavi drastičnije menjaju, ona shvata da nešto mora da uradi. Ja mislim da jedini način da se nešto promeni jeste obrazovanje, informisanje i udrživanje. Ova predstava, između ostalog, govori i o tome kako pojedinac ne može mnogo da promeni u jednom sistemu koji je godinama isti. Potrebno je da se poveže kolektiv, grupa ljudi koja može da utiče. Kada kažem grupa ljudi, ne mislim da to treba da bude politička stranka. To može biti bilo koja grupa ljudi, na primer grupa ljudi koja radi na ovoj predstavi. Da bismo to postigli moramo da budemo upućeni u to šta se dešava oko nas, samo tako možemo da reagujemo na pravi način.
Da li Nevena može da bude deo grupe ljudi koja donosi promene?
Maja: Ja se nadam da može. Zahvaljujući timu sa kojim sam radila, od prvog dana krenula sam da nadograđujem njen lik i ukazujem na to kako je ona spremna za promenu. Bilo mi je važno da damo neki tračak nade, da damo mogućnost najmlađem članu te redakcije da se promeni. Možda baš padovi kroz koje je prošla mogu da je pripreme za ono što sledi.
Aluzije u predstavi su vrlo jasne. U kojoj meri ste želeli da ukazujete na stvarne događaje?
Vojkan: Mi smo predstavu radili tako što smo Sara Radojković, koja je pisala tekst, i ja imali niz razgovora sa relevantnim novinarima prema kojima smo pravili glavnog lika. Sa njima smo imali vrlo iscrpne, inspirativne i strašne razgovore o načinu funkcionisanja medija. Na osnovu tog materijala kreirali smo koncept i tekst predstave. Ova predstava je praktično dokumentarna jer je sve nastalo iz realnih situacija koje su se dešavale novinarima.
Maja: Apsurdno je to što su neke stvari koje su bile izmišljene zarad predstave zapravo desile. Štagod da izmisliš biće blaže od stvarnosti.
Kakva je atmosfera na vašim probama? Koliko se razlikuje rad na predstavama Reflektor teatra u odnosu na ono na šta ste navikli ili se očekuje od rada u pozorištu?
Vojkan: Ja sam svaki svoj pozorišni projekat radio tako što sam ga sa svojim timom osmislio i realizovao u okviru naše nezavisne produkcije, koja se sada zove Reflektor teatar.
Maja: Ja sam imala nekoliko procesa koji su bili na ovaj način specifični, ali to su uvek bile u pitanju nezavisne produkcije. Ono što je karakteristično jeste odnos u okviru ekipe, to je dobro rekao Darko pre neki dan — „Nema ono da dođeš na probu i da si u fazonu – jao samo ovu osobu da ne vidim.” Stvarno smo se zbližili tokom ovog procesa. Možda je to najveća floskula — divna nam je ekipa, lepo smo se slagali… Ali zaista, mislim da nam je svima podjednako stalo do ove teme. Takođe, svima nam je važno da napravimo dobru predstavu. Ono što je meni bilo mnogo važno jeste to što smo i kao glumci imali mnogo prostora da doprinesemo u svim aspektima. Nisam se osećala kao da sam ja izvođač radova. Imali smo slobodu da predlažemo stvari vezane za tekst. Vrlo često su se dešavali brejnstorminzi gde se izrodi ideja. Vojkan nije radio sa nama kao što reditelji vrlo često rade — da dođe sa unapred osmišljenom slikom u koju se onda naknadno uklapaju živi ljudi. Osećam se kao da radimo mnogo duže nego što radimo. Ovaj proces je izuzetno značajan za mene i moj rad.
Vojkan: Želim da dodam da je meni važno da u projektima koje sami osmišljavamo svi ravnopravno particiipiramo, da svi donose ono što je njihov posao. Dakle, glumac nije izvođač glumačkih radova. Glumac u mojim projektima mora da bude angažovan, da ima znanje, stav i razumevanje teme, a ne da izgovara rečenice koje su mu prethodno napisane. Pored svega toga, važan mi je i odnos između ljudi. Značajna je podržavajuća i plodna atmosfer jer je to način da se stvore kvalitetne stvari. Imao sam situacije da mi dođu glumci koji se svađaju tokom cele probe i onda mi kažu kako to ne treba da doživljavam lično jer je to deo procesa Ovde se to nijednom nije desilo. Za mene je to neprihvatljivo, pogrešno i zamajavanje procesa rada.
S obzirom na to da je tema aktuelna i društveno angažovana, kako se osećate pred premijeru? Da li je uzbuđenje snažnije?
Maja: Pošto su Sara i Vojkan obavljali razgovore sa novinarima, mi smo stalno priželjkivali da i nama dođu neki ljudi, da odemo i mi na neki redakcijski sastanak. Sve vreme smo se plašili da ovo ne bude ono poznato — kako mali Đokica zamišlja televiziju. Svaki put kad smo dobili pozitivnu reakciju to je bilo ohrabrujuće. Kada vidim da se na televiziji dešava ono čime se bavimo u predstavi podseti me koliko je važno da o ovome pričamo. Mislim da je predstava mogla da bude i mnogo oštrija, mnogo više prst u oko, sa još snažnijim aluzijama u odnosu na to kakva je situacija. Sa druge strane, Vojkanova i Sarina odluka bila je da to izbegnemo. Konkretno kopiranje nekih situacija iz stvarnosti može da izazove otpor ili sumnju u istinitost. Mi možemo da kažemo da je Vera neka konkretna voditeljka. Međutim, tu ima toliko i istinitih i izmišljenih stvari da je ona postala potpuno novi lik, kao i svi ostali. Meni je drago što smo izbegli te jasne reference.
Vojkan: Mislim da bi brutalnija predstava, koja bi bila istinitija, bila banalnija. Teško je poverovati da je istina sve ono što se zaista dešava.
Kakve reakcije očekujete i priželjkujete nakon predstave?
Vojkan: Uvek očekuješ najbolje, zato to i radiš. Ja verujem da smo uradili i radimo na jednoj dobroj stvari. Nadam se da ću biti u potpunosti zadovoljan. Nisam u stanju da naslutim kakva će biti reakcija publike.
Maja: Kad smo počeli da radimo imala sam osećaj da će ovo biti hit predstava. U procesu se izgubiš jer se stvari menjaju. Bila bih mnogo srećna kada bi ljudi prepoznali i razumeli poruku. Mislim da smo toliko unutra da smo izgubili svest o tome. Tek posle premijere ćemo malo dobiti uvid i jasniju sliku.
Mislite li da nezavisnim pozorištima nedostaje publike?
Vojkan: Ja mogu da govorim iz ugla Reflektor teatra koji zaista brine o svojoj publici. Na našim igranjima predstava mi nemamo problem sa publikom. Predstave su gledane. Naravno da to uvek može više. Međutim, u odnosu na stanje organizacije na nezavisnoj sceni ja misli da mi dajemo 500 % u odnosu na mogućnosti. Reflektor teatar trenutno ima pet igrajućih predstava na repertoaru, a ovo je šesta. Na to treba dodati gostovanja i festivale. Nekada u takvoj situaciji nisu ni pozorišta koja su na budžetu, a mi za sve ove godine nismo dobili ni jedan jedini dinar iz budžeta države, lokalne samouprave, grada ili bilo kog budžeta koji je vazan za sistem i državu.
Maja: Mislim da se generalno dešava porast nezavisne scene. Potrebno je da se ljudi naviknu da idu da gledaju nešto van institucije. Ja često gledam takve predstave. Uvek postoji problem sa publikom. Drugačije je sa ovom predstavom jer je veća postavka glumaca. Međutim, kada su u pitanju male predstave, uvek je problem oglasiti to, s obzirom na to da sve što je nezavisno nema dovoljno novca za marketing. Mislim da je samo potrebno vreme da se ljudi naviknu na drugi prostor. Recimo, ukoliko bi se u Dorćol platzu organizovalo šest različitih i dobrih predstava, verujem da bi više ljudi i dolazilo. Često na nezavisnim projketima rade mladi autori čija imena nisu poznata publici. Međutim, čini mi se da svaka odgledana predstava otvara vrata ka sledećoj.
Koje predstave Reflektor teatra preporučujete čitaocima Oblakodera?
Vojkan: Ja ću da preporučim Smrt fašizmu: O ribarima i slobodi, koju je radila Minja Bogavac. Mislim da je to jedna od najboljih predstava u zemlji trenutno.
Maja: Preporučila bih Muškarčine. Gledala sam je pre nekoliko godina i baš se radujem da ih gledam sad kad su porasli.
Šta biste poručili publici? Zašto treba da pogledaju predstavu Urednik?
Maja: Mislim da je važno što postoji prostor u kome se transparentno govori o medijima danas, a takvih prostora ima sve manje. Učešće u ovoj predstavi je na neki način kao učešće na tribini na kojoj svako može svojim stavom da doprinese buđenju kolektivne svesti.
Vojkan: Kao što ne postoje slobodni mediji, tako mislim da je ovo retka prilika da se vidi slobodna pozorišna predstava. Kako kontrola režima postoji u medijima tako postoji i u kulturnim institucijama. Mislim da ne postoji nijedno pozorište u zemlji, osim ako možda izuzmemo Šabačko pozorište, koje bi se usudilo da začeprka po ovakvoj temi, a kamoli da napravi ovakvu predstavu.
Ulaznice su prodaji na prodajnim mestima Tickets.rs i na sajtu: http://predstavaurednik.net/urednik-ulaznice/?fbclid=IwAR1Wo0dKqBEaYXdncYaZ7I6luHToloX6u7qAO5hm2Hp9qAup5cim9fE8H94
Fotografije: Damjan Jovanović, Fejsbuk stranica Reflektor teatar
0 Comments