fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Rad za glumca nikada ne prestaje

Razgovarali smo sa glumcem Ognjenom Mićovićem
Piše: Marija Milić

28. December 2023

Nakon skoro godinu i po dana od snimanja filma „Čuvari formule“, zajedno sa glumcem Ognjenom Mićovićem posetili smo Institut za nuklearne nauke u Vinči.

Iako se u Vinči i danas vrše razna istraživanja iz oblasti nauke, čitav kompleks predstavlja svojevrsni podsetnik na velika postignuća naših naučnika, ali i na veliku tragediju koja je poslužila kao predložak za pomenuti film.

Pre nešto više od šezdeset godina, tada mladi student Života Varnić, kog u filmu tumači Ognjen, svakodnevno je posećivao Institut, sve dok se 15. oktobra, u Vinči nije desio akcident. Posle toga, gotovo ništa više nije bilo isto. Istraživanje je bilo obustavljeno, a načunici su poslati na hitno lečenje u Pariz, usled velike doze radijacije kojoj su bili izraženi.

U okviru Instituta i dalje postoje male zgrade koje su pedesetih godina prošlog veka sagrađene da u njima žive naučnici sa svojim porodicama. One su danas prazne ili pretvorene u centre za istaživanje ili laboratorije.

Dok obilazimo kompleks, Ognjen se priseća da se tokom pauza na snimanju često šetao ovim delom i zamišljao kako su porodice koje su ovde živele provodile svoje vreme, ali i kako je izgledao momenat kada su se začule sirene za evakuaciju.

„Malo me je uzdrmalo kada smo prošli pored kućica koje su izgrađene baš namenski da naučnici tu žive sa svojim porodicama, pošto moraju ceo dan da budu u Institutu. Dok smo snimali film, ja sam tu informaciju saznao i onda, dok sam čekao moje scene, zamišljao sam kako su ti ljudi živeli i provodili svoje dane. Ta mi je atmosfera bila intrigantna, sablasna. Kada je krenuo alarm, svi meštani Instituta su verovatno morali da se sklone, možda me podsetilo na tu neku atmosferu“, priseća se on.

Po dolasku u Institut sačekala nas je grupa mladih naučnika koja sada tamo radi. Svi su pogledali film, a dok smo o tome razgovarali, sproveli su nas kroz neke od prostorija u koje je dozvoljeno da uđemo. Pojedine scene iz filma snimane su upravo u Institutu, a Ognjen nam govori da je veći deo scena sa reaktorom sniman u Ljubljani.

Poslednji dani snimanja bili su prošle godine u novembru, govori nam Ognjen i dodaje:

„Ja sam bio toliko euforičan, jedva sam čekao da izađe film. Još su sa najavama bili vrlo tajnoviti, nismo znali da li će izaći u oktobru ili početkom 2024. godine, tako da smo u jednom trenutku svi prestali da zapitkujemo kada će izaći.“

Tokom pripreme za ulogu, Ognjen je dugo istraživao o životu mladog naučnika Živote Vranića. Istraživanje ga je dovelo i do Čačka, tačnije do mesta Mojsinje u kome je Vranić odrastao. Tamo je imao priliku da razgovara i sa njegovim komšijama i ljudima koji i dalje čuvaju uspomene na njega.

„Da bih izneo ulogu što bolje, moram da budem radoznao, po prirodi sam znatiželjan. Takođe, mislim da je za glumca ključno kad se iskreno zanimaš za drugog čoveka, tu se krije empatija, a bez nje smo onda samozaljubivi glumci koji sebe predstavljaju, umesto da dopustimo da taj drugi čovek dobije svoj glas“, govori Ognjen.

Tokom samog procesa pripreme za ulogu prolazio je razne faze, tako su i emocije tokom tog perioda bile intenzivne. Životina sudbina bila mu je previše dirljiva.

„Jedan tako mlad, ambiciozan, skroman, čist mladić sa tračkom genija u sebi koji je uspeo da se istakne iz svog okruženja, mora da napusti svoju zemlju, da mu to bude prvo putovanje avionom, da razmišlja o tome da li će ikada videti svoje roditelje. Njegovi roditelji nisu znali zašto je on u Parizu, mislili su da je tamo na specijalizaciji. Nije mogao ni da se pozdravi sa svojima, kao što su mogli drugi naučnici. Sve mi je to bilo previše emotivno.“

Još jedna stvar koja je posebno uticala na Ognjena bio je gubitak koleginice sa klase Dostane Nikolić koja je preminula u januaru 2022. godine.

„Trudio sam se da taj ceo segment uloge tokom Životine bolesti iznesem odgovorno, iz velikog bola koji smo svi doživeli kada nas je Dostana napustila i iz velike odgovornosti prema njoj.”

Plakao je i iz zahvalnosti što je dobio priliku da bude deo tako važne priče. „Bilo je previše emocija. Uz to ide i ponos moje porodice i okruženja, sve to mi je bilo dirljivo “, kaže Ognjen.

Pored velike unutrašnje pripreme, čitava glumačka ekipa prošla je i kroz spoljašnje pripreme. Pored šišanja koje se desilo u samom kadru filma, Ognjen je na par meseci ostao i bez obrva.

„Morali smo i da nosimo duge rukave, šešire, kako se boja kože ne bi promenila čak i na blagom suncu. Masker nam je davao neke specijalne kreme sa jakim faktorom kako bismo održali to bledilo kože“, objašnjava on.

Čitava transformacija bila je izazovna, ali kako kaže Ognjen, za glumca je to poklon i na određeni način želja svakog glumca je da ima priliku da uradi transformaciju.

„Ceo taj period snimanja je moj dečački san“, naglašava kroz osmeh.

U ostvarenje dečačkog sna krenuo je sa svega šest godina, kada je počeo da ide na časove glume kod Davora Dragojevića i Željka Caje Radunovića u školicu glume u bloku VI u Podgorici. Priseća se da su ti časovi više bili nalik na dečje radionice na kojima se o glumi učilo kroz igru.

„Sećam se da je prva predstava u kojoj sam kao dečak igrao bila Pinokio. Već tada se videlo sa sam štreber kada je gluma u pitanju. Ja naučim tekst, pa onda dosađujem svima u vrtiću kako znam tekst.“

Nakon par godina preselio se u Rim. U sklopu Internacionalne škole koju je pohađao, imao je i časove glume, objašnjava nam i govori da je tada uvideo da je gluma ono što ga zanima.

„Sećam se da smo radili mjuzikl Mala Princeza. Valjda me je ta pažnja kad si na sceni privukla. Posle sam ja shvatio da to nije bitno i da postoji mnogo dubljih stvari u glumi od toga.“

Nakon povratka iz Rima, Ognjen nastavlja sa glumom u školi Nenada i Snežane Nenadović, gde otkriva šta gluma zapravo jeste. Kasnije upisuje Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Borisa Isakovića.

„Sa sigurnošću mogu da kažem da sam apsolutno zadovoljan time kako me je faks pripremio i šta sam sve na akademiji naučio. Fakultet mi je velikim delom ulio sigurnost da se upustim u rad na ulozi.”

Ognjen je nakon treće godine studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu dobio ulogu u filmu, fakultet ga je jednim delom naučio kako da se upusti u ulogu. Međutim, ističe i da rad za glumca nikada ne prestaje.

„I kada imaš pedeset godina, ti iznova grešiš, ja sam za ovaj film imao tu neku sigurnost, ali ću za svaku ulogu ponovo morati da stvaram tu sigurnost kroz istraživački rad.“

Rad na ovako velikom projektu, nosio je sa sobom predivne i uzbudljive zadatke, pružio mu je priliku za pisanje biografije lika, uz pomoc analize tadašnjeg društvenog konteksta i političke situacij, kao i namaštavanje kroz koje je sve situacije Života Vranić mogao da prođe, a koje su ga oblikovale, pa sve do toga koju je muziku slušao.

„Značilo mi je to što sam imao vremena da pričam sa ljudima u mom okruženju, ali i sa nepoznatim ljudima koji bi mogli da mi na tu temu još nešto kažu. Imao sam tu privilegiju da imam to vreme i da mogu da ga iskoristim na razne načine. Shvatio sam na snimanju da mi to jako prija da se opustim. Sada me to malo plaši. Najčešće, u Srbiji glumac nema uopšte toliko vremena za pripremu, već se očekuje da glumac za mesec i po dana spremi predstavu. Ja nisam pogledao dobru predstavu koja se spremala za to vreme. Zato bih voleo da se izborim da imam taj prostor, pa makar manje radio i manje zarađivao“, ističe Ognjen.

Pored velike sistematičnosti u radu, naglašava i da mu je kao mladom glumcu posebno važno da stvari koje radi imaju neku vrstu društvenog angažmana.

„Osetim taj društveni angažman sa svojim kolegama kada, na primer, u pozorištu pričamo neku priču. Kada smo pripremali diplomsku predstavu Skakavci dugo smo pričali o problemu komunikacije između ljudi, koliko nam fali da se međusobno slušamo, da se više razumemo… to je jedna od stvari kojom smo se mi bavili. U tom pogledu osećam neko zadovoljstvo da sam društveno angažovan.“

Dok smo razgovarali o društvenom angažmanu glumaca, Ognjen se prisetio izjave glumca Lazara Dragojevića dok je pričao o seriji Znam kako dišeš, tada je istakao da glumac mora da bude u koraku sa vremenom.

„Većina glumaca isto to misli jer je ići u korak sa vremenom neophodno da bi mogao da govoriš o aktuelnim temama. Ne mora svaka predstava da bude politički „prst u oko“, ali je važno da bude ljudski angažovana, da odgovaramo na neke probleme u ljudima kao takvim. Ne bih voleo da učestvujem u nekoj predstavi kroz koju ne bih mogao da izrazim svoj stav ili bunt“, objašnjava on.

Na tragu ove priče, dotakli smo se i njegovog viđenja kulture, našeg društva, ali i aktuene društveno-političke situacije. Preterana malicionznost, zavist i ljubomora, su stvari o kojima često razmišlja. Međutim, u krugu svojih prijatelja pronašao je način kako da te stvari „izleči“.

„Sa svojim najboljim prijateljima sa klase razvio sam taj odnos da, kad smo ljubomorni jedni na druge, odmah to kažemo, nekako se tako izlečimo. Kada bismo jedni sa drugima tako rešavali stvari, možda bi manje bilo trzavica. Nije jedini način pobede da razbijamo izloge, već kako ćemo u svojoj porodici da se izlečimo u odnosima.“

Ne bismo mogli da zaokružimo ovaj razgovor, a da od Ognjena ne čujemo filmske preporuke. Kako nam je ispričao, u poslednje vreme se zanima za domaća ostvarenja, te nam preporučuje da posebno obratimo pažnju na neke od ovih naslova.

 „Ko nije gledao, neka pogleda Moj jutarnji smeh reditelja Marka Đorđevića, Izgrednike Dejana Zečevića, film Hane Jušić Ne gledaj mi u pjat, Heroji radničke klase reditelja Miloša Pušića, Sigurno mjesto od Juraja Lerotića, zatim Garbura od Josipa Žuvana, takođe i film Dušana Zorića i Matije Gluščevića Da li ste videli ovu ženu… postoje i divni kratki filmovi studenata umetničkih fakulteta iz celog regiona koje pratim po festivalima. Volim da vidim kako domaći autori odgovaraju na neka pitanja, o čemu razmišljaju, šta analiziraju. Naravno, tu je Azra, svaki dan.“

Pored Azre, veliki je ljubitelj psihodelije i tehno muzike, tako se prazni i voli da pleše.

„Na tome sam odrastao, tokom srednje sam baš često izlazio, sada ne moram da idem na žurke, dovoljan mi je i kućni zvučnik.“

Uz to, u slobodno vreme uvek voli da podrži i gleda predstave novosadskog Pozorišta promena, čijeg je i sam deo.

„Tu uvek osetim najveću katarzu, nešto što retko osetim u profesionalnim pozorištima, studenti koji rade predstave su zaista sjajni i sve rade potpuno samostalno, tako da preporučujem i ljudima iz Beograda da, kada mogu, posete ovo pozorište“, naglašava Ognjen.

Ognjen je trenutno na master studijama, a pored filma Čuvari formule, imaće priliku da ga gledate i u predstavi „Psihoza u 4.48“ reditelja Nemanje Mijovića koju igra sa koleginicama Ninom Perge i Martom Šćekić, u sklopu meseca nezavisne scene u Bitefu. Pored toga, priprema predstavu koja je adaptacija Bertolučijevih „Sanjara“, koja će se izvoditi u Ljubljani u Mini tetatru. Premijera će biti početkom maja, a Ognjen ističe da se posebno raduje tome jer je u pitanju saradnja sa studentima sa AGRFT akademije iz Ljubljane.

Fotografije: Matija Borbelj

Preporučeni tekstovi

Ne postoji nepotrebno znanje

Ne postoji nepotrebno znanje

Sa Žarkom Stevanovićem, čuvenim tragačem iz Potere popričali smo o kvizovima u Srbiji, kako onima na TV-u, tako i onim iz pabova

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *