Ipak, kao po najboljoj režiji, ova tema počela je da mi se mota po glavi još pre par dana kada sam nabasao, lutajući bespućima interneta, na studiju o radnoj etici kod (us*aću se) milenijalaca. Komparativnim metodama ispostavilo se da, za razliku od bejbibumera, ove mlađe generacije u mnogo većoj meri gaje poslovnu etiku. Za ovo tumačenje postoje 2 razloga, prvo milenijalci nisu skloni zavaravanju da posao treba da bude užitak na bilo koji način već na rad gledaju kroz čist neoliberalno lanac premisa:

Hoću da trošim–>Trebaju mi pare–>Zaradim pare–>Trošim

Što bi moja keva rekla- “pa to i ne čudi, to su generacije kojima su pucale bombe nad glavama od najranijeg detinjstva!“. Ipak ova studija ne priča o mladima iz Srbije, Crne Gore, Bosne ili Hrvatske, pa mi zato ova teza smrdi na previše olako prihvatanje stereotipa, koje ću zarad ovog teksta preskočiti jer iziskuje osvrt za sebe. Ipak drugi razlog mi je mnogo simpatičniji jer on kaže da su milenijalci, gledajući svoje roditelje, stekli potpuno suprotan odnos prema radu i poslu uopšte. Za razliku od svojih roditelja koji su se poslu davali “i dušom i telom” mladi se radu okreću kao imanentnoj društvenoj pojavi i time vrlo nesvesno dokazuju tezu o društvenoj cirkularnosti i točku “jakih” i “slabih” generacija.

Koliko god se trudio i donekle poistovetio sa tezom o jakoj radnoj etici u milenijalaca, ova studija me je ostavila u čudu. Jer barem na ovom našem parčetu planete, mladi proživljavaju, u najmanju ruku, vrlo loše napisane epizode alana forda počevši od obrazovanja pa sve do prvih radnih iskustava.

Kada bi nabacali sve na kelnersko blokče, mladi bi, da bi došli do posla, trebali da pretrče vrlo ozbiljnu trku sa preponama, gde foto-finiš igra presudnu ulogu a visina prepona varira od metra do metra. Pa bi tako na samom startu zapela već nekolicina koja ne pokaže razumevanje i barem osnovno shvatanje procesa mejoze i mitoze. Ona deca čija bi pažnja usled apstraktnosti pojmova i procesa, počela da luta po učionici bili bi predstavljeni roditeljima kao nedorasli, ponekad priglupi a dešavalo se i poluretardirani.

Velika gospođa Indira, bivša pevačica Kolonije, jednom je otpevala da “svet voli pobednike” pri čemu duboko verujem da je, zbog nepravilne metrike, iz finalne verzije otpao ostatak stihe koji kaže “i mediokritete” ali dobro pobednici su ostali. Isti ti pobednici upisali su željene srednje škole a kasnije i fakultete, probijali su se skoro savršenim interpretacijama pasusa iz knjiga kroz obrazovni sistem i brzinom svetlosti došli u položaj da traže posao.

E tu počinje jednačina sa bezbroj nepoznatih.

Osim u slučaju da određena mlada osoba ne želi da se zaposli u IT sektoru, u svim drugim branšama su scenariji do dolaska do posla šareni(pod uslovom da do tada ista ta mlada individua nije zapalila preko najbližeg graničnog prelaza). Od onih koji volontiraju do beskraja jer ih “uvode u posao” do onih koji mimo svojih master diploma rade u magacinima Ikea, Lidlova i sličnim jer, poređenja radi, plata mladog novinara kreće se između 25000 i 35000(u najboljem slučaju) dinara, dok sve gore navedene firme nude veće plate za poslove sa manjom spremom. Pa gde su se sakrili oni Montipajtonovci pa režiraju ovo?!

Čak 22% nezaposlenih čine mlađi od 30 godina, što je očajna statistika, i za suze i za smeh. Za smeh? Pa i za smeh jer mi je drugar koji drži firmu za mašinsku obradu(inače moj vršnjak) ne može već godinama da pronađe mlade koji bi učili da rade na mašinama za obradu-“pa gde da ih nađem, iz škola izađu bez znanja a i većina njih će pre da radi na pumpi za 25000 nego da se prlja za mašinom za 60000 dinara“

Ovakvim kontradiktornostima nikad kraja, što je u neku ruku i logično jer sistem koji je stvorio Barbaru Životić, u kom svaki fakultet ima smer za neki menadžment(što će se ispostaviti kao najskuplja reč u srba) i koji mlade podstiče da postanu roditelji dečijim pesmicama i rimama, verovatno drugačije ne bi opstao.

Protivrečnost je i to što se praznik rada vrlo progresivno pretvorio u samo “1. maj” pa je tako srž ostala pokopana negde na periferiji domaće istorije a forma pijanke proživljava svoje nove inkarnacije. Pa će tako po mnogim livadam i odmorištima, proslava dana rada postati i kontradikcija samoj sebi. A puste i đubreta pune poljane će već drugog maja biti samo slika sistema koji prvi maj pamti po roštilju, sebe definiše kroz uspehe svojih mediokriteta, svoje heroje zaboravlja i patetično liže rane svojih pogrešnih izbora.

Članak Banalitika: Prvomajske kontradiktornosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vrlo mi je bilo simp(tom)atično to loženje da će predsednik izaći i nešto reći, slično onim filmskim obrraćanjima naciji kakva se plasiraju po filmovima (level Harison Ford). Jer gledajući sve medije, nigde se nije moglo ni naslutiti, na koju temu će predsednik govoriti, a još manje da li će držati govor u kameru ili sesti sa nekim za sto.

Drugi dan protesta prošao je nešto burnije, predsedništvo je bilo pod blokadom, a predsednik i ministar unutrašnjih dela peglali su šah, tobože ih ne tangira činjenica da jedna određena ekipa ne želi da im dozvoli izlazak sve dok ne sednu za okrugli sto. Ovaj potez me je iskreno podsetio na onu sjajnu anegdotu iz predstave Radovan Treći, kada Radmilović opisuje kako ide po igranci i moli devojke za ples. Pošto svi znamo ko je gospodin Zoran Radmilović , a i da su njegove replike iz gorepomenute predstave uglavnom pune psovki, mislim da je neukusno vući paralele sa predsednikom.

Istog tog drugog dana, uhapšeni su i neki ljudi, prema navodima medija uglavnom mladi momci, što oni koji su gađali policiju kamenicama što oni koji su upadali u RTS. Jedan od njih je i moj fakultetski prijatelj, čovek sa kojim nisam puno vremena provodio ali za koga sam uvek znao da je retko čestit i na mestu momak. I pored toga najupečatljivija će mi ostati slika žene koja čeka da joj puste osamnestogodišnjeg sina iz pritvora. Ako neko do sada nije ukapirao, ova će slika verovatno ostati tihi vizuelni identitet protesta, neka dovoljno jasna opomena, o tome da će verovatno obići svet i imati svoj, nezavisan život, da i ne govorim.

Protesti ipak nisu ostali jedina tema ovog martovskog vikenda. Nedelja je bila i dan kada smo obeležavali 15 godina od, možda jednog od najjezivijih perioda srpske moderne istorije, kada su izvršeni masovna zlodela nad srbima sa Kosmetu, čime se proterivanje Srba sa tih prostora praktično finaliziralo.

Ova dva momenta povezaniji su nego što se zaista čini. Jer kao prema psihološkom sindromu, u odbranu trenutne vlasti krenuli su u najvećoj meri oni koji političkom promenom ništa niti dobijaju niti gube. Godine pogrešno prenetih i još bitnije, pogrešno protumačenih informacija pokazuju svoje prve plodove.

Duboko usađen strah od građanskog rata nošen novospoznatom potrebom za političkom konsolidacijom u ovako bitnim trenutcima za naš narod, stvorili su grupu onih kojima ne treba izričita naredba ili bilo kakva vrsta spoljnog pritiska, oni samoinicijativno brane ono što im se sistematski serviralo kao istina. Neki montipajtonovac bi ovakvo stanje verovatno nazvao PolitZombizam.

Ipak traženje simboličke pozicije sa koje bi mogli da krenu u odbranu svetinje, nije dug, a još manje, mukotrpan posao. Protesti su povezani sa godišnjicom pogroma Srba na Kosmetu! Nemojte se zavarati, onaj montipajtonovac iz prethodnog paragrafa nije umešao prste i ovde, jer se u različitim zapećcima sajber prostora brzo rodila ideja da su Haradinaj i Tači platili opoziciji da napravi haos u Beogradu i time destabilizuje ili u najboljem slučaku potpuno svrgne vladajuču partiju. Verovatno bi nakon toga, došavši na vlast, opozicija sama sebi, odnosno Srbiji uvla takse od 300% na uvoz, jer „ako je šiptar krvav do lakata, drugosrbijanac mora do ramena“.

I za kraj kao neka trešnjica na šlagu već prilično gabaritne torte pojavljuje se sledeći komentar:

Da neko ne bi imao zablude, sve profile čije sam komentare u ovom tekstu naveo sam lično pregledao i mogu sa velikom sigurnošću reći da niti jedan nije lažan. Da se ne bi pronašao neki neverni Toma i prišio mi kako prenosim botove, jer je njima ipak plaćeno da takve stvari pišu.

Elem kao problem se ukazao sporan izbor datuma za protest, jer bismo trebali da se, po svoj logici, tog dana prisećamo žrtava iz strašnog pogroma. Apsolutno tačno! Ne volim laka poređenja i neću ih ovde koristiti, ali je zaista pitanje da li smo kao narod videli nešto toliko brutalno i vanserijski nasilno kao što je taj martovski pogrom. Međutim dobro pitanje bi bilo, da sebi olakšamo misaone procese u budućnosti, kako se pogrom desio, kako je dozvoljeno da Srbi budu ubijani?

Rezolucija 1244, koju je potpisao Slobodan Milošević (a u čijoj se tadašnjoj vlasti nalazilo upravo nekoliko vodećih ličnosti današnje političke scene), definisala je Kosmet kao i dalje sastavni deo SR Jugoslavije, što je bio svojevrstan uspeh. Ipak kao takva ta pobeda je, ispostaviće se, ostala beznačajna jer je ista ta SR Jugoslavija bila prinuđena da skloni svoje bezbednosne snage sa Kosmeta, čime je prema svim pravilima politike, na tom svom delu teritorije, imala autoritet samo na papiru.

Oni koji su pak davali prevelike nade u istu tu rezoluciju i međunarodnu pravdu, verovatno su trebali samo malo dublje da se osvrnu u blisku prošlost i sete se Libije, Iraka, Vijetnama pa na neki način i bombardovanja koje je bilo u toku sve do samog potpisivanja iste te rezolucije. Međunarodna pravda je krhka i vrlo savitljiva i lako prelazi liniju favorizovanja, poput sudija sa svetskog prvenstva prošle godine. Pravdu, u međunarodnim vodama, ima onaj koji je spreman da je plati, na ovaj ili onaj način.

I tako se opet iznova dokazuje da je sećanje u Srba vrlo nepredvidiva, skoro hemijski nestabilna, kategorija. Ponekad se čak čini da je ono vrlo selektivno i da ima rok trajanja. Drugim rečima, ako je opozicija zajedno sa svojim pristalicama “zaboravila” i skrajnula 2004. godinu i martovski pogrom Srba na Kosmetu, zapitajte se da li ste vi zaboravili 1999. i ko je taj pogrom pravno i omogućio.

Članak Banalitika: Protesti kroz printskrinove se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Naravno da je tema pozamašan istorijat seksualnih napada predsednika opštine Brus, Milutina Jeličića Jutke i jedne od njegovih „žrtava“, koja je rešila da javno priča o tome, Marije Lukić. Bitna stvar, zbog koje postoji mogućnost da me neko napuca, je zašto je žrtva napisano sa znacima navoda? Sigurno nije zato što sumnjam u verodostojnost priče, već zato što iz iskustva znam da niko ne voli da bude viktimizovan, naročito kada ga teškom žrtvom pravi jedan novinar. Ako je žena već pretrpela toliko, i bila žrtva ucene, ne moramo joj to još i nabijati na nos.

Elem, “muda” su u našem društvu velika stvar, naročito kada ih pokaže jedna žena, neko ko, kada se uzmu u obzir sve tradicionalne stigme našeg društva verovatno nije u najzavidnijoj poziciji. Dotična Marija Lukić izašla je pred javnost, objasnila šta je gospodin Jeličić radio i još bitnije kakve joj je poruke slao na čemu joj do poda salutiram, međutim neće proći još dugo pa ćemo opet gledati scenario – „Što volim kad novinarke lako kleknu“.

Kao i svako ko ima IQ Foresta Gampa ili viši (čitaj 75 ) kapira da Jutka nije izolovan – Jebiga, desilo se- slučaj, a odatle i dolazi povlačenje paralela sa slučajem Bate Gašića. Jer Jutka je sam dao ostavku, a budimo realni da pravda ima bilo kakav pijetet ovdašnjih vlasti, istog dana bi dobio otkaz jačine šuta u zadnjicu, a verovatno i ozbiljnu osudu zvaničnih vlasti.

Međutim kao i sa Gašićem, u priči se tražio dovoljno tup ugao iz kog bi ispalo da je sve to malo preterano i da smo mi svi to, eto, pogrešno procenili. Ipak, dovoljno tup ugao nije pronađen pa je eto Jutka sam lepo uručio ostavku. Ostavka je najefemerniji potez koji može da se povuče u ovakvoj situaciji, slično kao kada bih ja nekoga udario kolima, pa mu rekao izvini i pomislio da je to iole dovoljno, jer nije. Ovakvo rešavanje problema, kojem je vlast i u drugim zemljana sklona, a to je da se korov samo potkresuje, ali ne i da se sistemski uništava, ostavlja otvoreno pitanje šta će biti u drugim manjim mestima po Srbiji? Kako će žene u Loznici, Guči, Arilju ili Pančevu biti sigurnije time što je Jutka dao ostavku? A da ne govorimo o tome što će, za najkasnije, šest meseci, isti taj Milutin Jeličić Jutka imati neku drugu poziciju, verovatno u javnom sektoru, a ko zna možda će biti bolje plaćena, pokajnicima i povratnicima treba pružiti bolju šansu od one koju su već upropastili.

Drugi deo problema koji mi je zapao za oko jeste, kao i uvek, na koju stranu je javnost rešila da stane. Naravno po redovnom scenariju, svi su za osudu, međutim uvek ima onih koji pored osude moraju da dodaju neka svoja dodatna analitička objašnjenja ili u još boljem slučaju predviđanja.

Kao i uvek prvi komentari dođu od onih likova „ko joj je kriv kad provocira“- znači rođače šta, treba da kamenujemo žene koje se skockaju, koje su zgodne, atraktivne? Mislim kapiram u kom smeru ideš, ali iako volim da se okrenem za zgodnom ribom, sumnjam da ću uzeti da je zbog toga i ucenjujem, poprilično je neukusno. A i nije šmekerski.

Kada je ovaj tip ličnosti prestao da se javlja na zadatu temu, pojavila se sjajna stvar. Naime sada već popularna stranica „Kartografija“ napravila je kartu Evrope na kojoj se vidi udeo žena u ukupnom broju naučnih istraživača. Ono što je najzanimljivije je to da su „nerazvijene“ zemlje sa Balkana na apsolutno prvim mestima, od Albanije koja je prva na listi, Makedonije koja je treća pa sve do Hrvatske i Srbije koje su na šestom i sedmom mestu.

Ova karta me je iskreno jako obradovala, naročito što se pojavila tih dana kada se priča o Jutki zahuktavala, ali ono što mi je ubilo taj entuzijazam bilo je preterano poređenje ova dva fenomena. Pa su se tako pronašle i neke prepametne glavice koje su pokušale da aferu „Jutka“ bace u drugi plan upravo ovom kartom, tobože smo svi mi budale jer se eto bavimo jednom ženom i jednim napasnikom, a živimo u zemlji kojoj većina Evrope može samo da zavidi na ženama koje se bave naučnim istraživanjima.

Ovakva laskava statistika je sjajna stvar, ali broj žena u naučnim krugovima sigurno ne odražava odnos određenog naroda prema njima, naročito kod nas, gde se profesije naučnika ili profesora relativno malo cene. Da pojasnimo, to što je žena naučnik, ne znači da se barem nekoliko puta u životu nije susrela sa sličnim likovima kakav je Jutka, pa možda i gorim.

Jer da se ne lažemo poređenje je kao kada je onomad neko, u šali, rekao da je Kolumbijski predsednik Uribe smanjio nezaposlenost time što je napunio zatvore.

Za kraj, što bi rekao jedan moj savremenik, da nema žena sa ovih naših, balkanskih, prostora mi bi svi zajedno postojali još jedino u nekim enciklopedijama, u odeljku „Bilo jednom na Balkanu“ jer onda kada je balkancima najteže tada ih iz govana uglavnom vade žene.P

Članak Banalitika: Naučnice u raljama Jutke se pojavljuje prvo na Oblakoder.