fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Sve izgleda pozerski jer je sigurica

Razgovarali smo sa fotografom Goranom Popovskim
Piše: Marija Milić

15. March 2024

Ukoliko vam neka fotografija deluje pomalo nerealno, na granici između stvarnosti i fantazije, vrlo je moguće da je to delo fotografa Gorana Popovskog. Njegov moodboard je poprilično jasan, sa posebnim naglaskom na žensku estetiku, visoku modu i kemp. Iako je danas jedan od najpoznatijih imena na domaćoj fotografskoj sceni, Goranova priča počinje još davne 2007. godine kada je u ruke uzeo prvi digitalni fotoaparat. Tada počinje da fotografiše svoje drugarice i vremenom razvija stil, koji je danas poprilično teško definisati, ali je i te kako prepoznatljiv. Pored fotografije, iz hobija se bavi crtanjem, a crteži koji su nastali u periodu korone bili su inspiracija za njegovu samostalnu izložbu Fräulein. Goranove muze postale su fantastična i nadrealna bića, a mi smo na samoj izložbi imali prilike da zavirimo u njegov izmaštani svet.

Kao jedan od povoda da sa Goranom razgovaramo o fotografiji, sceni i njegovom dosadašnjem radu bila je upravo njegova prva samostalna izložba Fräulein koja je otvorena u Galeriji Kvaka 22.

Kako si počeo da se baviš fotografijom?

Goran Popovski: Fotografijom sam krenuo da se bavim sasvim slučajno, ovo je najčizi priča, ali umetnici uvek imaju najčizi priče zato što smo na kraju dana patetični. Krenuo sam prvo sa crtanjem, pa se ta ljubav prebacila i na fotografisanje, u tom periodu sam počeo da se interesujem i za Photoshop. Onda sam, tu oko 2007. godine kupio prvi digitalni fotoaparat. Uz to, moja prednost je bila što sam se družio sa ženama. Uvek sam imao dobre žene oko sebe, dobre modele, tako da je bilo lako doći do ovoga. Odmah sam sebi postavio jasan moodboard (smeh).

Pored fotografisanja prijateljica, kada ozbiljnije počinješ da se baviš fotografisanjem, na profesionalnom nivou?

Prvi najozbiljniji projekat mi je bio u Severnoj Makedoniji dok sam živeo na relaciji Skoplje-Beograd-Novi Sad. Radio sam za časopis Portret, on je bio jedini magazin te vrste pošto je tamo scena slabije razvijena, što mi je jako žao. To je bio editorijal gde mi je bilo dato puno poverenje, godinama sam ja tamo radio. Bilo je to super iskustvo na samom početku moje karijere.

Uglavnom fotografišeš žene, šta te tu posebno intrigira?

Ja sam veoma strejt u fotografiji. Najčešće fotografišem samo žene. Takođe, volim kada mogu da osetim da neko stvarno želi da prikaže to žensko u sebi, ja sam odmah za, primer za to je Filari. Zato i volim svoje prijateljice trans devojke, one su mi velika inspiracija za rad jer imaju tu hrabrost. Pogotovo na ovim našim prostorima. To mi je stvarno inspirativno, posebno što kao gej osoba na Balkanu doživljavaš razna satiranja.

Sa druge strane, čini se da je polje fotografije potpuno otvoreno za LGBT+ zajednicu. Kako se tebi to čini iz ličnog ugla?

Jeste tako. Žene ti se samo predaju. Barem kod mene, kada fotkam devojke, želim da ih prikažem u najboljem, najčudnijem svetlu koje možda ne mora da se se graniči sa njenom lepotom, već da istakne njenu energiju.

Praktikujem da, koga god da fotkam, to više izgleda kao neko druženje, bukvalno girls stuff. Na svim mojim fotkanjima najkraće traje sam deo fotkanja. Tu smo konkretni, znamo šta želimo. Ne volim da čeprkam, ako je ideja razrađena.

Ako uzmemo u obzir tvoj autentičan izraz i to što pretežno radiš sa ženama, koliko su žene sa naših prostora spremne da eksperimentišu i izađu iz zone komfora, s obzirom na to da smo i dalje većim delom konzervativno društvo?

Iskren da budem, iako ja nekad imam vrlo lude ideje, sa kime god da sam radio nikada to nisam osetio, nije bilo tog otpora. Naravno, bude tu sugestija poput: Nemoj da mi se vidi donja zona, ali uvek su znale da će da dobiju lepo spakovan produkt i da, i kada je vulgarno, nije vulgarno da bi bilo vulgarno. Naše društvo će osuđivati za šta god, posebno za nešto što je novo. Vide se tragovi Otomanske imperije, kasnimo za svetom, što se odražava i na umetnost. Cilja se da se sve nakiti, pokaže, a gubi se ona esencija. Sada da otvorimo tri-četiri srpska časopisa, da li ćemo moći da upamtimo tri-četiri fotografije? Ovde je loše što ljudi ne rade na svom pečatu po kome će biti prepoznatljivi, da na prvi pogled znaš čija je fotografija.

Kako si ti izgradio svoj pečat, da li je tome doprinelo formalno obrazovanje?

Nekad mi bude žao što nisam završio faks koji sam studirao u Novom Sadu. Posle dve godine, proceno sam da to nije za mene, ne volim taj školski pristup. Pogotovo studiranje umetnosti u Srbiji je jako upitna tema, zato što je sistem zastareo. Ljude ne uče nekim novim stvarima kao što je slučaj u inostranstvu. Tamo jedan semestar učiš ono što kod nas učiš četiti godine i onda se tokom ostalih semestara traži tvoj rad, portfolio. Ovde je old school sistem, ne samo u studiranju, već u svemu. Pogled na umetnost je zastarela, kad razmišljam o fotografiji.

Jesi li nekada radio dokumentarnu fotografiju?

Na fakultetu sam jednom radio dokumentarnu fotografiju i bilo je interesantno. Sada, mislim da jedino što bih ja mogao da dokumentujem, da je meni zabavno, je moda i sam proces spremanja mode, revije, fotosešni ili, ako je priča potpuno bizarna, to bi me možda navelo da nešto dokumentarno uradim. Međutim, dugo sam hteo da snimim dokumentarnu seriju o trans noćnim damama, ali to je (ne)moguće.

(Ne)moguće zbog čega?

Ima tu raznih faktora. Ja bih to voleo da prikažem na jedan potpuno iskren način, sa svim intrigama. Mislim da, i po godinama, još uvek nisam spreman na taj poduhvat. Na primer, ovu priču posebno je inspirisao film A Whores Glory.

Kako ulaziš u ceo svet rada sa popularnim pevačicama?

Do toga dolazi sasvim spontano. Svakako, te vrste komercijalnih saradnji za nas fotografe dosta znače, jer ovo polje u umetničkom kontekstu nije previše isplativo. Često u tom umetničkom svetu postoji stigma: On fotka pevačice, međutim, niko ne gleda pozadinu toga. Meni lično, celo to iskustvo donelo je puno novih poznanstava i, pre svega, prijatelja od kojih sam mnogo naučio.

Kod tebe je posebno zanimljivo to što si toj komercijalnoj strani tvog posla pružio neki svoj ugao i time promenio granice za mnoge stvari na našoj sceni?

Mislim da se više nadovezuje na to što smo pominjali na početku, da se one sa mnom opuste. Jako volim da pričam, da se zezam, sve ih šejdujem, ali većina devojaka voli to kod mene i kroz to opušteno druženje uvek donesemo nešto novo. Takođe, jako nam je bitno i to uzajamno poštovanje i poverenje.

Vreme je i da popričamo o tvojoj prvoj samostalnoj izložbi koja je otvorena u Galeriji Kvaka 22. Otkud to?

Zahvalan sam Aleksandru Rakezuću, kustosu Galerije Kvaka 22, na tome što se ova izložba desila. Veče pre nego što me je pozvao, ja sam imao jedan razgovor sa mojim najbližim prijateljima. Baš tada su mi govorili: Ajde, napravi tu izložbu već jednom, a ja sam se sve vreme nećkao. Zapravo, godinama imam u planu da napravim tu izložbu, ali nikako da se tome posvetim. Ne znam da li je to bio neki strah?

Međutim, kada me je sutradan pozvao Aleksandar, rekao sam sebi: E, sad moraš.

Prostor je veoma specifičan, kako si ti kliknuo sa Galerijom Kvaka 22?

Kvaka 22 mi je super jer sam uvek zamišljao da moja izložba bude u nekom neobičnom prostoru. Kad sam maštao o izložbi u Skoplju, zamišljao sam je u podzemnim prolazima, da ideš, da se mučiš, da se lome štikle. Sebe osećam kao da sam neka alternativna gotičarka i to je vajb koji bih želeo da ljudi osete. Kvaka je bila idealna, dovoljno alternativno mesto, uklapalo se i to što ja u Severnoj Mekedoniji živim u blizini Ruzveltove ulice, a i tu je groblje (smeh). Sam spoj mojih prijatelja koji su iz totalno druge sfere i koji dolaze na takvo mesto je meni fenomenalan. Bio sam u fazonu: Ajde sad vi dođite, pijemo piće iz jeftine plastike. Sa druge strane, bio bi šteta da polovina njih živi u ovom gradu, a ne poseti takvo mesto.

Kako je nastao ceo Fräulein koncept?

Ceo Fräulein koncept već godinama stoji spreman zato što se u slobodno vreme bavim crtanjem, iz hobija. Uvek sam crtao mršave žene u nekim ludim kostimima i svaki rad je potpisivan sa Fräulein. Mislim da je ovo posle četiri godine „kuvanja“ putem tih crteža jedna nadogradnja na ceo taj koncept. Generalno, te stvari koje radim vadim iz arhive koja postoji, samo do sada nisam imao priliku da ih javno predstavim.

Kako je izgledao sam proces produkcije i čitave organizacije?

Izložbu sam počeo da pripremam mesec i po dana pre samog izlaganja, 27. januara nastala je prva fotka, ali je sve to bilo jako stresno. Međutim, da sam ranije uzeo da radim, ne bi se objavile fotke nikada. Moja sreća je što radim sa neverovatnim ljudima. Za ovaj projekat sam većinski zvao dizajnere da budu u ulozi stilista, smatram da dizajneri to stave u neki novi level i bude luđe nego što treba. Naravno, ništa se ovo ne bi desilo bez mojih muza, odnosno, modela. Baš sam birao da fotkam devojke koje sam stalno ranije fotkao. Hteo sam da očistim paletu, tako da je ova izložba bila jedna zaokružena celina tih saradnji. Ceo projekat je rađen u intimnoj atmosferi sa minimalnim brojem ljudi na setovima. Ništa ne bi bilo tu bez moje Ana Marije Cupin, basistkinje benda Repetitor, ona je bila moja velika podrška, pored momka i porodice. Jedan vrlo drag projekat.

Šta bi poručio mladim fotografima koji tek počinju da stvaraju?

Istražujte, uzmite neku ideju, i da nije vaša, sažvaćite to i dajte nam nešto svoje. Želim da ljudi budu autentični. Sve izgleda pozerski, jer je sigurica, a mene to jako nervira. Hocu da vidim druge ljude da očiste svoje palete, ne da mi daju reciklirani sadržaj. Niko ne gaji svoj pečat, vreme je da ljudi pogledaju neki film, slušaju muziku, prate dizajnere. Probajte nešto novo.

Šta planiraš u budućnosti? Da li nam pripremaš nešto novo?

Za sledeću izložbu želim da istražujem svoje nasleđe, volim svoje selo Bajmok zato što je prvo, totalno nebitno. Drugo, na samoj je granici sa Mađarskom i treće, znam tako lude priče iz sela. Hoću celo svoje selce da koristim kao set, ako nešto mogu da pokažem, to je da sam seljanka iz Bajmoka. Nemam ništa da krijem, a primetio sam da je mnoge sramota da kažu odakle su. To treba da bude za pohvalu, Provincijalke smo, al’ grizemo.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *