Ali kako prepoznati ovaj arhetip na filmu? U svojoj suštini, on predstavlja proces individuacije i iskonsku želju za autentičnim životom. Važno je razumeti da je ovaj arhetip možda jedan od najpodložnijih promenama jer se društveno prihvatljivo menja vremenom, što utiče na to kako se ona prikazuje i kakvu narativnu funkciju ima.

Možemo reći da se arhetip divlje žene počinje pojavljivati u filmovima krajem 1920-ih godina, uz pojavu „flaperki” koje su bile simbol političkog osnaživanja, jer su se pojavile u vreme kada su žene u SAD dobile pravo glasa. Ovaj arhetip evoluira i na javne persone, poput glumica Ketrin Hepbern i Marlene Ditrih.

Dalja iteracija arhetipa pojavljuje se u liku ekscentrične tetke. Ovo je pametno rešenje Holivuda jer je nakon Drugog svetskog rata, kada su žene privremeno imale nezavisnost preuzimajući uloge na tržištu rada, bilo potrebno vratiti ih u patrijarhalne okvire. Tetka, kao deo patrijarhalnog konstrukta, ima majčinsku ulogu, ali je istovremeno i figura koja nagoveštava alternativne puteve – ili mogućnost kakva bi budućnost mogla biti ako dete odstupi od vrednosti svoje majke. Primer za to može biti film Arsenik i stara čipka, dok danas ovaj arhetip prepoznajemo u likovima poput Peti i Selme iz Simpsonovih, Hilde i Zelde iz Sabrine ili tetke Marč iz Malih žena.

Tokom 1970-ih i 1980-ih godina, arhetip divlje žene postaje prisutan u blažim oblicima na televiziji, najčešće kroz sitkom iteracije. Likovi poput Džo iz serije Činjenice života ili Leather Toscadero (koju tumači kultna Suzy Quatro) iz Srećnih dana oličenja su ovog arhetipa na televiziji. Kada su filmovi iz ovih dekada u pitanju, divljakuša je često prikazana na marginama društva, jer njen nezavisan način života deluje nerealno ili izvan onoga što društvo smatra „normalnim” ponašanjem za žene. U tim narativima, divljakuša je često kažnjena zbog svog načina života.

U poslednje dve decenije, s porastom broja filmskih autorki, arhetip divlje žene postaje sve češće prisutan u centru narativa. Ovi prikazi su mnogo nijansiraniji, s fokusom na istraživanje njene motivacije, gde se teži razumevanju, a ne kažnjavanju. Hajde da detaljno istražimo trajektoriju ovog arhetipa kroz ključne primere kako bismo razumeli sadašnji trenutak i potencijalni razvoj.

Pandorina Kutija (G.W. Pabst, 1929)

Lulu, koju tumači Luiza Bruks, neukrotiva je žena koja živi po sopstvenim pravilima, prkoseći društvenim normama i očekivanjima. Njena seksualna sloboda, impulsivnost i odbijanje da se povinuje tradicionalnim rodnim ulogama čine je oličenjem arhetipa divljakuše. Kroz svoj hedonistički način života i izrugivanje svemu što institucija braka predstavlja, Lulu privlači i manipuliše muškarcima, ali je zbog toga narativ kažnjava, time otkrivajući strah od nezavisnih žena koje izlaze iz okvira patrijarhalnih očekivanja. Luiza Bruks bila je i jedna od ikoničnih flaperki tog doba, a kroz ovaj lik pokazuje se kako Lulu, bez obzira koliko fascinantna i nezavisna, završava tragično upravo zbog svoje slobodne prirode.

Maroko (Josef von Sternberg, 1930)

Ejmi, koju tumači Marlena Ditrih, predstavlja još jednu ranu iteraciju ovog arhetipa. Ona je kabaretska pevačica u Maroku, zemlji koja je već sama po sebi egzotična i izvan konvencija tadašnjeg Zapada. Ejmi nosi muški smoking, puši cigarete i otvoreno izražava svoju seksualnost – u ovom slučaju biseksualnost, jer tokom svog nastupa poljubi ženu iz publike (što je i prvi primer lezbejskog poljupca u holivudskom filmu). Dakle, Ejmi nije vezana za tradicionalnu žensku ulogu, već preuzima kontrolu nad sopstvenom sudbinom i bira da živi van ustaljenih društvenih normi. Na kraju, ona bira ljubav prema vojniku – ali pod njenim uslovima.

Džoni Gitara (Nicholas Ray, 1954)

Vijena predstavlja iteraciju ovog arhetipa unutar žanra vesterna i kao takva je veoma zanimljiv primer onoga što se smatra divljakušom u kontekstu surovog sveta Divljeg Zapada. Kao vlasnica saluna, ona ne zavisi od muškaraca i spremna je da se suoči sa svima koji joj prete kako bi sačuvala svoj posao i nezavisnost. Ona je žena koja nije opterećena romantičnim idealima (zapravo, imamo dva muška lika koji su njeni bivši ljubavnici), već pragmatično koristi svoje resurse da preživi i zaštiti ono što je njeno, naročito kada, zbog svojih progresivnih stavova i načina života, sugrađani žele da je proteraju iz grada. Prkosi društvenim normama tog vremena, odbacujući ulogu „moralne savesti” – žene koja je pasivna, pokorna i pobožna – i preuzima aktivnu, moćnu poziciju unutar haosa Divljeg Zapada.

Tetka Mejm (Morton DaCosta, 1958)

Ah, ko ne voli dekadentnu tetku? Tetka Mejm je savršen primer za iteraciju arhetipa kroz lik ekscentrične tetke, jer je pozicionirana u sam centar narativa. Ona živi slobodno i nekonvencionalno – bilo da je milionerka na Menhetnu ili švorc nakon pada berze, ništa je neće naterati da vodi konvencionalan život, a taj svoj stav uspešno prenosi i na svog sestrića. Takođe, s obzirom na to da se radi o Tehnikolor fantaziji u žanru komedije, ne možemo govoriti o kazni koju bi narativ nametnuo, već o slavljenju njenog nekonvencionalnog načina života. Ipak, ako ćemo biti realni, većina nas ne može da se poistoveti s time da u stvarnom životu ima fabulozno bogatu i ekscentričnu tetku (osim ako ne živi kroz klipove Sandre Silađev), tako da ovaj film predstavlja idealizovanu verziju divljakuše u svetu gde su takve žene retko prikazane, a još ređe prolaze bez posledica. U suštini – pravi eskapizam.

Wanda (Barbara Loden, 1970)

Ako ćeš išta odgledati s ove liste, molim te, neka to bude ovaj film. Pre svega, on predstavlja potpuni „izrod”, s obzirom na vreme kada je produciran, zato što ga je napisala, režirala i odglumila glumica koja tumači glavnu ulogu. Film donosi složen prikaz ženskog iskustva i prikazuje svet u svoj njegovoj surovosti, posebno kada je reč o ženi koja se usuđuje da napusti društvene konvencije. Film nije privukao nikakav interes po izlasku, ali je krajem 90-ih ponovo otkriven i od tada se smatra revolucionarnim primerom nezavisnog filma koji daje glas ženama iz radničke klase, istražujući njihove unutrašnje nemire. Kao glavni lik, Wanda se suprotstavlja društvenim očekivanjima o tome kakva bi žena trebalo da bude, ali to čini kroz apatiju i pasivno odbacivanje uloge supruge i majke. Wandino putovanje kroz život, kao žene bez jasno definisanog cilja, simbolizuje njeno odbijanje da se povinuje patrijarhalnim strukturama, dok filmski jezik koji Barbara Loden koristi takođe odbija da se prilagodi standardnom „muškom pogledu”.

Vagabund (Agnès Varda, 1985)

Protagonistkinja Mona, mlada žena koja odbacuje društvene norme, bira život van sistema – nomadski, slobodan, ali surov i opasan. Lutajući Francuskom, Mona se suprotstavlja društvenim pravilima, ne traži stabilnost, romantične veze, niti sigurnost. Ipak, film jasno pokazuje da njen izbor slobode dolazi s teškom cenom – Mona se suočava s velikim opasnostima, uključujući siromaštvo, glad, nasilje, pa čak i silovanje, što je prikazano kroz Vardin naturalistički pristup, koji direktno i surovo oslikava realnost ovakvog života. Na kraju, Mona završava mrtva u jarku, smrznuta, što predstavlja kaznu za njeno odbacivanje konformizma i ukazuje na nemilosrdnost društva prema ženama koje prkose normama. Mona je tragična figura, koju sloboda vodi do marginalizacije, a na kraju i do smrti, čime se narativ postavlja kao kritika društva, ali i kao surova analiza cene koja dolazi s apsolutnom nezavisnošću.

Divljakuše (Annette Haywood-Carter, 1996)

Legs, koju igra Angelina Jolie, je skitnica koja dolazi u mali gradić da uzdrma status quo i predvodi grupu mladih žena koje se bore protiv patrijarhalnih struktura i zlostavljanja u školi. Legs je hrabra, neukrotiva i opasna, s izuzetnom sposobnošću da inspiriše druge žene da se suprotstave nepravdi. Međutim, treba naglasiti da druga protagonistkinja, Medi, u narativu pravi konvencionalan izbor (vraća se dečku i planovima za fakultet), dok Legs nastavlja da luta putem koji vodi ka potpunom oslobađanju od društvenih okova, ali po cenu izolacije. Ovaj film takođe nudi jasan primer onoga što nazivamo „kvir kodiranjem” kroz arhetip divlje žene, s obzirom na to da je kvir identitet dugo bio marginalizovan u američkoj pop kulturi, a LGBTQIA+ reference su se najčešće unosile kroz podtekst. Ne možemo zanemariti činjenicu da je Artemida, sa svojom nezavisnom prirodom i odbijanjem braka, često viđena kao simbol lezbejske slobode. Tako, narativi o divljim ženama mogu skrivati podtekst o seksualnoj orijentaciji likova, što je slučaj i s odnosom dve protagonistkinje u ovom filmu.

Vendi & Lusi (Kelly Reichardt, 2008)

Vendi je beskućnica koja luta kroz život van ustaljenih normi, tražeći svoje mesto u svetu. Ona nije vezana za posao, dom ili stabilan društveni status, već se kreće sa minimalnim sredstvima, oličavajući potpunu slobodu od društvenih stega. Međutim, film realistično prikazuje cenu te slobode – Vendi je izolovana i u stalnoj borbi za opstanak. Njen jedini saputnik, pas Lusi, predstavlja simbol emotivne veze i stabilnosti u njenom haotičnom životu. Na kraju, Vendi, koliko god željna slobode, ne može sebi priuštiti tu vezanost i biva prisiljena da se rastane s Lusi, čime se jasno pokazuje kako sloboda dolazi uz ogromne žrtve, jer Vendi je slobodna, ali ne može da zadrži ono što najviše voli.

Zima do kostiju (Debra Granik, 2010)

Lik Ri Doli je jednako neukrotiv kao i nemilosrdna ruralna sredina u kojoj odrasta. Ri je mlada devojka koja preuzima odgovornost za svoju porodicu, živeći u okruženju u kojem dominiraju muškarci, nasilje i siromaštvo. Njen otac je nestao, a njegova sudbina je ključna za opstanak njene porodice, što primorava Ri da preuzme ulogu koja daleko nadilazi njene godine. Iako je primorana da se bori za preživljavanje i zaštitu svoje porodice, ona nije žrtva sistema koji pokušava da je kontroliše. Naprotiv, Ri odbija da se povinuje pravilima patrijarhalnog društva, a njena hrabrost, sposobnost preživljavanja i beskompromisna snaga čine je izuzetnim primerom ženske moći i otpornosti u svetu koji je često nemilosrdan prema ženama koje prkose društvenim očekivanjima.

Zaleđeno kraljevstvo (Chris Buck, Jennifer Lee, 2013)

Može Dizni i divljakuša! Kao žena kojoj je rečeno da obuzda svoje emocije jer one plaše patrijarhat oličen u liku njenog oca, kralja – Elsa nosi težinu društvenih očekivanja koja je sputavaju. Dok je njena sestra Ana privučena tradicionalnim ulogama ljubavi i braka, Elsa teži slobodi koja dolazi kroz prihvatanje sopstvene moći i povezanosti s prirodom. Elsa je oličenje moderne verzije divljakuše; ona nije predodređena da vlada društvom kroz konvencionalne puteve, već da pronađe sebe u divljini, gde je slobodna da bude ono što zaista jeste. Takođe, Elsina izolacija, strah od odbacivanja zbog različitosti i put ka samoprihvatanju mnogi vide kao alegoriju za kvir iskustvo. Iako film ne potvrđuje Elsinu seksualnu orijentaciju eksplicitno, njena borba za samoprihvatanje i odbacivanje tradicionalnih uloga postali su centralni elementi za teorije koje sugerišu da Elsa predstavlja simbol slobode za LGBTQIA+ zajednicu.

Divljina (Jean-Marc Vallée, 2014)

Protagonistkinja Šeril se nakon ličnog gubitka i emotivne krize odlučuje na fizičko i emotivno putovanje duž Pacifičke staze, putem koji simbolizuje introspekciju i suočavanje sa sopstvenim demonima, koristeći prirodu kao sredstvo za unutrašnje isceljenje. Šeril bira divljinu umesto društvenih struktura, odbacujući norme i očekivanja kako bi se oslobodila bola i krivice, te njeno putovanje kroz prirodu postaje način da otkrije ko je ona zaista, van definisanih društvenih uloga. Međutim, za razliku od sličnih ranijih narativa, Šeril nije kažnjena za svoj put samospoznaje. Naprotiv, narativ ukazuje na njenu transformaciju i individuaciju, gde kroz preuzimanje arhetipa postiže dublje razumevanje sebe i pronalazi unutrašnju snagu, oslobođenu društvenih očekivanja.

Zemlja nomada (Chloé Zhao, 2020)

Najskoriju iteraciju ovog arhetipa možemo naći u liku Fern, koja nakon gubitka supruga i doma napušta konvencionalni način života i postaje nomad. Njena povezanost s prirodom i nomadskim načinom života, gde nema stalnih veza, niti obaveza prema društvu, čini je oličenjem žene koja odbacuje društvene norme u potrazi za sopstvenim putem ka smirenju i ispunjenju. Ona prkosi društvenim očekivanjima o stabilnosti i tradicionalnim ulogama žene, odbijajući da se vrati u svet sigurnosti i komfora koji joj porodica i društvo nameću. U ovom slučaju, umesto da bude kažnjena za taj izbor, narativ naglašava njen proces individuacije – kroz život na margini, Fern pronalazi unutrašnju snagu i slobodu, dok su poslednji kadrovi filma i prirode koju ona vidi na svom proputovanju meditacija o tome kako se može pronaći smisao izvan okvira društvenih normi.

Kroz evoluciju arhetipa, jasno je da divljakuša u svojoj potrazi za slobodom simbolizuje proces individuacije i nalaženja autentične sebe, oslobođene od društvenih konstrukata. U knjizi koju bih svima preporučila, „Žene koje trče s vukovima“, dr Klarisa Pinkola Estés kaže: „Razvijanje odnosa s divljom prirodom esencijalni je deo ženske individuacije. Da bi to postigla, žena mora ući u tamu, ali istovremeno ne sme biti nepovratno zarobljena, uhvaćena ili ubijena na tom putu tamo ili nazad.”

Ovo je lakše reći nego učiniti, pogotovo u trenutku u kojem živimo. U društvu kasnog stadijuma kapitalizma, norme koje nam se nameću postaju istovremeno nedostižne za većinu nas, što čini potragu za autentičnošću još težom. Ipak, nadam se da upravo taj disbalans može poslužiti kao katalizator da probudimo ovaj arhetip u sebi, kako bismo se pozicionirali unutar haosa i sami za sebe definisali osnovne vrednosti u životu.

Bez obzira na nelaskave etikete i prizvuk koju reč „divljakuša” i dalje ima, mnogo toga možemo naučiti od nje – prvenstveno da prigrlimo svoje proputovanje i identitet, oslobodimo se okova tuđih mišljenja i živimo hrabro. Nije lako, i ne govorim ovo kao neko ko je to postigao, ali je na tom putu – i jedva čekam da vidim kako ćemo se, i ovaj arhetip i ja, razvijati. Nosiću etiketu divljakuše ponosno. A ti?

Članak Arhetip divljakuše na filmu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova protagonistkinja, koja u većini slučajeva treba da deluje kao dašak osveženja u miljeu filmskih likova, brzo je postala jedan od najčešće debatovanih likova u savremenoj kinematografiji, zato što je, nažalost, u mnogim slučajevima samo povlađivanje. Kao fazon, „pa žena je na posteru, eto vam jednakost.” Ovo je bukvalno ekvivalent mima „Lepa ste, jaka ste.” Poenta nije samo u tome da se poveća kvantitet ženskih likova, već kvalitet u odnosu na to kako se sam lik piše i tretira u narativu. Odnosno, dajte nam potpuno razvijen lik, sa svim manama i lekcijama koje treba da integriše u narativu, jer mi žene smo na kraju dana ipak samo ljudska bića (znam, neverovatno).

S obzirom na to da ova vrsta protagonistkinje može da se profiliše u nekoliko arhetipova, hajde da se pozabavimo jednim od, ako ne i najpopularnijim – arhetipom ratnice.

Arhetip ratnice u kolektivnoj svesti ima duboke korene. Ona je vekovima postojala kao simbol otpora i hrabrosti, od Amazonki, Valkira do istorijskih figura poput Jovanke Orleanke (nažalost, svi znamo kako se ovaj slučaj završio). Ovaj arhetip predstavlja oličenje snage, ne samo fizičke, već i mentalne – ona je hrabra, inteligentna, spremna da se suoči sa bilo kakvom pretnjom, bilo da dolazi spolja ili iznutra. Međutim, njena predstava na filmu često ume da balansira na tankoj liniji između osnažujuće figure i dvodimenzionalnog klišea, jer upravo ima tendenciju da favorizuje samo fizičku snagu i kvalitete koji se učitavaju kao „muški,” pa hajde da istražimo kako se arhetip ratnice razvijao kroz istoriju filma.

Početak ovog arhetipa na filmskom ekranu možemo pratiti kroz prvu polovinu 20. veka, kroz nekoliko filmskih predstava Jovanke Orleanke na filmu i par filmova van holivudskog sistema (Pobuna Samuraja, Krvava kraljica), ali pravi zamah dobija tokom sedamdesetih nakon uspeha serije „Čudesna žena” i naročito osamdesetih godina nakon ogromnog uspeha koji je doživeo film Konan varvarin. Ovi filmovi žanra koji zovemo Sword and Sorcery stavljaju ratnicu u centar narativa – obično u eksploatacijskom okviru, gde su njena snaga i nezavisnost istovremeno glorifikovane i fetišizovane, dok se ona bori sa svim neprijateljima skoro pa gola, ako ćemo realno. Ovi filmovi koriste elemente fantastike i preuveličanih borbi da bi stvorili uzbudljiv, ali površan portret ratnice.

Ovakvi rani prikazi se više bave estetikom nego suštinom, a ako želiš da istražiš ovaj žanr više, pogledaj filmove kao što su Šina: Kraljica džungle, Hundra, Amazonke, Kraljica Varvara, Boginja rata, itd. Dalji razvoj ovog arhetipa nastavlja se pre svega na televiziji, sa serijama poput Bafi, ubica vampira i Ksena: princeza ratnica, koje pružaju mnogo složenije iteracije ratnice, donoseći nove nijanse u kolektivnu svest. Ove serije takođe istražuju emocionalne borbe i moralne dileme svojih protagonistkinja, prikazujući ih ne samo kao fizički snažne, već i kao složene, višedimenzionalne ličnosti. Ovaj prelaz na male ekrane utabao je put za dalji razvoj arhetipa na filmu, jer je postalo jasno da publika želi da vidi različite prikaze junakinja.

Od 2010-ih pa nadalje, arhetip ratnice u centru narativa sve češće viđamo na filmu, ali ono što treba da nas zanima u ovim prikazima jeste kompleksnost samih likova. Da li ovaj novi razvoj arhetipa u pop kulturi redefiniše koncept ratnice, pokazujući da snaga može dolaziti iz saosećanja, otpornosti i unutrašnje borbe, ili predstavlja snagu samo kao ekvivalent fizičkih sposobnosti i osobina koje taj lik svode, ako ćemo realno, na muškarca u ženskom obličju. Zato hajde da proučimo kako se arhetip ratnice razvijao kroz godine, gde predstavlja kompleksni prikaz lika, a gde ostaje zarobljen u svojim ograničenjima, te kako može evoluirati u budućnosti.

Crveni odred žena (1961), Jin Xie

Ovaj kineski film osvojio je više nagrada i postao je kulturni fenomen u Kini. On prikazuje žensku jedinicu Crvene armije tokom Kineske revolucije. Ratnice su prikazane kao hrabre i odlučne, boreći se za slobodu i pravdu. Zanimljivost je da je film kasnije adaptiran u balet, koji je postao jedan od osam „model baleta” tokom Kulturne revolucije u Kini. Ovaj balet je stekao ogromnu popularnost i uticaj, a mi ga u našoj kolektivnoj svesti prepoznajemo sa omota albuma Bijelog Dugmeta „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo”. Kao i prvi primer, ovaj film pokazuje kako arhetip ratnice može biti prikazan kao kolektivna snaga žena koje se bore za veće ciljeve, međutim uzmimo ga za neku vrstu anomalije, jer ipak je pravljen van Holivudskih okvira.

Osmi putnik (1979), Ridley Scott

Elen Ripli, koju igra Sigurni Viver, postaje jedna od prvih modernih ratnica u naučnoj fantastici. Zanimljiva činjenica je da je lik Riplijeve prvobitno napisan za muškarca, ali je odluka u kastingu u poslednjem trenutku promenila pol lika, bez izmena u scenariju. To je omogućilo da Ripli bude prikazana bez stereotipa vezanih uz pol, što je bilo revolucionarno za to vreme. Njena borba protiv vanzemaljca nije samo fizička, već i emocionalna, jer ona preuzima ulogu vođe i zaštitnika. Međutim, pred finalni obračun imamo scenu u kojoj je Ripli prikazana u donjem vešu, jer ne može Holivud da te ne seksualizuje, pa to ti je.

Crvena Sonja (1985), Richard Fleischer

„Crvena Sonja” predstavlja vrhunac žanra Sword and Sorcery. Film prati Sonju, ratnicu koja traži osvetu za svoju porodicu. Ona je majstorica mačevanja i prikazana je kao neustrašiva i nezavisna. Međutim, film uvek akcenat stavlja na njen fizički izgled, fetišizirajući njen lik, umesto da razvija njen karakter. Ipak, „Red Sonja” je značajna jer predstavlja jedan od prvih pokušaja da se ženski lik postavi u centar akcionog filma, iako u okvirima koji su više estetski nego suštinski.

Nausikaja iz doline vetrova (1984), Hayao Miyazaki

Hajao Mijazaki je poznat po svojoj poetici i slojevitom načinu na koji tretira ženske likove. Nausikaja je princeza koja se bori za mir između ljudskih kraljevstava i džinovskih insekata u postapokaliptičnom svetu. Ona je hrabra, saosećajna i duboko povezana sa prirodom. Mijazakijeve ratnice se razlikuju od holivudskih pandana jer nisu definisane samo fizičkom snagom, već i duhovnošću, mudrošću i emocionalnom dubinom. Njihova snaga leži u
sposobnosti da razumeju i transformišu svet oko sebe, što Nausikaja savršeno predstavlja.

Terminator 2: Sudnji dan (1991), James Cameron

Sara Konor, koju igra Linda Hamilton, doživljava transformaciju iz obične žene u snažnu ratnicu. Ona predstavlja jedno od prvih oličenja maskuliniteta u formi tela koje Sara poprima, kroz intenzivni trening i fizičku spremnost. Međutim, njeno nadjačavanje protivnika prikazano je kao realno, jer ona koristi svoju okolinu, taktike iznenađenja i proračunatost kada se suočava sa protivnicima. Sara je kompleksan lik koji balansira između majčinske brige i ratničke odlučnosti.

Mulan (1998), Tony Bancroft, Barry Cook

U prvobitnoj animiranoj verziji filma, Mulan je mlada devojka koja preuzima očevu ulogu u vojsci, prerušavajući se u muškarca. Njen uspon ka ratnici realno je prikazan, jer ona razvija svoje veštine kroz trening, uči o sebi i raste kao lik. Mulan se suočava sa svojim slabostima, ali i koristi svoju domišljatost i inteligenciju da prevaziđe prepreke, ne samo fizičku snagu. Film, pre svega, ističe važnost ličnog razvoja i samospoznaje, čineći njen put autentičnim i inspirativnim.

Princeza Mononoke (1997), Hayao Miyazaki

Opet kroz Mijazakijevu poetiku, protagonistkinja San, devojka odgajane od strane vukova, bori se za zaštitu šume i prirode. Film se duboko osvrće na ekološke i duhovne teme, prikazujući konflikt između prirode i ljudske industrijalizacije. San je ratnica čija snaga dolazi iz njene povezanosti sa prirodom i duhovnog razumevanja sveta. Mijazakijeve ratnice su kompleksne, motivisane višim ciljevima koji su pre svega ekološki, i predstavljaju balans između fizičke snage i duhovne mudrosti.

Matriks (1999), Lana Wachowski, Lilly Wachowski

Triniti, koju igra Keri-En Mos, je snažna i vešta ratnica u borbi protiv mašina. Najupečatljiviji kadar iz cele trilogije je možda početak prvog filma kada ona levitira u vazduhu i savlada protivnike, ostavljajući snažan utisak na gledaoce (barem je na mene). Međutim, njen lik je često kritikovan zbog „Triniti sindroma” – snažan ženski lik koji narativ izneverava jer joj na kraju ne daje nikakav zadatak sem da bodri glavnog muškog lika ili se zaljubi u njega. Iako počinje kao moćan lik, Triniti često služi kao podrška Neu, umanjujući njen potencijal u priči.

Igre Gladi (2012), Gary Ross

Katniss Everdin, koju tumači Dženifer Lorens, predstavlja jedan od najznačajnijih modernih prikaza arhetipa ratnice, izazivajući bum u kolektivnoj svesti i pop kulturi. Njena empatija je ključna – dobrovoljno se prijavljuje da zauzme mesto svoje mlađe sestre u smrtonosnim Igrama gladi, što pokazuje njenu žrtvu i brigu za druge. Katniss je lik koji kombinuje fizičke veštine sa moralnom hrabrošću i emocionalnom dubinom. Ona takođe balansira između animusa i anime, vešto koristeći i ženske aspekte svoje ličnosti, posebno kada je u glavnom
gradu i treba da se poveže sa masovnom publikom. Ona takođe nije besprekorno jaka; suočava se sa traumom, moralnim dilemama i unutrašnjim konfliktima. Njeni momenti slabosti i sumnje čine je realističnim i slojevitim likom.Ona inspiriše revoluciju protiv opresivnog režima ne samo svojom borbenošću, već i integritetom i saosećanjem. Njen pristup arhetipu ratnice je izbalansiran, jer prikazuje snagu koja dolazi iz ljubavi, pravde i
humanosti, čineći je slojevitim i autentičnim likom s kojim se publika može poistovetiti.

Čudesna žena (2017), Patty Jenkins

S obzirom na to da je film režirala žena, lik Dajane nije predstavljen kroz prevalentni male gaze, već kroz female gaze, što znači da rediteljka ne seksualizuje svoju heroinu kroz sami filmski jezik kamere, jer je kostim koji mora da nosi (jer lik iz stripa) to dovoljno radi. Dajana, odnosno Čudesna žena prikazana je ne samo kroz fizičku snagu, već i kroz empatiju, saosećanje i smisao za pravdu. Njen lik je univerzalno prihvaćen jer predstavlja balans
između ratnice i humane žene sa emocijama. Film uspešno redefiniše arhetip ratnice, pružajući slojevit lik koji je motivisan ljubavlju i željom za mirom. Međutim, ni ovde nije baš sve savršeno, nju i dalje tumači bela žena koja je takođe khm khm i jedna od najlepših žena na svetu. Opet – +Holivud. Patty Jenkins se nije vratila da režira film „Čudesna žena 1984″, što je bolno očigledno, te je bolje da se kolektivno pravimo da ne postoji.

Tor: Ragnarok (2017), Taika Waititi

Valkira, koju igra Tesa Tompson, uvodi se kao ratnica u Marvelovom univerzumu, ali njen prikaz nije bez problema. Dok poseduje fizičku snagu i borbene veštine, njen lik često pati od nedovoljne karakterizacije i površnog razvoja. Često je predstavljena kao ljuta na svet, sa zadatkom da ponovo pronađe saosećanje, što je postalo kliše za snažne ženske akcione junake. Filmova brza i polukomična naracija ne pruža dovoljno vremena da se ozbiljna pitanja adresiraju, poput Valkirine prošlosti kao trgovca robljem i njenih moralno upitnih izbora. Njena transformacija iz plaćenice u heroja dolazi naglo, bez adekvatnog suočavanja sa njenim prethodnim delima ili izražavanja kajanja. Takođe, iako je predstavljena kao prva biseksualna protagonistkinja u Marvelovom filmskom univerzumu, filmu nedostaje dublja razrada njenog lika koja bi to adekvatno predstavila. Ovaj nedostatak emocionalne dubine i izbegavanje teških tema čini da njen lik deluje površno i ne uspeva da pruži slojevitost koja bi je učinila istinski upečatljivom ratnicom.

Pobesneli Maks: Autoput besa (2015), George Miller

Furioza, koju igra Šarliz Teron, predstavlja snažan i kompleksan prikaz arhetipa ratnice. Ona poseduje sve tipične afinitete ratnice—fizičku snagu, borbene veštine i taktičku inteligenciju—ali se izdvaja svojom empatijom i solidarnošću sa drugim ženama. Preduzimajući opasnu misiju da spasi porobljene „supruge” tiranina Immortan Džoa, Furioza balansira između ratničke odlučnosti i emocionalne ranjivosti. Njena snaga leži ne samo u borbenim veštinama, već i u moralnom kompasu i želji da promeni nepravedni sistem. Publika je zavolela Furiosu jer njen lik integriše hrabrost, inteligenciju i humanost, redefinišući arhetip ratnice kao više od pukog fizičkog ratnika. Toliko je rezonovala sa publikom da je ove godine dobila svoj prednastavak pod nazivom „Furioza: Pobesneli Maks saga”, koji istražuje njenu prošlost i formiranje kao ratnice.

Kapetan Marvel (2019), Anna Boden, Ryan Fleck

Kerol Denvers, poznata kao Kapetan Marvel, predstavlja „snažan“ ženski lik sa izuzetnim supermoćima. Međutim, često je kritikovana zbog svoje jednodimenzionalnosti. Lik je prikazan kao gotovo nepobediv, sa minimalnim unutrašnjim konfliktima ili slabostima, što otežava identifikaciju publike sa njom. Njena priča nedovoljno istražuje emocionalnu dubinu ili lični razvoj van njene fizičke snage. Ovo ukazuje na problem kada se arhetip ratnice svodi samo na fizičku moć i „muške” osobine, bez dubljeg istraživanja lika. Nedostatak ranjivosti i
kompleksnosti čini da Kerol deluje udaljeno i teško pristupačno, što umanjuje uticaj njenog lika. Time se propušta prilika da se prikaže ratnica sa kojim se publika može povezati na emocionalnom nivou, naglašavajući potrebu za slojevitijim ženskim protagonistkinjama.

Mulan (2020), Niki Caro

Za razliku od verzije iz 1998. godine, ova adaptacija prikazuje Mulan kao osobu koja od detinjstva poseduje „či” – urođenu magičnu snagu. Time se njen uspon ka ratnici čini manje realističnim, jer ne prolazi kroz lični rast ili razvoj veština. Ključne razlike su u tome što originalni film prikazuje njen razvoj i samospoznaju, dok nova verzija predstavlja njen lik kao gotovo nepogrešiv i savršen od početka. Zbog toga je verzija iz 1998. superiornija, jer pruža autentičniji i inspirativniji put lika.

Žena Kralj (2022), Gina Prince-Bythewood

Ovaj film inspirisan istorijskim događajima prikazuje afričke ratnice Agojie iz kraljevstva Dahomej, elaborirajući njihovu hrabrost, zajedništvo i borbu protiv kolonijalizma, te naglašava kolektivnu snagu žena. Međutim, film je naišao i na kritike zbog istorijskih netačnosti, posebno u prikazu učešća Dahomeja u transatlantskoj trgovini robljem, što neki smatraju romantizacijom ili umanjivanjem mračnih aspekata istorije. Takođe, određene akcione scene su teško verovatne; Viola Davis, u svojim pedesetim godinama i visine oko 160 cm, prikazana je kako se uspešno bori protiv znatno mlađih i većih protivnika, a nakon jakih udaraca ostaje samo blago uzdrmana. Ovo može narušiti uverenje publike jer se čini da se fizički zakoni ignorišu radi dramatizacije—još jednom Holivud. Ipak, ovaj film pruža doprinos u predstavljanju arhetipa ratnice kroz prizmu afričke istorije i kulture, istovremeno otvarajući diskusiju o tome kako se istorijski događaji interpretiraju i predstavljaju na filmu.

Iako je arhetip ratnice često zamišljen kao slavljenje najboljih osobina žena, on se ponekad može činiti više ograničavajućim nego oslobađajućim. Naravno da ovaj arhetip igra važnu ulogu u reprezentaciji žena na ekranu i da su ovi likovi uzor mnogim devojčicama, ali često su ratnice predstavljene kao besprekorno snažne, bez mana i dubine, što ih čini nekompletnim karakterima. Njihova snaga često postaje njihova jedina definicija, zasenjujući
sve ono što čini lik potpuno razvijenim – naročito slabosti ili ranjivosti, koje su deo ljudskog iskustva. Takođe, kada ratnica nije superheroj ili slično, fizička snaga koju poseduje često ume da bude neuverljiva, pogotovo kada se ratnica stavi u klinč sa nekim trostruko većim i višim od nje. Da budemo iskreni, koliko nas može realno da se poistoveti sa ovim? Uz to, pored toga što je fizička snaga u mnogim iteracijama ratnica ključna karakteristika, i fizička lepota je tu podjednako zastupljena. Jer, ponoviću poslednji put – Holivud.

U mraku društva kojim dominira patrijarhat i najskorijih dešavanja, kao što su potencijalno Trampovo ukidanje prava na abortus u Americi ako opet dobije predsedništvo ili oduzimanje svih mogućih ljudskih prava ženama u Avganistanu, arhetip ratnice nam je potrebniji nego ikada. Ovde, pak, mislim na njegovu dalju evoluciju, jer nije da nismo videli kakav uticaj dobro zaokruženi prikazi lika ratnice mogu da imaju. Da bi ovaj arhetip dalje evoluirao, potrebno je da redefinišemo šta znači snaga, udaljavajući se od uskih, primarno muških ideala. Trebalo
bi da uronimo u to šta je to u nama što nam daje motiv da se borimo i opstajemo u sistemu koji je inherentno postavljen protiv nas, koje stavke patrijarhata smo internalizovale i koje treba da integrišemo i prevaziđemo, te kako da istinski pomognemo jedne drugima.

Istinski snažna ratnica ne mora uvek biti superheroj ili sa isključivo izraženom fizičkom snagom; njena snaga može ležati u saosećanju, ranjivosti ili sposobnosti da uzdigne druge žene. Žene ne moraju uvek biti nezavisne ratnice da bi bile jake; one mogu crpiti kolektivnu snagu jedna od druge, jer u sebi nosimo mnogo oblika snage koje nisu očigledne na prvi pogled – snaga nije samo pesnica.

Članak Arhetip Ratnice na filmu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Smatram da sve veća zastupljenost arhetipa besne žene na filmu, u serijama i u javnoj svesti nije iznenađujuća, posebno ako uzmemo u obzir jedan procep u realnosti koji je razotkrio #MeToo pokret. Ovaj arhetip je toliko privlačan jer nam daje dozvolu da osetimo sav spektar svojih emocija (mada osetiti, nažalost, ne podrazumeva uvek i izraziti ih) i, pre svega, daje nam dozvolu da budemo nesavršene, jer kad sam ljuta, ne razmišljam o tome da li lepo izgledam.

Kroz istoriju filma, arhetip besne žene doživljava različite transformacije. Njegovi koreni mogu se pronaći u liku femme fatale u noir filmovima, gde je ona često kodirana kao zla i opasna, koristeći svoj bes da se osveti muškarcima koji su je izneverili. Kako se ovaj arhetip razvijao u trilerima, besna žena se često suprotstavljala smirenijoj ženi, stvarajući dinamiku koja publiku podstiče da podrži onu koja se pridržava društvenih normi (khm hhm Fatalna privlačnost). Međutim, za žene koje prepoznaju osećaj besa zbog nepravde, ovakvi filmovi šalju poruku da je bes neprihvatljiv.

Znaš šta je još neprihvatljivo? Perpetuacija rasizma i stereotipa kroz podkategorije ovog arhetipa, kao što su Spicy Latina i Angry Black Woman. Podkategorija Angry Black Woman svodi crne žene na stereotip besne i agresivne osobe, često prikazujući njihov bes kao iracionalan ili preteran, umesto da ga prepozna kao opravdan odgovor na nepravdu (pogledaj filmove kao što su Služavke, Boja purpura, sve od Tajlera Perija). S druge strane, Spicy Latina potkategorija prikazuje latino žene kao seksualno iracionalne u svom besu, što dodatno dehumanizuje i marginalizuje žene iz ove etničke grupe (pogledaj filmove Kolumbijka, serijal Paklene ulice, serijal filmova o Meksičkoj furiji sa Lupe Vélez).

Ovaj arhetip u suštini predstavlja refleksiju straha od ženske moći i njene sposobnosti da izazove status quo. U mnogim slučajevima, prikazi ovog arhetipa su se vodili na osi iracionalna – opasna, ali kako se svet menja (polako), menja se i način na koji se ona prikazuje na ekranu. Zato hajde da preispitamo funkciju ovog arhetipa, razmotrimo njegovu evoluciju i kako se manifestuje kroz različite žanrove, te potencijalni razvoj istog.

Bes kao natprirodna sila

U hororima, ženski bes je prikazan kao toliko zastrašujuć da postaje pokretač natprirodnog, simbolizujući potisnuti bes koji se manifestuje u destruktivnim oblicima. Ovi filmovi koriste metafore kako bi prikazali kako potisnuti bes može eksplodirati u nepredvidivu i opasnu silu. Žene u ovim filmovima nisu žrtve u tradicionalnom smislu. One su često prikazane kao žrtve većeg društvenog problema, a njihov čin osvete nad tlačiteljima često ih prikazuje kao zlikovce u naraciji.

Keri (1976), Brian De Palma

Keri stiče svoje telekinetičke moći kroz bes izazvan poniženjem na maturskoj večeri, što kulminira nasilnim ispadom. Njena transformacija iz neugledne tinejdžerke u simbol uništenja pokazuje kako društvena okrutnost može probuditi duboko potisnut bes koji, kada se oslobodi, prelazi granice realnog i postaje demonska sila. Keri nije samo žrtva svojih vršnjaka, već i sistema koji dozvoljava i podstiče takvo zlostavljanje, čime njen bes postaje natprirodna reakcija na nepravdu.

Crni Labud (2010), Darren Aronofsky

Nina koristi svoj unutrašnji bes i perfekcionizam, što je vodi do psihološkog sloma dok se bori sa pritiscima i očekivanjima vezanim za njenu ulogu u baletu. Aronofsky prikazuje Ninu kao lik čija opsesija savršenstvom i potisnuti bes prema sebi i drugima kulminiraju u destruktivnoj natprirodnoj viziji. Njen bes postaje sredstvo samouništenja, što je pretvara u surovog, ali tragičnog zlikovca unutar sopstvenog uma.

Opasna Dženifer (2009), Karyn Kusama

Dženifer, nakon što je brutalno ubijena u satanističkom ritualu, vraća se kao demonsko stvorenje, koristeći svoj bes da se osveti muškarcima koji su je iskoristili. Njen bes prelazi granice ljudskog i postaje sila koja je više od puke osvete – to je natprirodna kazna svetu koji je izdao i zlostavljao žene. Ona nije tradicionalna žrtva; ona je oličenje besa koji je postao suviše moćan da bi se zadržao u granicama smrtnog sveta.

Devojka se vraća kući sama, noću (2014), Ana Lily Amirpour

U ovom iranskom hororu, protagonistkinja koristi svoj bes da kazni muškarce koji maltretiraju žene. Lik vampirke je prikazan kao natprirodna sila koja preuzima pravdu u svoje ruke, koristeći svoj bes kao oružje protiv društvenih normi i nepravde. Kroz njen lik, film istražuje kako potisnuti bes može postati sredstvo radikalnog oslobađanja i pravedne osvete.

Nasleđeno zlo (2018), Ari Aster

Toni Kolet, u jednoj od najboljih glumačkih izvedbi 21. veka, igra majku čija trauma i potisnuti bes vode ka natprirodnom hororu unutar porodice. Njena borba sa gubitkom, krivicom i nasleđem zla koje proganja njenu porodicu, pokazuje kako neizgovoreni i potisnuti bes može pokrenuti lanac strašnih i nepredvidivih događaja. Majčin lik postaje katalizator za natprirodno zlo, čineći njen bes ključnim elementom tragedije koja obuhvata celu porodicu.

Sredina leta (2019), Ari Aster

Dani unutar okruženja kulta uspeva da oslobodi svoj potisnuti bes, što rezultira krvavom osvetom u naizgled idiličnom okruženju. Njen lik se transformiše iz traumatizovane žene u figuru osvetnice, koja koristi prastare rituale kao sredstvo za ispoljavanje svog duboko potisnutog besa. Ovaj bes, kada se oslobodi, prerasta u ritualni horor, čime Dani postaje simbol potisnute ženske energije koja konačno pronalazi put ka destrukciji onih koji su je povredili.

Perl (2022), Ti West

Priča o mladoj i izolovanoj ženi čiji potisnuti snovi i bes vode do nasilnog ispada, istražuje vezu između psihe i nasilja. Perl se bori sa osećajem izolacije zbog svog socijalnog statusa i neostvarenih ambicija, što je postepeno uvodi u spiralu nasilja. Njeno nezadovoljstvo prelazi u destruktivni bes, koji se manifestuje kroz ekstremne oblike nasilja, prikazujući kako potisnuta frustracija može eskalirati u natprirodnu silu unutar njenog uma.

Bes kao katalizator osvete

Ovi trileri prikazuju žene koje su doživele nepravdu i koriste svoj bes kao glavnu pokretačku snagu za ostvarivanje pravde, često kroz osvetu. Ovaj žanr prikazuje besne žene koje su nepravedno tretirane, što omogućava gledaocima da se poistovete s njihovim opravdanim razlozima za ljutnju – na početku. Iako njihova osveta može izazvati osećaj katarze, ona nas često suočava s moralnim dilemama, jer nas stavljaju u poziciju da se osećamo saučesnicima u delima nasilja koja smatramo neprihvatljivim. Za više ovakvih primera, klikni ovde.

Ubiti Bila: Vol. 1 & Vol. 2 (2003 i 2004), Quentin Tarantino

Beatriks koristi svoj bes kao pokretačku snagu za osvetu, ciljajući na one koji su joj oduzeli sve. Nakon što je izdana i ostavljena na ivici smrti na dan svog venčanja, njen bes postaje motor koji pokreće nemilosrdnu osvetu i apsolutno uništavanje svih koji joj se nađu na putu do iste. Njen lik pokazuje kako nepravedno naneta bol može preobraziti ženu u nezaustavljivu silu koja ruši sve prepreke na putu ka pravdi. Beatriks nije samo osvetnica; ona je oličenje koncentrisanog besa.

Iščezla (2014), David Fincher

Ejmi koristi manipulaciju i bes kako bi se osvetila svom mužu, stvarajući složen portret žene koja odbija da bude žrtva. Njena osveta nije samo lična, već i društvena, jer ona koristi svoj intelekt i bes da razotkrije i kazni konstrukcije patrijarhata. Ejmi je prikazana kao žena koja, uprkos sociopatskim tendencijama, izaziva simpatije jer njena reakcija na prevaru i izdaju odražava osećanje nemoći koje mnoge žene osećaju kao posledicu performansa života unutar kodova muškog pogleda. Monolog o „kul devojci” je postao oslobodilački manifest za mnoge žene, oslobađajući bes za koji nisu ni znale da postoji. Primetite da na kraju filma nije Ejmi ta koja je ućutkana, već Nik.

Fatalna privlačnost (1987), Adrian Lyne

Nakon što je odbijena, Aleks koristi svoj bes da uništi život muškarca s kojim je imala aferu. Njena transformacija iz ljubavnice u opsesivnu progoniteljku naglašava kako se potisnuti bes može manifestovati u destruktivnim oblicima. Iako film prikazuje Aleks kao zlikovca, njeni razlozi za bes su u određenoj meri opravdani, jer je suočena s izdajom i poniženjem. Međutim, njena osveta prelazi granice društveno prihvatljivog, što kulminira tragičnim krajem. Reakcija test publike na njen lik otkriva duboko ukorenjen strah od snažnih, osvetoljubivih žena, što je dovelo do promene završetka filma kako bi se zadovoljila želja za njenim kažnjavanjem.

Cena potisnutog besa

Drame često istražuju suptilniji prikaz ženskog besa, fokusirajući se na unutrašnji konflikt likova. Ovi filmovi prikazuju žene koje se suočavaju sa pritiscima društva da zadrže smirenost, dok u njima tinja duboka ljutnja. Potisnuti bes, često internalizovan i cenzurisan, može imati ozbiljne posledice po psihološko i emocionalno stanje likova, a drame nam prikazuju kako ovaj bes, kada konačno izbije na površinu, postaje katalizator za promenu, osvetu ili samospoznaju.

Pitanje tišine (1982), Marleen Gorris

Ovaj film, koji je bio prava mala revolucija na ovu temu, istražuje ženski bes kroz priču o tri žene koje naizgled ničim izazvano ubijaju muškarca. Njihov čin nije samo rezultat trenutne emocije, već refleksija duboko ukorenjenih društvenih nepravdi. Film istražuje kako društvene strukture mogu izazvati ekstremne reakcije kod onih koje one potiskuju, postavljajući pitanje gde se završava normalnost, a počinje ludilo. Ova priča nas navodi da preispitamo cenu koju žene plaćaju kada se njihov bes potiskuje i ignoriše.

Ja, Tonja (2017), Craig Gillespie

Film prikazuje bes Tonje Harding prema sistemu koji ju je izneverio. Tonja, koja je suočena sa stalnim osudama i poniženjima u ličnom životu i u karijeri, koristi svoj bes kao sredstvo borbe protiv sistema koji je oblikovao njen život. Film prikazuje kako nepravda i društveni pritisci mogu izazvati destruktivne posledice kada se unutrašnji bes potiskuje i predugo ignoriše. Tonja je lik koji nas podseća na to koliko je opasno kada društvo forsira žene da internalizuju svoje frustracije.

Gde si pošla, Bernadet? (2019), Richard Linklater

Bernadet koristi svoj potisnuti bes kao katalizator za ponovni pronalazak svog kreativnog glasa nakon godina povlačenja iz društva. Njen bes nije eksplozivan, već duboko ukorenjen i potisnut, manifestovan kroz povlačenje i depresiju. Kako se Bernadet suočava sa svojim osećanjima, ona pronalazi način da ih kanališe kroz kreativnost, što joj omogućava da se ponovo poveže sa svojim identitetom. Film nam prikazuje kako potisnuti bes, ako se konstruktivno izrazi, može postati sredstvo za obnovu i lični rast.

Bes kao pokretač promene

U akcionim filmovima, ženski likovi često koriste svoj bes kao moćan alat za suprotstavljanje opresiji ili nepravdi. Ovi filmovi prikazuju žene koje, suočene s različitim oblicima ugnjetavanja ili nepravdom, pretvaraju svoj bes u energiju koja im pomaže da se izbore za slobodu, pravdu ili preživljavanje. Bes ovde nije samo emocija, već sredstvo osnaživanja koje ih vodi ka radikalnim promenama, bilo da se bore protiv tiranskih režima, kriminalnih organizacija ili ličnih demona. U većini ovih slučajeva, imamo preplitanje sa arhetipom ratnice na filmu, koji ćemo obraditi u jednom od narednih tekstova.

Telma i Luiz (1991), Ridley Scott

Telma i Luiz, vođene besom prema društvenim normama i muškarcima koji ih potčinjavaju, kreću na put slobode, suprotstavljajući se očekivanjima koja su im nametnuta. Njihov bes nije usmeren ka osveti, već ka oslobađanju iz okova u kojima su se našle. Tokom svog puta, one prkose zakonima i konvencijama, koristeći svoj bes kao energiju koja ih gura ka radikalnoj promeni u svojim životima. Ovaj film postao je simbol otpora protiv patrijarhalnog društva i afirmacije ženske nezavisnosti.

Terminator 2: Sudnji dan (1991), James Cameron

Sara Konor koristi svoj bes i odlučnost da zaštiti svog sina i osigura budućnost čovečanstva, boreći se protiv neuništivog protivnika. Nakon što je svedočila apokaliptičnoj viziji budućnosti, Sara se transformiše iz uplašene žene u ratnicu, koristeći svoj bes kao motivaciju za borbu protiv mašina koje prete uništenju sveta. Njen bes je usmeren ka preživljavanju i zaštiti, ali i ka borbi protiv sistema koji je osuđen na samouništenje.

Pobesneli Maks: Autoput besa (2015), George Miller

Furiosa koristi svoj bes kako bi se suprotstavila tiraniji, simbolizujući žensku borbu za slobodu i pravdu. Kao ratnica u distopijskom svetu, Furiosa odlučuje da preduzme akciju protiv sistema koji tlači i kontroliše ljude, posebno žene. Njen bes, proistekao iz godina potčinjenosti i nepravde, postaje pokretačka snaga koja je vodi kroz opasno putovanje ka oslobođenju.

Arhetip besne žene u svim žanrovskim iteracijama ne samo da reflektuje društvene dinamike, već i ukazuje na duboko ukorenjene strukture moći koje oblikuju naše percepcije rodne uslovljenosti kada je iskazivanje emocija u pitanju (pričaćemo i o muškim suzama na filmu, bez brige). U savremenom društvu, gde kapitalizam podstiče potiskivanje emocija zarad efikasnosti, ženski bes se i dalje doživljava kao neprikladan, zato nam je ovaj arhetip sve prisutniji u kolektivnoj svesti. Pod patrijarhalnim režimom, žene su uslovljene da svoju bol i frustracije tiho podnose, ali arhetip besne žene na ekranu pruža priliku da preispitamo te norme i osnažimo žene da izraze svoje nezadovoljstvo.

Savremeni prikazi ovog arhetipa, poput Madi iz serije Euphoria, Vilanele iz serije Killing Eve, i cele glavne postavke serije Yellowjackets, prikazuju još složenije iteracije ovog arhetipa i podstiču prikaz ženskog iskustva u svojim najrazličitijim oblicima.

Arhetip besne žene je izraz kolektivnog ženskog vapaja za promenom, protest protiv nemoći i poziv na akciju. Kako se ženski bes sve više istražuje u savremenoj kinematografiji i medijima, postaje očigledno da je ovo arhetip koji se neprestano razvija, reflektujući stvarnost ženskih iskustava, čime postaje simbol otpora i borbe za pravo na autentično izražavanje. Kako se ovaj arhetip razvija, postaje jasno da je ženski bes ne samo legitiman, već i nužan alat za transformaciju društva i stvaranje prostora za one koji su predugo bili potisnuti unutar istog – jer ovi nametnuti identiteti ne funkcionišu, što je realnost od koje nećemo još zadugo moći da bežimo.

Članak Arhetip besne žene na filmu se pojavljuje prvo na Oblakoder.