Posebna muzička poslastica je spot Mile Sile, muzičke zvezde u usponu koju u nastavku filma tumači Miona Marković. Savremena srpska muzička zvezda koja živi od milionskih YouTube pregleda, u viralnom vrtlogu Instagrama i TikToka, uz neizbežna vikend gostovanja pred dijasporom, nalazi se u centru novog zapleta koji staru ekipu vodi čak u Beč.

Autor pesme je Coby u produkciji Bassivity digital.

Ekipa filma pustila je specijalni muzički video kao najavu koji možete pogledati na YouTube-u.

Legendarna ekipa predvođena Sergejem Trifunovićem, Borisom Milivojevićem, Nikolom Đuričkom, Sekom Sablić, Majom Mandžukom, Milicom Vujović, Draganom Macom Marinkovićem, Mionom Marković, Vladom Kovačevićem, upotpunjena je i mladim glumcima: Ivanom Zečević, Markom Pavlovićem i Stojšom Oljačićem, ali i poznatim reperima Ivanom Ivanovićem Juiceom i Smoke Mardeljanom. 

Fotografija: Aleksandar Letić

Članak Mila Sila kreće u osvajanje YouTube trendinga se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Bojana je za magazin Elle povodom novog albuma ispričala da su pesme nastajale inspirisane svakodnevnim dešavanjima iz života, a o pesmi Ljubav govori: „Sve je Ljubav i Ljubav je svuda. Ljubav je prema partneru, prema detetu, prema roditelju, prema porodici i prijateljima. Ljubav je borba. Ljubav je i samoća. Ako postoji i tada, znači da je istinski nosiš u sebi, a ja sam kroz ovaj proces saznala da je imam i u beznađu, da je imam uvek”.

Album je nastajao u toku nekoliko godina i izašao je u izdanju Bassivity Digital. Nove pesme su od 11. februara 2023. zvanično dostupne na svim streaming servisima. 

Članak Bojana Vunturišević objavila novi album se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Dvadesete godine su izazovan period u kom se pred mlade postavljaju visoka očekivanja, smatramo ih odraslim, iako oni u tom periodu tek treba da steknu važna životna iskustva. Na tom putu oni često zaboravljaju ili ne uspevaju da nauče kako da budu odgovorni prema sebi. Pesmom koju je otpevala Zoi kao predstavnik te generacije, želeli smo da pokažemo da je to nešto kroz šta svi mladi prolaze, da su svakodnevne dileme zajednički imenitelj, ali i da skrenemo pažnju na projekat Zdravo dvadesete kao mesto gde postoje provereni odgovori na mnoga od pitanja koja mladi danas imaju“, izjavila je Jelena Parojčić, izvršni direktor za ljudske resurse u kompaniji Galenika.

Zoi, kao izvođač odabrana je kao predstavnik generacije, ali i zbog toga što kroz svoje prethodne pesme provlači sve teme sa kojima se mladi poistovećuju. Na izbor Zoi uticali su i glasovi pratilaca društvenih mreža „Zdravo dvadesete“ i njihovo nepodeljeno mišljenje o njenom pozitivnom generacijskom imidžu.

„Ja sam stalno u nekim preispitivanjima. Verujem da su to te godine kada osećaš pritisak da sad moraš da ‘pronadješ sebe’ i vidiš gde ćeš i kako ćeš. Ali suštinski mi je trenutno najvažnije da radim što više na sebi generalno. Trudim da nekako pratim svoj instinkt i da se ne zagubim u okeanu irelevantnih stvari i informacija koje nas obuzimaju“, rekla je Zoi povodom predstavljanja pesme „Dvadesete“.

Tekst, aranžman i kompletnu produkciju pesme „Dvadesete“ realizovao je Bassivity Digital, a dostupna je na svim streaming platformamama, kao i na Youtube-u.

Platforma „Zdravo dvadesete“ predstavlja održivi i društveno-odgovoran projekat kompanije Galenika, namenjen studentima i publici od 18 do 29 godina sa ciljem pružanja relevantnih informacija o oblasti mentalnog i fizičkog zdravlja. Ovim projektom kompanija Galenika je želela da pomogne dvadesetogodišnjacima i uveri ih da razume izazove sa kojima se suočavaju, te da im pruži podršku u sadašnjosti, kako bi ih pripremili za zdraviju budućnost.

Članak Zoi i Zdravo dvadesete objavili himnu generacije Z se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pred nastup na Kišobranu sa Zoi smo, na kratko, razgovarali o značaju Bassivity-ja za njenu karijeru, predstojećem nastupu, kao i njenom vizuelnom identitetu.

S obzirom da si svojom muzikom privukla najrazličitiju publiku, kako bi okarakterisala svoj muzički stil?

Zoi: Ne znam iskreno, stvarno volim svašta da slušam i volim da eksperimentišem sa zvukom i verujem da ću tek.

Dosta pažnje posvećuješ spotovima i imaju određenu estetiku, koliko ti je to bitno?

Mislim da vizual dosta znači u smislu da daje prostor za objašnjavanje nekih momenata u pesmi koje bi neko možda propustio mizički. Generalno sam vizualni tip i volim i uživam u stvaranju toga. Takođe, striming platforme nisu još toliko uobičajene kod nas pa samim ti spot privlači više ljudi, koji možda ni ne bi znali za pesmu da je izašao samo audio.

Koliko ti učestvuješ u samoj ideji za kreiranje spotova?

Ljudi sa kojima saradjujem su pored toga i moji najbliži prijatelji tako da već od prvog demoa razmatramo šta ćemo i kako ćemo. Maštamo i planiramo mesecima unapred i tako… Tako da poprilično!

Često sarađuješ sa Ljubbom, šta ti se najviše dopada kod njegovog rada?

Pored toga što je najbolji u tome što radi, mnogo smo kliknuli i mnogo se razumemo. Verujem da bi nešto bilo stvarno iskreno, a to je ono čemu težim, neko mora da te baš poznaje i da delite sve – to je ono što Ljubba i ja radimo.

Potpisala si za Bassivity, koliko ti je to značilo za razvoj karijere?

Beskrajno poštujem i volim ljude sa kojima sarađujem u Bassivity-ju i zahvalna sam na svemu sto su mi omogućili i na njihovoj podršci i razumevanju. Sigurna sam da sam na pravom mestu!

Imaš li neku svoju pesmu koja ti je najdraža?

Nemam, ali možda svaka sledeća koja dolazi.

Pesma koju slušaš na repeat u poslednje vreme?

Hentai od Rosalie.

Pesma koju preskažeš na shuffle-u?

Zavisi od raspoloženja.

Album koji te oduševio u poslednje vreme?

Milice Pavlović.

Nastupaš na Kišobranu 16. aprila u Drugstore-u, koliko i sama pratiš domaću scenu koju okupljaju Kišobranci?

Sve ja pratim po malo.

Šta publika može da očekuje od tvog nastupa u subotu?

Nadam se lep provod!

Fotografije: Privatna arhiva

Članak Zoi o Bassivity-ju, spotovima i nastupu na Kišobranu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mi smo sa Đorđem proćaskali o projektu Džordži, žanrovskim (ne)određenjima, izazovima koje donosi rad u modnoj industriji, ali i o vezi između mode i muzike. Pitali smo ga i zašto ne pije – odgovor ipak leži u tekstu pesme.

Kada si počeo da se baviš muzikom ?

Đorđe Ćulafić: Još kao klinac sam voleo da se zezam sa ritmom. Majka mi je kupila gitaru kad sam imao 12 godina. Nisam nikad išao na časove, nisam školovan muzičar. Kasnije sam se zainteresovao za pevanje i naučio da sviram još par instrumenata. Ipak, više sam otišao u produkciju nego što sam počeo ozbiljnije da se bavim sviranjem nekog instrumenta.

Da li i dalje postoji bend Lem Jem sa kojim si nastupao kao frontmen?

Mi smo prvo bili bend koji se zvao Hell Jack, svirali smo kavere. Iskreno, bend je nastao isključivo zbog riba, normalno kao i svaki bend. Čak je i Džon Lenon rekao da su počeli da sviraju zbog ribe. Napravili smo album od 10 pesama, sve su na engleskom, ja sam pisao tekstove, a Danilo Orlović ih je producirao. Nakon toga smo krenuli sa svirkama i onda smo se posvađali i bend se raspao prošle godine. Tako da bend više ne postoji. Albuma nema na platformama jer je zarobljen, odnosno, usled neslaganja je sporazumno neobjavljen. Zbog toga nismo ništa izbacili, a šteta, jer stvarno zvuči zanimljivo, kao da je iz neke njujorške garaže.

Kako je došlo do saradnje sa Bassivitijem i solo pesme ,,Ne pijem“?

E, to je zanimljivo. Drugar koji mi je radio spot je došao na ideju još pre dve godine da imam solo projekat i uvek me je bodrio. Hteo je da uradim nešto popularno i da utičem na neku drugu scenu. Napravio sam ,,Ne pijem“ za sedam minuta, sve je to relativno brzo bilo gotovo. Onda smo otišli u studio, snimili je, isproducirali je, sve na svoju ruku. Zatim sam pogledao dostupne kanale u Srbiji i Bassivity mi je delovao kao neki najrealniji izbor, mislim da je pesma u njihovom konceptu.

U kom žanru se ti najbolje osećaš?

Pa znaš šta, nije do toga kako se osećaš. Ja pravim muziku i slušam muziku i pošto se time bavim meni mozak ne sme da bude zatvoren što se tiče ukusa. Postoji istraživanje da posle tridesete godine čovek teško prihvata novu muziku, nove žanrove, sve ostaje na onome što mu je već poznato. Napor je otići negde drugde, ali kada ti se otvori mogućnost za razumevanje muzike drugačije od one na koju si navikao, prisvajaš je kao svoju. Najbolje se osećam u onome što u tom trenutku mogu da iznesem. Ne ogranničavam se žanrom.

Da li te više inspiriše muzika ili ipak modeling kojim se baviš profesionalno?

Modelingom sam počeo da se bavim pre pet godina, jako spontano. Super je to za mladu osobu, putuješ, još i zaradiš nešto, ne možeš da imaš bolju mladost, ako mene pitaš. Ne bih to menjao. Sa druge strane, od muzike me zarada ne zanima. To je čista ljubav, muzika me inspiriše. Modelingom se bez novca ne bih bavio. Imao sam divnog agenta. Drea Vujović me je pronašla, dala mi prve štikle da hodam na reviji (smeh).  Ja sam joj jedan od prvih modela. Tada nisam imao dodirne tačke sa modnom industrijom. Bio sam toliki laik, da sam mislio da je Versaće brend peškira. Uglavnom, uleteo sam u to i Drea me je profesionalno sprovela kroz čitav proces. Ne bih se bavio modelingom da nije nje.

Šta je najvažnije za uspeh u modnoj industriji?

Osim fizičkog izgleda koji odgovara tom nekom klijentu – karakter. Što je širi tvoj pogled na svet, znanje, socijalna sposobnost, to je veća šansa da će neko želeti da radi sa tobom. Meni je bavljenje muzikom tu dosta pomoglo jer klijent može da me vidi u pokretu, na svirci. Tako se najlakše izražava karakter. Ipak, mislim da imam mnogo više mogućnosti da opstanem u muzici nego u modelingu, kao ličnost.

Koliko je bavljenje manekenstvom na svetskom nivou zahtevan posao?

Povlastica je biti u ovom poslu ako si pametan i odgovoran. Najjače mi je kad mi neko kaže – ma ti se samo slikaš i dobijaš lovu za to. Ljudi ne shvataju da je snimanje izuzetno zahtevno, to je neprirodno ponašanje praćeno nervozom jer sve traje veoma dugo. Snimanje zna da traje i po 16 sati. Nekad moraš da pristaneš na nehumane uslove. U isto vreme moraš da izgledaš dobro, da budeš komunikativan, socijalno sposoban da istraješ tokom celog dana. Takođe, zanimljivo je da, kada se slika letnja kampanja, snima se zimi i obrnuto. Tako da se može zadesiti da se slikaš u bundi, na trideset stepeni na Malibuu.

Smatraš li da je važno da muzičar ima prepoznatljiv stil (imidž)?

Mislim da svaki umetnik treba da ima karakter koji je prepoznatljiv sam po sebi. Smatram da svako ima svoj imidž, samo je pitanje na koji način će ga ispoljiti, da li će biti konformista ili individua. Posebno je važno za javne ličnosti da imaju taj neki pečat koji će braniti ono za šta se zalažu.

Na čemu trenutno radiš i šta da očekujemo od tebe u budućnosti?

Imam još pet pesama u ovom projektu (Dzordži), imam i druge projekte koji teško da mogu da vide svetlost dana uskoro. Muzika, ipak, je skup zanat. Što je veći izazov, više novca ti je potrebno.

Naslovna fotografija: GQ Italija

Članak Ko je Džordži i zašto ne pije? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na scenu su ušli u velikom stilu. Iako Dragan Đorđević u svojoj knjizi Mala crna muzika za početak „drugog talasa hip-hopa“ uzima izbacivanje singla Beogradskog Sindikata – Govedine (septembar 2002), Bassivity Music već u novembru izbacuje album Ekipa stigla, koji do današnjeg dana drži kultni status među slušaocima. VIP dvojac, Reksona i Ikac, u tom momentu momci od 20 i 22 godine donose  u zvučnike iskrenu priču o dekadentnom, sankcijama i bombardovanjem narušenom Beogradu u kome sve vrvi od kriminala i droge.

U naredne dve godine pod etiketom Basivitija izlaze dva mikstejpa: Bassivity mixtape prvi put i Ulice vol. 1, na kojima su se publici predstavili brojni mladi reperi kao što su Struka, Who See ili Lud, a neki su taj plasman i iskoristili tako što su u narednim godinama ostali relevantna imena u igri. Ovim mikstejpovima su svoj doprinos dali i reperi koji su u to doba već uveliko bili na sceni, poput Suida ili Đusa. Osim ovih mikstejpova, Bassivity Music je do 2007. izdao još 6 albuma, od kojih se, makar za polovinu može reći da zaslužuju da se nazovu klasicima.

Nakon 2007. dolazi do prekida u izdavaštvu koji traje sve do 2012. U tom međuperiodu izdavaštva, Bassivity počinje da fokus prebacuje sa striktno hip-hop muzike na produkciju zvuka u opštem smislu, a kako je Vanja Ulepić, čovek koji je i osnovao Bassivity u tom periodu živeo u SAD, Bassivity je pokušavao da napravi proboj i na tom najvećem hip-hop tržištu – američkom, a u samom direktnom kontaktu s američkom muzičkom industrijom, u Srbiju će doneti nove načine vođenja izdavačke kuće, kao i stvaranja same muzike.

E sad, toliko o faktografiji (donekle).

Ako se uzme u obzir da je, za neki prvi kontakt s rep muzikom (a da se ona ne doživi isključivo kao muzika gde „tu neko nešto priča i maše rukama“) kraj osnovne škole, moja generacija, pa i ja sam dolazimo u kontakt negde krajem 2009. i početkom 2010, u zavisnosti od toga kako su čiji roditelji bili voljni da u svoje kuće uvedu i tu novotariju zvanu internet. Upravo to je bio period kada je VIP izbacio svoj drugi album, Živa istina, istina ne za Bassivity, koji je tada bio u svojoj izdavačkoj pauzi, i taj album me (nas) je u dobroj meri uvukao u ovu priču.

Nakon Žive istine sledeći logičan korak bio je poslušati šta su to ti ljudi izbacivali ranije, što nas dovodi do albuma Ekipa stigla. Ovde saznajemo priču koju nismo mogli čuti ni u školi, a od roditelja još manje, a koju opet tada nismo mogli da je razumemo kako bismo sada, nakon skoro 10 godina. Saznali smo priču koja je bila veoma značajna za formiranje nekih stavova i razmišljanja u tim godinama.

Fast forward dve godine – svi prethodno izdati i spomenuti albumi su poslušani bezbroj puta, gomila pesama je bila naučena napamet… Nama, kao srednjoškolcima, se tada ponovo pojavljuju nove stvari za otkrivanje pod Bassivity etiketom. Doduše, ovoga puta malo izmenjenom – Digital umesto Music.

Ako je nalet Basivitija u drugom talasu hip-hopa bio u velikom stilu ovaj, tzv. treći talas, nije mnogo zaostajao. Albumi su izlazili mnogo frekventnije, pošto su se i vremenom stvorili uslovi za tako nešto. Pre svega zbog razvoja interneta i društvenih mreža umreženost samih izvođača je bila mnogo veća, samim tim i mogućnost za njihovu saradnju. Činjenica je da je i label sada imao mnogo više potpisanih muzičara nego u prethodnom talasu.

Žanrovski raznovrsniji talas je započet izbacivanjem albuma Ćelija 44. Pre toga je objavljen i soundtrack za film Artiljero. Sledi izlazak albuma koje smo tada (bez razmišljanja) mogli da svrstamo u sam vrh domaćeg repa – Jači od smrti, Tamna strana sreće ili Noći bugija (sa sve gostovanjem Joella Ortiza, damn!). Mikstejpovi Sveža krv vol. 1 i Ulice 2 su bili Ulice 1 i Prvi put naše generacije, odnosno, dobar kanal za otkrivanje novih repera čiji rad nam je promakao.

Moglo se tada, a može se i još uvek diskutovati o tome da li su ovi parovi mikstejpova podjednako značajni i(li) kvalitetni, ali svakako stoji činjenica da je možda prvi par mikstejpova izbačen u ključnijem trenutku za uspostavljanje domaće hip-hop scene, te će svakako, zbog nostalgije i romantizovanja prošlosti odnositi više ocene u odnosu na svoje savremenike.

E sad, sve one behind the scenes priče koje se mogu naći u raznim intervjuima Reksone i Cobija, današnjih glavnih ljudi Basivitija, o tome kako su u SAD-u naučili princip po kome je pesma proizvod i njihovu orijentaciju ka komercijalnoj izdavačkoj kući (uz usputne sinhronizacije crtanih filmova, produkciju reklama), postaju uočljive kada su na kanalu objavljene dancehall pesme Rasta – Marli i Kondom, a nešto kasnije i mnogo veći hit: Kavasaki.

Marli i Kondom bi se možda mogle smatrati kao eksperimentalne pesme, jer su nakon njih na kanalu još uvek bili objavljivani albumi nešto tradicionalnijeg formata (pre svega Bvanina dva albuma, Velkom tu Džigi Taun i Bvanomator 5000+, kao i Instant harizma Furia Đunte). Posle Kavasakija izdavaštvo se pretežno orijentiše na komercijalniji zvuk: trep i Cobijev novootkriveni žanr, balkan-folk-trep.

Naravno, rep slušaoci, koji su ipak u manjini, nisu ovo lepo prihvatili (doduše, ruku na srce, ukusi domaće publike su uvek kaskali nekoliko godina za svetskim trendom), ali Bassivity je kao izdavačka kuća tu primetio sjajno tržište. Ipak, iako su mnogi od tih velikih jednosezonskih hitova snimani pod Cobijevim rukovodstvom, kao i u studiju samog Basivitija, oni se kao prodati proizvodi nalaze rasuti na mnogim youtube kanalima, pre svega na najpopularnijem domaćem – IDJ. Iz celog ovog talasa je iskočio i Balkaton kanal koji je samostalno oformio Rasta.

Od 2017. godine izdavaštvo Basivitija je potpuno naklonjeno trendu. Nekoliko albuma koji pripadaju onom najnovijem podžanru repa – soundcloud repu (Kei – Minut mixtape i Indigo season 1 i 2) koji, osim što imaju aktuelan zvuk, imaju problem s time što podležu modernom konzumiranju muzike – nizak replay value i već nakon nekoliko vrtenja postaju stvar prošlosti, dok publika traži novo što samo otvara priču hiperprodukcije.

Uz to vredi spomenuti i pojavu pokreta „Gassivity“ čije su glavne vedete Suril, Mili i Fox, kojima se ipak ne može naći naročita zajednička žica, pre svega zbog različitih stilova i puteva koje su ovi izvođači imali pre zajedničkog Gassivity tripa (ili, u Milijevom slučaju, nisu imali).

U bližoj budućnosti verovatno možemo očekivati još veći otklon Basivitija od tzv. tradicionalnog repa, insistiranje na komercijalnom Cobijevom zvuku i forsiranje mladih repera iz Indigo grupe.  Sve to znači da se u ovoj izdavačkoj kući neće ponovo pojaviti klasik album sa replay valueom nekog od albuma iz drugog talasa – posebno ne Ekipa stigla, čiji je jedan od autora upravo trenutni CEO celog Bassivityja.

Pesma se po aktuelnim merilima tretira kao proizvod koji služi isključivo za prodaju. To će trajati dok rep igra eventualno ne obrne krug i ne zasiti se muzike čiji je jedini adut vibe, što se još uvek u velikoj meri ne dešava ni na njenoj matičnoj sceni, u SAD. Uz već gorepomenuto kaskanje domaće publike za prihvatanje svetskih trendova, na našoj sceni će se isti obrt desiti verovatno 5 godina kasnije.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Članak Kako je Bassivity oblikovao aktuelnu muzičku scenu se pojavljuje prvo na Oblakoder.