Pa ipak, za našu malu redakciju, ovo je bila, pre svega, godina sazrevanja. Prva godina kada je naš Oblakoder dobio i fizički prostor – redakciju. Godina kada smo osetili da stvarno svojim radom pravimo neku promenu i godina kada smo najviše osećali odgovornost da brinemo o svojim čitaocima i čitateljkama, bilo predlaganjem zabavnih sadržaja na internetu u trenutku kada smo svi prinuđeni da sedimo u svojim domovima, bilo informisanjem naše publike o važnim temama o kojima se ne govori dovoljno, kao što su alarmantno zagađenje vazduha, potencijalna prodaja zgrade BIGZ-a ili postavljanje biometrijskih kamera po ulicama Beograda.

Ove godine predstavljali smo glasove mladih ljudi koji se bore za ekologiju, jednakost i kulturu, kroz tekstove, emisiju Antena25 koja je emitovana na radiju Beograd 202 i naš Salon. Svakog meseca birali smo jednu temu, (mladi i mediji, mentalno zdravlje, trendovi, inkluzija itd), koja je bila u fokusu i razgovarali sa mladim ljudima koji se ovim temama svakodnevno bave i čije nas priče inspirišu.

Ove godine naša virtuelna galerija predstavljala je prozor u svet, pa su se u njoj našle izložbe kroz koje su prikazane demonstracije u Beogradu, realnost boravljenja u kovid bolnici, usamljenost gradskih ulica posle policijskog časa i život đubreta koje je na ulicama, a koje više ni ne primećujemo.

Iako ove godine nismo imali priliku da uživamo u koncertima, uspeli smo da proslavimo brojna nova izdanja kroz razgovor, pa su se u Podrumu Oblakodera našli mladi džezeri i džezerke, Ida Prester, Boris Vlastelica, Jelisaveta Todorov, Marko Vuković, sastavi Gazorpazorp i Bekfleš, kao i mnogi drugi muzičari i muzičarke.

Ipak, najčitaniji tekstovi u 2020. godini su bili naš osvrt na generaciju milenijalaca, razgovor sa Markom Arsićem (Familijom) i Oblakoderov video klub koji je sadržao 100 filmova za karantinske dane, u čijem stvaranju je učestvovala naša publika.

Ove godine Oblakoder je dobio i nove stanovnike pa su se tako našem kolektivu priključili Jovan Kostić i Anđela Dubljević kao stalni autori, a uveli smo i dve stalne kolumne čiji su autori Sara Arsenović i Igor Grahovac. Za sam kraj godine, Oblakoder je postao bogatiji i za još jednog novog autora, ali starog prijatelja redakcije – Miloša Dašića.

Ukoliko bismo podvukli crtu, ova godina, iako obeležena nemirom, Zoom sastancima i distanciranjem od mnogo toga što volimo i u čemu uživamo svkaodnevno, ipak je donela više toga pozitivnog nego negativnog. Naučila nas je da i u najnepredvidivijim situacijama verujemo u ljudski duh i optimizam i da je važno da postavljamo pitanja i ne prepuštamo svoju budućnost drugima, već da se sami pozabavimo njom. Takođe, kao i svaka prethodna, naučila nas je da, ukoliko želimo nešto da promenimo, najvažnije je da to uradimo zajedno – i ono na čemu smo najzahvalniji ove godine jeste veliki broj prijatelja redakcije, partnera i čitalaca i čitateljki koji su sa nama bili svakog dana ove godine.

U novoj 2021. godini želimo vam da manje gledamo u ekrane, a da se više gledamo u oči, da se radujemo ponovnim susretima, da svakodnevno brinemo o sebi i drugima i delimo priče koje su nam zaista, zaista važne.

Članak Na korak do 2021: Kroz šta smo sve prošli u 2020. godini? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Što bi poslovica rekla, a život potvrdio: pazi šta želiš – da se ne ostvari. Dva dana kasnije je svaka romantičarska iluzija nestala, ugaona garnitura postala strahovito neudobna, a sve na ekranu je umesto da miluje zenice, počelo ozbiljno da bode oči. Uz to, nije imalo ni šta da se gleda. „Kako nema šta da se gleda kad uvek ima nešto da se gleda?“ – pitao bi razum. Na tu realnu misao bih mu odgovorio otvaranjem watchlist-e, čisto da vidim šta tu ima, pa da onda opet ne pustim ništa.

Umesto gledanja proverenih klasika, koji bi mi se verovatno svideli, nečemu bi me naučili ili bih bar mogao da ih pretenciozno citiram po tekstovima, ja sam gledao svo smeće koje je izlazilo čitave ove godine. Zašto? (opet razum) Zato što je novo = uzbudljivo. Posebnu draž imaju oni filmovi koji su tog jutra izašli, pa ih niko živ još uvek nije ni pogledao i nemaju još nikakvu ocenu. Mada se mnogo toga o novim filmovima može reći na osnovu naziva ili postera. Recimo, vhunac Netflixove ovogodišnje kreativnosti, umetničko delo pod nazivom The Princess Switch: Switched Again mogu do detalja da vam prepričam, bez da sam ikada u životu i pomislio da ga pogledam.

Najveći film koji smo iščekivali je bio Tenet, koji nije doneo ništa posebno osim Nolanovog preigravanja bumerang filterima. Drugi veliki udarac za mene je bio Boratov drugi dolazak, koji je bio ozbiljno dosadan i nimalo zabavan.

Ipak, neki drugi filmovi su došli do prvog plana, pokazali ozbiljan kvalitet i ubedili me da pravljenje ovakve liste ipak ima smisla. Sada kada ih sagledam ovako na gomili, mogu malo ponosno reći da bar ova devetorka skoro da ni ne kaska za normalnijim godinama.

Pre nego što počnemo da listamo filmove, ide gomila dikslejmera:
*Čovek je subjektivno biće, pa tako i ja. Ništa dosadnije od fejk objektivnosti i kvazi-korektnosti
*Rangiranja nema jer su svi filmovi odlični i neke bi bilo baš suludo porediti
*Na listi su filmovi koji su do sada izašli da se pogledaju. Ako izađu neki bolji – šta da se radi.
*Dokumentarni filmovi su neka kategorija za sebe, pa ih zato ovde nema.

Sada možemo da počnemo:

Another Round (režija: Thomas Vintenberg)

Koliko mi se ovaj danski film dopao, najbolje govori to što ću mu dodeliti titulu najboljeg filma 2020. godine, uprkos tome što smo rekli da nema rangiranja. Reditelj filma je Thomas Vinteberg, najpoznatiji po filmu Jagten, koji sa ovim filmom deli scenaristu i glavne glumce, od kojih se posebno ističe genijalni Mads Mikkelsen.

Another Round je film o četiri sredovečna prijatelja, koji rade kao nastavnici u istoj srednjoj školi i odlučuju da monotoniju svojih života prekinu zanimljivim eksperimentom. Žele da testiraju opskurnu hipotezu norveškog psihologa koja kaže da je čovek rođen sa određenim manjkom alkohola u krvi, koji mu fali da bude opušteniji, samouvereniji i samim tim da bi živeo boljim životom. Dogovaraju se da svakodnevno uzimaju mikrodoze alkohola, ali isključivo u toku radnog vremena i da prate kako stvari teku.

Reditelj Thomas Vinteberg je jedan od osnivača pokreta Dogma 95 koji propoveda kreiranje filmova na dosta tradicionalniji način i ovaj film je u određenoj meri napravljen u skladu sa tim načelima. Baš kao i alkohol i ovaj film je u osnovi dramatičan, ali ima povremene vrlo zabavne momente. To ga čini idealnim za gledanje jer je istovremeno jak i poučan, a uopšte nije dosadan. Kako bi se glumci što vernije pripremili za najpijanije momente, gledali su ruske klipove maratonskih opijanja i nisu mogli da veruju šta se tamo dešava. Neću vam ništa više otkrivati, samo ću reći: Kakva poslednja scena. Kakav život!

The Trial of Chicago 7 (režija: Aaron Sorkin)

Gledajući kao klinac gomilu filmova i serija čija su dešavanja u sudnicama, jedno vreme sam želeo da budem advokat. Mada sam, iskreno, samo želeo da se tu i tamo proderem Objection! Kada pogledam ovakav film, koji na realniji način prikazuje kako je to kada institucije ponekad (nikad) nisu stoprocentno usmerene na donošenje najpravednijih odluka – neopisivo mi je drago što se te želje nikada nisu ostvarile.

The Trial of Chicago 7 je film zasnovan na istinitoj priči koji prati suđenje sedmorici aktivista, optuženih da su izazvali nasilne demonstracije 1968. godine u Čikagu. Suđenje bi bilo vrlo obično, da se sudija nije postarao da svojim neobičnim odlukama učini sve potpuno apsurdnim.

Veliki scenarista Aaron Sorkin se po drugi put u karijeri oprobava i u rediteljskoj stolici i ponovo se tu jako dobro snalazi. U tome mu pomaže plejada odličnih glumaca, među kojima najjači utisak ostavlja Sacha Baron Cohen kao Abbie Hoffman. Ovo je film koji kroz specifičan slučaj prikazuje kako bespomoćno može da izgleda položaj čoveka kada instucija odluči da mu pravo na fer suđenje svakodnevno oduzima tendencioznim odlukama. Takav cirkus nam ovde prebacuje film iz drame u žanr komedije, sve dok se ne setimo da se ovo dešavalo i da su ljudski životi stvarno bili na kocki.

Otac (režija: Srdan Golubović)

Neki filmovi su odlični, ali toliko teški da kada ih jednom pogledaš, odmah znaš da ti nikada neće pasti na pamet da to iskustvo ponoviš. Ni ne moraš, jer to nisu filmovi koji se gledaju uz kokice, već životne priče koje su toliko jake da se večno urežu u sećanje. Ovo je jedan od takvih filmova.

Film Otac prati čoveka koga su višegodišnja beda i nemaština ogolele do potpune jednostavnosti, pa više nema ni šta da kaže, ni šta da misli, već samo pokušava da ispuni jednu misiju: da njegova porodica preživi. Kada mu socijalne službe oduzmu decu, koja su jedino što mu je zaista ostalo u životu, on će učiniti sve što može, pa i daleko više od toga, samo da bi uspeo da ih vrati.

Srdan Golubović nam u ovom filmu predstavlja odnos između Oca koji od života traži samo mrvice i birokratskog sistema koji je toliko bahato nečovečan da uopšte ne može ni da ga razume. Veliko priznanje treba odati Goranu Bogdanu, koji je toliko veran, jednostavan i prirodan u svojoj izvedbi, da se potpuno zaboravi da je u toj ulozi glumac.

Najtužnije od svega je što je ovaj film inspirisan istinitom pričom čoveka koji zaista vodi ovakvu borbu. Film Otac će vas uzdrmati, povrediti, uhvatiti za gušu i naterati da gledate stvari koje ne želite, ali koje bi zaista trebalo da vidite. Jer je to svet u kome živimo.

Sound of Metal (režija: Darius Marder)

Ukoliko ste od onih ljudi koji su tokom života slušali sve osim metala, nemojte dozvoliti da vas uplaši naziv ovog filma. Preglasna muzika se pojavljuje na trenutke u prvih par minuta i to, verovatno, samo zato što je ovaj film inspirisan nikada završenim polu-dokumentarcem pod nazivom Metallhead (to već zvuči dosta strašnije).

Ruben (Riz Ahmed) i njegova devojka Liz (Olivia Cooke) žive u kombiju, nomadskim životom, koji je za njih velika turneja njihovog malog hevi-metal benda. Oboje su bivši zavisnici, koji su se sjedinili u muzici, koja ih održava u čistom i normalnom stanju. Smak Rubenovog sveta se dešava onog jutra kada se budi i shvata da je iznenada izgubio sluh.

U debitanskom filmu, Darius Marder nam ne dozvoljava da se odlepimo od glavnog junaka. On nikada nije sam jer smo mi uvek sa njim. Pratimo kroz šta prolazi i pokušavamo zajedno da pronađemo rešenje njegove bezizlazne situacije. Ovu zajedničku borbu reditelj naglašava najjačim aspektom ovog filma – dizajnom zvuka. Najveći izazov je bio u tome kako dočarati tu klaustrofobičnu paniku u kojoj se Ruben odjednom našao. To je urađeno maestralno, kombinovanjem različitih tehnika na osnovu autentičnih iskustava osoba koje su imale takvu vrstu problema. Oni su takođe i angažovani kao sporedni likovi i statisti, a glavni glumac Riz Ahmed je proveo 7 meseci savladavajući znakovni jezik i sviranje bubnjeva. Velika posvećenost se isplatila i ovo posebno ostvarenje sigurno zaslužuje da se spominje kao jedan od najboljih filmova godine.

Wolfwalkers (režija: Tomm Moore, Ross Stewart)

Kada gledam moderne Diznijeve crtaće, ne mogu da ne vidim čitavu mašineriju koja se iza njih krije. To su ogromne ispunjene sale za brifinge, marketinška istraživanja i fokus grupe, dok se istovremeno kineska fabrika već uveliko priprema da štanca igračke u milionske primerke. Zato se neizmerno oduševim svaki put kada, nasuprot toj hladnoći, vidim ozbiljno dobre animirane filmove manjih studija. U njihovom radu se oseća nešto što ne može da se lažira, a to je potreba da stvore nešto divno i neukrotivo što će da inspiriše, podstakne i rasplamsa vatru dečije mašte.

Wolfwalkers priču smešta u srednjovekovni gradić, gde dolazi lovac sa svojom ćerkom, kako bi pomogao vlastima da se reše vukova iz obližnje šume. Međutim, situacija će se značajno krenuti da se menja kada ćerka u šumi upozna divlju devojčicu, koja ima posebnu konekciju sa vukovima.

Irski studio Cartoon Saloon nam donosi lepu i poučnu priču, koja je duhovno inspirisana Princezom Mononoke i servirana u savršenom pakovanju. Glasovi i muzika su fenomenalni, a posebno je zabavno što je Sean Bean (Ned Stark) ponovo smešten u srednjovekovno okruženje (ovog puta je bolje prošao). Treba li uopšte pomenuti da je 2D animacija kombinovanjem olovke i voštanih boja toliko prekrasna da govorimo o nivou umetnosti ili ćete posle prvih par kadrova ovog animiranog filma to sami zaključiti?

Vikend sa ćaletom (režija: Miroslav Momčilović)

Važno je da podržavamo domaću kinematografiju. Svi želimo da filmovi budu bolji i da ih bude više, ali je za tako nešto, pre svega, potrebno da ono što proberemo kao dobro, zaista i podržimo.

Vikend sa ćaletom je film o lokalnom beogradskom krimosu, koji za sve ima neku kombinaciju i kontroliše svaku situaciju. Kada sazna da je teško bolestan, pod utiskom toga odlučuje da poseti 11-godišnjeg sina koga nije video godinama i sa kojim želi da provede vikend. Tu nastaje sudar svetova u kome ćale pokušava da na brzinu pretvori finog sina u mangupa, što dovodi do mnoštva vrlo komičnih situacija.

Odnos očekivanog-dobijenog kod ovog filma mi je jedan od najpozitivnijih filmskih utisaka ove godine. Velike čestitke idu Miroslavu Momčiloviću (Kengur, Sedam i po) koji je ovu duhovitu dramu ispunio kvalitetnim humorom i autentičnim dijalogom, na šta se Nenad Jezdić nadovezao maestralnom izvedbom. To se sve odlično sabralo, pa smo dobili kvalitetnu duhovitu dramu, koja je uspela da izbegne ono naše tradicionalno preglumljavanje. Nažalost, Džej je otišao, ali je lepo što će i putem ovog filma ostati zapamćen.

Mank (režija: David Fincher)

Ideja kod stvaranja ovog filma je bila da se postigne toliko savršena tehnička autentičnost da deluje kao da je ovo film iz 1930-ih godina koji je sada potpuno slučajno pronađen. Zamislite da to predstavite velikim studijima koji sanjaju pašnjake zelenih novčanica. Za to vam odmah prstom pokažu vrata (kao Mank na ovoj slici), pa čak i ako se zovete David Fincher. Više od dvadeset godina je pod rukom nosio scenario koji je napisao njegov otac, sve dok nije naišao ludi Netflix koji voli da ispunjava neprofitabilne želje velikih reditelja.

Mank je film koji se vrti oko pisanja scenarija za film Citizen Kane, što koristi kao izgovor da nam pokaže kako je izgledala zlatna era Holivuda 1930-ih godina. U centru pažnje je veliki scenarista, ali još veći kockar i akoholičar, Herman J. Mankiewicz (Gary Oldman) koji se bori sa okruženjem, samim sobom i željom da ipak dobije zasluge za pisanje scenarija, što Orson Welles baš i ne želi da mu da.

Perfektni David Fincher je potpuno uspeo u svojoj nameri. Stvorio je film koji sa tehničke strane deluje kao da je upravo stigao iz vremenske mašine. Iako je suvišno govoriti, svejedno ću pomenuti da u glavnoj ulozi briljira uvek neverovatni Gary Oldman. Dosta je toga ovde fino uklopljeno, osim što film zahteva dosta strpljenja kada su u pitanju ne-toliko-poznate reference i imena. Biće ovaj film kandidat za mnoge nagrade, ali će takođe i mnogim ljudima poželeti laku noć.

Bad Education (režija: Cory Finley)

Mogu da zamislim scenu u kojoj direktorka neke naše škole posle gledanja ovog filma kaže: „Eto vidiš da ima korupcije svuda u svetu, pa nismo mi Srbi uvek nagori“. Na to klima glavom njen muž, čija građevinska firma je već nekoliko puta pregrađivala školsko dvorište, do te mere da sada fudbalski teren ide nizbrdo – ali šta ima veze, deci je ionako tako zabavnije.

Bad Education je film o najvećoj (otkrivenoj) školskoj proneveri novca u američkoj istoriji. Kada učenica, pišući za školske novine, slučajno otkrije cifre koje se ne poklapaju, nezamislivo velika kula od karata kreće da se raspada.

Ma šta će nam fikcija, kada život sam piše jako bizarne priče. Ovo je film u kome je sve vrlo solidno, osim Hugh Jackman-a koji je odličan. Toliko se ovde ističe da podiže lestvicu čitavog filma na viši nivo. On je beskrajno šarmantni direktor škole, kome je neverovatno mnogo stalo do svakog učenika, toliko da izdvaja vreme da priča sa njima i seća se njihovih imena posle mnogo godina. Ipak, od prvih trenutaka ovog filma, predosećamo da to nije sve i da se iza njega krije neka nepokolebljiva priroda koju fenomenalno uspeva da nam dočara. Zbog njega vredi gledati ovaj film.

Palm Springs (režija: Max Barbakow)

Moj problem sa američkim komedijama poslednjih godina veoma jednostavan – nisu smešne. Kada se pojavi neki film koji me baš dobro zabavi, pa čak i glasno nasmeje, prvi ću stati u red da ga pozdravim. I smatram da lista najboljih filmova zaslužuje i najzabavnije naslove, ne samo najpotresnije.

Palm Springs je romantična komedija u kojoj dvoje ljudi pokušavaju da odu sa venčanja, ali tu ostaju duže nego što su ikada mogli da zamisle…… (dramatična muzika)…. (sledi mali spojler)… jer im se svaki dan ponavlja.

Čim sam shvatio da je Max Barbakow u svoj film ubacio „Groundhog Day“ strukturu napravio sam najveći mogući kolut unapred očima. Ta struktura je toliko puta rabljena, da je od nje samo dosadnija ona kada likovi menjaju tela. Ipak, ovaj film je nekako uspeo da je učini opet zanimljivom i na tome mu čestitam. Glavni izvor humora ovog filma leži u tome što je glavnom liku koga tumači Andy Samberg (Brooklyn Nine-Nine) u ovoj strahovito monotonoj situaciji dodat nihilistički pristup, što je u potpunosti u skladu sa trenutnim stanjem svesti ovih naših mim generacija. Nije ovo najbolji film godine, ali je sigurno jedan od onih koji će vas najbolje zabaviti.

To bi bilo to za ovu godinu.
Uživajte, pa se čitamo u sledećoj.

*Izvor fotografija: YouTube skrinšot

Članak Najbolji filmovi 2020. godine se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Govoreći o WCSCD programu Biljana Ćirić, nezavisna kustoskinja koja je osnovala WCSCD projekat istakla je:

„Za WCSCD je 2019. godina bila veoma važna. Ona je potvrdila položaj edukativnog programa u okviru lokalnog ali i međunarodnog konteksta, a u isto vreme nas je naterala da razmišljamo kakva bi  WCSCD vrsta institucije trebalo da postane u budućnosti.  Od 2020. godine WCSCD će se pretvoriti u instituciju razmišljanja i rada kroz set kuratorskih pitanja.”

Pored međunarodnog projekta  „As you go.. the roads under your feet, towards a new future (If you want to travel, build roads first)”,  WCSCD kroz kustoski program nastavlja da naglašava kustoske prakse koje su aktivne na marginama mejnstrim umetničkog sistema, ali doprinose globalnom. Uz stalni pokušaj da dekolonizuje umetnost i njen diskurs, program je i dalje internacionalnog karaktera u okvirima navedenih parametara i mentora za 2020. godinu. Kustoski program za umetnike i kustose ostaje srž aktivnosti WCSCD kursa, a javni poziv sa spiskom mentora ove godine biće objavljen 3. februara 2020. godine i biće otvoren mesec dana.

Projekat  „As you go.. the roads under your feet, towards a new future (If you want to travel, build roads first)” će se razvijati u vidu dijaloga sa različitim institucijama u Centralnoj Aziji, Balkanu i Istočnoj Africi. Oni će biti domaćini istraživanja koje će se raditi u saradnji sa lokalnim zajednicama. Prvo okupljanje partnerskih institucija u Adis Abebi koje će obuhvatiti zatvorene sesije i javno obraćanje održaće se od 2. do 5. februara. Ovo označiće početak trogodišnjeg projekta i tom prilikom, pored programa WCSCD iz Beograda, biće javno predstavljeni i ostali partneri na projektu – Times Museum (Guangzhou), Guramayne Art Center (Adis Abeba), Moderna Galerija (Ljubljana) i ArtEast (Biškek). Prvu fazu projekta podržala je Fondacija za umetničke inicijative, dok je dodatna sredstva za prvu javnu prezentaciju u Adis Abebi obezbedila je Fondacija Soros – Kirgistan.

Ćirić je ukazala i na strukturno proširenje WCSCD koje je rezultat dinamike programa:

„U skladu sa potrebom da WCSCD kao institucija ostane dinamična, od 2020. godine imamo savetodavnu grupu – tim ljudi čiji rad poštujemo i kojem se divimo, a koji će nam pomoći u oblikovanju programa. Članove trogodišnje savetodavne grupe čine Andrea Palasti, umetnica, Ares Športa, direktor Fondacije Lumbardi i Matt Packer, direktor Eva Internationala.“

Članak Šta kustosiranje može/treba da bude predstavlja plan aktivnosti za 2020. se pojavljuje prvo na Oblakoder.