O svemu što nas očekuje u petak, ali i tome kako još možemo da pomognemo Prihavtilištu Draževac razovarali smo sa Hanom i Reskom.

Organizujete dobrotvorni događaj za azil Draževac u petak u Kvaki 22. Za početak, recite mi nešto više o samom Draževcu kako bismo malo više uputili one koji prvi put čuju za azil.

Prihvatilište Draževac je udruženje za zaštitu napuštenih životinja koje samostalno vode dve žene, baba Vesna i njena unuka. Draževac je vremenom okupio preko 400 životinja među kojima su, pored pasa i mačaka, dva konja, magarac, miševi i papagaji kao i nekolicina koza i ovaca. Njihov primarni cilj je da pruže drugu šansu svim životinjama koje su napuštene ili koje se ne nalaze u adekvatnom stanju/ okruženju, tako što ih spašavaju, leče, hrane i uz puno vremena i sreće, udomljavaju.

Šta nas sve očekuje na događaju u petak?

Očekuje nas film koji će se tek krajem godine pojaviti u bioskopima, mlataranje glavama i zavijanje na mesec uz svirku omiljenih beogradskih sv. Pseta, a onda gruvanje u noć uz ludi DJ set Sergeja Krstića. Pored toga biće i merch, majice koje smo štampali u Matrijaršiji specijalno za ovu priliku. Sav prihod od dogadjaja ići će za četvoronoge drugare. Takođe, Aleksandar Denić i Miloš Ćosović su donirali svoje radove koji će moći da se kupe na samom dogadjaju.

Plan je da se skupljeni novac iskoristi za pravljenje kućica i hranu za pse. Ko će praviti te kućice? Kako će to biti organizovano?

Pre dve godine se prvi put desila ovakva akcija, tako što smo stari nameštaj i razne druge materijale nalazili pored kontejnera a onda od njih, uz par drugara i nešto novca pravili kućice za Draževac. Odlučili smo da ove godine celu akciju dignemo na viši nivo prikupljanjem para na događaju koji organizujemo. Uz događaj kao novitet, ove godine nam se priključuje i drugar koji se profesionalno bavi stolarijom (Kesic woodcraft). Cela ideja je da zajedno osmislimo dizajn (recept) i uprostimo samu izradu kućica i obezbedimo materijal (sastojke), da pored nas u budućnosti svako ko se prijavi, uz malo alata može i sam da je napravi. Nešto poput koncepta Solidarne kuhinje, oni ti daju recept i sastojke a ti daješ vreme. Prihvatilište Draževac, kao što znamo nije jedino prihvatilište u Srbiji i ideja nam je da ako ceo koncept zaživi u jednom trenutku pokrivamo i druge azile/prihvatilišta i ulične pse.

Biće i projekcija filma, recite nam nešto više o tome?

Ne smem da kažem koji je, ali to je jedan sjajan film, možda i najbolji dokumentarac koji smo mi gledali poslednjih godina. Trenutno se prikazuje na evropskim festivalima i dobio je razne nagrade tako da je baš lepo od reditelja što nam ga „pozajmljuje” na veče i što će nam se pridružiti za Q&A. Film prati slikara Aleksandra Denića koji nas vodi kroz svoja razmišljanja, ulice i ulične pse.

Šta je ono što je trenutno najneophodnije prihvatilištu?

Trenutno su im najpotrebnije kućice, jer se zima bliži a većina pasa je bez krova nad glavom. Pored toga granule su uvek neophodne jer se broj pasa u Draževcu neprekidno povećava.

Na koji način ljudi mogu dugoročnije da pomognu prihvatilištu Draževac?

Pored jednokratnih donacija, najbolja vrsta pomoći je da se postane Patreon jer se na taj način doniranjem malog iznosa svakog meseca, azilu omogućava unapred obezbeđen prihod za mesečne troškove. Super stvar kod toga je što možeš da daješ i samo pet eura mesečno, kad se skupi mnoštvo ljudi koji daju po pet, to je već neki solidan iznos.

Zašto je bitno da ljudi uvide značaj podrške ovakvoj akciji?

Zato što životinje nemaju svoj glas, makar ne onaj koji može da im obezbedi (normalan) život i ako neko već daje svoj glas njima, kao Vesne, najmanje što možemo da uradimo je da se odazovemo i pomognemo. Važno je biti solidaran a mislim da je danas lakše nego ikad biti solidaran. Eto primera radi, platiš ulaz na žurku, već si donirao jednu kesu granula za četvoronoge drugare. A i što bi Endi Runi rekao: Prosečan pas je mnogo bolja osoba nego prosečna osoba.

Članak Pu spas za sve nas – događaj za sve pse i druge životinje azila Draževac se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Fotografija: Hana Piščević

Vesna kaže da životinje voli „otkako zna za sebe“. Još kada je išla u prvi razred osnovne škole pronašla je dva mačeta, donela ih kući i dala im imena Ivica i Marica. Međutim, oni su uginuli i Vesna to nikada nije prebolela. Od tada, nije je napustila želja da pomogne svim životinjama koje su gladne, žedne i same. Skupljala ih je u dvorištu, hranila i čuvala, a od 1999. godine, kada se razvela i počela da živi sama, rešila je da spasi što više životinja i počela je još češće da ih dovodi u svoje dvorište. Taj period za Vesnu nije bio jednostavan jer je obolela od maligne bolesti, ali i nailazila na, kako kaže, „pakosno ponašanje“ okoline, pogotovo komšija koje su je prijavljivale različitim inspekcijama (komunalna, veterinarska) zbog prikupljanja životinja. Međutim, niko nije mogao da nađe nikakvu primedbu na uslove u kojima su živele životinje, jer su oni, iako skromni, bili dostojanstveni. Azil je bio uredan i čist, a životinje vesele i raspoložene. Kako bi zaštitila životinje, Vesna je rešila da osnuje udruženje za zaštitu životinja i formalno registruje azil. Međutim, tada su nastali novi problemi.

„Ljudi su dovodili mnogo pasa, prebacivali ih u dvorište, bacali u džaku, svašta se tu dešavalo i nastala je velika borba da ih prehranim. Dala sam im dvorište, očistila sam ih, ali trebalo ih je hraniti, kao i dan – danas“, objašnjava Vesna.

Zbog potrebe da nabavi pseću hranu, Vesna je krenula da odlazi ispred Pet centra sa životinjama iz prihvatilišta, kako bi tražila donacije za hranu ili ih udomila, a ubrzo je napravila Fejsbuk stranicu.

U jednom trenutku, dok je tražila pomoć, kako sama kaže „kao grom iz vedra neba“ u njenom životu se pojavila Hana Piščević, koja ju je pozvala na promociju svoje knjige. Sav prihod koji je Hana dobila na promociji predala je prihvatilištu Draževac, što je jedno vreme učinilo azil održivim. Nakon toga i Maja Piščević, Hanina majka, napisala je knjigu i sav prihod je poklonila prihvatilištu Draževac.

„Otkrila sam Draževac pre pet godina, ispred Pet Centra na Novom Beogradu. Vesna, vlasnica prihvatilišta je stajala ispred ulaza sa svojom unukom i dva psa. Imali su neki kartonski znak na kom je pisalo da udomljavaju pse, kao i da prihvataju donacije u vidu granula. Ova družina postoji preko 15 godina, ali zvanično udruženje osnovali su 2009. godine. Nastala je tako što je Vesna jedna lavica koja smatra da svako živo biće zaslužuje svoju šansu. Krajem 2015. sam imala promociju svog prvog romana pa sam, kao i moja mama kasnije, novac od promocije donirala azilu. To je, valjda, bio neki prvi korak“, objašnjava Hana.

Svakodnevni troškovi prihvatilišta nisu mali – potrebno je kupiti lekove, konzerve hrane, granule, platiti veterinarske preglede i obezbediti kućice za pse. Vesna se zbog toga izborila za mogućnost da prikuplja donacije ispred Pet centra, iako je prvenstveno naišla na otpor, makar tri puta nedeljno.

Prihvatilište broji preko 400 životinja, a među njima su invalidni, stari i mali psi, mačke, magare spašeno sa klanice, ovce i koze, pa i jedna kobila koja je spašena od vuče kola.

„Smešna priča je da je Vesna spasila magarca tako što je toliko jurila kolima da stigne do klanice pre nego što ga se dočepaju, da je dobila kaznu za prekoračenje brzine i poziv na sud”, prepričava Hana.

Iako u prihvatilištu živi veliki broj životinja, Vesna kaže da se one dobro slažu, a ako se ponekad malo „posvađaju“, to brzo prođe.

„Prvo što vas začudi kad uđete u dvorište azila je ta ogromna gomila pasa u kojoj ima pitbulova spašenih iz borbi, kao i bezbroj kucova koje su ljudi tukli, a niko od njih se ni sa kim ne svađa, svi laju, ali niko ne grize. Kad smo pitali veliku Vesnu kako je to moguće, kako uspeva da ih socijalizuje, ona je odgovorila sa osmehom – Pa zna se ko je vođa čopora!”, kaže Hana.

Vesna i psi; Fotografija: Hana Piščević

Vesna, inače, živi u kući u čijem dvorištu se nalazi prihvatilište i ponosi se time što njene životinje nikada nisu same. Na pitanje kako izgleda svakodnevni život sa njima, Vesna odgovara – „prelepo, ne bih to menjala ni za šta na svetu”.

„To je radost, šala, to su oči koje gledaju sa puno zahvalnosti, to ne može da se opiše. To je nešto najlepše i najiskrenije što čovek može da doživi. Njihova radost mnogo znači i vrednija je od svih para i svake nagrade“, ističe Vesna.

Ipak, to je posao bez definisanog radnog vremena jer Vesna i njena unuka koja ima 17 godina svakog dana rade od ranog jutra, do kasno u noć. Pomoć joj pružaju dobrovoljci kao što je Hana i donatori koji mesečno uplate na račun prihvatilišta priloge koji su simbolični, ali ukoliko su redovni, mnogo znače.

Vesna je, takođe, ostvarila i značajne saradnje koje joj olakšavaju rad, kao što je saradnja sa Veterinom Beograd koja joj izlazi u susret kada je u pitanju sterilizacija pasa, saradnja sa opštinom Stari Grad koja joj izdaje dozvole da na Trgu Nikole Pašića udomljuje pse i prikuplja donacije, ali i saradnja sa drugim udruženjima kao što su Riska i ORCA.

Kao poseban problem Vesna ističe da prihvatilišta za životinje ne dobijaju nikakvu pomoć od države. Dodaje da država, umesto da pomaže, još i naplaćuje zelenu taksu koja iznosi 4000 dinara, a da ona za 4000 dinara može da kupi četiri džaka hrane za pse.

„Ja mislim da to nije fer i da to nije pošteno, jer ipak su to gradski psi, ulični psi, psi koji ih ne koštaju ništa. Psi su u dvorištu i za njih ne troše nijedan dinar. Gde ide taj novac koji mi, koji vodimo računa o uličnim psima umesto njih, ne dobijamo? I još nam uzimaju novac, mislim da to nije fer. Nije pošteno ni prema donatorima koji otkidaju od svojih usta da bi uplatili za ove životinje, a nije fer ni prema ovim jadnim životinjama“, kaže Vesna.

Vesna, ipak, smatra da bi država morala da povede računa o životinjama koje su na ulici.

„Mora nešto da se preduzme zato što je svakim danom sve više i više pasa po ulicama. Ljudi bacaju životinje. Treba malo povesti računa, pretresti odgajivačnice, jer većina njih nije prijavljena. Oni izbacuju pse na ulice, a onda se ti psi po ulicama nekontrolisano pare i stvaraju se čopori. Trebalo bi da država malo bolje povede računa o ovim jadnim napuštenim psima. Konkretno, ne postoji nikakva kazna za ljude koji izbacuju životinje na ulicu; ja pozovem policiju kada vidim da to neko uradi, a oni mi kažu da tu ne mogu ništa. Dakle, ovo je presipanje iz šupljeg u prazno. Zašto nam država ne obezbedi policiju za životinje, ali iz redova ljudi koji vole životinje, a ne ljudi koji će ih maltretirati i iživljavati se nad njima? Potrebno je da se životinje zaštite od ljudi koji se ponašaju bahato prema njima. I, naravno, treba suzbiti pseću mafiju.“

Vesna smatra da je neophodno da vodimo računa o životinjama, a njena životna mantra glasi – „Kako se čovek ponaša prema životinjama, tako se ponaša i prema ljudima“. Svoj posao izrazito voli jer smatra da joj borba za život svake životinje daje smisao.

„Njihov život je vredniji od svega, njihove vesele oči i radost kada te vide, to mnogo znači i nema nagradu.“

Ističe da prihvatilište čini timski rad u kome učestvuju donatori i ona. Posebno mesto u azilu zauzima i Hana, koja je ove godine zajedno sa svojim dečkom, Nebojšom Resanovićem, pokrenula akciju prikupljanja materijala za izradu kućica za pse, kako bi imali gde da budu tokom zime.

„Kućice pravi moj momak Nebojša Resanović Reska (sa kojim sam i započela ovu akciju) uz moju šegrtsku pomoć i uz još par prijatelja koji su se uključivali kad god su mogli. Materijal poput šperki, delova od ormana, polica i drugih stvari koje odlično posluže za konstrukciju, pronalazili smo pored kontejnera svuda po kraju. Čudo je šta ljudi bacaju! Jedino što smo morali da kupujemo su tegola (koja ide na krov) i još neke sitnice, poput šrafova. Nakon prve kućice, proces biva dosta jednostavan. Konstrukcija može biti bilo kakva, bitno je samo da se ispod kućice postavi ram od spojenih letvica koji je odiže od betona, kao neki vid izolacije. Napravili smo nekih petnaestak kućica i podstakli ljude da se i sami pridruže. Najlepša stvar je što psi znaju da je toplije na gomili pa se njih minimum pet potrpa u jednu kućicu”, kaže Hana.

Hana se odlučila da podrži prihvatilište Draževac jer je za nju svaki azil ili prihvatilište koje je provereno, koje zaista pomaže životinjama, raj na zemlji.

„Ono što Draževac čini drugačijim je to što prihvataju sve vrste životinja. Kako zdrave, tako i stare, bolesne i invalidne. Imaju preko 6 paralizovanih pasa koji moraju da nose pelene i zahtevaju negu 24/7. Takođe, velika stvar je što se o tolikom broju životinja brinu žena od 60 godina i devojčica od 17 godina“, podvlači Hana.

Osim učešća u ovoj akciji, ljudi mogu pomoći prihvatilištu Draževac na različite načine.

„Mi smo otvoreni za svaki predlog koji se tiče akcije. Mogu da pomognu tako što će udomiti nekog psa ili mačku. Mogu da doniraju novac, mogu da doniraju granule i konzerve hrane za invalidne pse. Ili da volontiraju, to je od velikog značaja, s obzirom da dve žene same spašavaju, leče, hrane i vole veliki broj životinja. Pomaže i da naprave kućicu za pse, bilo kakvu. Kao i da odu tamo, u azil, samo da maze sve te drugare željne ljubavi i pažnje. I, na kraju, naravno – pomažu i one medijske stvari kao što je deljenje objave u vezi sa azilom jer možda na tu objavu naiđe neko ko može da pomogne još malko više od njih. Anja i Strahinja (Whatifness) osim što su donirali kućice, priključili su se tako što su proširili priču na mrežama. Arsa, drugar iz „Dacide” nam se javio da pravi sajt, grafički dizajner Stefan Srećković će da ga dizajnira, a nekolicina se prijavila da fotka kucove radi lakšeg udomljavanja”, kaže Hana.

Vesna, ipak, ističe da je azilu najpotrebnija hrana.

„Konzerve za stare invalidne pse i granulice za mlađe. Ko koliko može. Ne treba nama novac, treba nam hrana da preživimo ovu zimu koja dolazi. I da dođu da se poigraju sa njima, vredni su te pažnje, zahvalni su. Treba im ljubav, ja imam dve ruke i unuka dve, a imamo preko 400 životinja.“

Hana i Reska

Prihvatilište Draževac trenutno se bori za donacije za hranu za pse, kao i da pronađe udomitelje za sve „čupave članove prihvatilišta” jer svaki pas koji živi u azilu može da se udomi. Traže i volontere, kao i nekoga koga bi zaposlili jer im je pomoć neophodna. Najveći izazov za azil predstavlja zima koja dolazi, jer su tada preko potrebni kako hrana, tako i zaklon od hladnog vremena i padavina. A ona počinje tek 21. decembra i trajaće do marta.

Prihvatilištu Draževac možete pomoći učešćem u akciji, doniranjem hrane za pse ili donacijama. Naravno, možete i udomiti životinju, a sve informacije o donacijama i udomljavanju možete pronaći na njihovom sajtu, Fejsbuk i Instagram profilu.

Naslovna ilustracija: Hana Piščević

Članak Prihvatilište Draževac: Nesebična borba za svaku životinju ulice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kratki dokumentarni film Ivane Todorović „A Harlem mother“ se od nedavno nalazi na kanalu The New York Times-a. Reč je o njenom završnom radu na katedri Documentary Media „The New Shool“ univerziteta u Njujorku, gde ju je odvela upravo ljubav prema kameri. Iako je prošla decenija od premijere, tematika kojom se film bavi i dalje je aktuelna – oružano nasilje na ulicama Harlema ne jenjava. Džin, majku ubijenog Latrona, Ivana je upoznala slučajno. Istražujući Njujork vožnjom metroom, naletela je na članove Demokratske stranke i krenula da posećuje njihove sastanke. Tamo se susrela sa Džin. Ivana je i svoj prvi film snimila sasvim slučajno, u Beogradu. Na Mirovnim studijama zainteresovala se za život Romske dece u nehigijenskim naseljima i poželela je da taj problem dokumentuje. Sama činjenica da je tu istu decu sretala dok prose na ulici, ali ih nije zaista videla, kod nje je stvorila potrebu da i druge ljudske priče učini vidljivim celom svetu. U ovom intervjuu sa Ivanom razgovaramo o ličnim iskustvima tokom snimanja ovih, ali i ostalih njenih filmova, tehnici „snimanja srcem“, ali i životima glavnih aktera dokumentaraca koje je snimala, onda kada su se kamere ugasile.

Film „A Harlem mother“  je prvi put prikazan 2010. godine. Kako sada, sa decenijskom vremenskom distancom, posmatraš ovaj film i samo iskustvo snimanja istog?

Kada sam upoznala majku Džin i čula njenu priču, znala sam da želim da napravim film o njoj i njenog borbi. Sićušna žena me je oduševila svojom snagom, sa kojom je uspela da nakon par godina od smrti  svog sina,  napravi organizaciju koja se borbi protiv oružanog nasilja mladih i spašava živote druge  dece. Tokom snimanja filma se desilo nekoliko ubistava mladih i  uvidela sam  veličinu problema oružanog nasilja mladih u Njujorku. Džin mi je dala dokumentarni film koji je njen sin Latron pravio na istu temu. Kada sam pogledala film, osećala sam da pravim omaž kolegi dokumentaristi i njegovom talentu koji, nažalost, nije imao vremena da se razvije Želela sam da kroz ovaj film ispričam tragičnu i inspirativnu priču iz perspektive majke i sina.  Film nosi univerzalnu emociju bola roditelja sa kojim  publika moze da se identifikuje, kao i sa snagom koja je proistekla iz tog bola.

Verujem da smo uspeli da napravimo film koji nosi tu emociju i da se sa njom i danas mnogi identifikuju. Nažalost, i sada  mnogo roditelja gubi svoju decu u oružanom nasilju u Americi ali i svuda u svetu.

Kako je izgledao taj period u kome si provodila vreme sa Džin?

„A Harlem Mother”, kratki dokumentarni film je moj završni rad na katedri Documentary Media na „The New Shool” univerziteta u Njujorku. Džin sam slučajno upoznala u Harlemu i odmah poželela da ispričam njenu priču i pomognem  filmom u njenoj borbi. Brzo smo se sprijateljile i pratili smo je u svim njenim aktivnostima narednih osam meseci snimanja filma.  Ja sam snimala i režirala film, a moj kolega, David Guiterrez Camps je snimao zvuk. Snimanje filma je bilo teško i naporno. Moj kolega i ja smo često plakali tokom snimanja sa Džin ili roditeljima čije priče smo slušali. Fizički je takođe bilo naporno, jer sam živela na sat vremena metrom od Harlema i na svako snimanje sam nosila 10 kila opreme i tehnike. Ali sa svakog snimanja sam se vraćala kući zadovoljna jer sam znala da radimo iskreno i da je važno. Po završetku filma koji je montirala Tijana Petrović, Džin je gostovala na svim festivalskim  prikazivanjima filma u Njujorku i na taj način dobila priliku da razgovara sa publikom o temi oružanog nasilja mladih. Film joj je otvorio vrata da gostuje u školama, univerzitetima i kulturnim centrima.

Dok si radila na filmu „A Harlem mother“ u Americi, zatekla te je vest o smrti Bojana, momka o kome si takođe radila dokumentarac pod nazivom „Rapresent“. Koliko je teško „izolovati se“ od priča na kojima radiš ili se to uopšte i ne trudiš, s obzirom na to da prvo provodiš dosta vremena sa osobama čiju priču želiš da preneseš, a kasnije proslavljate i praznike i u svakodnevnom ste kontaktu?

Bojanova smrt me je jako pogodila jer sam njega zavolela kao mlađeg brata. Taj udarac sam  lično primila. To se desilo u vreme kada smo završili montažu i postprodukciju filma „A Harlem Mother”.  Džin  mi je mnogo pomogla u nošenju sa bolom  i vodila me kroz taj bol prvih par meseci.

Sa svakom osobom  o kojoj sam pravila film sam se zbližila kao sa članom porodice. Mislim da je  drugačije nemoguće  praviti intimne dokumentarne filmove. Ovakvi odnosi nose i  lepe,  a ponekad i tužne i teške trenutke.

Izvor: Nebojša Petrović

Nakon Bojanove smrti, od jedne socijalne radnice ste čuli da prihvatilište za decu beskućnike njima toleriše konzumiranje nedozvoljenih supstanci, kako bi od raznih fondova dobijali novac za prevenciju narkomanije. Imaš li informaciju da li se neko time bavio kasnije?

Da, nakon Bojanove smrti  se pojavila žena koja je radila u Vasi Stajiću, popravnom domu u kom je Bojan bio, i koja je ispričala  da su predavači i direktor te škole dozvoljavali konzumiranje narkotika zbog para iz fondova koje su uzimali za prevenciju narkomanije. Ja sam u tom trenutku bila u Njujorku i znala da čim se vratim u Beograd, moraću da je nađem. Kada smo se videle, ona mi je demantovala celu priču. Meni je emotivno sve to teško palo, tako da nisam nastavila dalje da se bavim time.

Kada pričaš o svojim filmovima, nikada ne pominješ tehnike snimanja, tj. kažeš kako koristiš „tehniku srca“. Kako ta tehnika funkcioniše u praksi?

To je tehnika snimanja koju sam naučila u francuskoj radionici dokumentarnog filma „Ateliers Varan”.  Ako ja koja držim kameru i pričam priču, ne osetim to što vidim dok snimam, treba da isključim kameru, jer ni publika ne može da oseti ništa. Zato se snima iz srca, iz osećaja. Sve ostalo je tehnika rada, korišćenje opreme i tehnike snimanja. Ovu tehniku primenjujem i kada radim sa snimateljima, glavni parametar svakog kadra je da ima emociju.

Da li je sada kovanica „video street fighter“ jasnija ljudima, ili se i dalje trudiš da je objasniš?

Baš si me nasmejala, iskreno sam i zaboravila na to! To se nažalost izgubilo u brzini posla i jasnoći posla kojim se bavim, te sam sada samo rediteljka socijalno angažovanog filma.

Koliko ti je možda sticaj nesrećnih životnih okolnosti u porodici pomogao da budeš empatičnija i više primećuješ ljude sa margine kojima se niko ne bavi?

Da, sigurno je uticao na mene i približio me osećaju bola kod ljudi. Takođe, mislim da odrastanje u devedesetim, ratu, sankcijama, kasnije bombardovanju  i  potpuno odsutsvo „normalnog” života u našoj državi su me učinile empatičnom prema marginalizovanim ljudima.  

Prvi film na kome si radila bio je „Svakodnevica Romske dece iz Bloka 71“. Koliko ti je značilo, kao nekome ko je završio Etnologiju i Antropologiju, da već prvi film koji snimiš dobije brojne nagrade?

Mnogo  mi je značilo stvaranje tog  filma, kao prvo iskustvo dokumentarizma i istraživačkog rada. Sam uspeh filma, mi je otvorio vrata u svet  internacionalnih festivala, kao i  upoznavanje novih  kolega  i putovanja. Potpuno sam se očarala  filmom  i osetila da je to ono što želim da radim do kraja svog života.

Izvor: Nebojša Petrović

Da li si uspela da na neki način poboljšaš živote ljudima o kojima si radila dokumentarce?

Jesam, malo poboljšanje je svako osetio i zato se smatram srećnom umetnicom. Deca iz bloka 71 i dalje  dobijaju humanitarnu pomoć i paketiće za Novu godinu, i 12 godina nakon završetka filma. Bojan je dobio pare za život koje smo dobili kao podršku filma od Sekretarijata Grada Beograda i mesto u animacijskom timu tadašnjeg AFC-a, Džin je putovala sa filmom i otvarala dijalog sa mladima o oružanom nasilju, Goca o kojoj sam pravila film „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka” je putovala po festivalima i pričala sa publikom o položaju transvestita, bila je na  premijeri filma na festivalu u Berlinu, Sarajevu, Prizrenu, otvorila je Prajd  2013…

Izvor: Nebojša Petrović

Na onlajn platformama, tačnije platformi Vimeo, nalaze se samo filmovi „Rapresent“ i „A Harlem mother“. Da li znači da ostali: „Svakodnevica Roma“, „Makiš“, „Kad sam bio klinac, bila sam klinka“, „Ademovo ostrvo“ i „Kada sam kod kuće“ nastavljaju festivalski život, kada prođe trenutna situacija izazvana koronom?

Da, filmovi „Ademovo Ostrvo” i kratki igrani film „Kada sam kod kuće” putuju po festivalima i dalje, uskoro ćemo objaviti lepe vesti gde će se sve prikazati. Zbog novonastale situacije to ce biti online festivali. Takođe i film „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka“ i dalje putuje po festivalima, mada taj film ne bi ni mogao da bude online zbg bezbednosti karaktera. Film „Rapresent” sam objavila za online gledanje odmah nakon Bojanove smrti.

Kada možemo očekivati filmove „Žene Narodnog Fronta“ i „Azil“?

Dokumentarni film „Azil”  koji smo snimali u azilu za konje u Lapovu se nalazi u postprodukciji. Dokumentrani  film  „Žene Narodnog Fronta” koji smo snimali u bolnici Narodni Front se nalazi u fazi montaže. Za premijere oba filma ćemo videti kada, kako i gde ce se odigrati.

Primetila si da se mladima u Srbiji niko ne bavi. Zbog čega misliš da je tako i da li to nekako može da se promeni?

Živimo u društvu koje se ne bavi svojim građanima. Nažalost, to je deo sistema. Zbog toga je nasilje medju mladima veliko, veliki broj ljudi odlazi iz zemlje…Mislim da na promeni rade razne umetničke grupe ljudi koji pokušavaju mladima da daju izlaz, kroz film, kroz pozorište, kroz muziku. I to je jedina svetla tačka koju imamo.

Ako uopšte možeš da planiraš budućnost, da li ima više izgleda da ćeš otići iz Srbije ili da ćeš ostati u njoj?

Trenutno je jako teško da se planira budućnost s obrizom da su svi poslovi otkazani i ne zna se kada će se opet sve pokrenuti. Ja živim od predavanja dokumentarnog filma, koje inače radim više van zemlje nego kod nas. Nažalost, za mene u Srbiji  nema posla. Moji filmovi na kojima trenutno radim su vezani za naše podneblje, tako da sam za sada tu.

Članak Ivana Todorović: Dobar kadar nastaje iz srca se pojavljuje prvo na Oblakoder.