Pre oko dve godine Mario Vargas Ljosa napisao je kako je feminizam postao najodlučniji neprijatelj književnosti.

„Najodlučniji neprijatelj književnosti, koji nastoji da je izleči od
mačizma, višestrukih predrasuda i nemorala, sada je feminizam.
Dakako, ne mislim na sve feministkinje, već samo na one najokorelije,
iza kojih stoje čitavi sektori koji, paralisani strahom da će ih smatrati
reakcionarima, ekstremistima i falokratama, otvoreno podržavaju tu
antiknjiževnu i antikulturalnu ofanzivu.”

U svom tekstu Ljosa objašnjava ekstremne primere prevlasti feminizma u književnosti, aludirajući na to kako političke ideje mogu da progutaju umetnički sloj teksta. Da ne bismo ostali u tonu uopštavanja, treba da naglasimo kako je individualan slučaj ukoliko je umetnički tekst neuspeo zbog potrebe autora da po svaku cenu dokaže teoriju. Međutim, negativno odnošenje prema feminizmu, upštavanje ovog pojma, podela autorki na osnovu snage feminističkih ideja koje ispoljavaju u delu, deluju kao poziv na stalno pravdanje autorke pred javnim mnjenjem.

Ukoliko izuzmemo podelu žena na feministkinje i nefeministkinje, okorele i neokorele, u rečima i delima mnogih žena možemo da naslutimo feminističke ideje. O njemu se govori i kada se slikaju porodični odnosi u patrijarhalnoj zajednici, nasilje u porodici, težak položaj samohrane majke i nezaposlene žene. Pisanje iz ugla žene zahteva iskustvo koje ona preživljava, a neminovno je da će to iskustvo podrazumevati sudare sa sistemom koji joj je vekovima nametao određene uloge. Eto odgovora na pitanje – zašto žene ne bi samo pisale? To je valjda ono što rade, samo pišu.

S obzirom na to da onaj koji stvara podražava ono što vidi i oseti, zašto bismo isticali žensko ili feminističko kao nešto što je neprirodno, propagandno ili antiumetnički? Da li je to zaista tako?

Kako je u našoj sredini (mislim pre svega na zemlje koje nas okružuju) razgovor o feminizmu još uvek tabu, a istovremeno i velika tema (čini se da je postala velika tema sa zakašnjenjem) važno je povremeno napraviti presek. Naime, sve boljom saradnjom koju uspostavljaju pojedine izdavačke kuće, regionalne spisateljice postaju čitanije. Važno da zastanemo i ponovo razmislimo o tome šta nam one poručuju.

Svojom pojavom na književnom festivalu Krokodil 2019. godine, Rumena Bužarovska zadobila je pažnju publike u Srbiji. Posebno značajan bio je njen roman „Nikuda ne idem”. Međutim, pomenutom romanu prethodi zbirka pripovedaka „Moj muž”, prvi put objavljena 2014. godine. U njoj autorka oživljava jedanaest priča iz ugla jedanaest različitih žena. Kako je i sama istakla, priče kroji spajajući različite celine koje je nekada čula: „Priče jesu iskrene svakako, jer se radi o istinitim osećajima. No nisu faktički realne, nego su prepoznatljiva dešavanja svima nama.”

U pričama su oživljene teme koje su i danas aktuelne u našem društvu (na Balkanu, ili još uže – u zemljama koje su nekad činile Jugoslaviju). Žene koje susrećemo u zbirci pričaju o svojim muževima, roditeljima, kolegama i deci. Ona piše o proslavi jednog Osmog marta u kafani i banalnom raspletu događaja koji poništava uzvišenost datuma koji se slavi. Slika likove oca, muža i sina, a naspram njih ćerku, suprugu i majku. Spaja priče o seksualnosti, strahovima i patrijarhatu i tako bez ulepšavanja slika prizore u jednom društvu. Odnos između muža i žene zanimljivo je oživljen u priči „Moj muž pesnik” u kojoj se junakinja zaljubljuje u sliku kakvu je pesnik iz naslova projektovao o sebi, a brak ogoljava pred njom „muža pesnika” pred kojim se neće osećati nikada dovoljno pametnom. Slika u koju se zaljubila godinama bledi, a pred njom su samo stihovi pesnika koje uopšte ne voli. Posebno je važno obratiti pažnju na priču „Lile”, ukoliko želimo da osvetlimo odnos majke i ćerke, uslovljen uticajima okoline i majčinog porekla. Junakinja, u strahovima od kontrole i sopstvene prošlosti, ne povezuje svoju ćerku sa majkom. Priča slika jednu avanturu posete baki u selu i kobne nakon nje. Tema prevazilazi okvire jedne kulturne tradicije. Otvara se pitanje o tome šta se desi kada individua pokušava da nametne sebi novi sistem življenja, onaj kome ne pripada. U snažnoj potrebi za kontrolom, pred nama je otkriven veliki strah jedne žene – ona se plaši da će postati nalik na svoju majku.

Magdalena Blažević, spisateljica iz Mostara, u svojoj zbirci pripovedaka „Svetkovina”, poput Rumene Bužarovske, daje glas ženama. U jednom intervjuu ona ističe kako se nije dvoumila oko tema koje će osvetliti.

„Prvenstveno biram ženska iskustva jer su mi poznata i bliska, tako da su u središtu priča junakinje koje se bore s krutim pravilima seoske sredine, u nesretnim su brakovima, odbačene zbog preljuba, izvanbračne trudnoće, žude za drugačijim životom, za ljubavlju i ispunjenjem seksualnih i drugih fantazija. Izvana one su dobre majke i supruge, izvršavaju svoje obveze, ali kad zatvore oči započinje njihov tajni život. One na taj način opstaju.” (izvor: Nezavisne novine) 

Zanimljivo je kako svojim stilski urednim i jasnim pisanjem odstupa od određenje „žensko pisanje”, koja su nekad bila neizostavni epiteti uz ocene rada spisateljica. Suvišno je isticati kako i ona piše iz ženske perspektive. U kritikama možemo pronaći kako njeno pisanje nema feminističku ideju u osnovi jer je intelektalno i uzvišeno. Jasno je da spisateljica ne pribegava širenju feminističkih ideja radi poistovećivanja sa određenim feminističkim talasima. Ona stvara, a dok stvara svet po uzoru na onaj u kome je živela otvara i brojna pitanja u položaju žena u maloj bosanskoj sredini.

Surovost koju sa sobom nose pojedine priče iz njene zbirke prisutna je zahvaljujući istinitosti pojedinih događaja. Naime, priča „Kapa” nastala je u sećanje na trinaestogodišnjakinju ubijenu 1993. godine. Spisateljica ju je zabeležila u svoj dnevnik kada je bila devojčica. Godinama kasnije, ta priča dobija svoju konačnu formu.

Junakinje „Svetkovine” ne ponašaju se u skladu sa društvenim normama. Društvo ih karakteriše kao posrnule. One su čedomorke, preljubnice, neretko su surove prema drugim ženama i žive bez namere da obuzdaju svoje želje. Ovakve junakinje rođene su u granicama tabua. Seksualnost i telesnost jedne žene predstavljala se kao nešto što je neophodno sakriti. U takvom okruženju rođene su junakinje priča „Mlin” i „Nini, sine”.

Tonka iz priče „Mlin” mentalno je zaostala te nije svesna nove uloge u kojoj se našla. U njoj je pristutna samo misao o tome kako da ućutka bučnu bebu i kako da umiri postporođajne bolove. Kosana, šesnaestogodišnja junakinja iz priče „Nini, sine” porađa se na autobuskoj stanici i razmišlja o tome kako bi bacanjem novorođenčeta u reku mogla da nastavi svoj život, neobeležena večnim teretom samohrane majke. Ipak, bez podrške oca deteta, ona se prepušta toj ulozi.

Posebno zanimjiva tema u okviru feminizma jeste žensko telo. Magdalena Blažević, između ostalog, slika telo majke. Izazovno je predstaviti snagu i teret tela u književnom delu. Kroz istoriju žensko telo bilo predmet ispitivanja i inspiracije, Senka Marić doprinosi velikoj temi u svom romanu „Kinstsugi tijela”. Međutim, ona o ženskom telu govori intimno, smelo , jednostavno i depatetizovano, otvara se pitanje – šta se dešava sa telom žene koja boluje od raka dojke. Piše o bolu koji traje dugo i koji ostavlja za sobom ožiljke, kao uspomene. Ona smešta telo žene na operacioni sto, pred primanje anestezije. Pred nama je junakinja na hemioterapiji, u kadi slane vode, pred ogledalom u kome vidi svoje grudi kako se odvajaju od nje. Otvaraju se brojna pitanja o ženstvenosti. Dok stoji pred ogledalom i posmatra svoje, nekada čvrste, a sada izranjavane grudi, pita se kada se gubi seksualno i zanosno u ženskom telu. Ona prelazi put d saznanja da ima rak do novog prihvatanja sopstva. Na kraju uviđa da je telo pokret.

Sara i Le(j)la, junakinje oživljene u romanu „Uhvati zeca”, Lane Bastašić, predstavljaju dve strane koje pokušavaju da pronađu identitet u sredini koja im to onemogućava. Poslednje decenije 20. veka na Balkanu bile su obojene pomeranjima geografskih, humanih i društvenih granica. U okviru tih promena oslikani su likovi dve žene, koje biraju dva suprotna pravca sazrevanja. Nije retkost ukoliko naiđete na poređenje Lane Bastašić i Elene Ferante. Zanimljivo je kako se u našoj recepciji ističe tema ženskog prijateljstva i tumačenje takve teme kao feminističke. Svakako, čini se da svaka žena, ma o čemu pisala, pisaće o feminizmu. Odnos između Sare i Le(j)le jeste slika „ženskog prijateljstva”, ukoliko je nužno da budemo striktni oko određivanja pola. Ipak, ovo je priča o prijateljstvu i potrazi za sopstvom. Ispisan rukom žene koja percipira svet, ovaj roman ne moramo nazivati „ženskim”. Prijateljstvo između pomenutih junakinja prikazano kroz napet  i nimalo romantizovan odnos dve jedinke spojene u detinjstvu i jednoj patrijarhalnoj sredini obojenom temama nacinalizma, patriotizma i naglašenom potrebom za pripadanjem.

Ana Miloš, mlada spisateljica iz Beograda, u svojoj zbirci pripovedaka „Kraj raspusta” slika likove žena koje odbijaju uloge koje im društvo nameće. U priči „Zabran” opisana je mlada majka koja pokušava da uspostavi odnos sa svojom ćerkom, nezavisno od pritiska koji joj pravi društvo, a pre svega majka koja pokušava da kontroliše njeno majčinstvo. Uloga majke problematizovana je i u priči „Mir”. Otvara se pitanje – kako majka treba da tuguje?

U želji da prevaziđe nenadoknadiv gubitak deteta, ona nastoji da pronađe svoj mir u seksualnim zadovoljstvima, kupovini i banalnim temama koje će je svakodnevno udaljavati od pomisli na gubitak. Priča „Srećna banana” na širem planu problematizuje temu „dobre žene”. Kako bi opravdala sedam godina braka i učinila da ta cifra i kvalitativno podrži vreme provedeno sa jednim muškarcem, junakinja odlučuje da uplati kurs na kome će poboljšati svoje veštine, a akcenat stavlja na veštinu oralnog zadovoljavanja. Reakcije muža nakon razotkrivanja i njena potreba da slaže slikovito predstavljaju odnos između muškarca i žene u sredini obojenoj patrijarhalnim postulatima o moralnoj ženi.

Kada govorimo o feminističkim idejama koje se naziru u romanima pomenutih spisateljica, ne govorimo o romanima koji propagiraju političke ideje niti uspostavljaju dogmu.

Pomenute spisateljice (mada ovaj niz imena možemo beskrajno da širimo) nisu okorele, kako je Ljosa označio izvesne autorke govoreći o feminizmu u književnosti, a pre svega nisu uništile umetnost. Naprotiv, one prave utabanu stazu za buduće generacije spisateljica, koje neće pisati ženske priče, pesme i romane, već – priče, pesme i romane.  

Članak Pet značajnih regionalnih spisateljica se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nekoliko meseci nakon objavljivanja, ova zbirka privlači i našu pažnju. Tematika koja je obuhvaćena slika duh književnog trenutka i kao takva pripada estetici savremenog književnog stvaralaštva koje je karakteristično po svom ekonomičnom izrazu, dinamičnom pripovedanju, slikanju psihosocijalnih odnosa u društvu i pojedinca koji pokušava da razazna napukline emotivnih odnosa.

U svom saopštenju, među brojnim atributima koje je dodelio Aninoj prozi, žiri je istakao i to da su njene priče neorealističke. Zanimljivo je posmatrati likove iz ove perspektive. Svakako da smo danas daleko od realističkog portretisanja likova, ali na ovakvo određivanje ukazuje međuzavisnost likova i njihova povezanost sa društvom.

Nekoliko tema moguće je započeti kada govorimo o ovoj zbirci. Za početak, zanimljivo je ako pokušamo da svrstamo priče u okvire neorelaističnog i da sa distance pogledamo šta mladi pisci donose danas.

Likovi koje Ana oživljava zbunjeni su. Za razliku od davnašnjih likova, eto, recimo, baš iz doba realizma, koji su imenovani, ukrašeni statusom i službom, nova energija donosi likove koji su nejasni. Njihova emocionalna izgubljenost onemogućava da se uklope. Ništa novo, može se reći, a ipak posebnu ulogu u građenju ovih likova ima sredina koja im ne pruža šansu da se kreću predaleko u odnosu na svoj društveni zadatak.

U svakoj od osam priča istaknuta je jedna žena i prikazan je jedan specifičan odnos. Upečatljivi ženski likovi donose i značajne teme o tradicionalnom i savremenom u emotivnim odnosima žene i majke, oca, deteta, partnera, uzora.

Odnos sa majkom zanimljivo je opisan u priči „Zabran“. Junakinja sa svojom ćerkom odlazi u vikendicu četrdeset kilometara udaljenu od grada, zavučenu i skrivenu od glavnog puta i pogleda stranaca. U zajedništvu sa prirodom njih dve grade dom, ili kako u nizu imenovanja navodi: nastambu, obitavalište, gnezdo, kuću, ognjište, dom. Mir koji pokušava da dosegne ometaju samo telefonski pozivi i poseta majke, koja remeti njene pokušaje uspostavljanja novog poretka u životu. Gnezdo o kome je maštala postaje zabran.

U priči „Mir” problematizovanje odnosa između majke i deteta prikazano je kroz dečiju smrt. Ova junakinja može da izazove oprečna tumačenja od strane čitaoca. Osim što se otvara pitanje odnosa između majke i deteta, predstavljeno je i nesvakidašnje tugovanje za preminulim. Okolina reaguje na njeno neobično prihvatanje sinovljeve smrti burno, a pred nama se otvara lik koji pokušava da pronađe svoj mir po svaku cenu.

Mir, Kraj raspusta

Za razliku od odnosa sa majkom, ostavlja se utisak da junakinje imaju prisniji i manje napet odnos sa svojim očevima. „Pet kćeri Miloša Adamovića” na groteskan način opisuje događaje u jednoj porodici i to ovu priču čini posebnom u odnosu na trenutak u kome nastaje. Miloš i njegove kćerke predstavnici su jednog porodičnog posla, a posebni su zbog svoje dugovečnosti i fizičkog izgleda, kojim prevazilaze okvire humanog. Ivana i  Ana su bliznakinje koje sve govore u isto vreme, pa njihovo oglašavanje podseća na eho. Gordana je visoka tri metra i kreće se uz pomoć dva titanijumska štapa. Dostana se ističe po svojoj lepoti, koju nikada nije koristila da bi se istakla. Ovde možemo da uočimo blagu ironiju autora jer se ukazuje na to kako je neobično to što neko ne pretvara svoj fizički izgled u posao.  Dostana je zainteresovana samo za porodični posao. U očevoj blizini uvek je i urna pokojne kćerke Dobrile (groteskno u njenom liku krije se u neobičnoj smrti – pregazio ju je slon u zoološkom vrtu). Lik Dostane se ističe jer je kroz nju predstavljeno uspostavljanje novog položaja žene u porodici.

Otac koji ima sto šezdeset i tri godine leži na postelji, priključen na aparate i okuplja svojih pet kćeri kako bi im saopštio da želi da odustane od života. Reakcije kćerki na potencijalni očev odlazak upućuju na njihove karaktere i očekivanja. Gotovo epski naslov ove priče raspršuje se u prvim redovima kad pred čitaoca stupaju karakteristični ženski likovi. One su naslednice porodičnog posla. Horizont očekivanja je narušen jer prkosi tradiciji. Otac ne udaje svoje kćerke već planira da ostavi svoj porodični posao na njima. Patrijarhat na čijim osnovama leži porodični posao poljuljan je prisustvom pet kćeri. Međutim, Dostanino insistiranje na tome da otac živi još dugo upućuje na to da ona želi da očuva njegov status vlasnika celokupnog porodičnog biznisa.

Lik oca istaknut je i u pričama „Pesak vruć kao staklo”, u kojoj otac i kćerka kreću na putovanje evociranja uspomena na majku i u završnoj priči koja je i u naslovu zbirke – „Kraj raspusta”, gde se problematizuje odsutvo biološkog oca i predstavlja način na koji se deca mire sa tim.

U zbirci nisu izostavljeni ni romantični partnerski odnosi. Priča „Srećna banana” na širem planu problematizuje temu „dobre žene”. Kako bi opravdala sedam godina braka i učinila da ta cifra i kvalitativno podrži vreme provedeno sa jednim muškarcem, junakinja odlučuje da uplati kurs na kome će poboljšati svoje veštine, a akcenat stavlja na veštinu oralnog zadovoljavanja. Naizgled banalna tema problematizuje mračniju stranu odnosa između muškarca i žene.

Ostavlja se utisak da spisateljica želi da uključi što više ljudi u svoje pričanje, trudeći se da ne diskriminiše, pa tako čitamo o prijateljskom i romantičnom odnosu prosjakinje i džeparoša (Modrice). U ovoj priči pred nama su pojedinci kojima je onemogućen uspeh jer ih marginalni položaj u društvu stalno vraća u ralje onoga što mi iz udobnosti doma zovemo „nemoralnim”.

U priči „Zvezda dom” problematizuje se specifičan odnos koji mlada spisateljica ima prema svom književnom uzoru. Relacija između junakinje i njenog uzora gotovo da nepostoji, emotivna bliskost nije uspostavljena, a idealizovana Viktorija Zajc pred našim očima je nemoćna sredovečna žena, zainteresovana samo za svoj rad.

U ovom pregledu naslova iz zbirke krije se mnogo više od pomenutog. Ipak, prepuštamo čitaocima da zarone u svet pisanja Ane Miloš. Ono što posebno privlači pažnju jeste način na koji je prikazana ženstvenost i odnosi koje žena uspostavlja u svojoj okolini. Naspram žene gotov uvek prikazan je i muškarac. Surova majka, nežni otac, nesrećna majka, pijani otac, nepostojeća majka i nepostojeći otac. Nasilni muž i poslušna žena. Sposobna žena i požrtvovan muškarac…

Ovo su odrenice koje bi društvo moglo da veže uz likove. Međutim, iza svakog od njih kriju se emotivne napukline koje su nastale zbog napetosti u međuljudskim odnosima.

Pored napetosti iznutra, postoji i ona spolja, koju nameće okolina. Pred nama su oživljeni prosjakinja, džeparoš, žena koja ne posećuje sinovljev grob, žena koja ne želi da provodi vreme sa svojom majkom i ona koja ima diplomu sa kursa na kome se uči o oralnom zadovoljavanju muškarca. Na kraju, ostaje otvoreno pitanje o tome da li će se oni ikada uklopiti ili se male pobede kriju u mikrosvetu svakog od njih. U ovom tonu se i završava zbirka. „Sad smo svi imali svoje tajne.”  —  kaže devojčica Stoja iz priče Kraj raspusta.

Fotografije: Nevena Desivojević

Članak Kraj raspusta: priče o junakinjama koje odbijaju društvene uloge se pojavljuje prvo na Oblakoder.