Album „La Reunion” Autoparka izašao je nakon 13 godina od objavljivanja prethodnog albuma – na digitalnim servisima, ali i kao dupli vinil pod etiketom Odličnog Hrčka. „La Reunion” je album o kojem se priča ovog proleća, a koji će se još dugo, dugo slušati. Ovo je njegova promocija.

„Emocija kakvu smo imali na prethodnom koncertu je neponovljiva, kako zbog velike pauze, tako i zbog drustvenog trenutka u kojem se desio. Ipak, opasnost još uvek nije prošla, teskoba nam je postala sastavni deo života, život je i dalje u limbu, pa smo poželeli da promocija albuma bude neki nastavak emocionalne razmene s publikom, utešne grupne terapije, samo u intimnijem prostoru Elektropionira. Umesto promocije na kojoj bismo samo stajali zajedno i slušali ploču, odlučili smo da ipak malo sviramo, pa da se nakon toga družimo. Teška su vremena, stanje u zemlji i svetu je zabrinjavajuće, uništavaju se i priroda i ljudi i čovečnost zbog nezajažljive pohlepe koja je razlog stalnih opresija. Zato, 10.maja ćemo jedni drugima otvoriti sopstvene unutrašnje svetove, pozajmiti agregate za snagu i dopuniti rezervoare koji su na crvenom jednim kolektivnim zagrljajem. Pravda je spora, ponekad smo umorni, ali poezija i muzika spasavaju duše”, osvrnula se Ognjenka Lakićević na intimnu promociju koju pripremaju.

Intimna i jeste, budući da je promocija ograničena na 150 posetilaca i isto toliko ulaznica, koje su u prodaji na Ticket Vision prodajnim mestima i tickets.rs po ceni od 1.500 dinara.

Naslovna fotografija: Kontakt konferencija / Iva Tanacković

Članak Autopark promoviše album La Reunion u Elektropioniru se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada bend postoji skoro četvrt veka onda je sasvim logično da su mnogi ljudi odrasli uz njega. Ali isto toliko je tačno, iako ne i naročito prijatno, da su mnogi i ostarili uz njega. Srećom po nas, Autopark je svojim fanovima omogućio onu utešnu i verovatno najbolju opciju- da uz njega ostanu večno mladi.

Moglo bi se olako zaključiti da su sve ove godine Autopark najradije bili i večiti adolescenti, uporno odbijajući da odrastu i uhvate se u koštac sa temama koje muče odrasle ljude. Oni su odabrali da budu emotivni i univerzalni. Da se bave svim onim temama poput ko smo, šta smo, zašto nekog volimo, da li je ok da se bojimo i od čega i kako uživati u retkim radostima… Svim onim stvarima koje ne biraju godine.

Tako se menjala i njihova muzika. Od inicijalnih šugejz uzleta, preko koketiranja sa post-pankom i nju-vejvom, stvari su sve više bile pop u svojoj pitkosti i sve intimnije u pogledu tema kojima se bave. Svojim poslednjim pesmama kao da su počeli da nam šapuću na uvo.

Zato će ponovni susret sa njima nesumnjivo biti multigeneracijski događaj na muzičkoj sceni Srbije u ovoj godini.

Autopark se vraća ne samo novim albumom, već i promotivnim koncertom, koji je možda samo prvi od nekoliko. Videćemo. Ono što je sigurno jeste subota, 22. mart 2025, 21h u Dorćol Platzu.

Ulaznice su u prodaji po promotivnoj ceni od 1.800 dinara na Ticket Vision blagajnama i tickets.rs, na dan koncerta koštaće 2.000 dinara.

Budući da su aktuelna dešavanja u Srbiji dotakla ne samo društvene, već umnogome i kulturne okvire, ovogodišnje izdanje Kontakt konferencije biće fokusirano na revijalni muzički i izložbeni program. KONTAKT je platforma za jačanje kulturne infrastrukture regiona. Jedina je relevantna muzička konferencija u Srbiji i organizuje se svakog marta od 2017. godine. I ove godine će početi u martu i trajaće do kraja maja.

Autor fotografija: Nemanja Đordjević

Članak Autopark u subotu na devetom Kontaktu  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Jovane” je jedna crtica iz života, uspomena na ironično proleće i uzaludno leto i onaj magični trenutak kada se vazduh ne pomera i kada se sve naizgled raspada… Spot za „Jovane” snimljen je u Beogradu, a sveženski tim činile su rediteljka Kristina Milosavljević, snimateljka Tina Dragović i montažerka Nataša Pantić.

„Olja je naziv onlajn projekta iza kojeg stojim ja, Ognjenka Lakićević, iz benda Autopark i moji prijatelji i saradnici bez kojih ovo ne bi postojalo. Odluka da se pesme koje povremeno pravim kod kuće snime je nastala za vreme pandemijske izolacije: nedovoljno kompleksne za Autopark, a previše drage da ih odbacim, ali ono što je presudilo da poželim da ih trajno zabeležim i podelim s drugima, jeste to što sam ovde prvi put i autorka muzike, što je nova i uzbudljiva vrsta odgovornosti i slobode”, kaže Olja.

„Jovane” je prvi singl koji najavljuje album „Crni vrh” (procenjena godina izlaska 2025.). Na noge ju je postavio Srđan Popov (Sergio Lounge), koji je producirao i odsvirao gitaru, bas gitaru, sint, otpevao prateće vokale i programirao bubanj, a sve je dodatno oplemenio Ivica Marković (Nežni Dalibor) svojom gitarom. Autopark tradicionalno za kraj godine objavljuje novi singl, tako da budite spremni za novi muzički poklon za par nedelja.

https://popdepression.bandcamp.com/track/olja-jovane

https://song.link/tncmdrzfz0wjp

Članak Olja iz Autoparka predstavlja prvu solo pesmu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Autorka mix-a: Marija Todorović

Članak Digitalni kasetofon mix / Pregled scene / S03E05 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U petak 18. oktobra u SubBeernom Centru za Koju nastupaju Električni orgazam, Artan Lili, Eyesburn, Nikola Čuturilo i Vasil Hadžimanov Band, a u isto vreme u Elektropioniru IrieFM, Stuttgart Online, Dža ili Bu i Zvuk Ulice. 

U SubBeernom Centru će u subotu 26. oktobra nastupiti Obojeni program, Rambo Amadeus, Kanda Kodža i Nebojša, Repetitor i Straight Mickey and the Boyz, dok će u Elektropioniru binu deliti Čovek bez sluha, Autopark, Sana Garić, 16 osam 23 i Bojana Bulatović Bo. 

Ulaznice po pretprodajnoj ceni od 1.000 dinaradostupne su u kafeu Šikarica (Skadarska 22), počev od 9. oktobra.
Na ulazu će koštati 1.300 dinara.

Dnevna ulaznica važi za oba prostora – i za Elektropionir i za SubBeerni centar.

Članak ZA KOJU – koncerti podrške 18. i 26. oktobra se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ove godine sam prvi put posetila Arsenal fest, a  razlozi za odlazak, za razliku od Egzita gde (mi) odzvanja samo The Cure, su bili definitivno brojniji; Kurt Vile, Autopark, Đorđe Miljenović, Artan Lili, Vlatko Stefanovski, Buč Kesidi, Vojko V su samo neka od imena koja su me odmah privukla, a bilo je prostora i za otkrivanje muzike koju ranije nisam slušala.

Grad ulepšan festivalskom atmosferom, koja je bila prijatna, umirujuća, nenapadna kao što je to u većim gradovima i na većim festivalima. Dva poslednja dana na kojima sam bila su i te kako posećena, ali dosadne gužve i čekanja ni u jednom momentu nije bilo.

Struktura festivala – 3 dobro raspoređena stejdža koja su bila prigodna za imena njima namenjena, kao i za publiku. Moram da istaknem, Garden mi je omiljeni stejdž, što zbog bendova koji su tamo nastupali (i ozvučenja koje je pokidalo), što zbog samog izgleda – ušuškanost i drvce u sredini.

Pre polaska smo sedeli na terasi, gledali zalazak i slušali Džef Baklija. Nebo se prešaralo pedeset puta u roku od pola sata, što mi uvek bude ‘vau’, ali sad je bilo još više posebno –  trebalo je da se krene na Autopark (! treći put ove godine !). Tako smo se ubrzo zahvalili Džefu i divnoj terasi i potrčali u ludilo.

Autopark je svirao na Gardenu, počeli su oko 22h, ne znam tačno, i to pesmom ”La Reunion” (koju su nedavno svirali u emisiji 24 minuta sa Kesićem). Prolazi mi kroz glavu da li su normalni, kako da preživim omiljenu pesmu na samom početku, ali Autopark svojim nastupom i ponašanjem na bini uvek kaže: lako, srčano, prirodno.

Zatim ”Tvoja zabava” i ”Isplaniraj mi dan”, a mi postajemo skakutave figurice, čak i u onim delovima u kojima se ne očekuje da neko skače. Prethodna dva koncerta u Elektropioniru i Dragstoru jesu bila intimnija, zatvorena, bili smo tako blizu da smo mogli da vidimo samo bend i ništa više, ali ovo je bilo podjednako divno, sa još više prostora i slobode za igranje. ”Kapisle svetle” kao uspešan poziv ljudima koji su bili malo dalje da se približe i izbliza osete svaki rif i stih. Više puta sam rekla da je ”Traže te’‘ muzički talas koji potapa sve kukavičluke, površnosti, spašava nas i kaže da uvek ima preživelih. ”Stavljam ruke u džepove, pronalazim svoje ključeve, znam da ovako bolje je, osmeh krije sve / niko ne zna da odlazim, nikada se neću vratiti, tragove ću da zavaram, osmeh krije sve” stihovi pesme ”Ovde ispod zemlje” i njihanje/šugejzovanje koje uveliko traje. Olja je svaku pesmu otpevala tako snažno i osetljivo, kao što su momci svirali, uz osmehe i povremeno obraćanje publici da čuva planetu i da joj doda kokice. Kraj nije mogao da bude bolji – ”Biti srećan pa šta” i ”Mi tonemo” , ma idemo, ko uz dirljivost i originalnost Nikoline gitare ne bi želeo da potone. Ispravka; kraj bi mogao da bude bolji samo kad ne bi postojao. Autopark je bend koji stoji iza onoga što predstavlja, stvara i poklanja publici koju izuzetno poštuje, a ko ih nije čuo još uvek, ima priliku 28. juna uz opaki Garbage.

Ubrzo se na bini pojavljuje gospodin Đorđe Miljenović aka Skaj Vikler. Oduvek sam bila oduševljena njegovim eksperimentisanjem u muzici i svestranošću. Volela sam Viklerovu rep karijeru, i sa Bed Kopijem, ali još više solo. ”Ortaci ne znaju” mi je uvek bio i ostaće jedan od omiljenih albuma sa par vrhunskih ljubavnih pesama. Nije mi nikad smetala njegova ”emo” strana i pevušenje u pesmama koje je neke toliko iritiralo da su pravili verzije bez Skaja. Takođe, dnb karijera sa Rahmanijem i projekti sa MKDSL-om ukazuju na ogroman talenat i ljubav prema muzici u svakom pogledu. Kada je počeo svoju Đorđe karijeru obradovala sam se povratku, ali priznajem da me nije privuklo i pogodilo kao neke ranije stvari. Ipak, jedva sam čekala da čujem kako to uživo zvuči, i zaista je ozbiljno, opasno. Pojavio se u crnoj košulji sa svojim bendom i već na početku najavio haos koji se obistinio. Svirali su stvari sa oba albuma ”Amovi” i ”Sam pao, sam se ubio” i zvučalo je vrhunski, bilo mi je žao što sam propustila svirke u Elektropioniru. Bend je potpuno usviran, uvežban, a o vokalnim sposobnostima Đorđa (uvek mi je čudno kad napišem Đorđe, a ne Skaj) je sve bilo jasno i ranije. Drago mi je što je otišao ovako daleko u svom eksperimentisanju i što je pronašao publiku koja to ceni i podržava, kako na internetu tako i uživo.

Većinu vremena sam provela na Gardenu i bilo je zanimljivo posmatrati mešanje, odlaženje i dolaženje ljudi, fanove ovog ili onog benda, svi su bili toliko entuzijastični i svaki bend koji je nastupao je imao podršku kakvu treba da ima.

Posle Đorđa je svirao ludački američki hevi metal bend iz Portlanda koji se zove Red Fang. Nisam čula ranije za njih, niti volim metal (u bilo kom obliku), ali sam uz neki hajp ostala skoro do kraja. Bilo mi je novo to što slušam i zabavno da ih posmatram na bini, hm, možda zato što me je basista (Aaron Beam) podsetio na Matt Berningera (The National frontmen). Takođe su bili simpatični kad su ulazili u bekstejdž dok je Đorđe nastupao, pa su hedbengovali u hodu. *Dobra svirka*

Uz Artan Lili sam se opet vratila u normalu. Artane sam prvi put slušala prošlog leta na Beergardenu, a sviraju i ove godine, 29. juna (Dogs in Kavala kao predgrupa). To je jedan od bendova čije tekstove baš volim zato što su pametni, promišljeni i nisu plitki. Očaravajuće je bilo gledati ih. Svetla su se menjala non stop, najbolje im je pristajala tamno zelena boja, podsećalo je nekako na Linča, samo što ništa nije bilo bizarno. Neke od pesama koje su svirali su ‘‘Srce”, ”Nije svejedno”, ”Džoni”, ”Ako stanemo tu”, ”Ono što te neće”. Najveći hajp dok traje ”Najbolje što znam” – to je prva njihova pesma koju sam čula i često joj se vraćam, ohrabruje. Jedina zamerka koju sam imala je neka doza napadnosti u njihovom nastupu, preterano obraćanje publici, mislim da će svi aplaudirati i ako se ne ponovi 50x ”ajmo sad svi ruke” ili nešto slično. Takvi momenti me malo izbacuju iz same priče, kao reklame tokom filma.

Ostatak večeri smo proveli tumarajući između Explosive stejdža i Chill zone. Te večeri na Mainu sam zakačila samo dve pesme pred kraj svirke Eyesburna. Da, Garden me je potpunio očarao, čak i hevi metalci iz Portlanda. Ispunjeni smo se vratili do stana i  dočekali sablasno gašenje ulične rasvete, 4 ujutru.

Hvala Arsenalu, vredelo je, vredite, jedva čekam opet!

Pogledajte i utiske sa treće večeri kroz objektiv Nemanje Đorđevića:

Autorka teksta: Kristina Milosavljević

Članak Pod medenim nebom – treći dan Arsenal FESTa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Autorka teksta i fotografija: Varvara Vučković

Članak Kišobran: Nismo pokisli se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Krajem novembra Elektropionir je objavio listu bendova koji tokom decembra nastupaju (Nežni Dalibor, Virvel, Obojeni Program, Artan Lili), a najveće iznenađenje je definitivno bio Autopark, čiji je datum rezervisan za 04.1.2019. godine. Početak svake godine je propraćen kolektivnom euforijom koja se između ostalog sastoji od sklapanja novogodišnjih rezolucija, sastavljanja planova koji bi trebalo da budu ostvareni tokom godine, a najčešće budu obezvređeni i  zaboravljeni već narednog dana. Samim tim, Ognjenka se sa razlogom tokom koncerta zapitala zbog čega ljudi donose važne odluke baš početkom godine, a ne ostalim danima? Ljudi treba da se osveste i potrude se da budu odgovorni prema sebi i prema drugima svaki dan, a ne samo onda kad je najlakše doneti odluku  od koje ćemo u kratkom vremenskom periodu odustati. Složićemo se, ovaj početak je ipak bio nešto drugačije, pun nade, nežnosti, i stvarnog osećaja da nešto ipak može da se promeni u nama, kao i oko nas.

Domaća scena zaista  ima mnogo toga da ponudi; od garažnog roka, amerikane, panka, post roka, eksperimentalnog roka, surf roka do šugejza i drim popa, tako da je potpuno normalno da mnogi bendovi utiču jedni na druge, podržavaju se, stvaraju zajedno, ali dragulj tok muzičkog okeana je po mom mišljenju Autopark – bend koji nikada nije stao, iako mnogi misle da jeste. Vođeni enormnom ljubavlju prema muzici koju prave i prema publici koja ih podržava, svake godine nas obraduju novogodišnjim singlom, dok smo 2018. bili privilegovani i nagrađeni sa dva singla pod nazivima ,,Poslednja pesma’’ i ,,Traže te’’. Takozvani povratnički koncert su imali prvog aprila 2017. godine, a naredni je najavljen za tako daleku 2020. godinu. Samo par dana pre najave januarskog specijala, pričala sam sa drugom o Autoparku i o slatkoj muci koju su nam priredili time što su najavili koncert koji je miljama daleko. Slušali smo album ,,Osećanja za poneti’’ i svečano obećali da, šta god da se desi, pojavićemo se te 2020. godine da podržimo bend koji nas svakog dana čini boljima. A onda se dešava neočekivano ludilo! Autopark svira početkom januara?! Zaista?!? Od tog trenutka nije prošao dan, a da se ne setim šta me čeka početkom godine; to je nekako kao ona konstantna dečja svetlucava misao prisutna tokom čekanja da se dosada završi i zazvoni vreme za igru – potpuno uživanje u svakoj sekundi.

Na dan koncerta, kao pred Virvel, sneg je neupadljivo padao ulepšavajći nam šetnju do voljenog Elektropionira. Da, bili smo zaleđeni i radosni! Drugari i ja smo se u Elektropioniru nacrtali u 21h da bismo zauzeli prve redove. Očekivani  početak koncerta u 22h, a klub je od 21:30h počeo da se puni. Iskoristili smo priliku da uz pomoć diktafona intervjuišemo prisutne i pitamo ih šta misle o Autoparku. Mogli smo da osetimo nestrpljenje i vedrinu u tuđim okicama i osmesima kad smo išli i pitali ih  šta imaju da kažu o Autoparku; to je onaj momenat kad zastaneš da razmisliš o pitanju ali sve što možeš da kažeš je “pa to je najlepši bend” , i onda te bude sramota jer želiš da kažeš nešto pametno i značajno, pošto to članovi benda zaslužuju.

Ubrzo je Autopark izašao na binu i san je počeo. Kažem san, a ne koncert, iz prostog razloga zato što su mi oči bile zatvorene 80% vremena, a sveobuhvatni prizor suštinske lepote benda, njihove muzike i predivne publike bio je nadrealan.  Počinje gitarski uvod pred ,,Sve dalje’’ i pomišljam ,,to je to, biće tužno kad se ovo završi’’. U trenutku kad u pesmi nastupi tišina, usklici publike je upotpunjuju,  a zatim instrumentalni deo nastavlja započeto. I DE MO DALJE – La Reunion i stihovi ,,sada je mirno, ne brini ništa, svet je pogrešan / pravda je reč  koju tražimo, kada se okupimo’’, zagrljeni lagano idemo do Andaluzije, ovde je previše hladno. Prosto, svaki stih koji Ognjenka otpeva, svaki instrumentalni segment koji momci odsviraju nas emotivno razori. To nije muzika uz koju dođeš da bi se prosto zabavio, ali ne možeš ni samo da se njišeš i budeš nemi posmatrač; toliko si radostan da bi najradije samo trčao po Elektropioniru (okej to nismo mogli jer je bilo krcato), a onda obratiš pažnju na reči i sve te zaboli, slomljen si. Dobar primer za ovo je ,,Poslednja pesma’’ koja svojom melodičnošću lako može da nas zavara, ali to je čist primer životne najhrabrije borbe za vrednosti koje su većinski izgubljene, zaboravljene u ovom okrutnom svetu gde je sramota reći da ti je teško, priznati kako se zaista osećaš, ostati dosledan do kraja. I da, Autopark opet pobeđuje. Kao da nam nije bilo dovoljno (a naravno da nije), odmah zatim sledi ,,Traže te’’, moj lični favorit, i ovom prilikom molim svakoga ko ovo čita, a nije čuo pesmu, da stavi slušalice i čuje odmah. ,,Nemoj nikad da me pitaš kako mi je sada, odgovor je bolje nego ikada, u stanu dubok sneg, ne prestaje, dubok sneg’’ i gitara koja kao talas potapa sve što je lažno, ravnodušno, iskvareno i kukavički, a publika je dokaz da preživelih ima u velikom broju. ,,Kapisle svetle’’ , sredina je koncerta, a mi ničega još uvek nismo svesni. Skačemo i gledamo bend koji je toliko skroman, nenametljiv i pun emocija. Ne, ne treba im dim mašina, ne treba im ,,estetika’’ oblačenja da ih izdvoji i obeleži, nisu im potrebne svirke svakog meseca (hm, ili jesu? Haha) da bi dokazali koliko vrede. Ognjenka se smisleno, pažljivo i duhovito obraćala publici u trenucima kad je smatrala da to treba da uradi, povremeno bi sela, čučnula, zapalila cigaretu jer je to potpuno u redu. Na sceni niko ne mora da glumi, da se pravi da je nešto što nije, ukoliko je muzika iskrena publika nema razloga za sumnju. Bend pesmama ,,Mi pomeramo stvari’’, ,,Orwell George’’, ,,Isplaniraj mi dan’’ i ,,Mi tonemo’’ (gde je, zahvaljujući Nikoli Berčeku, gitara potpuno, potpuno neustrašiva  poezija za sebe)  ovaj san bez upozorenja polako privodi kraju, i ujedno pravi prostora za novogodišnji singl 2017. godine ,,Biti srećan pa šta’’. Vratila bih se samo na ,,Isplaniraj mi dan’’ i potresan događaj tokom migrantske krize na koji je Ognjenka  skrenula pažnju publici,  i zamolila je da  nikad ne zaboravi brutalnost i nehumanost koja se na  fotografiji trogodišnjeg utopljenog dečaka ogleda, i kome je pesma posvećena.

Širom sveta ima mnogo muzike, žanrova, bendova, ljudi, ali ne pokušavaju svi da sačuvaju vrednosti koje se sve više i više gube, celim srcem, kao Autopark. Želim ovom prilikom da se zahvalim celom bendu, koji je svirao u sastavu Lav Bratuša (bubanj), Srđan Popov (bas gitara), Miroslav Cakić (klavijature), Nikola Berček (gitara/vokal), Ognjenka Lakićević, kao i toncu koji je omogućio fenomenalan zvuk.  Hvala vam što svakim singlom, svakim koncertom ma koliko redak bio, činite ovaj svet bolji, i domaću scenu potpunijom, vrednijom. Hvala što nas podstičete da brinemo o sebi, o drugima, da ostanemo hrabri i nikad ne pokleknemo pred hladnoćom većine.

Džarmuš je lepo rekao, postoji nešto čudnije od raja, samo što u ovom slučaju to nije nesnađenost, beznađe, već borbenost i nada – Autopark.  

Autorka teksta: Kristina Milosavljević

Članak Čudnije od raja: Autopark u Elektropioniru se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Morrissey – Viva hate (1988)

Njegov prvi album nakon raspada voljenih Smitsa. I nakon Džonija Mara, Morisi trijumfuje, iako zvuči kontraintuitivno, gotovo nemoguće. Društveno i emocionalno angažovan, nadrkan, prenežan, Viva Hate je spomenik melanholiji i lepoti. Ovo je bio i ostao moj najomiljeniji album u životu, i to je jedna od retkih odluka koju nikad ne preispitujem.

The Pixies, svaki. 

Jer je to možda najveći bend na svetu, nezaustavljiva sila prirode.

The Gun Club – Pastoral Hide’n’ Seek (1990)

Herojski album koji je bio moja srednjoškolska opsesija.

Destroyer – Kaputt (2011)

Dan Bejar je neverovatan, neopisivo kompleksan autor. Retko se sreću tolike razlike između albuma istog autora kao kod ovog tipa iz Vankuvera, a baš ovaj sam izabrala samo jer me je on navukao da se dublje zainteresujem za njegov opus. Čovek ima dvanaest albuma, a ja sam tek počela da ga slušam na desetom albumu, kakav pakao. Ali, nadoknadila sam sve. Zaljubljena sam u njegovu inteligenciju kao singer/songrajtera, u istovremenu krhkost i intenzitet emocije u pevanju, u tu neumerenu strastvenost, u tekstove koji su za mene priličan književni i lingvistički izazov. Zaljubljena sam u preosetljivost njegovog doživljaja sveta, preosetljivost koju on pažljivo pakuje u predivne pesme.

Molly Nilsson – Travels (2013)

Jer ga često slušam dok vozim auto. A često vozim. Album dostojan najdublje samoće i povezanosti sa sobom, dok se besciljno voziš usred noći kad ne možeš da spavaš. Ima nečeg utešnog u tome da znaš da možeš da si sam sa sobom, sa svojim mislima i osećanjima i da nikuda ne bežiš, ma koliko je nekad teško. To je ta atmosfera albuma, optimizam volje, strast prema življenju, ali iskustveni pesimizam intelekta.

I felt so lonely the other night
Like a tourist my whole life
You’re the suburbs of my mind
And I visit all the time
When you travel in time
Leave nothing behind
Nothing they could find
I always felt so close to you
Although we’re worlds apart
Make it on your own
Turn of your phone
No fear will find you here
We’re worlds apart
Random cities and random lives
Does anyone belong?

— 

”minds of chomsky, but low birthweight”

Naslovna fotografija: Nemanja Đorđević

Članak Omiljenih 5 albuma: Ognjenka Lakićević (Autopark) se pojavljuje prvo na Oblakoder.