Komšija je dobar dok ne počne da urliče.
Trčanje je lako dok se ne zadišeš.
Kosti su jake dok ih ne polomiš.
Bolnice su zgrade dok u njih ne uđeš.
Telo je dobro dok ti ne otkaže.
Meduze žive zauvek doh ih ne uhvate.
Ovim stihovima nas u svoj novi roman Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate uvodi mlada spisateljica i scenaristkinja Nađa Petrović. Odnedavno nas korice ovog romana – svetlo plava nijansa neba, devojka sa tetovažom u šarenoj haljini narandžasto-braon nijanse, nagnuta preko balkona – čekaju i mistriozno mame sa polica knjižara. Iako Nađin rad pretežno vezujemo sa kratkometražne filmove, ovog puta se sa ovom mladom umetnicom upoznajemo u nešto drugačijem proznom formatu. Ipak, kao i u svojim dramaturškim i scenarističkim radovima, Nađa i u ovom delu kao glavni motiv isiče – odrastanje. Radnja prati mladu srednjoškolku Saru koja se suočava sa svojim prvim velikim ljubavima, životnim odlukama, ali i prvim znacima odrastanja i svedočenjem da svet oko sebe više ne vidi istim nevinim dečjim očima, već osvešćuje kako sve ono što se dešava ljudima oko nje, sada može i njoj da se dogodi.
Sa ovom mladom spisateljicom razgovarali smo o njenom prvom velikom romanu u izdanju Geopoetike.
Preporuke: Uz roman, ali i intervju, preporučujemo slušanje bendova The Strokes (album Is This It), Goribor (pesma Dalajlama me se sećaš), Joy Division (album Unknown Pleasures)
Pisala si ovaj roman tri godine, nekada intezivnije, nekada manje intezivno – u kom trenutku si znala da je ovo finalna verzija i da si njome zadovoljna?
Nađa Petrović: Dosta je povezano sa praktičnim delom, jer bih u supronom mogla da ga ispravljam do kraja života (smeh). Dogovorila sam se sa izdavačima da je ovo finalna ruka, da unosimo finalne izmene, nakon čega moram da pustim rukopis. Tri i po godine sam ovo pisala i prošlo je zaista kroz razne faze. Izašla sam sa faksa, gde sam pisala samo scenarije i drame i dugo nisam pisala prozu. Kada sam počela da ga pišem, drugačije sam struktuirala roman, postavila sam ga kao grubu skicu i htela sebi da dam prostora za digresije, a onda sam se na kraju vratila na način na koji pišem scenarije – polepim papiriće, svaka scena jedan papirić i vidim strukturu. Zapravo sam tek onda došla do finalne forme.
Rekla si da su ti lična iskustva poslužila kao inspiracija za dosta elemenata u knjizi – kakav ti osećaj izaziva to što će ljudi možda određene elemente učitavati kao da si u pitanju ti, a ne fikcija?
Skoro sve u romanu jeste autobiografski, samo spakovano u fiktivni svet, ali je bilo nekih stvari koje su previše bile lične i to mi je pravilo probleme u prvoj verziji romana. Recimo, moji roditelji su bili previše moji roditelji i nisam mogla da napravim otklon da ja podrazumevam neke stvari koje se drugima ne podrazumevaju i onda ti likovi nisu bili dovoljno jasni i naglašeni. Onda sam u svojoj glavi zamislila neke druge ljude koje mogu objektivnije da sagledam.
Na kraju svega, glavna junakinja nisam ja, to jeste lik u kom će neki koji me poznaju prepoznati određene segmente, ali je ipak sve dosta obojeno nekom drugom notom. Glavna junakinja Sara je ekstremnija i naglašenija. Ipak, jeste mi malo frka da će ljudi sad na osnovu toga da formiraju i mišljenje o meni, jer stvarno su u roman smešteni neki moji najintimniji tokovi misli, koji su doslovce opisani onako kako sam se osećala u određenim trenucima.
Misliš li da pisci mogu da pišu o nečemu što suštinski i dubinski zapravo ne polazi od nekog sopstvenog iskustva i spoznaje?
Mislim da emocije moraju da budu proživljene. Svako ko piše nešto, ako će to stvarno da bude iskreno i dobro, on mora da je proživeo tu emociju, a ta emocija ne mora da bude proživljena u baš takvim okolnostima. Kao, recimo, u Zločinu i kazni – nije morao Dostojevski da ubije nekoga, ali je osećao neku krivicu za nešto drugo što je uradio. Emocija mora da bude iskrena, pakovanje u koje se upakuje može da bude sasvim drugo. Mislim da ima dosta pisaca i scenarista koji inspiraciju crpe iz neke građe, referentnih autora, članaka, ali oni su dobri, jer ti autori osećaju to nešto i pronašli su nešto svoje u toj priči. Ja sam možda malo ekstremnija, uzimam samo ono što je je meni najbliže (smeh).
Jesi li imala ti neke reference dok si pisala ovaj roman?
Čitala sam Moju borbu od Knausgora, to mi je dosta pomoglo za autofikciju, iako on baš sebe naziva svojim imenom i ne beži od toga da je to sve zaista autobiografski. U tom smislu, to me je malo povuklo za te neke greške koje su se podvukle u prvoj verziji romana, gde sam podrazumevala da sam sve to u romanu ja, a u stvari nisam to želela, pa je moralo da se pročisti to lično od privatnog – lično je u redu, ali privatno je nešto što ne pripada književnosti u tom smislu.
Volim i Murakamijevu Norvešku šumu, to sam čitala u srednjoj školi i ostalo mi je u obrisima, neke scene, koje su stvarno uticale na to da zavolim književnost. Filmovi su me najviše oblikovali, jer sam kroz pisanje scenarija formulisala koje me teme zanimaju. Ova knjiga ima dosta veze sa mojim radovima na filmu. Sve to što u scenarijima ne mogu da do kraja obradim i raspišem, ovde mogu i imam potpunu slobodu, bez uticaja reditelja, produkcije itd.
U knjizi pominješ i različite muzičke reference: Joy Division, Goribor, The Strokes, zašto baš te numere i izvođači? Da li te lično vezuju za određene događaje?
Zanimljivo je za Strokes-e, što u prvom romanu koji sam napisala, koji ne moraju ljudi da čitaju (smeh), se isto pojavljuje ta pesma od Strokes-a i potpuno sam to zaboravila i opet sam je ubacila i u ovaj roman. Bitni su mi kao bend, njihove pesme i posebno album Is This It, zato što mi je tata to stalno puštao u kolima na repaet kada sam bila mala. To je muzika koja me najviše podseća na detinjstvo, bezbrižnost, odrastanje i baš je nekako bittersweet – ima taj osećaj nostalgije u sebi, a ima i polet mladosti i kao da sve tek predstoji. To je ujedno i osećanje koje sam htela da dočaram i ovom knjigom.
Goribor i njihova pesma Da li me se sećaš, koju sam čula u srednjoj školi se pojavljuju i kada sam pisala lik Viktora u knjizi, bilo mi je bitno da on kroz tu pesmu govori o sebi. S namerom manjka njegova karakterizacija i nisam želela da on direktno govori o sebi, već da kroz tu pesmu mi vidimo njegova osećanja.
Kako bi ti opisala svoju glavnu junakinju Saru?
Kao jako nesigurnu, nežnu i krhku, koja je zapravo tabula rasa, iako misli da nije. Osoba koja se boji drugim osobama, kao da je ona svi drugi ljudi. Kroz knjigu sam želela da postignem da ona kroz razgovore sa drugim likovima formira ono što ona jeste i otkriva sve svoje mane i strahove i raskrinkava sebe. Želela sam da se u njoj osećaju svi ti drugi likovi i da ona na kraju knjige, kada stane u poslednjoj sceni, nije ona, već da osetimo sve likove iz knjige kao da su deo nje.
Zašto ti je bio motiv da priču o meduzama istakneš i u naslovu? U kom trenutku tokom stvaranja knjige si znala da će to biti naslov romana?
Najpre se desio razgovor sa jednim od tih glavnih muških likova u knjizi, o meduzama i tome kako one jedino mogu da žive zauvek, ali čak i njih uvek nešto spreči u tome. To mi je tada bilo nešto bitno, ali nisam shvatala zašto, a onda sam bila sigurna da će to biti naslov kada sam napisala pesmicu na početku romana. Napisala sam je usred noći, dok mi je umirao komšija sa 4. sprata, što je bilo jedno košmarno iskustvo. Meni su usred noći krenuli da se ređaju stihovi i pomislila sam da je to još jedna od onih stvari za koje noću pomisliš da su dobre, a ujutru si u fazonu: bože sačuvaj. Tada je nastao stih: Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate. Mislim da to jako govori o ideji romana, a to je da večni život niko ne može da živi zapravo.
Tvoja junakinja u jednom delu knjige navodi kako je shvatila da sada zapravo sve može da joj se desi – i razvodi, i da ima karijeru i da je nema, i da ima i da nema posao i smrt. Deluje mi da su to osvešćivanje i motiv odrastanja dosta povezani sa motivom bolesti u romanu. Reci mi nešto više o tome.
To je jako bitan motiv i ja jesam izabrala da je kod junakinje bolest zapravo okidač za brzo odrastanje. Nisam htela da to bude tema knjige, već baš taj strah od smrti i njena spoznaja da svako, čak iako ne deluje tako na prvi pogled, ima neku traumu ili problem koji se neretko skriva. Prvo je nastala struktura junakinjinog otkrivanja bolesti, koja nije imenovana u knjizi, jer to nije ni bitno, već je bitna kao metafora za starenje i brzo odrastanje. Onda su sve druge stvari došle na tu prvobitnu strukturu i sve to zajedno je načinilo to što sam želela da kažem – postoje stvari koje mogu da prevaziđu strah od smrti i koje su jače su od smrti.
U odrastanju je jako bitno to razmišljanje da si jači od svega, da niko ne može da te spreči i kroz ceo život i kasnije čuješ neke stvari koje se dešavaju drugim ljudima, a ne možeš to da povežeš sa sobom. Mislim da je to i zdravo, jer kada bi ljudi osećali stalno da nešto loše može da im se desi, ne bi mogli da žive, tako da je super da postoji taj neki mehanizam odbrane. Ali, isto tako mislim da, kada se tebi desi neka tako loša stvar, imaš mnogo više empatije za druge ljude.
Možeš li da zamisliš da ovaj roman bude ekranizovan?
Mogu! Mogao bi da bude film, a mogla bi da bude i neka serija kada bi se uzeli i raspisali ti likovi, ali moram da kažem da mi je toliko velika stvar bila da pišem ovaj roman da uopšte nisam razmišljala u tom pravcu, ali možda sada, kada mi se sve slegne, počnem da razmišljam o tome (smeh).
Koga bi odabrala kao reditelja?
Moram reći – Nikola Stojanović, jer ako ne kažem, on će se naljutiti (smeh). Šalim se, ali se stvarno u našoj saradnji osećam kao da sve što napišem, on stvarno to nadogradi – to što ja zamislim, on dopuni i onda bude još bolje.
Zanimljiva je i korica same knjige čiji je autor Aleksandar Bartol. Reci nam nešto više o tome i koliko ti je to uopšte važan elemenat?
Meni je baš bitna korica i puno sam razmišljala o tome. Bartol je jednom prilikom objavio ovu fotografiju svoje drugarice Lole Petrović na Instagramu. Mene je ta fotka, kada sam je videla, zaledila. Odmah sam mu pisala, ali tada knjiga uopšte nije bila u igri. Kada sam saznala da ću izdati knjigu, pričala sam sa njim da mi fotografišemo nešto novo za naslovnicu, ali onda sam uzela tu fotografiju i probala naslov uz to i znala da je to – to. Neverovatno mnogo motiva ima na toj slici koji su povezani sa romanom, a uopšte nije bila inicijalno napravljena za to.
Promovisaćeš svoj roman u decembru, šta nas očekuje tada?
Promocija romana će biti održana 27.decembra u KC Gradu, umetnica Tamara Tasić Brusnica će napraviti kolaže inspirisane knjigom koji će uključivati i neke rečenice i delove romana. Čitaćemo odlomke romana, a nakon toga muziku će puštati Marko Grabež i Nikola Čučković.
Fotografije: Aleksa Bartol
0 Comments