Staša Vukadinović je mlada spisateljica poreklom iz Zrenjanina, a studirala je, živi i radi u Novom Sadu. U njenim knjigama „Ja sam StaŠa“ i „Gde je StaŠa“ se može osetiti, između ostalog, njena specifična povezanost sa Novim Sadom. Od jedinstvenog iskustva stanovanja u Ulici Laze Telečkog, preko šetnji pored Dunava sa Nimerijom, njenim psom, do obilaženja mesta od velikog značaja za nju – poput Keja ili plaže Bećarac.
Njene knjige su napisane u formi dnevničkih zapisa i odišu lakoćom čitanja i poistovećivanja. Čini se da StaŠa vidi sve ono što nam promakne u toku jednog sasvim običnog dana, koji i nije tako običan.
Studirala je književnost, i sama kaže da je jako važno da bi pisao, mnogo čitati. Njen literarni put na internetu je započet blogom, gde je delila svoje misli i zapažanja, da bi se potom prebacila na Fejsbuk i na kraju – štampanjem izabranih priča. Stašina odvažnost se ogleda u tome da je odlučila da sama štampa svoje knjige, bez ikakvog izdavačkog kišobrana.
Razgovarali smo sa njom o tome šta je lako reći, a teško učiniti, strahovima, lepoti i značaju sitnica i elektronskim knjigama.
Fotografkinja: Milena Goševski
Kako se osećaš u izolaciji?
Kako kad. Nekad sam optimistična i vedra, nekad upadam u mrakove.
U jednom tekstu, objavljenom krajem marta, napisala si da „lako je reći – nelako učiniti“ za preuređivanje ormara. Za šta bi još mogla posvedočiti da je lako reći, a nelako učiniti?
Verovati u sebe. Ne klonuti duhom. To su one stvari za koje nekako znamo da su istinite, znamo da treba da verujemo u sebe i da ne klonemo duhom, pa ih zato i većina nas izgovara drugima ili sebi, ali činjenica je da nisu lako primenljive.
Upravo u tom tekstu si govorila o haosu u glavi i haosu u plakaru. Da li je sada pravo vreme za čišćenje pre svega glave, a onda i plakara?
Mislim da ne mora biti tako. Okej, plakar je svakako zgodno srediti, što da ne, ja sam ga sredila još početkom marta, doduše zato što mi se svidja da tako započnem proleće, a ne zbog korone. Što se glave tiče, ne mora se ništa. Meni je bitno samo da sačuvam hladnu glavu, da ne dam strahovima i sumnjama da podivljaju. Nije mi sad trenutak da rešavam sopstvene bagove, jer ne osećam to, ne osećam da mogu da se nosim sa tim. S druge strane, sigurno ima ljudi koji su seli da porazgovaraju sa sobom oko nekih bitnosti i ako je urodilo plodom, meni je to odlično. Samo mi se nije dopao pritisak koji je bio popularan kad je sve ovo počelo, a ticao se kvalitetnog korišćenja vremena i rada na sebi.
Govoreći rečnikom Mari Kondo – koliko je u životu važno da stvari kojima smo okruženi bude u nama radost? Ili čak sećanja na sve ono što smo u njima preživeli, kao ti sa tvojom The Haljinom, koju si spomenula u svom tekstu „Haos u glavi jednako haos u plakaru!”?
Meni je važno. Ja sam čovek koji obožava da se rešava suvišnih stvari, juče sam ispraznila ostavu koja postoji na terasi i osetila sam se kao da ću da poletim. Ipak, s odećom je malo drugačija stvar. Naime, uglavnom dosta pažljivo kupujem stvari i volim da ih dugo nosim. Ne marim za krpice i sezonske momente. I onda mi bude teško da se rastanem sa recimo tom plavom haljinom, jer me podseća na toliko leta i dogodovština i svačega. I da, znam da je to samo stvar ali meni je ipak više od toga. Tako da oko toga dopuštam sebi sentimentalnost.
Izvor fotografije: Privatna arhiva
U knjizi „Gde je StaŠa“ si vrlo živopisno opisivala svoj (mukotrpan) put u vezi sa učenjem vožnje. Na kraju si priznala i sebi i instruktoru da te je strah od pada koji bi se desio zbog tvog sopstvenog nemara ili nespremnosti. Da li si naučila na koji način se nositi sa ovakvim mislima? Verujem da mnoge mlade ljude tišti isti problem.
Naučila sam da ih utišam, ali ne i da ih sklonim. Čim ovladam time, javiću. Il’ ću napisati novu knjigu, hah.
U jeku trenutne situacije zaista je teško ne osvrnuti se makar nekim delom na epidemiju ili makar njen uticaj na nas. Čini se da je sadržaja na internetu više nego ikad – kakvi su tvoji stavovi po tom pitanju? Da li ti se to dopada ili ti postaje previše (svega)?
Kao što sam pomenula gore – meni je smetao pomalo taj momenat da sad mora da se stvara, mora da se bude kreativan, mora da se radi na sebi, mora da se pruži ljudima zabava… Onda se zamislim, pa dokučim – možda to nekome stvarno pomaže da se nosi sa ovom specifičnom situacijom i ako je tako, ko sam ja da to prozivam napornim trendom i da mi to smeta. Tako da uglavnom gledam svoja posla i posla ljudi koje i inače pratim i volim. Recimo, pre neki dan sam čula Hanu Selimović kako recituje pesmu Mike Antića i to mi je obojilo ceo april. A to verovatno nikada u životu ne bih čula da se neko nije dosetio da u ovoj korona situaciji pozove glumce da recituju pesme, te da to potom plasira na mrežama. Stvar je jasna, ima sjajnih stvari za svakoga, samo treba odabrati umesto konzumirati neprestano i bez smisla.
Spominjući dostupan internet sadržaj – šta misliš o elektronskim izdanjima knjiga? Može li tebi ekran zameniti papir?
Nisam još domislila stav o tome. Za sada više volim opipljive knjige. Mada, čitala sam juče poslednji intervju sa Ursulom Legvin, gde su je baš pitali o elektronskim knjigama. Ona oko toga kaže: Kada sam počela da pišem o e-knjigama i štampanim knjigama, mnogi su galamili „knjiga je mrtva, knjiga je mrtva, ima sve da postane elektronsko“. Zamorila sam se od toga. Pokušavala sam da kažem da sada imamo dva načina objavljivanja i ima da ih koristim oba. Imali smo jedan, sad imamo dva. Kako to može da bude loše? Stvorenja žive duže ako mogu da rade stvari na različite načine. Takav stav mi se dopada.
Pored toga što si delove sebe poklonila publici, takođe, ručno pakuješ knjige koje se šalju. Uz to, izgled kutija menja se sa svakim godišnjim dobom. Koliko misliš da je bitna povezanost pisca i publike, koja se upravo i stvara jednim takvim gestom kao što je ručno pakovanje knjiga?
U vremenu u kom autori žive na društvenim mrežama, te su samim tim lako dostupni za komentare, pohvale i pokude, mislim da je direktna povezanost intenzivnija, pa i bitnija nego ikada pre. S druge strane, meni kao čitaocu to nije važno. Ne pamtim kada sam poslednji put poželela da se obratim nekom piscu. Dovoljno mi je da čitam delo, ta razmena mi je potaman i više povezanosti od toga mi nije potrebno. Ali istina je da mi je lepo i milo kad mi ljudi pišu. A što se kutija tiče, volim kada dobijem nešto spakovano u specifičan paket i drago mi je što vidim da i ljudi-čitaoci to vole. Mada ne svi, nekima je taj detalj apsolutno nebitan. I to mi je isto okej.
Prolećna verzija kutija za pakovanje ima motiv drveta, koje prkosno raste, i tek će. Koliko je u ovim danima važno da se ugledamo na to drvo? Da li se i ti trudiš da to radiš?
Volela bih i ja da rastem kao to drvo, ali se trenutno ne silim na to. Sviđa mi se da mislim da smo svi i nehotice porasli ovih dana, svako na svoj način.
U prvoj knjizi „Ja sam StaŠa“ si, zajedno sa drugaricama, postavila jedno važno pitanje pred čitav grad, ali i pred čitaoce. „Gde su ti krila?“ Čini se da je postavljati ovo pitanje samom sebi postalo važnije nego ikada. Gde su tvoja krila sada?
To pitanje je zamišljeno kao nešto što čovek sam sebe zapita i sam sa sobom raspravlja i rešava. Nije zabranjeno, naravno, da čovek o tome priča i javno ili deli s drugima. Ali ja ne mogu.
Lakoća sa kojom opisuješ detalje svakodnevnog života, na koje često ne obraćamo pažnju, jeste jedan od razloga zbog čega su tvoje priče prijemčive i sa kojima se možemo poistovetiti. Da li misliš da će po završetku situacije u kojoj se nalazimo, ljudi, ili makar neki od njih, početi više da obraćaju pažnju na svakodnevne sitnice koje nam se potkradaju u svakom danu, a na koje se nikada nismo skoncentrisali onako svojski?
Mislim da neki svakako hoće, ili će se bar potruditi. Bilo bi zgodno da to ne bude samo početni polet, nego da tako ostane i na duže staze, ali videćemo.
Čuvena je tvoja ljubav prema psima. Šta od njih možemo naučiti i šta si ti od svoje Nimerije naučila?
Da se vraćam kući.
Kada se izolacija završi – gde će biti StaŠa i kakvi su joj planovi?
Mislim da ću biti na nekom pikniku koji će trajati 7 dana. Eto to bih volela. Što se planova tiče – nemam ih.
Fotografkinja: Jelena Pajić
Za kraj mislimo da bi se Stašina priča, objavljena na njenom fejsbuk profilu i u prvoj knjizi, savršeno uklopila kao poruka koju Staša ima da uputi sebi, ali i svima nama.
Autorka naslovne fotografije: Nevena Zelunka Cvijetić (sa bloga Hleb&lale)
0 Comments