Prostor „Miljenko Dereta“ u Dobračinoj ulici u Beogradu okupio je u četvrtak, 21. marta mnogobrojnu publiku koja je došla da pogleda premijeru kratkog dokumentarnog filma „Tačka B“ Nine Marić.
Ovo ostvarenje sastoji se iz tri priče sa tri različita kontitneta koje su se sastale u Beogradu, kao krajnjem odredištu. Saliju iz Kameruna, Natalija iz Ukrajine i Karoh iz Iraka su iz svojih rodnih gradova otišli
iz različitih razloga, ali ono što ih spaja jeste život u prestonici Srbije, odnosno Beograd kao njihov novi dom.
Svi oni su ljudi sa mnogo više dimnezija od izbegličkog identiteta, a ovaj dokumentarac i više nego uspešno to prikazuje. Tako možemo videti Salija tokom radnog dana u Ikei, ali i u trenucima igranja košarke koju obožava. Natalija, osim posla kopirajterke, volonterski i samoinicijativno organizuje nedeljne radionice crtanja ukrajinskog narodnog emblema, dok je Karoh tokom pandemije naučio da šiša, pa se, osim posla u kulturnom prostoru Kvaka 22, bavi i time.
Sve troje se osećaju lepo u Beogradu, žele da ostanu u Srbiji i smatraju da su ljudi puni podrške i spremni da pomognu, a svojim veštinama i interesovanjima trude se da daju svoj doprinos društvu.
Ako nismo sigurni koja je glavna osobina koju učesnici u filmu „Tačka B“ imaju, Nina Marić, autorka filma, kaže da je Saliju snalažljiv, Natalija borbena, a Karoh istrajan.
„Ovim filmom sam želela da razbijem predrasude koje često možemo da izgradimo zbog načina izveštavanja medija o izbeglicama i da ih prikažem kao trodimenzionalna bića sa svojim različitim interesovanjima, ali sam isto tako želela da prikažem i borbu, koja je postala neodvojivi deo njih, zbog položaja u društvu koji imaju“, objašnjava Nina.
Inače, ona je ovaj film snimila nakon održanog mentorskog programa Medijska pismenost mladih (u organizaciji Fondacije Ana i Vlade Divac), u okviru kog je film i produciran, a za pomenuti program je saznala preko svog urednika iz Zoomer-a Nemanje Marinovića.
„Prijavila sam se, saznala sam neke sjajne stvari i konkretno me je predavanje o medijskom izveštavanju o izbeglicama inspirisalo da napravim dokumentarac i da prenesem sve ono što ja nisam znala ranije na druge ljude koji će pogledati film, jer mislim da je ovo tema kojom se možda najmanje bavimo u okviru ugroženih i diskriminisanih manjina“, navodi Nina.
Nina za sebe kaže da je čitavog života živela sa predrasudama, a da joj se na jednom od predavanja u sklopu programa otvorio novi portal shvatanja koliko je to što nam se servira u medijskoj propagandi generalizacija jedne ogromne grupe ljudi:
„Nisam imala pojma koliko je ta antipropaganda, tako ću je nazvati, velika na osnovu jednog zaista malog procenta i to mi je dalje otvorilo razna pitanja. Kada sam se malo privilege check-ovala i shvatila neke stvari, rešila se nekih predrasuda, onda sam tek poželela da napravim tu promenu i u drugim ljudima. Ja nisam imala neki jako aktivistički brake ili neku aktivističku epifaniju jer mi je maltene od osnovne škole uvek stalo da štitim slabije i ukazujem da ne treba da diramo ugrožene i diskriminisane manjine, zato sam rešila da snimam dokumentarac. Iako u njega nisam ušla sa predrasudama, jeste mi otklonio neke druge pretpostavke koje sam imala, kao, na primer, da će svi učesnici izraziti da osećaju neku veliku diskriminaciju ili da nisu uopšte primljeni oberučke, a zapravo je situacija da svi do jednog osećaju da im je ovde jako lepo i prijatno, samim tim žele da ostanu ovde i da su možda imali sreće da nalete na super ljude koji ih sada okružuju i da doživljavaju Srbiju kao jedno lepo mesto, dok, na primer, ljudi koji su rođeni ovde, koji su u mom okruženju, svi jedva čekaju da se isele, svi nalaze milion mana i onda je to promenilo i neku moju perspektivu.“
Za dokumentarni film Nina se odlučila jer misli da je video format najbolji način za bilo kakav storytelling. Ona se inače bavi videografijom i filmovi su joj jako bliski, iako za sebe kaže da nema formalno obrazovanje, niti neko iskustvo u vezi sa njima, ali je baš zato želela da se oproba u ovom formatu, dok samo snimanje opisuje kao jedno sjajno i turbulentno iskustvo:
„Pomagali su mi kamermani koji su svi presjajni, ali ja sam vodila razgovore, napravila ceo koncept, režirala, montirala i ostalo. I jeste jako zahtevno, nije mi delovalo da će biti toliko, a onda sam radeći shvatila zašto na jednom filmu radi po 30-40 ljudi, iako su kratki filmovi, jer ne možeš baš sve sam, ali drago mi je što sam kroz ceo proces prošla na ovaj način i svidelo mi se što mogu da vidim različite uglove.“
Upitana da li joj je bilo teško da odluči koji će snimljeni materijal ući u film, Nina odgovara:
„Ja inače nemam problem sa kraćenjem materijala, prosto zamišljam da ovo nisam ja radila i da se nisam uopšte cimala oko ovoga, nego da sam negde nabasala na ovo, da li bi mi bilo dosadno ili zanimljivo? Na taj način odstranjujem sve što nije esencija i srž u stvari, tako da mi to nije bilo toliko teško, ali usklađivanje brda i brda materijala jeste, jer kod dokumentarca ne može da postoji striktan scenario i on se kreira i u samoj montaži. To je zahtevan posao, i da mu se pristupi i da se kroz njega prorve, iskopa, ali na kraju, naravno, proizvod je vredan svega toga.“
U izboru dvoje sagovornika pomogao joj je UNHCR, dok za izbor trećeg Nina prepričava zanimljivu anegdotu:
„Do Karoha sam došla jednim poznanstvom jer sam išla unaokolo i pitala sve ljude s kojima sam se viđala da li poznaju neke izbeglice u Beogradu i moja razredna je igrom slučaja znala da postoji jedan dečko iz Iraka koji radi u Kvaki 22, pa sam im pisala na Instagramu, a oni su mi prosledili njegov kontakt, tako da – to je bilo ludo (shout out: Vesna Crepuljarević, volim te!).“
Iako je proces snimanja dokumentarca teži nego što izgleda, želja za pričanjem priče i davanjem megafona nekoj priči, kao i oblikovanje iste i prenošenje slike je na kraju dana ono što je Ninu vodilo da istraje u svojoj nameri. Na kraju svega, ona kaže da nema nikakva očekivanja:
„Moje glavno očekivanje bilo je da se film desi na kraju jer je u mnogo navrata delovalo da neće, ali evo nas danas ovde i drago mi je da ga je publika jako lepo primila. Imala sam to neko, da kažem, iskustvo iz druge ruke pošto sam snimala i montirala film svog druga koji je bio na festivalima i van Srbije i to da su mu prilazili ljudi u suzama i zahvaljivali što je podelio svoju priču (shout out: Andrej Jakovljević). To je toliko lepo da onda shvatiš zašto se baviš filmom, a to je da bi imao tu konekciju sa publikom. U tom smislu, moja očekivanja su već prevaziđena, ali svakako bih volela da film doživi neki svoj festivalski život, tako da ćemo ga prijavljivati, pa eto, nadam se da ćete ga videti i na filmskom platnu na nekom od festivala.“
A kada film bude dostupan za gledanje, Nina nam za kraj preporučuje zbog čega bi trebalo da mu posvetimo pažnju:
„Treba da pogledamo Tačku B da bismo malo odvikli mozak od kratkih formata i dopamin hit-ova i da sednemo uz jedan malo duži format (koji ipak nije toliko dugačak) i da se malo edukujemo o temi koja nam nije baš „na izvol’te” servirana inače.“
Dok se to ne desi, preispitajte svoja uverenja koja imate o izbeglicama i tražiocima azila. Ta tema svakako je vredna razmišljanja.
Kampanja opisana u tekstu je realizovana u okviru regionalne inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality & Trust“ (Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje) koju realizuju Fondacija Ana i Vlade Divac i Populacioni fond Ujedinjenih nacija u Srbiji, u saradnji sa UNDP Srbija, UNESCO i UN Women, uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara UN-a.
Fotografije: Natalija Gavrilović
0 Comments