Priča o Morfeusu, gospodaru snova i košmara, podiže devetu umetnost u rang ostalih i nadilazi tada postojeće granice unutar književnih krugova o stripu kao „neozbiljnoj“ ili „dečijoj“ umetnosti. Sendmen je strip koji je u centru njegovog opusa, sva ostala Gejmenova dela idejno ili tematski izranjaju iz nekog od 75 brojeva (kasnije raspoređenih u 10 knjiga), sada već antologijskog, stripa o Snu, trećem od svevremenih (eng. the Endless). Gejmenov celokupni opus se oslanja na dvoznačnosti, tako glavni lik – antropomorfna personifikacija sna, sjedinjuje višeznačnost pojma čije ime nosi i predstavlja ljudsku životnu težnju na javi, njihovo kretanje ka snovima, kao i manifestacije koje se dešavaju tokom perioda kada ljudi spavaju. Sendmen postoji, jer nas uvek pokreću snovi.

Nedavno, tačnije pet dana pre nego što pišem ovaj tekst, dobili smo i Netfliksovu seriju koja pokriva dešavanja u prve dve od deset postojećih knjiga – Preludijum i nokturna i Lutkina kuća. Prvih šest epizoda pokriva prvu knjigu, izuzetno verodostojno po liniji priče, kao i sporednu radnju sa Robertom Gedlindžom, smrtnikom koji želi da živi zauvek i sastaje se sa Snom svakih sto godina u istoj krčmi. Druga knjiga – Lutkina kuća – blago je sažeta zbog potreba medijuma i, verujem, lošije ocenjena u recenzijama jer predstavlja tek naznaku onoga što bi trebalo da se desi u narednim sezonama. Kao i sa stripom, Lutkina kuća dobija izuzetan značaj tek kada se holistički pristupi celom delu, a izolovano deluje konfuzno i nepovezano, zato što otvara nešto što će se razrešiti nakon još 7 pročitanih knjiga.

Kreatorima, producentima i celokupnoj ekipi nije lako ovih dana, jer se nalaze u unakrsnoj paljbi negativnih komentara dve sasvim suprotne grupe uživalaca ovakvih sadržaja. Jedna do pre pet dana nije čula za Sendmena, te joj gledanje pada teško jer iziskuje više pažnje za mnoštvo detalja od, recimo, Stranger Things-a ili nekog drugog Netfliksovog hita, dok drugoj grupi pripadaju zaljubljenici u stripski kanon koji samo vrebaju nepodudarnosti i čekaju da otvore vatru po ekranizaciji. Istina je da ni adaptacije američkih bogova, a naročito Dobrih predskazanja (napisana sa Terijem Pračetom), nisu uspela da prenesu idejnu srž ovih Gejmenovih dela na ekran. Samim tim sam i ja sa dozom podozrivosti posmatrao prvu sezonu Sendmena. I, zaista, ne mogu da kažem mnoga toga lošeg. Ipak, postoje stvari koje je nemoguće zaobići i ne prokomentarisati.

Da li je Lusijen morao da bude crna žena, a ne beli riđokosi stari muškarac kao u stripu? Verovatno da nije. Da li je čuveni stripski junak iz „DC Universe” kojeg je u, takođe kultnom, swamp thing-u stvorio Alan Mur – Džon Konstantin, morao da postane Džona Konstantin? Siguran sam da nije. Mora li baš i Rouz Voker da bude onda crna? Kako je Lucifer sada žena? Iako Gejmen kaže da je Lucifer u stripu transrodni entitet. Zašto je toliko likova moralo da promeni svoju seksualnu orijentaciju u odnosu na strip? Čini se da je adaptacija Gejmenovog stripa samo jedan od projekata u kojem je Netfliks ponovo podlegao takozvanim inkluzivnim trendovima, čije namere i načela nisu neplemenite ili loše, ali kod Sendmena ostavljaju utisak preterivanja i unošenja nepotrebnih izmena. Pritom, treba podsetiti da originalno delo ima nekoliko važnih likova koji su homoseksualci i afroamerikanci – samim tim ostaje još nejasnije zbog čega se insistiralo na promeni seksualne orijentacije ili rase velikog broja likova. Jedan od njih u devetoj knjizi stripa i izgovara kako mrzi reč „gej” i predstavlja se kao „peder”.

(Deveta knjiga, Doborstive gospe, Darkwood, prevod: Goran Skrobonja)

Činjenica je da je Netfliks preterao, verovatno robujući trendovima koji uslovljavaju finansiranje projekata, ali zašto ga ne osuđujem? Priča je ostala suštinski ista. Da li muškarac ljubi muškarca ili žena ženu, umesto da bude ukršteno, kao u stripu, ne menja glavni tok celokupne priče. Ono što je srž priče u prve dve knjige stripa – ostalo je netaknuto u seriji. Neka spuste oštrice fanovi stripa nakon čitanja prošle rečenice, znam i sam da se Morfeus ne suoči u paklu direktno sa Luciferom, znam i da u seriji nisu napravili pakao kao trijumvirat, kao što je to u prvoj knjizi stripa. Postoje, ipak, neke nužnosti kada je u pitanju prelazak sadržaja iz jednog u drugi format. Za medijum kakav je film, ili serija, u ovom slučaju, pompeznost je važna. Ne može se Morfeus suočiti sa nekim nebitnim demončićem iz pakla. On mora da porazi lično Lucifera. Takođe, Lucifer ne sme biti prikazan kao slab, ako će izaći nekome na megdan, samim tim, pakao ne može biti prikazan kao u stripu, tj. kao trijumvirat u kojem Lucifer više nema apsolutnu moć.

Dijalog Metjua, gavrana, i Sendmena, preuzet iz četvrte knjige „Sezona sumaglica“, odlično naznačava važnost duela koji će gospodar snova imati u paklu. Jedina lična mala zamerka u uporednoj analizi stripa i serije je izostanak šume samoubica u seriji, ali ne zbog Gejmenove dovitljivosti u prikazivanju pakla koja se oslanja na Dantea, već zbog toga što u stripu Sendmen primećuje da je šuma mnogo veća nego kada je tu bio prošli put, uz zaključak da se i pakao menja.

(Prva knjiga, Preludijum i nokturna)

Promena. Change. Prva stvar koju naučiš kada počneš da pišeš – potrebna je promena, možda i ovakva spoljašnja, kao u paklu, ali ključna je ona untrašnja – kod likova. Ceo Sendmen ima izuzetnu dramsku potentnost i verujem da je ova ekranizacija dobra, ne samo zbog toga što su pratili strip (koji je delom služio i kao knjiga snimanja), već zbog toga što autori serije insistiraju na konceptu na kojem insistira Gejmen u celom stripu – sve se menja, i Bogovi se menjaju.

(The Sandman, Netflix, 2022)

(Sedma knjiga, Kratki životi)

Zato ne zameram sve rodne, rasne i ostale promene likova koje prate savremene tendencije u popularnim kulturnim programima, jer serija akcenat stavlja na ono svevremeno. Na trećem susretu Gedlindža i Morfeusa, u 16. veku, koji je isto prikazan i u stripu i u seriji, Morfeus čuje razgovor između Šekspira i Kristofera Marloua u kojem Šekspir hvali Marlouovog Fausta i vapi za spisateljskim talentom koji krasi njegovog kolegu. San odlučuje da mu ga podari. Gedlindž, na petom susretu sa Sendmenom, kaže kako je gledao neku postavku Kralja Lira, i kako su mu budale dale srećan kraj. San odgovara kako to neće potrajati, jer se velike priče uvek vrate svom izvornom obliku. Takva se rasprava može voditi i o Netfliksovoj adaptaciji stripa, ali Netfliks nije menjao priču, već samo njen okvir. Postojanost, beskrajnost i večnost ne znače nepromenljivost – kako za Sendmena kao lika, tako i za Gejmenovu priču.

Na kraju, samo postojanje serije će naterati mnoge da se posvete izvornoj priči, stripu, a to ne može nikako biti loše. Strip sa nama idejno komunicira o suštini snova, smrti, sudbine, strasti, očajanja, sumanutosi i stihije (svih svevremenih), kroz prizmu promene koja ne zaobilazi nikoga, pa ni njih. Smatram da je adaptacija priče u seriji dobra, pored vidnih nedostataka, jer idejno nastoji da uradi isto u skladu sa potrebama medijuma – da nametne odgovore postavljajući pitanje šta nam, zapravo, znače snovi i kako nam menjaju život?

(Deveta knjiga, Dobrostive gospe)

Autor teksta: Aleksa Parović

Članak Suština snova se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Posmatrala sam Niš, moj rodni grad, sa krova neke zgrade, njegove tamno braon-zelenkaste nijanse i siva brdašca u daljini. Grad koji nije ni provincija, a ni metropola, ličio mi je na kućicu za lutke iz 90-ih godina, koja simulira pravi život. Pre na kutiju u kojoj su nabacane stare lutke – jer me je uvek gušio. Ali posle dužeg vremenskog perioda, te tamne boje i skučenost su ga činili ukutkanim i sigurnim mestom, sa dozom nostalgije. Sirova, neiskvarena ljudskost u svom iskonskom, prvobitnom obliku se mešala sa svakodnevnim smogom i mirisom roštilja. Ova romantizacija je često iluzija, koja se stvara kada ljudi povezuju nabacano smeće po ulicama, sa haotičnim, toplim Balkanom koji ima dušu. Nisam od tih ljudi, ali nisam ni imuna na romantizaciju, pa onda određene situacije moraju da mi lupe šamar i rasprše tu iluziju iza koje se neretko kriju balkanska apatija i dugogodišnje nezadovoljstvo. U svakom slučaju je subjektivno na šta vas asocira neki miris, ukus, ili boja i povezano je sa vašim jedinstvenim iskustvom.

Na primer, mnoge Austrijanke imaju svetlu kosu i sitne plave oči, mršave su, imaju koščato lice i tanka usta, pa se, pogotovo starije žene, čine večito namrštenim. Oblače se jednostavno, ne šminkaju puno, hodaju ispravljenih leđa, jer se bave sportom, i asertivno se izražavaju – deluju kao da ništa ne može da ih izbaci iz takta. Sve dok ih ne izbaci iz takta pokvareni lift ili kašnjenje tramvaja tri minuta. Imaju i nešto artificijalno i vanzemaljsko u sebi, kao sloj plastike preko te providne, nenašminkane face, koji automatski pravi distancu od ljudske kože. One su odraz svoje zemlje i teške probojnosti u njen sistem, kao i veće empatije prema grupi, nego prema pojedincu.

Na ovo razmišljanje me je naveo slučajni susret sa jednom Austrijankom, koja mi nije bila baš najdraža osoba – možda malo nepravedno, ali razloge ne bih da otkrivam. Samopouzdano je hodala, naravno, naglašeno ispravljeno, tako da se skoro pogrbavila na suprotnoj strani. To je bilo toliko neljudski i činilo se da ulaže napor, pa je i mene zabolelo. Ravnu kosu je skupila u tanki rep, koji je landarao levo-desno. Delovalo mi je kao da se spremila za pet minuta i odmah bacila na rešavanje obaveza. Znala sam da se javi ljudima koji je uporno zovu na mobilni, tek kada završi sve sa spiska, ne razmišljajući da li nekome gori. To su oni ljudi koji ne dozvoljavaju da im nešto poremeti planove i imaju pasoš bitne, velike zemlje (najviše je nepravedno mrzim zbog pasoša). Ona je samo jedan primer, do sada sam viđala dosta sličnih Austrijanki i sve one su mi bile otelotvorenje zemlje Austrije. Izbegavam da kažem da su hladne, jer je postalo izlizano korišćenje tog epiteta, a i ne mislim da su takve. Više loših iskustava sam imala sa toplim ljudima. Ali ostavimo dublje analize mentaliteta za drugi put.

Kada sam videla tu devojku, osetila sam se loše, ne zbog ravne kose i prave kičme, nego zbog svega što je to u mojoj glavi predstavljalo. U tom trenutku bila je samo okidač koji je pokrenuo domino efekat. Sve u vezi mene delovalo mi je još komplikovanije. Počev od vezivanja repa, pa do pasoša. Lokne ne mogu da se ukrote lako, i iz cuga vežu u rep. Kada se pusti kosa, lokne nekada nisu definisane, pa je trik nakvasiti ih. Onda se čeka da se osuše, pa se ne može odmah krenuti na rešavanje obaveza. Kapa je u redu ako je široka, ali kačket može da se otpiše, jer izgledaš kao Monika iz Prijatelja u epizodi na Barbadosu (ako se sećate scene u kojoj igra stoni tenis sa kačketom). Loknaste šiške su, kao, moderne, ali je tanka crta između modernog i Željka Bebeka iz mlađih dana. Da ne počnem priču o tome kad se takva kosa umrsi, jer se samo mokra može očešljati. Pakao.

Moja kosa je brdoviti Balkan. Borba bez prestanka – ali ima dušu. Zajebavam se. Jeste borba, ali je divna kada se ispoštuje procedura. U gorenavedenim trenucima potpunog pada u nekakvu mračnu rupu samokritičnosti, osećala sam se kao ogledalo svoje zemlje u najgorem mogućem kontekstu. Kao svega lošeg što Srbija može da predstavlja, a složimo se – to nije malo. Tamno zelenkasto-braon boje su mi tekle kroz vene, brdašca su se javljala po mom telu, a kosa je bila divlji žbun u mraku oko koga su koprive, i koga zapišavaju pijani ljudi na EXIT-u.

Nažalost, devojka sa ravnim repom me je ugledala i krenula ka meni, ne bi li se iz kurtoazije pozdravila – jer kulturno ponašanje je na prvom mestu. Otvorena po pitanju svoje seksualnosti, ali bez trunke senzualnosti, kretala se kao neko bespolno biće ili predmet – prazni metalni kontejner zategnutih mišića sa veštačkom inteligencijom. Bilo je svejedno da li je gola ili obučena. Zato se ni ne sećam njene odeće. Širila je tanušna usta u groteskni, veštački osmeh, sitne plave oči su zasijale i zaličila mi je na reptila, ili na zmiju, koja se koncentrisano uvija i lagano sprema na napad. Razmenile smo par fraza, ali začudilo me je njeno skeniranje – male oči su se rolale kao u Isterivaču đavola i čekirale me od glave do pete. Taj spoj malograđanskog skeniranja i njena zapadnjačka plastificirana pojava me je uznemirila i htela sam da otrčim peške ka majci Srbiji, međutim, suzdržala sam se i dresirano, pristojno se pozdravljala. Onda se desilo nešto neočekivano, rekla je – ti si toliko lepa i uvek u interesantnim, ekscentričnim cipelama. Volela bih da imam takvu kosu. Izgovorila je to spontano, a ja sam se prepala kao da je nekakva vidovnjakinja, i zašto bi, pobogu, htela da ima ovu komplikovanu, balkansku kosu? Odjednom je postala ona tanka, bezopasna i pripitomljena zmija u cirkusu, koju bih nosila oko vrata kao aksesoar – a ja sam bila egzotična trbušna plesačica, femme fatale divlje kose u ekscentričnim cipelama.

Dok mi noge vise sa krova solitera, neki naredni put, bila sam u skladu sa sobom. Loša iskustva i projektovanja su isparila. Gledala sam fasade prošarane klima uređajima, a celokupno gradsko sivilo me je grejalo. Opet iluzija i nostalgija, bila sam svesna. Mnogo je ružno i prelepo. Ako ništa drugo, bez problema sam se popela na krov zgrade koja nije moja. U Beču bih se pomučila da dođem do ključa od krova random barokne zgrade, i, ako bih uspela, možda bih svojim prisustvom dobila kaznu za rušenje javnog reda i mira – od leteće policajke sa ravnim repom. Nema veze, i ona je, jadna, samo odraz svoje zemlje; nije birala, kao ni ja. Možda i ona mrzi i voli svoju zemlju istovremeno, kao, verovatno, i svoju kosu.

Članak Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Šetala sam parkom, preko puta bečkog parlamenta, masne kose i pušila. Pravila sam pauzu od učenja za ispit, pa sam se valjda zato tako zapustila. Mislila sam da će svež vazduh u kombinaciji sa nikotinom da me razvedri. Bio mi je težak period, mozda baš između pete i sedme godine u Beču, kada je, prema gore spomenutom liku, već trebalo da budem u poodmakloj fazi adaptacije, skoro pa kompletnoj. Ali nešto se tada obrnulo i kao da sam bila na početku, sa velikim iskustvom, što je nekako i gore, jer si, kao, pametniji, ali ipak bespomoćan.

Park je bio prelep, trava neprirodo zelena, a gradska skupština (Rathaus) je monumentalno virila iz daljine. Mrzela sam je i, ma koliko se udaljavala, ona je virila i provocirala me. Beli, uglačani spomenici, cveće kao nacrtano, klupe nerazjebane i uvek sveže ofarbane. U kontrastu sa
mojom masnom kosom, tmurnim raspolozenjem i prošvercovanom cigaretom iz Niša. Ta lepota nije uopšte dopirala do mene, jer sam bila u vakuumu. Kao u onim providnim, klaustrofobičnim pušačkim prostorijama na aerodromu. Trovala sam se u svom mehuru i istovremeno hodala
kroz nedostižne lepote.

Nije problem bio samo njihova nedostižnost, nego to što su se moje brige i frustracije zalepile za njih. Polako sam postajala slepa i lepota je bila sve mutnija. To stanje poluslepila je kao da imas neki veo pred očima, i kad god bih pružila ruku da ga uklonim ili dodirnem neku istinsku lepotu, ja bih samo mahala u prazno. Pitala sam se: da li sam oduvek bila u vakuumu, a da sam to tek tada spoznala? Ranije mi se činilo da sam se baš brzo adaptirala, ali možda kontrast u tom trenutku nije bio toliko jak.

Iz razmišljanja me prenu Adnan, koji je džogirao parkom, jedna od mojih prvih neuspešnih ljubavi iz Bosne (sve ćemo ih zvati Adnan). Adnan je bio fudbaler – zgodan, plav, visok i zdrav. Trčao je ka meni u prekratkom šortsu, monumentalan kao Rathaus, ali daleko simpatičniji. Dva puta se ženio, prvi put neuspešno, zbog ljubavi, i drugi put uspešno, zbog papira. Upoznali smo se pre svih tih brakova, dok sam išla na kurs nemačkog. U trenutku susreta, ja još studiram a on se, dakle, ženio dva puta, radio po dve smene kao konobar u diskoteci, a sada igra i fudbal u nekom fudbalskom klubu. U međuvremenu je živeo i u Los Anđelesu. Bio je popularan među ženama, pravio zdrav doručak u krevetu i svaku od njih tretirao kao kraljicu. Kao vrhunac, bio je super ljubavnik. Jedini problemčić je bila – komunikacija.

– Gdje si umjetnice opasnice?“, vikao je, sada već hodajući pravo prema meni.

– Evo, spremam neki seminar.

Onda sledi objašnjenje o nečemu iz istorije umetnosti.

Gledao me je zbunjeno, kao tele u šarena vrata, krupne okice nisu ni trepnule i usta su bila blago otvorena, pa mu je vilica opušteno visila. Bio je u čudu. Već sam se zabrinula i htela da razbijem atmosferu nekom šalom, ali mozak mi se preparirao od previše ozbiljnosti povodom sopstvenih misli o filozofiji zvanoj bečki vakuum i moja masna kosa. Nisam sklona improvizacijama kada se zbunim. Međutim, on jeste.

Ubrzo se šmekerski nasmejao, namignuo mi i rekao: „Ma, tebe treba išibat, bezobraznice jedna!“.

Jako mi je bilo smešno vađenje situacije na ovaj način, a pogotovo što me „treba išibat”. Pitala sam se i zašto sam bezobraznica, ali sam sve to izignorisala i samo pitala, bez razmišljanja: „Kako ti je sada ovde?“

– Meni je top! , reče Adnan ko iz topa, i diže obe ruke, tako prirodno i spontano, pa ih stavi iza glave, kao da želi da se nasloni na šake.

– Amerika je sranje, Beč je moj grad! – delovalo je kao da mu samo fali ležaljka i koktel sa kišobrančićem.

Smestio bi svoje izvajano telo tu, usred parka, pustio neki balkanski hit i ne bi ni primetio bečke babe, koje bi ga mrko gledale. Taj lagani
pokret rukama mu je naglasio bicepse i tetovažu poznatog fudbalera. Opet sam pomislila kako je zgodan, iako je tetovaža bila totalni kič. Potom smo se rastali.

Smešila sam mu se dok se udaljavao, i pitala se da li je on taj koji se adaptirao, i da li se ti bicepsi, tetovaža i sirovi šarm uklapaju uz glavni grad nekadašnje Habzburške monarhije. Nije mi delovalo tako, ali mislim da on nije ni svestan mehura koji sigurno postoji, ali koji za njega ne postoji jer mu je top.

Nervira me što očigledno uvek dolazim do istog dosadnog zaključka – kako je bitno da je nama lepo. Pravilo pet do sedam godina za adaptaciju definitivno odbacujem i shvatam da se možda nikada ni ne adaptiramo potpuno. Nismo mi ljudi neki leptiri pa da praktikujemo mimikriju i na taj način se utopimo u sredinu. Mnogi to odrade i nisu ni svesni da su samo promenili odelo, pa se onda čude što im nije top.

Mimikrija u inostranstvu je smrtonosna za dušu. Zato poštujem Adnana, dok se kotrljam dalje kroz mehur.

Članak Recept za adaptaciju se pojavljuje prvo na Oblakoder.