Samoorganizovanje mladih u BIGZ-u

Udruživanje mladih i neafirmisanih umetnika često se odvija neformalno. Samoorganizacija u umetnosti postaje neophodan stepenik u povezivanju mladih i isticanju talentovanih pojedinaca i njihovog rada. S obzirom na to da naš sistem nedovoljno razume potrebe umetnika, nisu učestale inicijative koje bi olakšale njihov put, pa je i potraga za prostorom u kome će stvarati i izlagati nekada izuzetno komplikovana.

Najveći prostor u kome mladi umetnici kod nas stvaraju i izlažu jeste zgrada BIGZ-a. Izgrađena je kao zgrada državne štamparije četrdesetih godina prošlog veka, po projektu arhitekte Dragiše Brašovana. Ističe se kao najpoznatije arhitektonsko ostvarenje jugoslovenske moderne. Danas je posebno značajna za novu srpsku umetničku scenu. Pored muzičkih studija, u BIGZ-u se nalaze slikarski ateljei, radionice i sportska društva.

O samoorganizaciji i neformalnom udruživanju, projektima, planovima i idejama razgovarali smo sa mladim ljudima koji stvaraju i rade u BIZG-u.

Glitch records

Na šestom spratu zgrade, u osvetljenom prostoru, nalazi se Glitch records. Iza ovog naziva su članovi benda Organizam, Pavle Eftimovski (menadžer) i Igor Šćepanović (basista). Odskora ova izdavačka kuća okuplja različite izvođače (Weird Fishes, Natalee, Organizam). U studiju smo sreli Ognjena Martinovića, jednog od članova benda Organizam i sa njim smo porazgovarali o iskustvima rada u ovom studiju i neformalnom organizovanju mladih u BIGZ-u.

„Ovaj studio je ovde od prošle godine, a ja sam u BIGZ-u već deset godina. Čini mi se da ovde nikad nije bilo kulturnije nego danas. Brišu se nekadašnje granice, izmešani smo. Ranije bilo baš andergraund. BIGZ je bastion alternativne kulture kod nas. Mislim da ne postoji nijedan drugi prostorni kompleks gde ti možeš da vidiš toliko različitih stvaralaca”, objašnjava Ognjen.

Zanimalo nas je kako mladi stvaraoci traže prostor i šta im predstavlja prioritet. Ognjen objašnjava kako je važna veličina prostora. Mesto na kome su sad sami su uredili, i to sa zadovoljstvom, kako ističe. Ipak, ono što je značajnije od samog prostora jeste udruživanje.

Mi smo se već neformalno udružili. Postoji takva atmosfera. Počeli smo u karantinu da se zalažemo. Čistimo hodnik, držimo prostor urednim, imamo i sređen toalet, krečimo zidove. Provodim ovde dosta vremena. Međusobno komuniciramo, što je vid saradnje i udruživanja. Međutim, bilo bi idealno kada bismo se sastali i formirali udruženje. Nedostaje nam sigurnosti. Ne znamo da li ćemo ovde ostati narednu godinu, dve ili tri godine.

Slikarski ateljei

Na drugom spratu zgrade nalazi se slikarski atelje u kome stvaraju Živana, Kristina Tamara i Filip.

Sa Živanom smo razgovarali o prednostima i manama ovakvog udruživanja.

Ekipa umetnika u ovom ateljeu okupila se u avgustu ove godine. Ideja im je bila da pronađu okruženje u kome će stvarati za prijemni pred master. Živana ističe kako je ovo bila ekonomski najprihvatljivija opcija za njih. Posebno im je značilo i to što ne moraju da brinu o komšijama kojima će smetati miris tempertina.

„Prostor još uvek nije počeo da živi. Važno nam je da se naviknemo jedni na duge i prostor u kome smo. Distanciranje prostora za rad od životnog bilo nam je jako bitno.”, dodaje Živana.

Samoorganizovanje je ključno za rad neafirmisanih umetnika, a jedan od vidova takvog organizovanja je okupljanje mladih u ateljeima. Jedan od razloga udruživanja je, kako kažu, ekonomske prirode.

„Značajno nam je da se udružujemo iz ekonomskih razloga, u ovom slučaju. Onima koji su ovde duže dinamika je drugačija. Učestvovala sam u Novogodišnjoj izložbi sa kolegama sa šestog sprata. Postoji osećaj zajedništva, svakako. Deo smo veće priče. Pored naših kolega ovde se okupljaju muzičari i mnogi drugi umetnici. Uslovi nisu najsajniji. Ipak, za nas mlade u ovom trenutku je dovoljno.”

„Ova zgrada ima neki karakter koji privlači pažnju. Ovo je funkcionisalo kao grad u gradu, to su priče koje slušamo od radnika. Ostavlja se utisak da je prostor zamrznut u vremenu. Međutim, imam utisak da je dominantno negativno viđenje ove zgrade kao svratišta, što je neosetljivo i netačno.”, zaključuje Živana.

Živana Mijailović

Na šestom spratu nalazi se još jedan atelje koji okuplja mlade slikare. Čini ga nešto veća grupa mladih: Olga Đelošević, Dimitrije Turudić, Milena Kulić, Luka Jendrišek, Jovana Jovanović, Marija Stanković, Nina Puhar i Andrea Moračanin.

U ovom ateljeu oni borave od 2018. uz stalne izmene ekipa, a ovog puta razgovarali smo sa Olgom, Milenom, Dimitrijem i Lukom.

Olga, Luka, Dimitrije i Milena

Potraga za prostorom

Milena objašnjava kako rad u privatnom stanu i ovakvom tipu prostora nije isti. Kako je ranije bilo istaknuto, privatni ateljei nisu u skladu sa džepom mladog umetnika u ovoj zemlji. Pored toga, važno je pronaći izolovan prostor u kome će vas okruživati oni kojima taj rad neće smetati.

„Ja sam prva ušla u traženje prostora sa Marijom i Marijom. Nismo želele da nam BIGZ bude prvi izbor. Međutim, sve je bilo skuplje i morali bismo znatno više da brinemo o zidovima, ambijentu, koji ne bi trebalo da ostavljamo neurednim. Ovde niko neće obraćati pažnju na to. Tad smo misile da je BIGZ zgrada koja se raspada, bez normalnog toaleta. Mislile smo da su bolji uslovi u nekom stanu, što svakako jeste. Međutim, nama slikarima BIGZ odgovara jer imamo slobodu”, ističe Olga.

„Nama mnogo znače teretni liftovi u zgradi. Mi samo na ovom spratu imamo dva teretna lifta koje možemo da koristimo za neke velike formate. U velikom privatnom stanu transport bi bio problem”, dodaje Luka.

Pored pogodosti koje pruža prostor za stvaranje, zanimalo nas je da li ga koriste kao izložbeni i kako se međusobno okupljaju i organizuju na tom planu.

„Kad radiš u prostoru sa drugima, drugačije je. Razgovarate i tako možda nenamerno menjate nešto u svom radu. Osim ateljea, ovo može da bude i izložbeni prostor. Prošle godine smo pravili Novogdišnju prodajnu izložbu. Bilo je neočekivano posećeno” ističe Dimitrije.

Saznajemo i kako stvaraoci iz ovog ateljea razmišljaju o organizovanju tribina na kojima će se okupljati mladi stvaraoci i razgovarati o umetnosti. Jedna od ideja je uvođenje Dan otvorenih ateljea.

„Cilj je razgovor o umetnosti van institucije. Želimo da demistifikujemo proces stvaranja. Kod nas ne postoji ni kultura posmatranja dela, a tek prodiranje do ateljea i stvaralačkog postupka”, objašnjava Luka.

Želimo da organizujemo Dane otvorenih ateljea, kada bi ljudi mogli da nas posete i vide kako nastaje umetničko delo. Želimo da izbrišemo tu ideju da je umetnost uvek nerazumljiva.

(Olga)

Penjački klub Zemun

Pored mladih umetika, u BIGZ-u se nalazi i nekoliko sportskih klubova, jedan od njih je penjački klub. Penjački klub Zemun je osnovan 2009. godine. Prvi objekat, stena na Zemunskoj keju, izgrađena je postepeno u toku sledeće tri godine. Treninzi se danas održavaju i na velikoj otvorenoj steni koja se nalazi pored šetališta na Zemunskom keju i u jednoj maloj sali u Zemunu.

Luka Perunović otkriva kako je klub u BIGZ-u već skoro dve godine. Prvih šest meseci bilo je posvećeno renoviranju i prilagođavanju prostora, a sala je otvorena za penjanje sredinom jula 2019. Od tada klub je višestruko porastao, delatnosti su se uozbiljile i proširile.  

„Nekoliko drugara penjača i ja krenuli smo da radimo sa ekipom i klincima iz kraja kojima je veliki novi objekat na keju dovoljno privukao pažnju. Rasli smo isključivo na preporuku, tako što neko dovede drugare da probaju i na taj način se stvorila jedna prisna i porodična atmosfera. Kako je vreme prolazilo, a ljudi se skupljali, krenuli smo da obučavamo ljude za penjanje u prirodi, podelili članove u nekoliko grupa za treniranje, učestvovali na takmičenjima, obučavali nove ljude za trenere i instruktore, priča se prirodno širila prateći potrebe kluba”, ističe Luka.

„Početak je bio isključivo praktičan izbor – bio nam je potreban dovoljno velik prostor da možemo da pokrijemo novi interes koji Beograđani pokazuju za penjanje. Međutim, i tokom samih radova, dakle pre nego što smo počeli sa penjanjem u BIGZ-u, zgrada nas je sve zagrlila svojom jedinstvenom energijom. Raznovrsna ekipa entuzijasta koji na svoj način rade ono što vole kako znaju i umeju, sa mnogo truda i ljubavi uprkos svemu što sve nas pogađa u životu u Beogradu. Ništa nije kao što na prvi pogled deluje, valja zagrebati ispod prvog utiska.”

On sitiče kako su prednosti rada na ovakvom prostoru mnogobrojne – „Osećali smo se kao kod kuće nakon nedelju dana.  Svi rade svoju stvar, ekipa je tolerantna, nemamo problematičnih komšija i sličnih problema. Lokacija je sjajna, dozvoljava da dolaze ljudi iz celog grada. Stvarno smo dobili priliku da našu priču i sport, naravno uz mnogo truda, približimo svima koje to interesuje. Nismo nikad imali problem sa upravom, imamo fin i produktivan odnos, sve je po dogovoru.”

Međutim, Luka ističe i kako nesigurna situacija oko opstanka zgrade dosta utiče na njih – „Svakih par meseci prođe novi talas glasina o sudbini BiIGZ-a koje prirodno teže da zabrinu sve zakupce i korisnike prostora. Stanje zgrade nije problem, ako se malo maltera oguli, stavi se novi malter, zgrada je stara i to je očekivano. Ako bi znali da smo tu na duže staze mogli bi mirno i u potpunosti da se posvetimo poslu. Tako bi i svaki zakupac mogao da dotera i svoj kutak zgrade pa bi i BIGZ u celini bio osvežen. Ovako je ljudima teško da ulažu ako ne znaju da li su tu sutra. Naravno, kao i svi zakupci, radimo sa time što imamo.”

Važno je jer je različito, diverzitet je ključan za rast i stablinost svakog sistema. Važno je jer se ljudi izražavaju na svoj način u kutku koji su za sebe našli. Bitno je to, da radiš svoju stvar. Pauza od mejnstrima, stvaranje, sviranje, treniranje, upoznavanje i druženje. Uđeš, javiš se portiru, i biraš u koji svet ćeš da uđeš. I dalje se redovno iznenadim sadržajem i ljudima koje tu upoznajem. Nisam naišao na slično mesto u ovom gradu.

Priče mladih ljudi o samoorganizovanju u ovom prostoru navode na razbijanje predsrasuda o zgradi BIGZ-a. Međutim, ono što je još važnije jesu njihova imena i ideje iza kojih stoje. Udruživanje mladih u umetnosti i kulturi predstavlja svojevrsnu borbu i tihu pobunu protiv mesta na margini na koju ih je sistem smestio svojim nedovoljnim angažovanjem.

Fotografije: Marija Todorović