„Sve je počelo iz te iskre koju je probudila moja baka“

Ana nam je na samom početku govorila kako se zaljubila u pisanje, te kako je došla na ideju da sa samo petnaest godina objavi svoju prvu kratku priču pod nazivom „Ljuljaška“, za koju je kasnije dobila nagradu Borislav Pekić, kao i kako pisanje nije bila njena prva ljubav.

„Ja sam u stvari tada najviše crtala i slikala. Mislila sam da će moj život krenuti u tom pravcu. Išla sam na časove slikanja i akvarela. Dobila sam i neke druge nagrade koje niko ne pominje, a to je „Pjer“ za karikaturu. Tu nagradu sam dobila čak tri puta. Jednom pod svojim imenom, a dva puta sam crtala za svoju sestru i brata koji su dobili tu nagradu u moje ime. Želju za slušanjem i pričanjem priče probudila je moja baka još u najranijem detinjstvu jer mi je zaista mnogo čitala. To što je ona meni čitala su bile knjige koje nisu za decu, koje su možda čak hororične, mistične. Zapravo, probudila je u meni želju da i ja nešto slično pišem i čitam.“

Dodaje kako je jedno vreme pisala sastave svima iz odeljenja, a onda su shvatili da ima vrlo osoben stil i da će to biti očigledno, što je primetila i njena profesorka srpskog jezika i književnosti.

„Za samu „Ljuljašku“ desilo se da mi je profesorka, Ljubica Koprivica iz XIV Beogradske, rekla „Zašto to ne pošalješ na konkurs?“. Ona mi je predložila da to uradimo. Mislim da je zapravo momenat u kome sam odlučila da se pustim i na sastavima i na časovima srpskog pišem ono što mi se piše, čak i izvan okvira neke teme. Tu je sve krenulo. Onda kada je ta priča dobila nagradu, imala sam taj neki podstrek. Nikad pre toga nisam razmišljala da se bavim pisanjem.“

„Zatim me je Vasa Pavković, urednik u „Narodnoj knjizi“, pitao: „Da li imaš nešto duže od ovoga?“. Ja tada nisam imala ali je to bio takav podstrek da sam ja odmah počela da pišem nešto novo. Tako je nastao moj prvi roman koji je sastavljen iz tih kraćih priča.“

Nakon objavljivanja svog prvog romana „Epoha lipsa juče“, roman ulazi u uži izbor za prestižnu NiN-ovu nagradu. Iz ugla osamnaestogodišnje Ane to je izgledalo ovako:

„Mislim da je više bila oduševljena okolina nego ja. Ja sam možda malo cinična po prirodi. Jako volim neku vrstu pažnje i svakako da želim da moje knjige imaju čitaoce, ali tada sam nekako bila mrzovoljna što se toga tiče. Mislila sam da je to mač sa dve oštrice, zato što svaka nagrada ili nominacija u tom periodu kada ste toliko mladi napravi da ljudi od vas kasnije očekuju nešto na tom nivou ili mnogo više.“

Ana dodaje da joj je ta nominacija svakako otvorila neka nova vrata, kako podstrek za novi roman, tako i mogućnost da pronađe odgovarajućeg izdavača, kojeg je mnogo teže naći sada. Međutim, ljudi u ovakvim situacijama umeju biti i poprilično kritični i puni očekivanja.

„Meni se i desilo da su mi neki kritičari rekli da moje naredne knjige nisu na tom nivou kao ta. Ja baš mislim suprotno – svaka knjiga donosi nešto novo, neki progres. Jer se i moj stil menjao i brusio. Postajala sam zadovoljnija. Uvek me uzbuđuje nešto novo, ne ono iz prošlosti.“

„Yugoslav“

Najnoviji i, može se reći, najličniji roman Ane Vučković Denčić govori o emocijama koje je vežu za svoga oca, kao i za nekadašnju Jugoslaviju. Roman je osvrt na jedan period u kome dolazi do različitih promena, kako u političkoj, tako i u društvenoj sferi. Ana opisuje razne situacije iz života svojih roditelja, njihovih i svojih prijatelja.

„Sve što sam pisala do sada je bilo lično. Verujem da svako polazi, ako ne od svoje priče, onda od sopstvene percepcije tuđe priče u koju utiskuje nešto svoje. Nemoguće je očistiti te tragove sebe. Sada je bilo malo drugačije, jer sam tražila nekog izdavača koji je adekvatan za to delo, ne nekog pompeznog izdavača sa gomilom naslova, već adekvatan za prozu koja je u suštini intimistička. Momenat u kome sam počela da pišem tako nešto je bila moja lična, sa jedne strane, terapija za neke teške momente. Razgovarala sam sa ljudima koji su imali neki sličan gubitak. Oni bi mi govorili: „Blago tebi, ti znaš šta da uradiš sa time što osećaš“. Ovo je na taj način bila neka vrsta katarze. Međutim, gledajući slične filmove, čitajući knjige koje se bave nečijim ličnim gubitkom, smetalo mi je kada je samo to – kada okvir priče nije nešto drugo. Zapitala sam se kome je važna jedna osoba koja nije ni po čemu značajna drugima. Shvatila sam da su moji pozivi da se bavim životom, ne samo moga oca, već njegove generacije. Onda i svoje generacije, mnogo dublje, mnogo kompleksnije i da je to zapravo dobar poligon da za pričanje univerzalne priče. Desilo mi se da u svom okruženju imam mnogo mladih ljudi koji sticajem okolnosti nemaju jednog roditelja. To je nekako neprirodna situacija, jer su to ljudi od pedeset i nešto godina. Šta je sa tom generacijom? Pogotovo sa tim očevima?

Onda je ta moja lična priča dobila taj neki širi okvir.“

„Žena na ivici nervnog sloma“

Boje, hrana, španski jezik, filmovi i kultura, samo su neke od stvari koje Anu Vučković Denčić inspirišu. Tako biva podstaknuta da naziv njene kolumne nosi naziv prema filmu Pedra Almodovara.

„Ja znam španski, učila sam ga jer je trebalo da se u jednom trenutku života preselim u Venecuelu. Negde sa mojim učenjem španskog se poklapao i početak mog odlaska u Kinoteku, gledanja filmova Pedra Almodovara. Shvatila sam koliko je moj filmski ukus disperzivan. Volim različite stvari. Kada me je urednica pitala kako želim da mi se zove kolumna, i šta mislim o tome da bude: „Žena na ivici nervnog sloma“ (što je jedan od Pedrovih filmova), zvučalo mi je  adekvatno mom stilu, i onome što ću pisati u kolumni – jer je to uvek neki eksces.“

O  pisanju kolumni još kaže: „Uvek krećem od nečega što me je uzbudilo ili iznerviralo, od nečega što je markantna pojava u društvu – bilo među mojim prijateljima ili, moje omiljeno, kada izađem iz kuće i uđem u gradski prevoz ili šetam.“

„Tada sam se zaljubila u te male ljude iz radio aparata“

„Moja mama je radila u Radio Beogradu, u arhivi. Još kao dete sam dolazila u Radio Beograd, ali sam uvek bila tu u toj arhivi gde su stare novine. Dopala mi se i sama zgrada Radio Beograda i zgrada Zanatskog doma. To su nekada bili stanovi „salonci“ gde su se pravile igranke, balovi. Sve to zajedno je bilo divno… Najčešće sam slušala i kao dete, i kao tinejdžerka emisiju „Oblak u bermudama“ Darka Kocjana – tada me je negde zainteresovalo kako sve to zajedno izgleda. U međuvremenu sam zavsršila Fakultet dramskih umetnosti, odsek dramaturgija, zatim master iz filmologije. Onda se u jednom trenutku pojavilo to neko mesto na Dvestadvojci gde sam ja pisala prvo kao neke kolumne, vinjete, pričice. Zatim se slobodno mesto na Drugom programu u redakciji za kulturu otvorilo. Tada sam shvatila da mogu da sažmem sve te svoje ljubavi, da idem da gledam filmove, razgovaram sa filmadžijama o tim filmovima i da o tome govorim na radiju.“

 „Nedavno me je pitao jedan kolega: „Što ne odeš na televiziju?“. Nisam ni razmišljala o tome jer me ne privlači. Ovo je neka vrsta intimističkog pristupa i potpuno je drugačije.”

Uticaj filmova i muzike na književnost

Ana ne piše često filmsku kritiku, jer je previše lična u tim stvarima. Svaka njena kritika postaje esej, previše se bazira na, kako ona kaže, „nevažnim sitnicama“. Dodaje i kako joj fali sistematičnost.

„Sećam se jedne svoje kritike još na fakultetu. Bio je to školski zadatak, predstava „Pseći valcer“ u JDP-u. Ja sam ceo taj svoj tekst posvetila nekim ružama u scenografiji, mislim da je cela šlajfna bila o tome, jer je to meni bilo toliko lepo i upečatljivo da mi je Ivan Medenica, moj profesor, rekao: „Koleginice, ovo ja nisam primetio, ovo je prelepo. Niste potpuno odgovorili na temu, ali i ovo je važno za nekog koga zanima detalj“. Uvek krenem od nekog detalja. i u svom pisanju neki detalj koji nekome može da promakne, meni je važan i zanimljiv.“

„Ono što je dobro, mislim da je sve više mladih i nezavisnih kritičara koji svoje kritike plasiraju na internetu. To je važno jer se to negde izgubilo u klasičnim medijima. Ja volim da čitam tuđe kritike i da upoređujem svoje mišljenje sa tuđim. Ima ljudi spram kojih određujem šta ću gledati, a šta neću, ali se sa njima apsolutno ne slažem. Pročitam, i ako vidim da se njima nešto dopada, velika je verovatnoća da se meni neće dopasti, i obratno.“

Uvek su je fascinirala čudna skretanja za šume, mesta koja su mistična, a ne ono što je lepo i pastoralno. Kasnije joj je to poslužilo kao motiv za roman „Serbian Surfing” za koji joj ljudi govore kako je zabavan i konfuzan u isto vreme.

„To je zapravo priča o Lajki – psu koji je poslat u kosmos da tamo umre kao deo eksperimenta.  Serbian Surfing je knjiga o dva putovanja: jednom kopnenom i jednom svemirskom. Reč je o  dve žene – Lajki (ženski pas) i ženi koja traga za mnogim stvarima u toj Srbiji. U jednom trenutku se njihova putovanja podudare, odnosno, desi se neka čudna veza. Sve je krenulo od moje fascinacije rokenrolom i surf muzikom. Razmisljala sam zašto se surf muzika tako zove kad nije nimalo tropska, pre je neka latino muzika takva. Onda sam konstruisala neku čudnu teoriju u vezi sa plimom, osekom i mesecom.“

Zamolili smo Anu da nam da predlog filma koji treba pogledati do kraja godine

„Važno je reći da ja imam bebu od godinu i tri meseca i da je onda odlazak u bioskop i pozorište mnogo drugačiji nego pre godinu-dve. Iako ja pratim tu oblast, ova godina mi je takva da je bioskop događaj. Poslednje što sam gledala je „Bol i slava“ Pedra Almodovara. To je film u kojem on sažima svoju mladost, svoje detinjstvo, govori o ruralnoj Španiji, svojim ljubavnicima i prijateljima o sebi kao umetniku. Ovo je njegov najličniji film, to je ono što me je dotaklo.“

Fotografije: Milena Arsenić

Članak Ana Vučković Denčić: Sve što sam pisala bilo je lično se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pelivan

Volim sve slatkiše, i sve škole mišljenja i spravljanja, i austrougarsku i grčko-tursku, američku i francusku, ali me za dve poslastičarnice vezuju posebno lepe uspomene. Jedna je poslastičarnica Kamila, koja više ne postoji, a koja se nekad nalazila u Makedonskoj, preko puta Doma Omladine. Tu su mi kao bebi punili flašicu bozom. Druga, koja je na sreću i dalje tu je Pelivan, u koju je moju mamu ujka vodio kad je bila mala. Volim starinski ambijent ovog mesta sa istorijom i pričom, kao i njihove kolače i sladoled, a omiljena kombinacija su mi šampita i baklava. Overdouz šećera, znam.

Pekara Spasa

U pekaru Spasa u Skadarliji vodio me je tata često kad sam bila mala, i to isključivo zbog lepinje sa gulašem. Zapravo, on je za sebe uvek uzimao sa gulašem, za mamu sa kajmakom, a ja sam jela pola- pola. Drago mi je da ponovo mogu, kada sam u gradu i kada sam gladna da jedem ovaj kalorični ukusni kombo.

SC Olimp

Imam tu sreću da živim na dva minuta od Sportskog centra Olimp, Tamo smo se kao deca igrali, trčali, išli na bazen. I ranije je bio lep, ali je sada preuređen I divan, ima sprave za vežbanje, teniske terene i atletsku stazu za trčanje. Otkrila sam rekreativca u sebi I navukla se na trčanje pre neku godinu, a to sigurno ne bi bilo tako da mi Olimp nije tako blizu. I da ne mirišu lipe, koje podižu motivaciju trkača.

Bulevar

Gotovo svako voli svoj kraj. Moj kraj je Zvezdara i na njoj Bulevar, nekad revolucije, a onda kralja Aleksandra, za većinu samo Bulevar. Kao maloj mi je bio predugačak i teško savladiv, a sada ga prođem za pola sata brzog hoda. Znam sve tramvajske stanice na njemu, ali i ulice koje ga seku. Imam utisak da mu znam svaku kocku. Kaže moja drugarica, koja je nekad živela blizu – ne moramo nigde da idemo, ovde kod nas imamo i pijacu i mesaru i šnajderku i da, još jedno starinsko mesto koje će se provući na ovoj listi – pekaru Kirćanski.

Jugoslovenska kinoteka

Kao što želim da vidim što više zemalja sveta, tako želim da vidim i što više filmova, pogotovo starih. Zato volim Kinoteku, u koju često idem i poslom. Volela bih da tamo budem još više i da gledam ono što nisam. I ono što jesam – ponovo.

Fotografije: Ana Vučković

Naslovna fotografija: Totalno Argh!

Članak Omiljenih 5 mesta u Beogradu: Ana Vučković Denčić se pojavljuje prvo na Oblakoder.